Ulogujte se / Kreirajte profil

Godine neuspeha – Nemačka 1974. II deo

1. Enver Marić

Maric_Enver

Rođen 23. aprila 1948. u Mostaru. Sa 423 prvenstvene utakmice dugo je nosio titulu jugoslovenskog prvoligaškog rekordera u broju odigranih utakmica, dok ga nije pretekao Dušan Vlaisavljević.

Prvi put je stao između stativa 1959. u pionirskom timu mostarskog Veleža, a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio u sezoni 1967/1968. na utakmici protiv Crvene zvezde (0:4) u Beogradu. Od proleća 1979, zaključno sa sezonom 1983/84. godine, branio je u neprekidnom nizu 131 put, a bio je kapiten tima koji je 1981. osvojio prvi i dosad jedini Fudbalski kup Jugoslavije za Velež.
Od 1976. do 1978. branio je s uspehom gol nemačke ekipe Schalke 04 iz Gelzenkirhena na 47 utakmica Bundeslige, a kad se vratio u Mostar, ponovo je stao na gol Veleža i kao kapiten tima i danas brani sa zapaženim uspehom. Dosad je ukupno odigrao 692 utakmice za Velež.

Uz sedam susreta za mladu reprezentaciju (1968-1971), odigrao je i 32 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 30. aprila 1972. u susretu sa ekipom SSSR-a (0:0) u Beogradu i posle ovoga na narednih 30 utakmica reprezentacije branio je gol 29 puta. Ucestvovao je u Kupu nezavisnosti 1972. u Brazilu i na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 22. maja 1976. u susretu protiv Velsa (1:1) u Kardifu.

Branio je 1972. za selekciju Evrope protiv Južne Amerike, a pre toga i u jednoj evropskoj selekciji lista “Sport” iz Beograda protiv Crvene zvezde.

Vratio se fudbalu kao trener golmana u Veležu 1987-90, Fortuni iz Diseldorfa 1993-1998 i Herti iz Berlina 2003-danas.

2. Ivan Buljan

Buljan_Ivan

Rođen 11. decembra 1949. u Runovicima, kod Livna.

Počeo je da igra u NK Mračaj iz Livna, a dres splitskog Hajduka prvi put je obukao u prvenstvu 1967/68. godine, u kome je odigrao samo jednu, prvu utakmicu. Otad se razvio u odličnog odbrambenog igrača s ofanzivnim naklonostima i nosio dres “Majstora s mora” u periodu kad je ovaj tim osvojio najviše nacionalnih titula.

Za Hajduk je odigrao ukupno 402 utakmice i postigao 58 golova i osvojio tri titule državnog prvaka (1971. 1974. i 1975. godine), kao i četiri trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1972, 1973, 1974. i 1976.)

Kad je napustio Hajduk, nastavio je karijeru u nemačkoj prvoligaškoj ekipi Hamburger SV, za koji je od 1977. do 1981. odigrao 103 utakmice u Bundesligi, postigao 22 gola i 1979. osvojio titulu prvaka SR Nemačke. Jedno vreme igrao i za američku profesionalnu ekipu New York Cosmos.

Pored jedne utakmice za mladu ekipu (1973), odigrao je i 36 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao dva gola. Debitovao je 26. septembra 1973. protiv Mađarske (1:1) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 29 novembra 1981. protiv Grcke (2:1) u Atini. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemackoj i finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

U NK Hajduk je po završetku igračke karijere obavljao razne dužnosti, od trenerske do direktorske.

3. Enver Hadžiabdić

Hadziabdic_Enver

Rođen 6. novembra 1945. u Beogradu.

Počeo je da igra u Iskri (Bugojno) i Bratstvu (Travnik), a od 1965. je član sarajevskog Željezničara za koji je do 1974. odigrao ukupno 460 utakmica, od čega 268 za prvenstvo i Kup, na kojima je postigao dva gola. Igrao je sa uspehom na mestu beka i bio standardni član ekipe koja je u sezoni 1971/72. osvojila titulu prvaka Jugoslavije.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 11 utakmica i debitovao 8. aprila 1970. u prijateljskom susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu. Međutim, u državnom timu postao je standardni reprezentativac tek posle one istorijske utakmice 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini i “majstorice” protiv Španije (1:0) naredne godine u Frankfurtu. Igrao je sa uspehom na svim utakmicama našeg tima na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj, a od reprezentacije oprostio se 3. jula 1974. u susretu protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu.

Od 1974. do 1979. igrao je u Belgiji za ekipu Sporting iz Šarlroa, u kojoj je i završio karijeru.

U junu 1993. godine preuzeo olimpijsku reprezentaciju Irana (1993-1995), a nakon toga odlazi u Katar, preuzevši juniorsku ekipu ‘Al Rajana’. Sa njima osvojio dva kupa emira od Katara.

Trenutno obavlja dužnost trenera FK Željezničar Sarajevo.

4. Dražen Mužinić – “Frfa”

Muzinic_Drazen

Rođen 25. januara 1953. u Splitu.

Ponikao je u sjajnoj generaciji omladinaca Hajduka (Šurjak, Peruzović, Luketin, Boljat, Jovanić), koji su 1969/70. bili omladinski prvaci države i pobednici Kupa. U prvom timu Hajduka debitovao je u prvenstvu 1969/70. i do 1980. odigrao 508 utakmica i postigao 28 golova.

U dresu “Majstora s mora” igrao je u vremenu kad je NK Hajduk osvojio najviše titula. U svoje igračke trofeje zabeležio je četiri titule državnog prvaka (1971, 1974,1975. i 1979. godine) i pet pobeda u finalu Kupa (1972-1977), što predstavlja svojevrstan podvig. Spada među igrače sa najviše osvojenih nacionalnih titula u zemlji.

Kad je 1980. napustio Hajduk, jedno vreme je igrao za boje engleskog drugoligaša FC Norwich Sity iz Norviča, u kome je i završio karijeru, 1982. Menadžer Norwich Citya John Bond ga je doveo u svoj klub 1980. godine za 300.000 funti, najviše što je taj klub ikad dao za jednog igrača. Njegove igre u Norwichu se nisu pokazale dobrima. Nikako nije ulazio u formu, a nije govorio engleski, što je na trenutke ikakvu komunikaciju s njim činilo nemogućom. U jednom susretu, Bond je morao angažovati osobu koja bi kao prevodioc prosleđivala upute Mužiniću kraj terena za igru.

Mužinic je 23 puta nastupio za Norwich, 17 puta u početnoj postavi i 6 puta kao zamena. Nije postigao ni jedan pogodak. Prvi put je zaigrao za klub 13. rujna 1980., a njegov zadnji nastup za Norwich je bio 28. decembra 1982. godine. Kada je Bond otišao iz Norwicha u Manchester City, njegov naslednik, Ken Brown, otkazao je ugovor s njime krajem sezone 1981/82.

Bond je priznao da nije video Mužinića kako igra, i da ga je doveo na osnovu njegove reputacije.

Kasnije je radio kao skaut „Hajduka”.

Uz četiri susreta za omladinsku (1970) i 12 za mladu (1971-1973), odigrao je i 32 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao i jedan gol. Debitovao je 17. aprila 1974. protiv ekipe SSSR-a (0:1) u Zenici, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 10. oktobra 1979. u susretu protiv Španije (0:1) u Valensiji.

5. Josip Katalinski – “Škija”

Katalinski_Josip

Rođen 2. maja 1948. godine, u Sarajevu.

Karijeru otpočeo u FK Igman sa Ilidže. 1965. prešao u FK Željezničar iz Sarajeva, u kojem je na mestu centarhalfa do 1975. odigrao preko 350 utakmica i postigao preko 100 golova. 1975. odlazi u Francusku, gde za prvoligaša Nicu igra u preko 150 utakmica, sve do povlačenja 1978. zbog povrede.

Za najbolju selekciju bivše Jugoslavije odigrao je 41 utakmicu i postigao 10 golova. Debitovao je 14. juna 1972. protiv Venecuele (10:0) u Koritibi, kada je postigao i prvenac u “plavom” dresu, a zanimljivo da je bio strelac i na sledećoj utakmici za reprezentaciju protiv Bolivije (1:1). Učesnik Svetskog prvenstva 1974. u Nemačkoj, kao i finalnog turnira Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu. Postigao i jedan autogol na vrlo važnom meču protiv Grčke (2:4) u Atini. Poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao je 8. maja 1977. protiv Rumunije (0:2) u Zagrebu, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1978. u Argentini.

Čuven je bio po meču – majstorici protiv Španije na Vald stadionu u Frankfurtu na Majni 1974. godine, gde je postigao gol koji je reprezentaciju Jugoslavije odveo na Svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj iste godine.

Za jugoslovenskog fudbalera godine proglašen je 1974. Sledeće godine, 1975. u tv filmu „Simha“ rađenom po istoimenoj pripoveci Isaka Samokovlije, glumi sporednu ulogu limara Lijača.

Živi u Sarajevu, gde se bavi sportskim menadžmentom i obavlja dužnost kordinatora za mlađe selekcije u FS BIH.

6. Vladislav Bogićević – “Bleki”

Bogicevic-Vladislav-Bleki

Vladislav Bogićević – “Bleki” (rođen 7.novembra 1950. u Beogradu) je prvi Srbin i četvrti fudbaler u američkoj Kući slave.

Počeo je da igra u nižerazrednom Bulbuldercu iz Beograda, a pošto je prošao sve omladinske kategorije u beogradskoj Crvenoj zvezdi, 28. avgusta 1968. obukao je dres prvotimca (u Užicu protiv Slobode – 5:3) i do 7. decembra 1977. odigrao ukupno 395 utakmica (od toga 184 prvenstvene) i postigao 42 gola. Igrao je najčešće krilnog halfa. Jednu sezonu (1969/70) igrao je za NK Maribor (34 utakmice).

U “crveno-belom” dresu osvojio je dve titule državnog prvaka (1973. i 1977) i jedan trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije (1971). Od januara 1978. igra za američku profesionalnu ekipu New York Cosmos.

U njujorški Kosmos stigao je 1978. godine i odigrao osam sezona: uz četiri šampionske titule, čak šest puta je bio proglašen za najboljeg igrača Amerike!

Bleki je prvi Srbin i četvrti fudbaler u američkoj Kući slave, pored takvih zvezda kao što su, između ostalih: Džordan, Medžik Džonson, Lari Bird (košarka), Džo Montana (američki fudbal), Jogi Bera, Di Mađio (bejzbol), Mohamed Ali, Džoe Frejzer (boks), Lendl, Konors, Naveratilova, Kris Evert (tenis), Karl Luis, Majkl Džonson, Florens Grifit (atletika)…

Od fudbalera, u Kući slavnih su Pele, Bekenbauer i američki rekorder po broju utakmica u reprezentaciji Kobi Džons.

Odigrao je osam utakmica za omladinsku (1968-1969), četiri za mladu (1970-1971) i 23 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao dva gola. Debitovao je 9. maja 1971. protiv Nemačke DR (2:1) u Lajpcigu, a poslednju utakmicu odigrao je 5. oktobra 1977. protiv Mađarske (3:4) u Budimpešti. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj.

7. Ilija Petković

Petkovic-Ilija

Ilija Petković (rođen 22. septembra 1945. u Kninu) je bivši fudbaler i selektor fudbalske reprezentacije Srbije i Crne Gore.

Petković je igračku karijeru počeo u kninskom ligašu Dinari. U 19. godini je došao u Beograd i suočio se sa velikom životnom dilemom – nastaviti fudbalsku karijeru ili se posvetiti studijama. Pobedila je ljubav ka fudbalu, postao je profesionalac, ali je nastavio i sa edukacijom – završio je Višu ekonomsku školu u Beogradu.

Splet okolnosti je Iliju Petkovića odveo na Staru Karaburmu i postao je igrač OFK Beograda. Dres popularnih “romantičara” nosio je 16 sezona, najpre od 1964. do 1973. godine, a zatim i od 1976. do 1983. U sezoni 1965/66. osvojio je trofej u Kupu Jugoslavije. Za OFK Beograd odigrao je 417 utakmica i postigao je 68 golova. O karakteristikama Petkovićeve igre najbolje svedoči nadimak – “tajfun sa Karaburme”. Bio je stravično eksplozivan i svojevremeno je proglašen za najbolje desno krilo sveta.

Petković je tri godine, od 1973. do 1976, bio internacionalac. Igrao je za francuski klub Troa.

Posebne stranice igračke karijere današnji selektor je ispisao u reprezentativnom dresu. Za selekciju Jugoslavije je igrao od 1968. do 1974. godine. U tom periodu reprezentativni dres je oblačio 43 puta i postigao je šest golova.

Debitovao je na impresivan način. Bilo je to 24. aprila 1968. na stadionu Crvene zvezde. Jugoslavija je bila domaćin Francuskoj u revanš susretu četvrtfinala Kupa nacija. U prvoj utakmici, odigranoj 18 dana ranije u Marseju, bilo je 1:1. Iliji Petkoviću je trebalo tri minuta da postigne i prvi gol za “plave”. Drugi put među strelce se upisao u 33. minutu. Na kraju, Jugoslavija je pobedila Francusku 5:1, a 47.687 navijača je klicalo Petkoviću i drugovima…

Ta pobeda je donela Jugoslovenima plasman na završni deo Kupa nacija, koji je održan u junu te godine u Italiji. Bilo je to treće po redu najjače evropsko reprezentativno takmičenje, koje je zatim preraslo u Prvenstvo Erope.

Ilija Petković je učestvovao u briljantnoj pobedi za sva vremena nad Engleskom 1:0, u polufinalnom susretu odigranom 5. juna u Firenci. Gol odluke postigao je Dragan Džajić. Tri dana kasnije u Rimu je odigrano finale. Protivnik je bila selekcija domaćina. Golom Džajića Jugoslavija je povela u 39. minutu, a izjednačio je Domengini deset minuta pre kraja. Petković je bio odličan. Tadašnja pravila nalagala su da se igra nova utakmica. Međutim, Ilija Petković se povredio, nije bio u timu u susretu odigranom 10. juna i “azuri” su savladali Jugoslovene 2:0.

Petković je bio i akter meča odigranog 19. decembra 1973. godine u Atini, kada su “plavi” pobedom 4:2 nad domaćinom Grčkom obezbedili majstoricu protiv Španije. Pobednika tog duela čekala je viza za Svetsko prvenstvo održano 1974. godine u Nemačkoj.

Na “Vald” stadionu u Frankfurtu, 13. februara 1974, radovali su se Jugosloveni. Golom Josipa Katalinskoga u 14. minutu pobedili su “furiju” i izborili plasman na Mondijal.

Žreb je odredio da Svetsko prvenstvo otvore aktuelni šampion planete Brazil i Jugoslavija. Trinaestog juna, ponovo na “Vald” stadionu u Frankfurtu, bilo je 0:0. U narednom susretu Jugoslavija je deklasirala Zair 9:0, a osmi gol je postigao Petković. Remijem protiv Škota 1:1 izboren je plasman u naredno takmičarsko kolo. Tada su se ponovo formirale grupe, a “plavi” nisu uspeli da se plasiraju dalje – redom, bolji su bili reprezentativci SR Nemačke (2:0), Poljske (2:1) i Švedske (2:1).

Ispostavilo se da se Ilija Petković na Mondijalu u Nemačkoj i oprostio od reprezentativnog dresa. Svoju 43. utakmicu za “plave” odigrao je protiv Poljske, 30. juna na već pomenutom objektu u Frankfurtu. U 81. minutu “tajfun sa Karaburme” je ustupio mesto Vladimiru Petroviću, kasnijoj četvrtoj “Zvezdinoj zvezdi”.

Karijeru stručnjaka Petković je počeo kao sportski direktor OFK Beograda. Kasnije, u periodu od 1990. do 1993. godine bio je i trener “romantičara” sa Stare Karaburme.

U međuvremenu, Petković je bio trener u Štabu omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. godine u Čileu postala prvak sveta. To je jedan od najboljih rezultata svih vremena u domaćem fudbalu, a Petković je dao veliki doprinos na tom putu, kao i u stvaranju mnogih budućih asova.

Doskorašnji selektor “A” tima je svojevremeno i prevodio Mediteransku reprezentaciju. Takođe, bio je aktivan i u Vojnom timu, kojeg su činili fudbaleri na redovnom odsluženju vojnog roka.

Internacionalnu trenersku karijeru Ilija Petković je počeo 1993. godine u švajcarskom Servetu. Tim iz Ženeve je trenirao dve godine. U sezoni 1993/94. osvojio je šampionsku titulu. Zanimljivo je da je Servet u to doba bio u senci Grashopersa, ali su prevazišli mediokritetsko shvatanje uprave zahvaljujući radnom angažmanu našeg stručnjaka. Na kraju, u burnom finišu, pretekli su Grashopers za bod.

Ilija Petković je tokom 1997. i 1998. godine bio trener u Štabu najbolje reprezentacije koju je tada selektirao Slobodan Santrač, inače njegov dugogodišnji saigrač u OFK Beogradu i najbolji strelac naše elite u istoriji. “Plavi” su se plasirali na Svetsko prvenstvo u Francuskoj. To je bio izuzetan uspeh, ostvaren posle raspada SFRJ i međunarodnih sankcija koje nisu izostavile ni fudbal.

Ipak, Petković nije bio učesnik takmičenja u Francuskoj, jer je prihvatio poziv japanskog prvoligaša Avispe iz Fukuoke. U Japanu je Petković ostavio izuzetan utisak, što je uslovilo kasnijim pozivima u redove komšijskih kineskih prvoligaša – Šenhua i Čendau. Ilija Petković je i danas jedan od omiljenih trenera u najmnogoljudnijoj zemlji sveta, a novinari iz Kine i dan danas često posećuju našu zemlju i Savez.

U međuvremenu, Petković je u sezoni 1999/2000. trenirao i solunski Aris. U nacionalnom Kupu su eliminisali Panatinaikos, a takmičenje su završili u polufinalu.

Ilija Petković je u dva navrata bio selektor našeg nacionalnog tima. Prvi put je radio od jula 2000. do februara 2001. godine. U tom razdoblju “plavi” su ostvarili pobedu u prvoj utakmici Prve grupe kvalifikacija za Svetsko prvenstvo održano 2002. godine, a savladan je Luksemburg u gostima. Takođe, naš nacionalni tim je sa Petkovićem na čelu u januaru 2001. osvojio prvo mesto i pehar na “Sahara kupu”, održanom u Indiji.

Posle tog turnira, Petković je otišao u Kinu. U Fudbalski savez, na mesto selektora, vratio se krajem jula 2003. godine. Bio je to izuzetno težak trenutak za domaći fudbal, jer je samo mesec ranije doživljen najteži poraz u istoriji – 11. juna Azerbejdžan je u Bakuu u kvalifikacijama za Prvenstvo Evrope 2004. pobedio “plave” 2:1.

Petković je konsolidovao ekipu. Vratio je duh i vedrinu u svlačionicu, uspostavio jedinstvo među svim strukturama, došao do dobrih rezultata i polako vraćao kult nacionalnog tima. Dve pobede nad Velsom i remi protiv Italijana ipak nisu bili dovoljni da Srbija i Crna Gora obezbedi plasman na kontinentalno prvenstvo.

Sve se promenilo na bolje u narednom kvalifikacionom ciklusu. Ilija Petković je postavio nova pravila, apsolutno svaki član nacionalnog tima i organizacije ih je prihvatio. Čvrsta odbrana, pokretljiv vezni red, konkretan napad i sve to pretočeno u kvalitetnu igru, doprinelo je da Srbija i Crna Gora osvoji prvo mesto u kvalifikacionoj Sedmoj grupi i direktno se plasira na Svetsko prvenstvo. Takav uspeh nije zabeležen u skorijoj prošlosti.

Dva podatka su posebno oduševila svetsku fudbalsku javnost. Najpre, naša reprezentacija nije poražena na 10 kvalifikacionih mečeva, a primljen je samo jedan gol. Sa tim ostvarenjem “plavi” su najbolji na planeti.

Zanimljivo je da Ilija Petković, u funkciji selektora, nije poražen ni na jednoj utakmici u kvalifikacijama. Na putu ka Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine ostvario je jednu pobedu. Tim je preuzeo tri meča pre kraja sledećeg ciklusa, a ostvario je skor od dve pobede i remi. I, na putu ka Nemačkoj 2006, “plavi” su pobedili na šest od 10 utakmica, dok su preostale četiri završene nerešenim rerzultatom.

Briljantno predvodi reprezentaciju do prvog mesta u kvalifikacionoj grupi i direktnog plasmana na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. na kome naša reprezentacija biva poražena u sva tri meča u grupi C : Holandija (0:1), Argentina (0:6) i Obala Slonovače (2:3).

Smatrajući ostavku moralnim činom, Petković je po povratku iz Nemačke saopštio svoju odluku o napuštanju funkcije selektora reprezentacije, i u kratkom obraćanju javnosti poručio između ostalog :

” Vreme će najbolje da oceni kako sam i koliko iskreno vodio reprezentaciju…”

Najveći deo života je proveo u Beogradu, gde i danas živi. Oženjen je suprugom Biljanom i imaju sina Dušana.

8. Branko Oblak

Oblak_Branko

Rođen 27. maja 1947. u Ljubljani. Jedan od najboljih “veznih” igrača u jugoslovenskom fudbalu posle drugog svetskog rata.

Počeo je da igra 1963. u omladinskoj ekipi ljubljanske NK Olimpije, 1966. postao je profesionalac i u dresu “Zmajčeka” odigrao 350 prvenstvenih i oko 300 ostalih utakmica, postigavši 52 ligaška gola.

Dve sezone (1973-1975) igrao je s velikim uspehom za splitski Hajduk (66 utakmica/24 gola), u čijem je dresu dvaput osvajao ,,duplu krunu”- pobede u prvenstvu i Kupu: 1973/74. i 1974/75 godine prvenstvo, a 1973. i 1974. Fudbalski kup Jugoslavije.

Istakao se i u SR Nemačkoj gde je branio boje ekipa Bundesligaša FC Schalke 04 (1975-1977) za koji je odigrao 49 utakmica u Bundesligi i postigao pet golova, i za FC Bayern Munchen (1977-1980) u čijem je dresu odigrao 71 utakmicu i postigao pet golova.

Jedno vreme je pauzirao, a od sezone 1983/84, igrao je za austrijskog drugoligaša FC Spittal iz istoimenog grada, a od marta 1985. nalazio se na dužnosti tehničkog direktora ljubljanske Olimpije.

Uz šest utakmica za mladu reprezentaciju (1968-1970), za koju je postigao jedan gol, odigrao je i 46 utakmica i postigao šest golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 6. maja 1970. u susretu protiv Rumunije (0:0) u Bukureštu, a ustalio se u državnom timu kada je selektor postao Vujadin Boškov. Učestvovao je u ,,Kupu nezavisnosti Brazila” 1972, ,,srebrni jubilej” u reprezentaciji proslavio je odličnom igrom 13. februara 1974. u nezaboravnoj ,,majstorici” protiv Španije (1:0) u Frankfurtu, a poslednju utakmicu u dresu s državnim grbom odigrao je 8. maja 1977. protiv Rumunije (0:2) u Zagrebu.
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

9. Ivica Šurjak

Surjak-Ivica

Rođen 23. marta 1953. u Splitu.

Put od dečaka koji je najbolje driblovao u celoj Gajevoj ulici, na dnu stare splitske četvrti Varoši, do zvezde ,,Majstora s mora”, počeo je uz pomoć novinskog oglasa. Kad ga je sestra Vinka, posle anonse u splitskom dnevniku ,,Slobodna Dalmacija”, odvela 1964. godine na ,,plac” Hajduka pred trenere Kačića i Mladinića, ovi ga više nisu puštali. Kasnije, kao junior, bio je miljenik trenera Ivića, kome je uzvraćao izuzetnim zalaganjem na treninzima i primernom disciplinom.

Sigurno je bila srećna okolnost što se našao u možda najboljoj mladoj generaciji Hajduka, koja je ikad ponikla iz ovog kluba. Igrao je zajedno sa Peruzovićem, Mužinićem, Jovanićem, Luketinom, Pokrajcem, Mijačem, Boljatom… Trener Tomislav Ivić, koji je takođe počinjao sjajnu karijeru, stvorio je omladinsku ekipu bez premca: u sezoni 1969/70. godine Hajduk je osvojio ,,duplu krunu” – prvenstvo i Omladinski kup Jugoslavije.

Svi ovi igrači su postali prvotimci Hajduka, a među njima je Šurjak, koga su svi drugovi oslovljavali sa ,,Šuro”, bio najveća nada.
Dres prvotimca prvi put je obukao 9. septembra 1970. u prijateljskom susretu sa NK Omiš (4:0), a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio 3. oktobra 1971. u susretu sa Partizanom (2:1) u Splitu, u kome je postigao pobedonosni gol za Hajduk. Te sezone ,,Šuro” je odigrao 22 prvenstvene utakmice i postigao šest golova. Put ka daljem uspehu bio je otvoren, ali je sve ostalo u senci neuobičajeno slabog plasmana Hajduka koji je prvenstvo 1971/72. godine završio na desetom mestu. To je za sve bio priličan šok, jer je samo sezonu ranije, prvi put posle 16 godina, Hajduk uspeo da se popne na šampionski tron.

Nenaviknuti na ovakve neuspehe, navijači su stvorili ,,vruću” atmosferu u kojoj se trener Zebec neočekivano povukao, a kormilo tima je preuzeo trener Ivić koji je trebalo da završi nekoliko godina ranije započeti posao – da od nekadašnjih omladinaca sa Šurjakom na čelu, stvori novi šampionski tim.
Još jedna sezona, u kojoj je Šurjak odigrao 30 utakmica i postigao osam golova, bila je poslednja rata cene da ova ekipa stasa i počne da ubira plodove dugogodišnjeg rada i velikog truda. Hajduk je završio prvenstvo na devetom mestu, ali je trener Ivić znao da će u novoj sezoni njegovi puleni biti najbolji. Hajduk je 1973/74. godine zaista bio prvak Jugoslavije, a Šurjak je sa sve 34 odigrane utakmice i osam postignutih golova postao zvezda splitskog tima.

Visok 189 cm (mnogi su smatrali da bi bio i odličan košarkaš), dugog koraka i vrlo brz, s izvanrednim driblingom koji je majstorski izvodio u punom trku, veoma prodoran i pokretljiv, sa vrlo jakim udarcem i radijusom kretanja koji je pokrivao skoro tri četvrtine igrališta, ,,Šuro” je postao glavna ofanzivna poluga tima.
Uz to, imao je i neiscrpnu energiju, davao je primer borbenosti i požrtvovanosti i tako se nametnuo kao vođa ekipe i istinski kapiten tima.
Dve pobede u Kupu – to su dve najlepše uspomene Ivice Šurjaka u dresu splitskih ,,belih”, posebno ona 17. maja 1972. protiv zagrebačkog Dinama u finalu. Pre ove za Šurjaka nezaboravne utakmice, Dinamo je u odlučujućim borbama za trofej predsednika Tita dvaput pobeđivao Hajduk, a samo dvadesetak dana pre ovog finala, Zagrepčani su usred Splita pobedili u prvenstvu sa 5:1!

Borba je i ovoga puta bila žestoka, Hajduk je golom Jovanića u poslednjim trenucima prvog poluvremena postigao vodeći gol, ali je Senzen već u 55. minutu izjednačio. A onda je zablistala Šurjakova fudbalska zvezda: u 59. minutu postigao je pogodak odluke! Hajduk je pobedio sa 2:1 i osvojio Kup, a Šurjak, kako je sam mnogo puta podvlačio, postigao najmiliji gol u karijeri.
A postigao je još jedan nezaboravan, ponovo u finalu Kupa i – opet protiv Dinama. Četiri godine kasnije, 25. maja 1976. godine, Hajduk i Dinamo ponovo su odlučivali pobednika Kupa. Za 90 minuta igre mreže su ostale netaknute. Posle velike borbe, bitka je odlučena pogotkom Šurjaka u 105. minutu igre. Hajduk je pobedio sa 1:0, slaveći četvrtu uzastopnu pobedu u Kupu! Sledeće godine osvojio je i po peti put veliki trofej – što predstavlja svojevrstan rekord. Ovaj poslednji Kup, posle odlaska Jerkovića u Švajcarsku, primio je novi kapiten tima – Ivica Šurjak.

U dresu Hajduka Šurjak je do jula 1981- odigrao 487 utakmica i postigao 127 golova. Osvojio je tri titule prvaka Jugoslavije (1974, 1975. i 1979. godine) i čak pet puta uzastopno trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije: 1972-1977. godine.
Uz transfer od oko tri miliona francuskih franaka, jula 1981. godine potpisao je za francuski prvoligaški klub Paris Saint-Germain, a posle jedne sezone obreo se u Italiji i postao član ekipe Udinese Calcio iz Udina. Ali, igrao je samo polovinu vremena predviđenog ugovorom, jer je klub angažovao i dvojicu poznatih brazilskih asova, Zica i Edinha, tako da za trećeg stranca nije bilo mesta u timu. Šurjak se u međuvremenu našao na transfer listi, primao je sve prinadležnosti predviđene ugovorom, ali nije igrao. Imao je sve – osim zadovoljstva koje pruža igra, lepi potezi, golovi i aplauzi gledalaca…

Uz četiri utakmice i dva gola za omladinsku (1971) i tri susreta i jedan pogodak za mladu reprezentaciju (1972-1973), Šurjak je odigrao i 54 utakmice za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao 10 golova. ,,Zlatni jubilej” – 50. utakmicu u dresu sa državnim grbom – proslavio je 21. novembra 1981. protiv Luksemburga (5:0) u Novom Sadu.

Debitovao je u državnom timu 6. juna 1973. protiv Španije (0:0) u Zagrebu, u okviru kvalifikacija za Svetsko prvenstvo. U igru je ušao tokom utakmice, zamenivši desnog beka Petra Krivokuću. Sledeću utakmicu odigrao je tek pola godine kasnije. 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koja nas je dovela do ,,majstorice” sa Španijom. Opet nije igrao celu utakmicu (zamenio je Jerkovića), ali je postigao svoj prvi pogodak za reprezentaciju, dok je poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao na Svetskom prvenstvu u Španiji, 24. juna 1982. godine protiv Hondurasa (1:0) u Saragosi. Posle toga više nije pozivan u državni tim. Spada među igrače za koje ni stručnjaci nisu bili načisto na kom mestu može najviše da pruži. Šurjak je u reprezentaciji igrao “vezistu”, centarfora, levo krilo, čak i levog beka! Međutim, uvek je najviše pružao kao levo krilo. Ali, igrao je u vreme kad je Dragan Džajic bio neprikosnoven na ovom mestu, tako da je i to, najverovatnije, razlog što je često menjao mesta u nacionalnom timu.

Zenit karijere dostigao je u vreme kad reprezentacija Jugoslavije nije postigla nijedan zapaženiji međunarodni uspeh, kad je na Svetskom prvenstvu u Španiji 1982. godine doživela fijasko.

Karijeru je okončao u španskoj Saragosi, ali će ostati upamćen po tome što je odbio basnoslovne ponude američkog Kosmosa i madridskoga Reala.

10. Jovan Aćimović – “Kule”

acimovic-jovan

Rođen 21. juna 1948. u Beogradu.

Pre niskog nego srednjeg rasta, veoma stabilan, sa jakim i razvijenim nogama, ne naročito brz, ali munjevit u akciji i pronalaženju najboljih rešenja, neuporedivo više koristan nego atraktivan, proslavio se u dresu beogradskih „crveno-belih”, među prvima je potvrdio veliku odanost prema Crvenoj zvezdi – potpisao je ugovor na deset godina.

Kao fudbaler gledao je na igru očima stručnjaka. Njegov osnovni prilaz igri bio je da utakmicu dobija bolji tim, a ne ekipa koja ima najboljeg pojedinca. Zbog toga nije bila retkost da je, neumorno trčeći i boreći se između dva kaznena prostora, prvi priticao u pomoć i pokušao da ispravi grešku saigrača, ispoljavajući u svakom trenutku veliku stvaralačku snagu, primernu borbenost i neiscrpnu energiju.

Svi stručnjaci su ga neobično cenili i smatrali igračem koga bi poželeo svaki tim. Zbog toga je više od jedne decenije bio standardni igrač i pokretačka snaga Crvene zvezde, a u relativno kratkom periodu od osam godina odigrao je 55 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. I u državnom timu je bio dugi niz godina bez zamene, jer je njegov doprinos igri najbolje jedanaestorice uvek bio dragocen.

Kao član pionirske i omladinske ekipe OFK Beograda, bio je vrlo zapažen i cenjen kao igrač sa velikom perspektivom. Igrao je hrabro i srčano i bio je ne samo najčešće najbolji igrač, nego i odličan strelac. Ali, brzo je počeo da stvara prilike drugima, a mnogo ređe da sam šutira. U brzom usponu počelo je, eto, da se menja njegovo shvatanje o igri, počela je da dominira svest da je snaga tima kao celine uvek najvažnija.

Noseći odmalena nadimak „Kule”, koji je dobio u roditeljskom domu, u dve sezone (1965-1966) odigrao je deset utakmica za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije (i jednu za mladu), najčešće je bio među najboljima u timu, ali je postigao samo jedan gol. Međutim, vrednost njegovih igara uvek je bila iznad slave najboljih strelaca, tako da ga je ondašnji trener „crveno-belih” Miljan Miljanić svesrdno prihvatio i na „velika vrata” uveo u prvu ekipu. Debitovao je 1. septembra 1965. u prijateljskom susretu protiv Radničkog (5:0), u kome je postigao i prvi gol za Crvenu zvezdu, a na ligašku scenu stupio je 12 dana kasnije – kad je imao nešto više od 17 godina.

Kad je Jugoslavija u proleće 1966. godine bila organizator omladinskog turnira UEFA, Aćimović je igrao desnu polutku. A tri dana pre početka velike evropske revije omladinaca, pojavio se kao leva polutka u prvom timu Crvene zvezde protiv čehoslovačke ekipe Jednota u polufinalu Srednjoevropskog kupa. Na levom krilu igrao je proslavljeni strelac Bora Kostić.

Kad je u leto 1966. prvi tim preuzeo Miljan Miljanić, koji je pre toga bio selektor omladinske reprezentacije, počelo je stvaranje nove ekipe „crveno-belih”. Slavnu levu stranu navale Šekularac-Kostić nasledili su Aćimović i Džajić, novi nezaboravni tandem iz vremena kad je Crvena zvezda ubedljivo dominirala jugoslovenskim fudbalom i triput uzastopno (1968-1970) osvajala titulu prvaka i u četiri sezone triput trijumfovala u Kupu (1968, 1970. i 1971. godine).

Od 5. septembra 1965. kad je debitovao u „crveno helom” dresu, pa do 8. avgusta 1976, kad se u prijateljskom susretu protiv engleskog Manchester Uniteda (2:1) rastao od Crvene zvezde, odigrao je ukupno 519 utakmica (od toga 237 prvenstvenih i 22 u Kupu Jugoslavije) i postigao 113 golova (od toga 44 prvenstvena i četiri u Kupu). Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1968, 1969, 1970 i 1973. godine) i dva trofeja Kupa (1968. i 1971. godine). Sigurno bi se okitio bar još jednim velikim nacionalnim trofejom da nije morao da operiše meniskus i, razumljivo, da duže pauzira. Kad se u leto 1975. vratio s odsluženja vojnog roka, prerano je ušao u prvenstvene okršaje i to je platio povredama koje su ga dugo pratile.

Jula 1976. napustio je Crvenu zvezdu i prešao u nemački klub. 1.FC Saarbrucken, koji se baš te sezone vratio u Bundesligu. Predstavljao je pojačanje za ovu ekipu, ali nije imao sreće. Posle odličnog starta, ponovo se vratila povreda, tako da je u dve sezone odigrao samo 41 utakmicu i postigao jedan gol. Praktično, njegova karijera bila je završena…

Na kraju je za svoju dušu igrao i za nižerazredni beogradski Sinđelić.

Za reprezentaciju Jugoslavije Aćimović je odigrao 55 utakmica i postigao tri gola. Debitovao je 8. juna 1968. u finalu Kupa evropskih nacija protiv Italije (1:1) u Rimu, kad ga je ondašnji selektor reprezentacije Jugoslavije Rajko Mitić naknadno pozvao da doputuje u Italiju, jer je Ivica Osim bio povređen već na početku prethodne utakmice, protiv Engleske (1:0) u Firenci. Aćimović je opravdao poverenje saveznog kapitena i sa manje od 20 godina uspešno položio veliki ispit u karijeri. Da je Musemić bio snalažljiviji kad mu je Aćimović posle jednog izvanrednog prodora pripremio idealnu priliku, Jugoslavija bi, bez obzira na pristrasnog sudiju Švajcarca Diensta, bila prvak Evrope. Ovako, posle poraza u ponovljenoj utakmici (0:2), sve je ostalo samo u uspomenama…

Aćimović je posle rimskog finala Kupa nacija postao standardni reprezentativac. Kao i Rajko Mitić, svi savezni kapiteni koji su ga nasledili veoma su cenili Aćimovića i stalno ga pozivali „pod zastavu”. Uostalom, on je bio izuzetno potreban igrač: kretao se u oba pravca, neumorno trčeći i napred i nazad, dragocen u ogranizaciji igre i isto toliko koristan u defanzivnim zadacima. Kao vrlo izdržljiv, posebno je bio pogodan za turnirski sistem takmičenja. Uz sve, uvek je igrao disciplinovano i primao i najteže zadatke.

Posebno se istakao na utakmici koja je našem timu utirala put do završnog turnira Svetskog prvenstva 1974. godine u SR Nemačkoj. Na utakmici protiv Grčke (1:0), koja je odigrana 20. novembra 1972. u Beogradu, briljirao je na teškom i blatnjavom terenu, na kome je dejstvovao kao tenk i, uz sve, postigao i jedini, odlučujući gol na utakmici.

Igrao je i na onoj nezaboravnoj „majstorici” 13. februara 1974. protiv Španije (1:0) u Frankfurtu, na kojoj je bio jedan od najboljih igrača, kao i na svih šest utakmica koje je naša reprezentacija odigrala na Svetskom prvenstvu.

Od reprezentacije se oprostio na finalnom turniru Kupa evropskih nacija, koji je 1976. godine organizovan u našoj zemlji. Bio je kapiten reprezentacije na utakmici protiv SR Nemačke (2:4), u kojoj je naš tim pružio briljantnu igru i protiv svetskih prvaka poveo sa 2:0. Na žalost, zbog nezalečene povrede nije imao snage da utakmicu odigra u tempu kojim je uvek igrao, tako da ga je zamenio Peruzović. Ali, bez Aćimovića više nije bilo prave igre… Poslednju utakmicu u nacionalnom dresu odigrao je dva dana kasnije, 19. juna 1976. protiv Holandije (2:3) u Zagrebu, takođe kao kapiten tima. Na žalost, obe ove utakmice ostale su kao nezaboravan događaj i velika šansa, ali i tužna uspomena.

Kad se posle dvogodišnjeg boravka u Sarbrikenu vratio u svoj Beograd, bio je pun nada da će ostati uz fudbal, uz Crvenu zvezdu kojoj je poklonio veliki deo mladosti i najblistavije doba svoje sjajne igračke karijere. Hteo je da poučava najmlađe fudbalere, da u njima traži naslednike i nove zvezde „crveno-belih”.

Ova želja mu se ispunila pa je kao član stručnog štaba beogradskih „crveno-belih”, radio sa omladinskim selekcijama kluba u kome se kao igrač proslavio.

11. Dragan Džajić

Dzajic-Dragan-74

Jedan od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena. Treća Zvezdina zvezda, odigrao je 85 utakmica u nacionalnoj selekciji, do 2004. predsednik fudbalskog kluba Crvene Zvezde na čijem se čelu nalazio preko dve decenije. Džajić je kao tadašnji tehnički direktor Crvene zvezde tvorac najzlatnije generacije u istoriji Crvene zvezde, sa kojom se popeo na vrh Evrope maja 1991. , osvojivši Kup evropskih šampiona, i sveta, kada je Crvena zvezda u nezvaničnom takmičenju za najbolji klub na planeti, osvojila Tojota kup, u decembru 1991.

Dragan Džajić je rođen 30. maja 1946. u Ubu od oca Krstivoja i majke Vidosave. Džajić je u petnaestoj životnoj postao član Crvene zvezde, jer je prethodno sjajno igrao na jednom turniru u Valjevu i lovci iz velikih klubova su ga odmah zapazili. Kada je stigao do prve selekcije juniora, samo šest meseci kasnije prebačen je u prvi tim. Aleksandar Obradović mu je ukazao šansu 6. maja 1963, kada je debitovao u meču protiv titogradske Budućnosti s nepunih 17 godina. Već u narednoj 1963/64 sezoni osvojio je prvu šampionsku titulu i postao predvodnik nove generacije koja je tri puta uzastopno (1968, 1969. i 1970) i još jednom 1973. osvajala titulu najboljih u prvenstvu Jugoslavije i četiri Kupa Jugoslavije.

U nacionalnom timu debitovao 17. juna 1964. u Beogradu, u meču protiv Rumunije (1:2).

Na Kupu nacija 1968. održanom u Italiji, Džajić je 5. juna u Firenci, u meču protiv svetskih šampiona Engleza, u trku prevario direktnog čuvara Vilsona, u šesnaestercu spustio na kolena kapitena Mura i onda lobovao Benksa koji je video loptu tek kada se našla u mreži i doneo Jugoslaviji plasman u finale, koje je kasnije ona, nakon dve utakmice, izgubila od Italije. Džajić je postigao gol za Jugoslaviju u prvoj utakmici, a sa 2 gola je bio najefikasniji strelac završnog dela prvenstva.

U sezoni 1970/1971. Džajić je isključen u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona u meču protiv Karl Cajs Jene i dobio tri meča zabrane igranja. Zbog toga nije mogao da igra protiv Panatinaikosa u polufinalu, kada je Crvena zvezda slavila 4:1 u Beogradu i izgubila 3:0 u Atini. 11. oktobra 1972. u Londonu (bilo je 1:1 protiv Engleza) Džajić je srušio dotadašnji rekord Branka Zebeca u broju odigranih utakmica.

Učestvovao je na Svetskom šampionatu 1974. u Zapadnoj Nemačkoj, na kom je reprezentacija Jugoslavije na otvaranju prvenstva igrala nerešeno sa svetskim prvakom Brazilom i postigla rekordnu pobedu od 9:1 protiv reprezentacije Zaira, a Džajić je postigao jedan gol. Medutim, nakon prolaska u drugu fazu prvenstva, reprezentativci Jugoslavije nisu ponovili igre kao iz prve faze i naređali su 3 poraza, pa su se morali vratiti kući.

Dve sezone (1975. i 1976) proveo je u Bastiji, gde je za francuskog prvoligaša odigrao 80 mečeva, vratio se u Beograd i u Crvenu zvezdu, čiji je dres poslednji put nosio 28. maja 1978. u Mostaru. Od reprezentacije se oprostio 16. septembra 1979, u prijateljskom meču protiv Argentine (4:2) na Marakani. Za Crvenu zvezdu je odigrao rekordnih 590 mečeva, postigao 287 golova (od toga 305 prvenstvenih mečeva i 113 golova). Za reprezentaciju je igrao ukupno 85 puta, a njegov rekord je oborio Savo Milošević oktobra 2004.

Crvena zvezda je Džajiću 1979. ponudila ulogu tehničkog direktora kluba sa kojih je postigao najveće uspehe u istoriji Crvene zvezde, osvajanje Kupa evropskih šampiona i Interkontinentalnog kupa 1991. Prvi mandat predsednika Crvene zvezde, od 1998 do 2002, u tešim finansijskim uslovima i sa neadekvatinim igračkim kadrom, okončao je sa dve titule prvaka i dva trofeja u kupu, da bi prihvatio i drugi mandat na funkciji predsednika.

Nakon loših rezultata Crvene zvezde i zdravstvenih problema, Džajić se 2004. povukao sa mesta predsednika Crvene zvezde.

Fudbalski savez Srbije i Crne Gore ga je 2003. izabrao za najboljeg igrača države u proteklih 50 godina.

12. Jurica Jerković

jurica_jerkovic

Rođen 25. februara 1950. u Splitu.

Sa ukupno 529 utakmica nalazi se na šestom mestu liste klupskih rekordera splitskog NK Hajduk po broju susreta, dok je sa 219 golova na desetom mestu najboljih strelaca svih vremena splitskog kluba.

Ponikao je u Hajduku, za koji je debitovao u prvenstvu 1968/69. i kao odličan igrač sredine terena posebno se isticao visokom tehnikom, hitrinom i sjajnim udarcem. U dresu Hajduka osvojio je tri prvenstva Jugoslavije (1971, 1974, 1975), dok je čak pet puta trijumfovao u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1972, 1973, 1974, 1976, 1977. Igrao je u generaciji koja je osvojila najviše trofeja za “Majstore s mora”.

U jesen 1978. napustio je Split i karijeru nastavio u švajcarskoj prvoligaškoj ekipi FC Zurich, za koju igra sa zapaženim uspehom. I sa novim klubom osvojio je 1981. dve titule: prvenstvo Švajcarske i Liga-kup. U prvenstvu 1982/83. bio je najbolji strelac ekipe sa 10 golova.

Uz pet utakmica za omladinsku reprezentaciju (1967-1968), za koju je postigao jedan gol, kao i četiri susreta za mladu ekipu (1969-1972), odigrao je 42 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao šest golova. Debitovao je 12. aprila 1970. protiv Mađarske (2:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 29. novembra 1981. protiv Grčke (2:1) u Atini.

Učestvovao je na svetskim prvenstvima 1974. i 1982, kao i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

13. Miroslav Pavlović – “Pavika”

pavlovic_miroslav

Rođen 23. oktobra 1942. u Užičkoj Požegi, umro 19. januara 2004. u Beogradu.

Sa 16 godina postao je prvotimac Sloge u rodnoj Užičkoj Požegi i istakao se kao napadač-golgeter, nastavio je u Slobodi iz Titovog Užica (1963-1967), a najveće uspehe postigao je u dresu beogradske Crvene zvezde za koju je od 14. maja 1967. pa do 14. maja 1974. odigrao 400 utakmica (od toga 204 prvenstvene) i postigao četiri gola.

U dresu “crveno-belih” igrao je u vreme kad je Crvena zvezda dominirala u jugoslovenskom fudbalu i osvojila najviše trofeja: 1968, 1969, 1970. i 1973. godine bio je standardni član ekipe koja je osvajala prvenstvo Jugoslavije, a 1968. 1970. i 1971. i Fudbalski kup Jugoslavije.

Igrao je na mestu krilnog halfa, bio je pouzdan igrač – uvek neumoran, primerno borben, neustrašiv i uporan. Samo posle jedne sezone igranja za Crvenu zvezdu, postao je i reprezentativac, odigravši u periodu od 1968. do 1974. 46 utakmica za reprezentaciju, za koju je postigao i dva gola.

Debitovao je u polufinalu Kupa evropskih nacija 5. juna 1968. protiv Engleske (1:0) u Firenci i počeo akciju iz koje je postignut jedini gol (Džajić), a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. jula 1974. protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu, na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj. U 52 uzastopne utakmice reprezentacije izostao je iz ekipe samo šest puta!

Dobio je i veliko međunarodno priznanje kad je 31. oktobra 1973. pozvan da u Barceloni igra u selekciji Evrope protiv Južne Amerike.
Posle Svetskog prvenstva 1974, karijeru je nastavio u Belgiji gde je igrao za FC Diest, a 1977. je u dva maha igrao u američkoj profesionalnoj ligi u San Hozeu, gde je i završio karijeru.

Poslednjih godina bio je direktor omladinske škole najtrofejnijeg fudbalskog kluba u ovoj zemlji.

Umro je u 62. godini, a sahranjen je na Topčiderskom groblju.

14. Luka Peruzović

Peruzovic_Luka

Rođen 26. februara 1952. u Splitu.

Ponikao je u jednoj od najboljih generacija omladinaca splitskog Hajduka (sa Šurjakom, Mužinićem, Luketinom, Boljatom, Jovanićem i drugima), koju je trener Tomislav Ivić uzdigao do ekipe koja je u sezoni 1969/70. osvojila oba nacionalna trofeja u omladinskom fudbalu.

Za prvi tim je počeo da igra u sezoni 1969/70. i za jednu deceniju igranja, kao odličan odbrambeni igrač, odrgrao je za “Majstore s mora” ukupno 470 utakmica i postigao 20 golova. Osvojio je i osam najvećih titula: četiri prvenstva (1971, 1974, 1975. i 1979. godine) i četiri trofeja Kupa (1973, 1974, 1975. i 1977.).

Kad je 1980. napustio Hajduk i postao član belgijske ekipe RSC Anderlecht iz Brisela, s ovom ekipom osvojio je tri prvenstva Belgije (1981, 1985, 1986) i Kup UEFA (1983)

Uz 10 utakmica za omladinsku ekipu (1969-1970) i dve za mladu (1970-1974), odigrao je i 17 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 3. jula 1974. protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu, na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj, a poslednju utakmicu odigrao je 21. decembra 1983. protiv Bugarske (3:2) u Splitu, kojom se naša reprezentacija kvalifikovala za finalni turnir Prvenstva Evrope 1984. u Francuskoj.

Po završetku igračke karijere posvetio se trenerskom poslu. Počeo je kao pomoćnik bugarskom stručnjaku Ivanu Vucovu, koji je bio trener Splićanima. Samostalno je trenirao Hajduk, belgijske klubove Šarlroa, Standard, Genk i Anderleht, marsejski Olimpik i Genčerbirligli iz Ankare. Bio je trener i u klubovima Saudijske Arabije i Katara.

15. Kiril Dojčinovski

Dojcinovski_Kiril

Rođen 14. jula 1946. u Skoplju.

Kao odličan centarhalf, u dresu beogradske Crvene zvezde osvajao je četiri titule prvaka Jugoslavije (1968, 1969, 1970. i 1973. godine) i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1968. i 1970).

Na prvoligaškoj sceni pojavio se u sezoni 1963-64. u dresu skopskog Vardara, u kome je do juna 1967. odigrao 106 prvenstvenih utakmica Prve lige. Za beogradske “crveno-bele” debitovao je 22. jula 1967. i do 14. maja 1974. odigrao ukupno 420 utakmica (od toga 189 prvenstvenih) i postigao 11 golova. Karijeru je nastavio u Francuskoj, u ekipama FC Troyes (1974-1976) i FC Paris (1977-1978), gde je i završio karijeru.

Uz tri utakmice za mladu reprezentaciju (1965-1967) i tri za “B” reprezentaciju (1964-1966), igrao je šest puta i za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 27. oktobra 1968. u susretu protiv Španije (0:0) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 13. maja 1970. protiv SR Nemačke (0:1) u Hanoveru.

U fudbalu ostaje kao trener, radi u Makedoniji.

16. Franjo Vladić

Vladic_Franjo

Rođen 19. oktobra 1950. u Mostaru.

Počeo je da igra u mostarskom Veležu 1966, kao levo krilo i polutka, a na prvoligaškoj sceni prvi put se pojavio u prvenstvu 1968/69. (osam utakmica i dva gola), da bi već u narednoj sezoni postao igrač koji je odigrao najviše prvenstvenih utakmica (34) za mostarske ,,Rođene”.

U dresu Veleža odigrao je ukupno 607 utakmica (od toga 361 prvenstvenih) i postigao 163 gola, najviše u dresu sa brojem 10, kao povučena polutka. Isticao se dobrom tehnikom, odličnim dodavanjima i dobro plasiranim udarcima i golovima.

Dve sezone je, zajedno sa Bajevićem, igrao s uspehom u grčkoj prvoligaškoj ekipi AEK iz Atine (1979-1981), a kad se jula 1981. vratio u Mostar, nastavio je da igra za Velež.

Pored jedne utakmice za omladinsku (1970) i 11 za mladu reprezentaciju (1970-1972), za koju je postigao dva gola, odigrao je i 24 utakmice i postigao tri gola za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1972. protiv Engleske (1:1) u Londonu postigavši jedini gol za Jugoslaviju, a poslednju utakmicu odigrao je 1. februara 1977. protiv Meksika (1:5) u Leonu.

17. Danilo Popivoda

Popivoda_Danilo

Rođen 1. maja 1947. u Lovćencu.

Počeo je da igra 1964. u omladinskoj ekipi Ljubljanskog NK Olimpija i brzo se istakao u omladinskim selekcijama Ljubljane, SR Slovenije i Jugoslavije. Postao je profesionalac 1965. i kao odličan napadač, najčešće desno krilo, u dresu “Zmajčeka” odigrao preko 226 prvenstvenih utakmica i postigao 58 ligaških golova.

Igrao je s velikim uspehom i u SR Nemačkoj, gde je za boje ekipe Eintracht Braunschweig (1975-1980) odigrao 126 utakmica Bundeslige, 3 susreta 2. lige Nemačke i postigao 27 golova.

Odigrao je 1965. i 1966. godine deset utakmica (i postigao sedam golova) za omladinsku reprezentaciju, tri susreta (jedan gol) za mladu (1966-1972) i 20 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao pet golova. Debitovao je 14. juna 1972. u susretu protiv Venecuele (10:0) na ,,Kupu nezavisnosti Brazila”, u kome je postigao i prvi gol za nacionalni tim, a poslednju utakmicu odigrao je 30. novembra 1977. protiv Španije (0:1) u Beogradu.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1974. u SR Nemačkoj i na finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1976. u Beogradu i Zagrebu.

18. Stanislav Karasi

Karasi_Stanislav

Rođen 8. novembra 1946. u Beogradu.

Proslavio se pogotkom u poslednjim sekundima igre 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koji je omogućio našoj reprezentaciji da posle “majstorice” protiv Španije (1:0) u Frankfurtu učestvuje na finalnom turniru Svetskog prvenstva 1974. u SR Nemačkoj.

Ponikao je i zenit karijere dostigao u Crvenoj zvezdi, za čiji je prvi tim debitovao 23. aprila 1969. i do 1. maja 1974. odigrao 334 utakmice (od toga 130 prvenstvenih) i postigao 130 golova. U dresu beogradskih “crveno-belih” osvajao je dva državna prvenstva (1970. i 1973) i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1970. i 1971).

Uz jednu utakmicu za mladu (1969), odigrao je i 10 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, postigavši četiri gola. Debitovao je 9. maja 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, a poslednju utakmicu odigrao je na Svetskom prvenstvu, 3. jula 1974. protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu.

Kao odličan napadač, najčešće polutka ili krilo, igrao je i za francusku ekipu Lille OSC (1974-1977), belgijski Antwerp FC (1977-1979), zatim u američkim klubovima Buffalo i New York Arrows (1979-1981), da bi karijeru završio u OFK Beogradu (1981-1983) i Hajduku sa Liona.

Nakon igračke karijere, oprobao se i u trenerskim vodama trenirajuci Tim JNA i Mladu reprezentaciju Jugoslavije, potom subotički Spartak, kuvajtski Jarmuk, nikšićku Sutjesku, Radnički sa Novog Beograda, kragujevački Radnicki, Milicionar, Obilić, turski Erzurum, Zvezdaru, Bežaniju, BASK i banjalučki Borac.

U januaru 2008. Udruženje fudbalskih trenera Srbije održalo je Izbornu skupštinu na kojoj je Stanislav Karasi jednoglasno izabran za predsednika.

19. Dušan Bajević

Bajevic_Dusan

Rođen 10. decembra 1948. u Mostaru.

Jedan od najboljih i najpopularnijih hercegovačkih fudbalera, sa 164 gola drugi (iza Santrača – 218) jugoslovenski prvoligaški strelac svih vremena, najbolji golgeter u prvenstvu 1969/70. godine sa 20 golova (zajedno sa Santračem) i reprezentativac-rekorder u broju postignutih golova na jednoj međudržavnoj utakmici: 14. juna 1972. protiv Venecuele (10:0) pet puta je zatresao protivničku mrežu.

Vitak, odličan tehničar sa elegantnim potezima, igrao je odlično glavom i bio jedan od najefikasnijih vođa navale u jugoslovenskom fudbalu.
Karijeru je počeo 1963. u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža, a dres prvotimca prvi put je obukao 13. septembra 1966. i za više od trinaest godina igranja u dresu mostarskih “rođenih”, odigrao je ukupno 568 utakmica i postigao 468 golova, od čega u prvenstvu 321 utakmicu i 164 prvoligaška gola.

Sa zapaženim uspehom igrao je četiri sezone (1977-1981) za boje grčkog prvoligaša AEK iz Atine, a kad se jula 1981. vratio u Mostar, nastavio je da igra za Velež sve do 26. juna 1983, kad se na utakmici protiv Partizana u Beogradu poslednji put pojavio na prvoligaškoj sceni. Od fudbala se zvanično oprostio 17. avgusta 1983. na utaktnici protiv Hajduka u Mostaru.

Uz jednu utakmicu za omladinsku (1967) i devet susreta i četiri gola (1968-1971) za mladu reprezentaciju, odigrao je i 37 utakmica i postigao 29 golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 8. aprila 1970. u susretu protiv Austrije (1:1) u Sarajevu, u kome je postigao jedini gol za Jugoslaviju, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 8. maja 1977. na utakmici protiv Rumunije (0:2) u Zagrebu. Učestvovao je 1974. na Svetskom prvenstvu u SR Nemačkoj.

Kao odličan vođa navale i istaknuti strelac, na većem broju međudržavnih utakmica postizao je odlučujuće golove za Jugoslaviju: 1970. protiv Austrije (1:0) u Gracu, 1972. protiv Paragvaja (2:1) u Manausu – oba gola, 1972. protiv Perua (2:1) u Manausu – oba gola, 1972. protiv Španije (2:2) u Las Palmasu – oba gola, 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, 1977. protiv Kolumbije (1:0) u Bogoti i 1977. protiv Meksika (1:0) u Montreju.

Neposredno po završetku igračke, počeo je karijeru fudbalskog trenera, u Veležu, s kojim je 1986. godine osvojio Kup Jugoslavije, tadašnji Kup maršala Tita. Velež je u finalu pobedio zagrebački Dinamo sa 3:1, a 1987. godine igrao je u finalu.

U AEK se,kao trener, vratio 1988 godine i iste sezone je sa ovim klubom osvojio titulu prvaka Grčke, prvu za AEK posle 10 godina. AEK je pod Bajevićevim vođstvom prvak Grčke bio još tri puta, uzastopno (1992, 1993, 1994).

Bajević je 1997. postao trener Olimpijakosa, s kojim je iste sezone osvojio titulu prvaka Grčke, a 1999. „duplu krunu“, prvenstvo i Kup. Posle Olimpijakosa kratko se zadržao u solunskom PAOK-u, kome je doneo Kup Grčke 2001. godine. U AEK se vratio 2002. Neki od navijača AEK-a su ga vrlo neprijatno dočekali, jer nisu zaboravili Bajevićev prelazak u redove najvećeg rivala Olimpijakosa. Iako je sa AEK-om ponovo postigao zapažene rezultate, između ostalog i u Ligi šampiona, Bajević je zbog velikih pritisaka napustio klub. Ponovo je seo na klupu Olimpijakosa, s kojim je iste sezone, sa deset osvojenih bodova u grupi, bio nadomak plasmana u drugu rundu Lige šampiona, ali je zato „dogurao“ do četvrte runde Kupa UEFA.

U maju 2006. preuzima funkciju šefa stručnog štaba FK Crvena Zvezda (Beograd), osvaja jesenju titulu sa čak 14 bodova prednosti nad Partizanom, ali 10.marta 2007. za vreme utakmice sa novosadskom Vojvodinom (0:3) povukao je šokantan potez – ustao je i uputio se ka svlačionici, iako je do kraja meča ostalo 20 minuta. Dok je odlazio pratili su ga povici “Dušane odlazi”.

Nakon beogradskih “crveno-belih”, ponovo se vraća u Grčku, ovog puta na klupu solunskog Arisa, sa kojim je u sezoni 2007-08 napravio odličan rezultat pošto je u nacionalnom šampionatu Grčke svoj klub doveo do četvrtog mesta, a u nacionalnom Kupu „drevne države“ dogurao je do polufinala. U julu 2008. podneo je ostavku na mesto šefa stručnog štaba Arisa, jer su funkcioneri kluba tražili od njega da izbaci iz ekipe odbrambenog igrača Avrama Papadopulosa, nakon što je fudbaler odbio da produži ugovor sa klubom.

U novembru 2008. preuzima atinski AEK. Ovo je treći mandat srpskog trenera na klupi atinskog kluba. Vodio ga je od 1988. do 1996, zatim od 2002. do 2004.

20. Vladimir Petrović – “Pižon”

Petrovic-Vladimir

Rođen 1. jula 1955.godine u Beogradu.

Više puta bio je proglašavan za najboljeg fudbalera SFRJ i prvog sportistu Beograda. Posle Hajduka sa Liona, gde je počeo da šutira loptu, nastavio je u Crvenoj zvezdi kao pionir, junior i prvotimac, pune tri godine i kapiten trofejne generacije.

Za Crvenu zvezdu je debitovao 19. jula 1972, u meču Letnje lige šampiona protiv splitskog Hajduka (3:1) i do 12.decembra 1982. odigrao ukupno 497 mečeva (od toga 258 prvenstvenih) i postigao 117 golova. Sa Crvenom zvezdom je osvojio četiri titule prvaka (1973,1977,1980 i 1981) i jedan trofej u nacionalnom kupu (1982).

Za A-reprezentaciju je debitovao protiv Mađara (1:1), u Beogradu 26.septembra 1973. Odigrao je ukupno 34 meča, poslednji protiv Norvežana (1:3), u Oslu 13.oktobra 1982. Učestvovao je na Svetskom šampionatu 1974. u Nemačkoj i 1982. u Španiji.

Fudbalsku karijeru je nastavio kao trener mladih selekcija Crvene zvezde. Osvojio je sa svojim klubom nacionalni kup (1996), zatim bio trener niškog Radničkog, prethodno i novobeogradskog Radničkog. Jedan je od stručnjaka koji je otkrio i usavršavao Dejana Stankovića. Radio je izvesno vreme u Minsku. Sa našom mladom reprezentacijom osvojio je srebrnu medalju (finalni meč protiv Italijana u Oberhauzenu), na Evropskom šampionatu 2004. u Nemačkoj.

Ako postoji velika fudbalska zvezda koja je, na neki čudan način, “zaklonjena” zavesom ćutanja, onda je to, zacelo, Vladimir Petrović, dugi niz godina prvi as Crvene zvezde i višestruki standardni reprezentativac koji, na žalost, kao ni Dragoslav Šekularac (kakve li nepravde!) nije proslavio zlatni jubilej (50 mečeva) u nacionalnom timu. Važio je za jednog od najinteligentnijih fudbalera u poratnoj istoriji. Njegov pregled terena, tehnička lakoća u igri protkana filigranskim potezima, prefinjeni dribling, visoka imaginacija i majstorstvo u preciznom i pravovremenom proigravanju mogu biti savršena građa za fudbalske udžbenike. Uz sve to, nije bio impregniran od instikta za gol.

I danas je Vladimir Petrović inkarnacija fudbalera koji misli. Za njega je svojevremno Splićanin Frane Matošić rekao da poseduje fudbalsku inteligenciju kakvu nemaju ni mnogi takmičarski uspešniji naši i svetski asovi. To je rekao čovek poznat po tvrdoj reči, koji teško cedi komplimente, jer je imao visoke kriterijume.

Igrao je za srca i uzbudenja navijača Crvene zvezde. Sve što je na terenu dolazilo od velemajstora lopte, što Vladimir Petrović uistinu jeste bio, dovodeno je do čiste perfekcije. Imao je samo dve slabe tačke: nije bio brz i nije imao snažnu fizičku konstituciju. Kod njega je sve bilo u tehničkoj virtuoznosti i briljantnom umu. Nalazio je rešenja koja niko na tribinama nije video. Kasnije su takve vrline posedovali Dragan Stojković i Dejan Savićević.

Poseban pečat u njegovoj neponovljivoj igračkoj karijeri ostavio je drugi finalni meč u Kupu UEFA, odigran 23.maja 1979.god. u Diseldorfu, protiv Borusije iz Menhengladbaha (0:1) , koja je u svojim redovima imala Linena, Fogsta, sjajnog Danca Simonsena, ali i onog famoznog “dvanaestog”, italijanskog arbitra, Paola Mikelotija. Generacija Stojanovića, Jovanovića, Jovina, Muslina, Miletovića, Jurišića, Blagojevića, Savića, Šestića, Milosavljevića i svakako Petrovića nije ostvarila veliki cilj, ali je promovisala ideju trenera Branka Stankovića i u prvi plan istakla asove kakvi su Vladimir Petrović i drugari iz njegove generacije. Ponovo je bio veliki i najbolji. Ljudi iz londonskog Arsenala tada su počeli da ga prate.

Bilo je u njemu, kao velikom fudbaleru, i nekog vidljivog nezadovoljstva i neke lične gorčine. Svi se dobro sećaju vremena kad Izvršni odbor FSJ krajem 1982. nije dozvolio Vladimiru Petroviću, na insistiranje predsednika Tomaša Tomaševića, da pređe u londonski Arsenal za transfer koji mu je garantovao u to vreme fascinantnih 750.000 funti. Englezi su želeli takvog fudbalera, koji bi oplemenio igru tima sa Hajberija. Arsenal nije žalio novac. Nisu pomogle ni razne intervencije, pa je Vladimir Petrović morao da sačeka još šest meseci i zadovolji “čvrste propise” FSJ. Kada se, ipak, obreo u Arsenalu, cena je drastično pala: za šest meseci igranja u dresu Arsenala dobio je samo 50.000 funti

Pola godine u Arsenalu: četvrta zvezda Crvene zvezde je podsećala na tužnog čoveka. Fudbaleri Arsenala su ga obožavali, ali nisu shvatili njegovu igru i dubinske lopte, koje je pretvarao u precizne projektile. Brzo su se rastali i Vladimir Petrović prvo prešao u Pariz, zatim u belgijski Antverpen, gde je igrao dve i po godine…Međutim, predigra sumorne drame sa odlaskom u Arsenal, dogodila se u Saragosi, za vreme Svetskog šampionata 1982…

Reprezentativcima je još u Beogradu obećano da će dobiti premije u devizama (sličan slučaj dogodio se i 1974. u Frankfurtu, kada nije ispunjeno obećanje). Tako je stvoreno veliko nezadovoljstvo među fudbalerima, pa generacija Vladimira Petrovića, Velimira Zajeca i Safeta Sušića nije uspela ne samo zahvaljujući pristrasnom danskom arbitru Sorensenu u Valensiji. Činjenica je, međutim, da je Vladimir Petrović u dresu Crvene zvezde i nacionalnog tima dugi niz godina očaravao i uzbuđivao navijače na svim stadionima.

Na Svetskom šampionatu 1974. u Nemačkoj bio je najmlađi član reprezentacije, ali je, prema ličnom kazivanju, verovao da će biti barjaktar u svojoj generaciji kroz tri ili pet godina.

To se i dogodilo. Kapiten Crvene zvezde bio je pune tri godine, kapiten reprezentacije samo četiri puta, ali se mnogo češće pamte majstorske partije. Bio je inspirator pobede (2:1) nad Urugvajcima 1980. u Sarajevu, direktno je odveo reprezentaciju na Svetski šampionat 1982, jer je u decembru prethodne bio prvi heroj pobede (2:1) nad Grcima u Atini.

Za Crvenu zvezdu je odigrao 497 mečeva (od toga 258 prvenstvenih), ali je ostao zapamćen po briljantinim partijama u 1980, kada je proglašen zvanično za ubedljivo najboljeg fudbalera SFRJ u toj sezoni.

Danas je Vladimir – Pižon Petrović stručnjak čije se delo poštuje i uvažava. Tvrdi se da on, kao trener, ima posebno čulo, zna da “gleda igru” na svoj način, da vidi čak i nešto “nevidljivo” za obične smrtnike. Pekao je zanat u Crvenoj zvezdi, u nekoliko naših klubova, radio u Belorusiji i jednostavno demantovao sve one fudbalske filozofe koji tvrde da veliki fudbaler, po nepisanom pravilu, ne postaje i veliki trener.

To je put onog vižljastog dečaka koji je karijeru fudbalera započeo u dresu tada nižerazrednog Hajduka sa Liona 1967, da bi dres pionirskog tima Crvene zvezde zvanično obukao prvi put 9.juna 1969. Bio je 17 puta juniorski i tri puta član mlade nacionalne selekcije, ali je sigurno, u tome će se svi složiti, zaslužio znatno više od 43 meča u A-reprezentaciji.

21. Ognjen “Olja” Petrović

Petrovic_Ognjen

Rođen 2. januara 1948. u Kruševcu, umro 21. septembra 2000. u Beogradu.

Počeo je da igra u omladinskim selekcijama kruševačkih klubova Napredak i “14. oktobar”, a 1965. postaje golman beogradske Crvene zvezde u kojoj se razvio u jednog od najboljih čuvara mreže u zemlji.

Kad je Crvena zvezda osvojila prvenstvo 1969/70. stao je jednom na gol prvog tima, ali je standardni prvotimac postao tek u sezoni 1972/73. kad su “crveno-beli” ponovo osvojili šampionsku titulu. Sa velikim uspehom čuvao je mrežu Crvene zvezde i bio reprezentativac do 1976, odigravši za “crveno-bele” ukupno 259 utakmica, od čega 115 prvenstvenih. Od 1976. do 1978. bio je član francuskog prvoligaša SEC Bastia iz Bastije (Korzika), u kome je zbog povrede završio karijeru.

Uz 10 utakmica za omladinsku reprezentaciju (1968-1969) i jednu za mladu (1972), odigrao je i 15 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 13. maja 1973. protiv Poljske (2:2) u Varšavi, a poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao je 19. juna 1976. protiv Holandije (2:3) u Zagrebu, u okviru finala Prvenstva Evrope 1976. u našoj zemlji.

22. Rizah Mešković

Meskovic-Rizah

Rođen 1947. u Tuzli (BiH)

Igrao u Slobodi, Hajduku, holandskom klubu AZ, i na kraju ponovo u Slobodi. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao jedan meč.

Podaci o igračima preuzeti sa sajta www.reprezentacija.rs

Za P.U.L.S.E. pripremio
Simić Mihajlo

8 komentara na tekst Godine neuspeha – Nemačka 1974. II deo

  1. Bojan

    10/03/2010 at 00:31

    Moco, now you’re talking :). Paz’ kad sve ove znam iz prve, odrastoh uz prepricavanja i snimke ove generacije (to su igraci koje uzivo nisam gledao, bili su aktuelni neku godinu pre mene) i to su verovatno neke od prvih fudbalskih referenci koje sam dobio u zivotu. Slicno verovatno moze da kaze svako ko se rodio pre sampionske godine Zvezde :D, a da mu se u kuci pricalo o fudbalu. Moj otac i ta generacija i dalje pricaju o toj legendarnoj sezoni Zeljeznicara, recimo (koji je cak i nadmocnu Crvenu Zvezdu uspeo da izbaci iz igre te 1971-2). O Dzajicu i ekipi ne treba ni trositi reci koliko se podrazumevaju.

    Nego kad videh Kuleta i Karasija, setih se njihovih intervjua iz kasnih 1990ih/ranih 2000ih, ona odlicna rubrika Ljubise Stavrica u tadasnjem NINu. I OBOJICA su pricali o legendarnim Miljanicevim metodama :D. Kule se secao kako posle treninga, mamuran (ceo tim prethodnu noc proveo na splavovima i uvereni da Miljan ne zna za to) pod tusem zvizdi refren nekog narodnjaka od nocas, i samo, kaze, kroz zavesu Miljanova ruka po potiljku “a pevas, pevas, mislis da ne znam gde ste bili nocas”. I sve ih baci pod neku kaznu.

    A stanislav Karasi pricao kako je potpisao prvo za Vojvodinu, dali mu stan (u ono doba, kao da ti daju jahtu i letnjikovac). I on sav van sebe od srece, dobio covek stan. Kad sutra ujutru zvoni neko na vrata u sest, a Karasi jos nikom nije ni dao adresu. Na vratima Miljan “mali, ides u Zvezdu, koja Vojvodina”
    :).

  2. Snežana Moračić

    10/03/2010 at 00:39

    ja samo da ponosno dodam, nijedan, koliko mogu da vidim, nijedan nas fudbaler nije imao tzv.mullet haircut, zulufe, da, i to je ok, ali mullet-ne!

  3. Moca

    10/03/2010 at 01:50

    i ja otprilike pamtim tek generaciju posle ove, onu iz španije 82, a o ovima iz ’74 sam slušao bajke od ćaleta i drugih starijih, a i gledao neke tekme naknadno. ovo što im se desilo ’74, pa isto to i 82′, pa slične stvari i ’90 i 2006 je ono što me najviše plaši pred južnu afriku, ta muljanja iza kulisa, te premije, te ovo, te ono…to nam je vazda bio najveći protivnik.

    a frizovi su šiz totalni, svi izgledaju mnogo starije nego što imaju godina. izgledaju kao da su duboko u tridesetim godinama, a nisi umali više od 27-28.

    …i prvi put panini album te 1974.

  4. Bojan

    10/03/2010 at 13:31

    Meksiko u mom slucaju, ali tu nas nije bilo. Secam se da sam na moru skupljao te slicice i menjao sa decom okolo :D. Doduse te godine smo imali onu jaku omladinsku selekciju koja je pobedila u Cileu, a njih bolje pamtim sa Mundijala u Italiji iz 1990, kad ih je dobar deo vec usao u A-selekciju.

  5. Bojan

    10/03/2010 at 14:06

    Nego da, svi matorije izgledaju sa tim zurama, ustvari u fudbalu je uvek bilo tako, pre Bekama i metro-glupiranja. Ali smekerske sedamdesete, dakle rokenrol, ne disco. Muzinic i Petkovic dodju kao Mik i Kif, Surjak Kit Mun a Kule kao mangupski revival-rokabilijevac 🙂

  6. Boban Savković

    10/03/2010 at 14:29

    Eh…
    prvo svetsko prvenstvo koje sam stvarno pratio …..otvaranje sa Brazilom….prvi televizori u boji i besomučno skupljanje Panini sličica

  7. Bojan

    10/03/2010 at 15:47

    Meni Italija bese prvi the REAL THING. Slicice an’ all, s razumevanjem. I da nas ne potera baksuz sa onim penalima, mislim da bismo dosli do finala pa bi se SFRJ razbucala po onom Soja-Kusta receptu, i s malo pevanja a ne samo s pucanjem.

  8. Adriana Milicevic Djukanovic

    22/11/2016 at 03:01

    Volela bi da znamo da li je negde zabelezeno da je Aleksandar Jaksic -Buca koji je dobio od najboljeg fudbalera svih vremena Euzebija medalju I trofei kao najboljem fudbaleru junior 1972 ili 1971 iz reprezentacije Crvene Zvezde. Miljan Miljanic mu je tada bio trener, tu je I Toma Milicevic bio… Samo da znate da je umro pre dve godine u Suseku totalno zaboravljen I u najvecoj bedi. Neznam da li vas to interesuje ali je pre toga izgubio cerku najstariju(29 God) a ostavio je I sina (koji se bavi fudbalom tamo) I jos dve cerke maloletne. Mislim da je dao Zvezdi(koju je obozavao do kraja) makar neki lepi trenutak, da li cete da ispravite ovu gresku? Nadam se da da, verujem da ovaj klub koji cenim i volim je pravedan. Pozdrav od njegove bivse supruge i majke cerke sa kojom on sada gleda sve utakmice njihovog omiljenog kluba la negde medju zvezdama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *