Ulogujte se / Kreirajte profil

Glorifikacija nemoći

… gde se sastaju veličina i smrt, (…), nastaje stvarnost sklona konvenciji, koja po suverenosti ostavlja najsamovoljniji subjektivizam za sobom, jer u tome ono samoindividualno što je već bilo premašilo jednu tradiciju (dovedenu do vrhunca), prevazilazi još jedanput samo sebe time što ulazi ogromno i avetinjsko u područje mitskog i kolektivnog.

(Tomas Man: Doktor Faustus).

Ono što je Blok svojevremeno osetio kao “krizu humanizma”, kao klijanje “neobične surovosti” i “prvobitne nežnosti”, životinjskih i biljnih formi u čoveku, u naše vreme je dostiglo zrelost, te na mestu ranije individue otkriva mnoštvo samoaktivnih formi bića u njihovom zajedničkom “muzičkom” pritisku. Isto je, gotovo istim rečima, dokazivao i Mandeljštam: “U njemu /pesniku – M. E./ pevaju ideje, naučni sistemi, državne teorije…” (Slovo i kultura). Sve to kretanje lirike izvan granice lirskog “Ja” otkriva dubinu sasvim drugog, iskonskog, pa prema tome i završnog ogleda, čija se prolazna strukturnost i nadsubjektivnost najviše opisuju religijskim terminima, iako nisu neposredno vezani ni za kakvu religioznu tradiciju.

Suština, naravno, nije u temi nego upravo u subjektu iskazivanja, koji se u novoj lirici fiksira izvan granica autorske ličnosti i, istovremeno, u konačnom rezultatu svih procesa razobličavanja i “obezličavanja”, on mora da prihvati svojstva transcendentalne Ličnosti.

 (Mihail Epštejn: Vera i lik).

Glorifikovati nemoć – tj. izneti na videlo razlog udaljavanja svemogućeg bića od plutajućeg mesta njegovog nultog samoizranjanja – znači potvrditi jednu sasvim drugu vrstu njegove moći: onu u uobrazilje. Dakle, smisliti – putem vraćanja u stanje pra-samoće – takav protiv-hitac njegovoj (pretpostavljenoj) svemoći, koji bi mogao da dobije jednu sopstvenu, od-njega-osamostaljenu tvar (svetlost otrgnutu od “tame svog rođenja”*/Herman Broh). Ali, svi oni protiv-hici koji su tu (osim njegovog eha) neosamostaljivi, ne mogu da ponove tu njegovu (na virtuelnoj ravni uspostavljenu) svemoć (vakuumom učahuren dar, ostatak hraniteljske tame), a kamoli da dožive njene (na materijalnu ravan protežuće) posledice. Takvi promašeni hici jesu greške u samopromišljanju ovog pra-bića – koje bivaju, u njegovom umu, ispravljene. Ali se oni, kao “usputni” entiteti, ipak materjalizauju, postajući “pege na licu sunčevom”, esencije sveg buduće-pojavnog mraka, ili pak zla izazvanog jednom u osnovi pozitivnom zavisti – koja se penje od onog sebe-nestvorenog prema onom sve-stvarajućem.

THE_ISLE_OF_DEAD_TOTENISLE_BY_KARL_WILHELM_DIEFENBACH_VIA_PHILIPPE_GABET_11217822_877834945672893_8573832561684093436_n

Ličnost virtuelne svemogućnosti mora, stoga, virtuelno umreti da bi se zbiljski rodila – probudila se u jednom daleko širem kontekstu od kruga svojeg prasamozamišljanja, a koji je beskonačno reduplicira! Tek tad se gubi, na nivou svesti pojedinca, potreba za sveobjedinjavajućom vladarskom kapom, i uspostavlja se zakon sinhroniciteta. Jer, svaka tačka beskrajnosti tad sprovodi isti zakon: – sad svi mogu postati transcendentalne Ličnosti!

Svemoguće biće nigdine, daleko-odsutna individua, ili “zvezda-pokretnica koja spaja sfere”* (H. Broh) morala je – usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti – da “šmugne iza nebeskih vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona izražava ideju o uzajamnosti stvaranja – koja je u biti odlagajuća, procesualna.

THE_SUN_OF_NIGHT_BY_MAN_RAY_VIA_GRAY_12376842_1762284000675009_6067609904248858458_n

Božanstvo koje je beskonačno samoodnoseće, i time u dinamici (neizbrojnih) izmena svojih (najpre dvaju) polova za spoljno oko nesagledivo, iscrtava jedno lavirintno polje – koje je pogledom nezahvatljivo, jer je sâmo milionito pomnoženo sa sobom, i pre nego što bi pronašlo ikakav svoj uporednik. A taj bi uporednik mogao biti zastojna slika vlastitog procesa, odnosno, ona okosnica njega sâmog kojom je određen prvi (egzemplarni) par sopstvenih (unutrašnjih) suprotnosti – onih koje su u stalnom potiranju! Ali i to samotno ostrvce (kao preduspostavljeno mesto prožimanja daleko-budućih tvorevina) moralo je – po jednoj produženoj, u beskraj projektovanoj liniji samo-volje ovog božanstva – biti njime samim žrtvovano (pretvoreno u oblik samoodlaganja, strelu preodluke, ili negaciju istovremenosti tvorevine i tvorca – koju oličava sâm egzemplarni par) da bi ono (u-njemu-opaženo) razvojno mnoštvo vlastitih aspekata bilo spaseno i sačuvano: upravo kao klica koja može da proklija tek sa promenom one (surove) atmosfere koja je vladala (oko ovog božanskog bića) u pretpočetku (njegovog sebe-stvaranja).

Jer, ono samo je izraz otpora prema svom prvom (virtuelnom) okruženju – stanju odsustva sopstvene opreke, neophodne za preuspostavu vlastite ose; dakle, prema zrcalnoj slici svog (još-ne)-postojanja; dakle, prema svemu onom već-dovršenom, sebe-nestvorenom; – a to je poziv (od strane božanskog bića) na stvaranje, a ne samo (pretpostavno) utemeljenje sebe kao (prvobitnog) stvaraoca.

WATERHOUSE_JOHN_WILLIAM__ULYSSES_AND_THE_SIRENS_detail__13557769_1551102878527394_5005017637393816227_n

I budući da su pečati vlastitih u-pokretu-izlučenih aspekata onaj jedini odaziv (– preusmeravajući putokazi sveg budućeg stvaranja, odupirući surovosti prvobitnog okruženja; delovi razbijene atmosfere, kao izrazi mikrostabilisanog otpora u pukotinama inertno kotrljajuće gromade nestvorenog –) zarad njih ovo pra-biće briše vlastiti uporednik; meru sebe-znanja, negaciju jednog istovremeno operativnog dvojstva-u-sebi. Jer se ono – povrh toga – u njih iste i rasipa, kao ničim razlomive pečate; mrvi se u putokaze sopstvenog praispisanog polja; u mrtva slova koja ga čine trajno nerešivim – prašumom sveznanja.

Jer, šta je to što postojaše kao prvo i prajedino, kao vid svedoživljenosti u prošlosti? štastvo same odluke, koja nikad nema svoj subjekt (lebdeći upražnjen Presto u Noći). I to zato jer se neka odluka može pustiti u delovanje samo ako je izrečena u ime onog koji je odlučio, ne i onih koji (još) to nisu. A Khora Lahesa (prva kćer/faza Anankina, “uski prostor” odlučivanja, mera jedne nepredstavljivo prefinjene gotike sazvežđa), budući da joj “ptičje”-snovidni pogled klizi kroz nepoznate svetove drugih subjekata i pre nego što utvrdi vlastitu polaznu tačku zraka samovidilaštva, ni ne može da izrekne odluku u svoje ime, već samo u ime beskonačnog lavirinta svetova kroz koji prolazi. Zato ona, kao nemogući subjekt apsolutne (ulančano-svetske) odluke, ni ne može ovu pustiti da se o-stvaruje; mora je sakriti duboko, do u okrilje majčinske noći. A nasuprot toga ostaje da počiva iz-izvornog-otpali, ili zaboravom uvremenjen svet.

Jer, postoji samo jedna odluka a priori, u smislu anticipacije ishoda svih još-ne-donesenih odluka, ali čija je sveoblikujuća slika nedovoljno jasna ili tek kroz maglu osvetljena. Ona – kao stvarna slika svog simbola – štiti opšti pravac odluke, tako što s tačke nemog posmatranja meri intenzitete želja koje je izboruju te postepeno preoblikuju. Da bi se ova anticipacija (“mačji” vid u mraku) kristalisala do svojih krajnjih detalja, ona mora (u vidu “niko-subjekta”) izvršiti pad samogašenja – do u beskonačno malu tačku svoga iz-sveta-isključenog vidilaštva; a to je pad unazad, do u haos fluktuirajućih želja. Svaka želja ponaosob, kao tu još neiskušana u trajnosti svog intenziteta, mogući je konstituent ove opšte a neizrečene odluke – koja je prigušen krik pra-usamljenosti (Lahesine). Ali je takođe moguća i kao njen protiv-hitac, kao stranputica, i to s visoko sputanim intenzitetom odaziva (toj pra-usamljenosti) – na čijoj se tišini ova sama u svojoj opštosti iskušava.

ZDRAL_U_LETU_KROZ_ETER_KAO_USNULA_DEVOJKA_10628386_691144361008620_7621899226053746044_n

Povratak ove odluke svom prethodnom stanju, tu biva njome predsvesno i zakomplikovan, da bi ona – tek sagledavanjem svoje suprotne strane – istrgnula za sebe prostranstvo “noćno-paliteljskog” smisla; zapravo, smisla održavanja sebe u prostoru napetosti, ili stalnom otklonu naspram provalije besmisla, iz koje jedine i može da se tka jedno novo, nežnije svetlosno (dublje-senkovitije) prostranstvo – kao protiv-hitac apriornoj nemogućnosti izvršenja nje sâme; tačnije, kao jedna nevidljivo delujuća volja – koja je “noćno” naličje večnog ponavljanja; ujedno, svet u osvitu nečije pojedinačnosti:

“Ona je apstraktna linija, ili linija leta. … Kretanje, poput devojke kao izbegličkog bića, ne može biti opaženo. …produžiti linije bega …eliminisati suvišno …doseći apsolutnu neopažljivost …Biti u osvitu sveta. … Postaje se ceo svet svođenjem na jednu ili više apstraktnih linija koje hoće da se produže i povežu sa drugima, da bi odmah direktno i proizvele neki svet, u kome je taj svet koji postaje. (…) ” * / “Trost, misteriozan autor, načinio je portret devojke uz koga je vezao neku vrstu revolucije: …” ** /Up. Trost: “Ona je istovremeno bila u svojoj osetljivoj realnosti, i u idealnom produžavanju svojih linija poput projekcije neke ljudske grupe koja će tek doći.”/ *** (Delez/Gatari:Postajanje intenzivnim, neopažljivim, životinjom)..

" Odlomak iz zbirke eseja - "Mojrina kontroverza - Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja"

Odlomak iz zbirke eseja – “Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja”

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

4 komentara na tekst Glorifikacija nemoći

  1. zorica

    19/11/2016 at 23:28

    fenomenalna bliskost mome procesu kao da ste mi potvrdili postojanja toga jer nezaustavljivo je samo od sebe i toliko privlačno porekla rodjenog ne stečenog i vreme tu nepostojeće je da nepodnošljiv je stvarni svet ,hvala.

  2. Katarina Ristić Aglaja

    21/11/2016 at 13:25

    Umetnost subverzivnog, čak infinitezimalnog delovanja jednog marginalizovanog subjekta na OVU stvarnost – sa projekciono-uveličanim efektom, kao produženim do u bezvremenost. Upor. – Perpetum Mobile Dva, “Mašina koja proizvodi goleme intenzitete zahvaljujući malim, ponovljenim podsticajima.” (Niče & Delezov osvrt na Ničea).

  3. Katarina Ristić Aglaja

    24/12/2016 at 15:30

    P.S. Vidi Epštejnovo delo “Posle budućnosti” – u dva toma, prevod Rade Mečanin, izdao Draslar Partner.

  4. Živka Komlenac

    07/01/2017 at 09:06

    Kao “svetlost otrgnuta od tame svog rođenja” tekstovi Katarine Ristić Aglaje kreiraju “jedno novo, nežnije svetlosno (dublje-senkovitije) prostranstvo” – koje daje novi smisao virtuelnom i kosmičkom, bezvremenom i trajnom, mitskom i sudbinskom, univerzalnom i individualnom… Posle uvida u duboka značenja drevnih tragova u personalnom – kroz jedan potpuno jedinstven jezički prolaz kroz koji nas provodi “Glorifikacija nemoći”, otkriva se izuzetna pulsirajuća Aglajina kreacija, koja se u putujućem duhu oblikuje i vizuelno, neprestano iščezavajući i pojavljujući se u ovoj virtuelnoj stvarnosti, po zakonitostima izvan prostora i vremena. Kada iščezne – nedostaje.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *