Ulogujte se / Kreirajte profil

Godine uspeha – Čile 1962. II deo

1. Milutin Šoškić

Soskic_Milutin

Rođen 31. decembra 1937. u Peći, Kosovo, Srbija.

I danas se za najdarovitije mladiće kaže: To je golman Šoškićevog sjaja! Takva konstatacija, čak i posle tri decenije, znači priznanje za Milutina Šoškića, vratara Partizana i državne reprezentacije.

Brojna porodica crnogorskog ratnika, oficira Šoškića, posle oslobođenja dolazi u Beograd. Tu tri sina uče školu: najstariji je najviše voleo knjigu, s lakoćom je učio, posvetio se nauci, danas je profesor Pravnog fakulteta; Milutin se posvećuje fudbalu, sve je tome podredio, a najmlađi pokazuje pragmatičan duh – odlazi u automehaničare. Tri sina, tri različite sudbine. Ono što im je zajedničko, to je časnost i dostojanstvo. U svim životnim nevoljama stajali su uspravno, takvo su vaspitanje poneli iz kuće. Takvi su i danas.

Kao jedanaestogodišnji švrća Soškić je sa nekim drugovima iz razreda krenuo na stadion Crvene zvezde. Tu su bili testirani. Manjoj grupi, među kojima je bio i on, rečeno je da će biti članovi mladih pionira. Tako je mali Šole počeo da trenira.
Jednog dana su on i njegovi drugari iz kraja otišli na Stadion JNA. Gledali su treninge svojih vršnjaka. Dopala im se atmosfera i pitali su da li bi oni mogli sutra da dođu na trening. Rečeno im je da će ih probati. Bili su primljeni.

– Ne umem to da objasnim – kaže Soškić. – Da li je to bio prst sudbine ili ne znam šta drugo, tek osetio sam da mi je u Partizanu lepše, atmosfera je bila toplija, prisnija i tako sam za ceo život ostao na Stadionu JNA; sa povremenim intervalima odlaska i vraćanja.

Za prvi tim “crno-belih” odigrao je 387 utakmica, za reprezentaciju Jugoslavije 50 puta čuvao gol.
U onoj godini kada je tek osnovan Kup šampiona Evrope, Partizan je, mada nije bio jugoslovenski šampion, dobio poziv da bude učesnik. Tvorci te ideje su želeli da već na startu afirmišu ovo takmičenje i pozvali su najbolje timove našeg kontinenta. A te 1955. godine Partizan je imao tim velikog potencijala. Portugalski predstavnik, Sporting iz Lisabona, bio je prvi rival. Tamo su “crno-beli” igrali 3:3, a u Beogradu je pobeđen sa 5:1! Bio je to Milutinovićev dan, postigao je tri gola!

Sledeći protivnik je Real iz Madrida. Tada je Franko vladao u Španiji, nismo sa tom zemljom imali nikakve odnose, ali se za kraljevski klub znalo. Prvi meč u Madridu se završio neočekivanim porazom našeg tima – 0:4! Međutim, igra nije bila u skladu sa krajnjim rezultatom. Partizan je bio dostojan protivnik, Beograđani su dali čak dva gola koje je sudija poništio bez pravih razloga.

Revanš se igrao januara 1956. Stadion JNA je bio krcat. Svi su želeli da vide Di Stefana, Genta, Santamariju, Munjoza… velike zvezde španskog i evropskog fudbala. Teren pod snegom. To je bilo neprijatno iznenađenje za goste; za domaće navijače prijatno iznenađenje je bilo u tome što se na golu “crno-belih” pojavio omladinac Milutin Šoškić.

– Bio sam iznenađen kad sam čuo sastav tima – priseća se Šoškić tog srećnog trenutka svoje karijere. – Igraću protiv takvih asova. To me je inspirisalo. Tremu sam imao samo dok utakmica nije počela. Kasnije sam igrao mirno. Nisam primio gol, delovao sam sigurno za jednog debitanta na jednoj tako važnoj utakmici. Tako sam promovisan u prvotimca. Žao mi je samo što nismo dali i četvrti gol a bilo je toliko šansi. Valok, Herceg, Miloš… svi su mogli bar još jednom da savladaju Realovog vratara. Sećam se da je Di Stefano tu utakmicu odigrao fantastično. Nikad nisam video da jedan svetski as toliko trči. On je bio pred našim golom, a već sledećeg trenutka je skakao i glavom odbijao loptu ispred svog golmana. Kakav majstor fudbala! Da njega nije bilo, Real bi otišao iz Beograda katastrofalno poražen. Ko zna, možda bismo te godine mi bili prvaci Evrope, a ne Real…

Mađari su uvek bili protivnik koji je uživao najveci respekt publike. Tog 11. oktobra 1959. godine u Beogradu je gostovala mađarska reprezentacija. Na golu “plavih” bio je Vladimir Beara. Gosti su igrali sjajno, pobedili su (4:2), njihov centarfor Albert dao je Beari tri gola.

U drugom poluvremenu selektor Tirnanić udovoljava zahtevu “velikog Vladimira”, koji rukama pokazuje da želi da bude zamenjen. Tirke se okreće klupi za rezervne igrače. Vitki mladić ustaje, zagreva se kratko, svlači trenerku i prilazi aut-liniji. Bio je to tužno-srećni trenutak: svi smo znali da se od reprezentacije opraštao Vladimir Beara, golman svetskog formata i međunarodnog ugleda; na scenu stupa Milutin Šoškić, već dve godine prvi golman Partizana. Negde na centralnoj liniji susreću se Beara i Šoškić. Stisak ruke, stariji tapše svog naslednika, nešto mu govori, bodri ga, želi da on nastavi njegovim putem. Stadionom se razlegao silan aplauz. Gledaoci zahvalno pozdravljaju “velikog Vladimira” i istovremeno se okreću onome koji dolazi, aplaudiraju Šoškiću…

I tako je jugoslovenska reprezentacija dobila novog čuvara mreže. I pored toga što je Šoškić vec bio formiran golman, malo je ko verovao da će u dresu reprezentacije proslaviti “zlatni jubilej”. Jer je to doživeo još samo Beara. Čak su i Glazer, Mrkušić, Ćurković, Krivokuća, Pantelić i svi drugi mogli samo da snevaju o velikom trenutku takvog jubileja. Godinama je uža odbrana naše reprezentacije bila nepromenjena: Šoškić, Durković, Jusufi… Selektori su se menjali ali su tri asa ostajala kao igrači najvećeg poverenja.

Kao i svi fudbaleri koji su dugo branili boje državnog tima, i Šole je imao svoje zvezdane trenutke, kao i pomračenja. Uz jednu posebnost: njemu se greške nikad nisu praštale! Čim bi selektor ocenio da je on krivac za poraz, šansu bi dobijali Krivokuća, Vidinić, Škorić… A Šole je sve te udarce stoički podnosio. Nikad nije klonuo duhom. Naprotiv, to ga je gonilo u novi rad, uspehe, novo poverenje sastavljača reprezentacije.

Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. reprezentacija Jugoslavije je bila jedan od favorita za medalju, pored Mađara i Italijana. Gol “plavih” je branio Milutin Šoškić. Na utakmici protiv Bugara imao je loš dan, trenutna indisponiranost kakva se događa mnogima, posebno čuvarima mreže.

Srećom, tu utakmicu nismo izgubili (3:3). Šoletov klupski drug Milan Galić, kapiten našeg tima, osetio se pozvanim da popravi ono što je njegov klupski drug pogrešio. Gale je na toj utakmici, kao i toliko puta u dresu reprezentacije bio nezadrživ. Probijao se kroz redove bugarske odbrane kao tenk. Dao je sva tri gola i tako su “plavi” ušli u polufinale. Ta utakmica je igrana u Napulju. Neočekivano, komisija selektora (Nikolić, Lovrić, Tirnanić) donosi odluku da protiv Italijana brani Blagoje Vidinić.
U finalu proliv Danaca, Šoškić je opet na klupi. Pati, tuguje intenzivno, onako kako to mogu samo veliki strasnici, a Šoškić je to bio u fudbalu.
Dobili smo finale (3:1) protiv Danske, Šoškić ima zlatnu olimpijsku medalju, zaslužio je. Sjajno je branio u kvalifikacijama i svim utakmicama pre onog kobnog meča protiv Bugara.

Šezdesetih godina “Partizanove bebe” su do te mere bile nadmoćne u našem prvenstvu da su u pet sezona četiri puta bile šampioni, tri puta zaredom. Na golu je stajao kapiten Milutin Šoškić.

Ta generacija “crno-belih” postigla je nezaboravan uspeh na međunarodnoj sceni – igrala je u finalu Kupa Šampiona Evrope! bilo je to u Briselu, 11. maja 1966. Pobedio je Real iz Madrida (2:1) posle Partizanovog vođstva (Vasović).

– Taj finalni meč se ne zaboravlja – uverava nas slavni vratar. – U tom trenutku smo bili bolji od Reala. Na žalost, imali smo rukovodstvo koje je bilo na niskom sportskom nivou. Nikad slabije u istoriji Partizana. I to u trenutku kad je trebalo da bude na najvećoj visini. Sećam se da su moji drugovi na dan utakmice vodili pregovore sa menadžerima, neki išli sa suprugama i devojkama u šoping, sve je bilo važnije od utakmice. Nije bilo prave koncentracije niti potrebne psihološke pripreme za jedan tako važan meč. To je bila šansa moje generacije, to nikad neću prežaliti. Uopšte, kakva je to bila greška što se taj veliki Partizanov tim raspao. Svi smo bili spremni da ostanemo za male pare, ali se u klubu nije imalo s kim razgovarati. Kakav je to bio udarac za Partizan i reprezentaciju kad smo odjednom otišli u svet Miladinović, Kovačević, Galić, Vasović, Hasanagić, Pirmajer, Bajić, Rašović, Davidović, ja…

Pre briselskog finala Šoškic je doživeo najveće priznanje: pozvan je u “tim sveta” na utakmicu Engleska – “ostatak sveta” koja se igrala na Vembliju 1965. Jašin i Šoškić su branili po jedno poluvreme. Tako se naš golman našao među najvećim asovima tog vremena.

I Šoškić je delio sudbinu svih jugoslovenskih igrača: otišao je u svet kad su se stekli uslovi. Menadžeri su mu nudili više klubova, on se odlučio za FC Keln, poznati zapadnonemački klub u kojem je pre njega igrao Zlatko Čajkovski, kasnije bio trener koji je s ovim klubom osvojio i titulu prvaka.

I kako se često u životu događa, sreća kratko traje – došla je nova povreda. Novi lom noge. To je već zabrinulo lekare, ne i Šoleta koji se nikad nije predavao. Ipak, više nije bilo kao pre. Počeo je da razmišlja o kraju karijere. Zglob je ostao otečen, nastaviti sa igranjem nosilo je novu opasnost, odlučio je da skine golmanske rukavice. Vratio se u Beograd. Upisuje Višu trenersku školu, potom ga za trenera zove OFK Beograd. Preuzima tim sa Karaburme, radi savesno, uspešno i u novom klubu (a staroj ljubavi jer su mu “plavi” uvek bili dragi) ostaje pet godina.

Iz njegove “radionice” izašli su mnogi poznati čuvari mreže poput Omerovića, Stojića, Zalada a put ga je dalje odveo u Ameriku gde je radio kao član stručnog štaba nacionalnog tima, zadužen za golmane. Sa Amerikancima je 2006. godine već četvrti put bio na svetskom prvenstvu, a ako računamo i njegov nastup 1962. u Čileu kada je branio mrežu nekadašnje Jugoslavije, dolazimo do impozantne cifre od pet Mondijala na kojima je bio aktivni učesnik. Time se Šoškić svrstao u onu malobrojnu grupu fudbalskih veličina koji su “overili” toliki broj svetskih prvenstava.

2. Vladimir Durković

Durkovic_Vladimir

Umreti u vozu koji je iskočio iz šina, u avionu koji eksplodira, ili na brodu koji tone – to je tužno, žalosno. Ali, završiti život pod mecima jednog pijanog policajca – to je užasno glupo. Takva je, međutim, kobna sudbina Vladimira Durkovića, ubijenog u noći između utorka i srede, u mirnom malom gradu Sionu. Neverovatno ali, avaj, istinito!

Pod naslovom “Naš prijatelj Vladi”, pariski list “L’equipe” je ovim tekstom obavestio svetsku javnost o tragičnom završetku sjajnog jugoslovenskog fudbalera koji je u 35. godini života, 22. juna 1972. godine, u 10.30 časova, uprkos hirurškoj intervenciji, podlegao teškim povredama od hitaca koje mu je ispalio u stomak pripiti švajcarski policajac, koga nesrećni Durković ničim nije izazvao.

A jedna srećna mladost počela je da mašta o velikim klubovima i velikim stadionima u podmlatku onda drugoligaša Napretka iz Kruševca, koji je na tradicionalnom logorovanju omladinaca-fudbalera leta 1955. godine ostavio odličan utisak i zainteresovao ondašnjeg trenera beogradske Crvene zvezde, iskusnog stručnjaka Mišu Pavića.
lako samo sa 16 godina, smatran je prvotimcem Napretka. A “crveno-beli” dres Crvene zvezde prvi put je obukao 22. novembra 1955, na prijateljskoj utakmici protiv Dinama (3:1) u Pančevu. Bio je postavljen na mesto desnog krila, samo 22 dana pošto je potpisao pristupnicu za novi klub.

Osim izrazitog talenta, popularni “Dure” – kako su ga svi zvali – u početku nije ništa više pokazao. Počeo je da šeta od jednog do drugog krila, promenivši sva mesta u navali. A najviše je presedeo na klupi za rezervne igrače. Prve sezone odigrao je samo sedam utakmica a sledece 1956/57. godine, čak jednu manje. Tek treće godine u Crvenoj zvezdi, možda i igrom slučaja, postao je nenadmašni desni bek i standardni prvotimac.

Navala Crvene zvezde iz onog vremena nije imala slabu tačku. Mitić, Toplak, Rudinski, Živanović, Šekularac, Bora Kostić… I uža odbrana bila je granitna: Beara, Stanković, Zeković. Ipak, prilikom gostovanja u Maroku 1957, ondašnji “tehniko” Crvene zvezde Kika Popović predložio je Durkoviću da igra desnog beka. Ali uveren da samo može da igra u navali, “Dure” je odbio!

Ipak, pošto su ga ubedili da treba bar da pokuša, pristao je, i posle svega godinu dana, zaigrao je na mestu desnog beka i u reprezentaciji! Tako je počela blistava karijera jednog od najboljih bekova koje je naš fudbal imao.

Durković je u dresu Crvene zvezde odigrao ukupno 405 utakmica (od toga 177 prvenstvenih i 19 u Kupu Jugoslavije) i postigao 30 golova (od čega sedam prvenstvenih). U ovom klubu bio je godinama stub odbrane, jedan od najstabilnijih igrača, uvek sa postojanom formom, izvanredan bek robusnog stila, veoma hitar, beskompromisan, sa najbržim i najracionalnijim rešenjima. Bio je i borac koji se nikad nije predavao i koji je uvek težio osnovnom cilju – da zadrži protivnika i otkloni opasnost od gola. Ali, pošto je svojevremeno igrao i u navali, znao je povremeno da iskoristi šansu i priključi se napadu, dejstvujući vrlo uspešno preko desnog krila.

Njegova prva stanica u inostranstvu bio je poznati klub nemačke Bundeslige Borussia Monchengladbach, u kome je u sezoni 1966/67. godine odigrao samo 10 utakmica i odlučio da se preseli u Francusku. Dobio je poziv od poznate francuske prvoligaške ekipe AS Saint-Etienne, iz istoimenog grada, koja je baš nekako u to vreme doživljavala najslavnije dane u svojoj istoriji.
U dresu novog kluba Durković je zaigrao kao u najboljim danima i za tri godine, koliko je igrao za Saint-Etienne, osvojio je čak pet najvećih nacionalnih trofeja: tri titule prvaka Francuske (1968, 1969. i 1970. godine), kao i dva Kupa Francuske (1968. i 1970. godine). Igrao je kao primeran profesionalac, sa stabilnom formom i uvek velikim doprinosom ekipi. Zbog ovoga je bio omiljen i veoma cenjen kako od javnosti, tako i od drugova s kojima je igrao.
Želeći da karijeru završi u klubu u kome neće imati veliko opterećenje, odlučio se da ode na poslednju etapu svog igračkog, na nesreću, i životnog puta. I u novom klubu osvojio je sve simpatije navijača i bio među najboljim igračima.
Tragedija se dogodila posle utakmice koju je Durkovićev FC Sion igrao za “Kup Alpa” protiv francuskog prvoligaša iz Bastije, čiju je mrežu u to vreme čuvao naš golman Ilija Pantelić.

Durkovic je kao igrac Crvene zvezde i Saint-Etienne osvojio ukupno osam titula prvaka i pet trofeja kupa – ukupno rekordnih 13 titula!

U reprezentaciji Jugoslavije odigrao je četiri utakmice za omladinsku (1956), jednu za mladu (1959) i 50 za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 11. oktobra 1959. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, zajedno s golmanom Soškićem koji je na ovoj utakmici zamenio proslavljenog Vladimira Bearu. Poslednju utakmicu i ,,zlatni jubilej” proslavio je, opet zajedno sa Šoškićem, 1. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. Dakle, za manje od sedam godina 50 puta u reprezentaciji! Od toga čak 39 utakmica u neisprekidanom nizu, u čemu je drugi iza Stjepana Bobeka (44).

Zajedno sa Šoškicem i Jusufijem postavio je i jedan rekord. Uža odbrana naše reprezentacije igrala je 33 puta u sastavu: Šoškić, Durković, Jusufi. Pre toga, Beara, Stanković i Crnković igrali su 28 puta zajedno, a pre rata Glazer, Hugl i Matošić 23 puta.

Durković je igrao u timu koji je u prvom Kupu evropskih nacija 1960. godine osvojio drugo mesto, izgubivši u finalu, posle produžetaka, od SSSR-a – 1:2. Iste godine u Rimu igrao je centarhalfa u finalu olimpijskog turnira protiv Danske (3:1), kad je naša ekipa osvojila prvu, dosad jedinu zlatnu medalju. Najzad, učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto. Tada su mnogi Durkovića uvrstili u najbolje igrače svetskog šampionata.

Kratak život – blistava karijera.

3. Fahrudin Jusufi

jusufi-fahrudin

Jusufi je kao đačić došao u Beograd vozom iz Dragaša (rođen je u Zlom Potoku, obližnjem selu).

Ne treba isticati kako ga je i koliko impresionirao velegrad. Nastavio je da uči školu, po podne je prodavao semenke ili obrnuto, zavisilo je od toga kad je imao nastavu. Bez fudbala nije mogao. Mali Goranac je pristupio “Pobedi”, nižerazrednom periferijskom klubu. Tu su ljudi iz Partizana zapazili njegovu darovitost i on se brzo obreo na Topčiderskom brdu.

Julka (tako su ga zvali saigrači ali i navijači) je izgradio vrtoglavu fudbalsku karijeru. Nije imao još ni osamnaest godina kad je debitovao za prvi tim Partizana u kojem je proveo jedanaest godina kao fudbaler.
Pripadao je čuvenoj generaciji “Partizanovih beba” sa kojom je osvojio četiri šampionske titule ( tri zaredom 1961, 1962, 1963, a četvrtu 1965). Igrao je u finalu Kupa šampiona Evrope 1966. u Briselu.

Za nacionalne “plave” je debitovao u Tel Avivu 1957, igrajući za olimpijsku selekciju. Odigrao je sve kvalifikacione utakmice, računajući i one na olimpijskom turniru u Rimu i Napulju, ukupno deset, kad je naša reprezentacija osvojila prvu i jedinu zlatnu olimpijsku medalju.
Sa nepunih dvadeset godina debitovao je (u Sofiji) za ,,A” garnituru i u Kupu nacija Evrope (današnje Evropsko prvenstvo) igrao u finalu protiv reprezentacije SSSR-a (1:2) u Parizu 1960.

Jusufi je bio igrač najviše kategorije. Posedovao je izvrsnu tehniku, gotovo nedostižnu za mnoge bekove Evrope i sveta. Imao je maštovit dribling, uspešno je prodirao po desnoj strani i potom centrirao. To je bila obogaćena igra jednog beka. Prvi je lansirao Branko Slanković iz Crvene zvezde, prihvatio je Bruno Belin, član Partizana i državnog tima, da bi to digao do najvećih visina umeća i lakoće upravo Fahrudin Jusufi.

U današnjem fudbalu tako igraju svi asovi na tom mestu: bek-krilo. Zato bi danas Jusufija iz šezdesetih godina poželeli mnogi veliki evropski klubovi, naravno, i naš državni tim.

Pored visoke obdarenosti i pravog fudbalskog temperamenta, Jusufija je krasio i nesalomivi duh. On je uvek verovao u pobedu svog tima, unosio je u igru sve svoje fizičke, tehničke i psihičke moći. Borio se do poslednje čestice snage, izgarao je i odlučujuće uticao na sve što se događalo na terenu. Nikad se nije služio brutalnošću, igrao je znanjem, tehničkom veštinom i visokim shvatanjem morala. Kad bi njegov tim izgubio utakmicu, kidao se u dubini duše, i onako crven u licu nikad nije zaboravio da srdačno i živo pruži ruku rivalu.
Zbog majstorstva i viteškog držanja, kao i entuzijazma s kojim se uvek borio, navijači su ga voleli do obožavanja. On je valjda jedini fudbaler koji je igrao u odbrani a da mu je publika na stadionu skandirala: ,,Ju-ju-Jusufi..”
Sa neverovatnom lakoćom nalazio je dodir sa publikom, a visoko su ga cenili navijači i igrači rivalskih klubova.

Navijači frankfurtskog Ajntrahta su Jusufija voleli do zanosa. Njegova pojava na terenu učinila je da odjednom počne da buči ceo stadion. Jusufi bi ih, kao kakav rimski imperator, pozdravljao mahanjem uzdignute ruke i darivao osmesima koji su budili nadu u pobedu. Oni su voleli eleganciju s kojom je on igrao, njegovu superiornost u duelima sa protivnikom, umeće da ih sve iznenadi neočekivanim potezom i rešenjima.

Jusufi je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine igrao izvrsno i uz Milana Galića bio naš najbolji igrač.
– Posebno sam dobro igrao protiv Nemaca (1:0) kad smo ih eliminisali u četvrtfinalu – seća se Jusufi tih davnih dana. – Uvrstili su me u širi izbor za “idealnih jedanaest” na tom “Mondijalu 62”. Na to sam posebno ponosan, ali moj najdraži trenutak karijere je bio na Stadionu JNA, kad je Partizan igrao protiv Verdera iz Bremena u Kupu šampiona Evrope. Već smo bili pomalo nervozni, navijači su tražili gol, a njega nije bilo ni sa jedne strane. I u sedamdesetom minutu ja sam volej udarcem, kakav nikad pre, a ni posle toga nisam izveo, postigao gol. Taj izuzetno efektan pogodak dao je dupla krila mom timu i ubrzo je na semaforu stajalo 3:0! Tako smo eliminisali nemačkog prvaka iz daljeg takmičenja.

Radio je u klubovima znamenitih nemačkih fudbalskih centara: Gelzenkirhenu, Minhenu, Berlinu, Bohumu, Visbadenu…

4. Petar Radaković

Radakovic_Petar

Rođen 2. februara 1937. u Rijeci, umro 1. novembra 1966. u Rijeci.

Proslavio se pogotkom koji je 10. juna 1962. protiv SR Nemačke (1:0) u Santjagu, na Svetskom prvenstvu, postigao u 85. minutu igre i doneo jugoslovenskoj reprezentaciji prvu pobedu nad Nemačkom u susretima na svetskim prvenstvima.

Postao je član NK Rijeka sa 15 godina i istakao se, kao odličan desni half, na mnogim utakmicama, posebno omladinskim turnirima “Kvarnerska rivijera”. Uz lekarsku dozvolu postao je prvotimac sa 17 godina i debitovao 15. septembra 1954. u Siriji. Igrao je odlično u kvalifikacijama 1958, kad se Rijeka vratila u Prvu ligu. Omiljen, bio je najbolji igrač tima – posebno se isticao kao odličan tehnicar, sjajan dribler, organizator igre i dobar realizator.

Odigrao je 208 prvenstvenih utakmica u dresu NK Rijeka i postigao 27 golova. Uz to, igrao je i na 32 utakmice za Kup (postigao osam golova), zatim na 50 internacionalnih utakmica (devet golova), kao i u oko 100 prijateljskih susreta.

Uz dve utakmice za “B” selekciju (1960-1961), odigrao je i 19 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao i tri gola. Debitovao je 18. juna 1961. protiv Maroka (3:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 27. septembra 1964. protiv Austrije (2:3) u Becu.
Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu, a igrao je 14. oktobra 1962. protiv Mađarske (1:0) u Budimpešti, kad je naš tim, posle 41 godine, slavio drugu pobedu nad Mađarima.

Završio je nesrećno, na jednom treningu, na kome je neočekivano pao i u bolnici podlegao srčanom udaru. Njemu u spomen, osnovano je takmičenje najmlađih fudbalera “Memorijal Petra Radakovića”, a od 1972, kad je osnovana, omladinska škola NK Rijeka nosi ime “Omladinska nogometna škola Petar Radaković”.

5. Vladimir “Vlatko” Marković

Markovic-Vlatko

Rođen 1. januara 1937. u Bugojnu.

Počeo je da igra na svim mestima u timu u Iskri iz rodnog Bugojna, zatim je u zeničkom Čeliku takođe igrao i u odbrani i u navali, a zenit karijere dostigao je u zagrebačkom Dinamu za koji je od 1959. do 1964. sa zapaženim uspehom prvo igrao na mestu beka, kasnije i kao centarhalf. Za zagrebačke “plave” odigrao je ukupno 252 utakmice i 1963. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije. Kad je napustio Dinamo, karijeru je nastavio i završio u Beču, gde je za Wiener SK prvo igrao centarhalfa, a kasnije kao vođa navale bio – golgeter tima!

Uz tri susreta za omladinsku reprezentaciju (1958-1959), odigrao je 16 utakmica i postigao jedan auto-gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 17. maja 1961. u susretu protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, a od dresa s državnim grbom oprostio se 30. septembra 1962. na utakmici protiv SR Nemačke (2:3) u Zagrebu. Za svega nešto više od godinu dana, odigrao je 16 utakmica za reprezentaciju!

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu i odigravši svih šest utakmica mnogo je doprineo da naša ekipa osvoji četvrto mesto.

Kad je prestao da igra, posvetio se trenerskom pozivu i vodio NK Zagreb, FC Liege (Belgija), OGC Nice (Francuska) i u više navrata zagrebački Dinamo s kojim je 1980. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije.

Bio je i selektor Hrvatske fudbalske reprezentacije, a trenutno obavlja dužnost predsednika HNS.

6. Vladimir Popović

popovic_vladimir

Rođen 17. marta 1935. u Zemunu.

Ponikao u podmlatku beogradske Crvene zvezde, od marta 1950. do juna 1965. odigrao je 499 utakmica (od toga 214 prvenstvenih) i postigao 38 golova, najčešće kao levi half. Isticao se i borbenom i primerno korektnom igrom.

U dresu ,,crveno-belih“ osvajao je četiri prvenstva Jugoslavije (1957, 1959, 1960. i 1964. godine) i tri trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1958, 1959. i 1964. godine) – ukupno sedam najvećih titula u našem fudbalu.

Odigrao je devet utakmica (1954-1956) za mladu (dva gola), osam za ,,B“ ekipu (1955-1961) i 20 utakmica za najbolju reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 23. decembra 1956. u prijateljskom susretu protiv Indonezije (5:1) u Džakarti, a od dresa s državnim grbom oprostio se 16. juna 1965. u susretu protiv Norveške (0:3) u Oslu.

Učestvovao je kao rezerva na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, a četiri godine kasnije, 1962. u Čileu, na kome je naša ekipa osvojila četvrto mesto, odigrao je svih šest utakmica i bio jedan od naših najboljih igrača.
Kao jedan od igrača koji su odigrali najviše utakmica za Crvenu zvezdu, izmedu 1965. i 1968. igrao je i u SR Nemačkoj za ekipu VfB Stuttgart, a u prvenstvu 1968/69. nosio je dres ekipe Deportivo Canarias (Venecuela), u kojoj je i završio karijeru.

Od 1970. posvetio se trenerskom pozivu. Prvo je u Venecueli bio trener ekipa Portuguesa i Deportivo Italia, a zatim je u Kolumbiji trenirao timove Santa Fe, Nacional Medellin i Deportivo Cali. I sa svim ekipama je osvajao titule nacionalnog prvaka!

Po povratku u Jugoslaviju, bio je trener kruševačkog Napretka i Trepče iz Titove Mitrovice, a od 1980. bio je u stručnom štabu Crvene zvezde kao vrlo ugledan rukovodilac omladinskih timova. Od maja 1984. nalazio se u Kolumbiji, gde je preuzeo dužnost trenera ligaške ekipe Deportivo Cali.

Sa beogradskom Crvenom zvezdom osvojio titulu prvaka sveta 1991. u Tokiju, pobedivši Colo-Colo (3:0).

7. Andrija Anković

Ankovic_Andrija

Andrija Anković, bio je jedan od najboljih strelaca Hajduka svih vremena. Rođen je 16. jula 1937., a nakon igranja u Slogi (današnji Gošk), te Neretvi iz Metkovića, 1958. zaigrao je za splitske Bile, za koje je zabeležio čak 326 nastupa i postigao 250 pogodaka.

Najveći uspjeh u karijeri mu je zlatna olimpijska medalja koju je 1960. nastupajući za Jugoslaviju osvojio u Rimu. Osim na domaćoj, Anković je bio uspešan i na međunarodnoj sceni. Igrao je tri godine za Kaiserslautern u Bundesligi, a po okončanju igračke karijere posvetio se trenerskom poslu. Nažalost, 28. aprila 1980. Anković je u 43. godini života preminuo.

Kao igrač, bio je zapamćen po izrazitom golgeterskom instinktu. Njemu u čast i spomen, u Gabeli kod Metkovića se igra redovni godišnji memorijalni tradicionalni međunarodni nogometni turnir “Andrija Anković”.

8. Dragoslav Šekularac

Sekularac_Dragoslav

Rođen 30. novembra 1937. u Štipu.

Sa 17 godina igrao je za omladinsku, a sa 18 godina za reprezentaciju Jugoslavije. Spada u red naših najspektakularnijih igrača posle drugog svetskog rata, izvanredan tehničar i veoma popularan zbog obilja atraktivnih trikova u igri.

Ponikao je u Crvenoj zvezdi, za koju je kao prvotimac debitovao 6. marta 1955. i do 5. juna 1966. odigrao ukupno 375 utakmica (od toga 156 prvenstvenih) i postigao 119 golova. U dresu beogradskih „crveno-belih“ pet puta je osvajao državno prvenstvo (1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine), dok je 1959. trijumfovao u Kupu, kad je njegov tim u finalu savladao Partizan sa 3:1.

Posle incidenta na utakmici, zbog kog je bio kažnjen sa dve godine neigranja, karijera je krenula nizbrdo. Kad se oprostio od dresa Crvene zvezde, jednu sezonu (1966-1967) igrao je u SR Nemačkoj za ekipu Karlsruher SC, za koju je odigrao 17 utakmica i postigao dva gola, a zatim se vratio u Beograd i jednu sezonu, zajedno sa Milošem Milutinovićem, igrao za OFK Beograd.

Onda, ponovo, 1969. godine, napušta zemlju i odlazi u Bogotu (Kolumbija), gde igra za ekipu Santa Fe, koju je u to vreme trenirao Todor Veselinović. U leto 1971. prelazi u ekipu „Los Millionarios de Bogota“, a 1972. se ponovo vraća u Beograd, da bi se posle nekoliko egzibicionih utakmica opet vratio u Kolumbiju i ponovo promenio dres – ovoga puta je postao član ekipe FC America iz Kalija. Takođe je igrao i u Dalasu (SAD).

Uz dve utakmice za mladu (1955-1956) i osam (uz dva gola) za omladinsku ekipu (1954-1956), odigrao je i 41 utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao šest golova. Debitovao je 30. septembra 1956. protiv Čehoslovačke (1:2) u Beogradu, a od nacionalnog dresa oprostio se juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. Debitujući u državnom timu kao levo krilo, kasnije je igrao na svim mestima u navali. Neposredno posle prve utakmice za reprezentaciju, učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu, a 1958. i 1962. igrao je na svetskim prvenstvima u Švedskoj i Čileu. Dok je u Švedskoj igrao
na prve dve utakmice (protiv Francuske i Paragvaja), četiri godine kasnije u Čileu odigrao je svih šest utakmica i, prema mnogim ocenama, bio među najboljim igracima celog prvenstva.

U nizu utakmica koje je odigrao za reprezentaciju, posebno je zapamćena ona 11. maja 1958. protiv Engleske (5:0) u Beogradu, na kojoj je u navalnom triju sa Milutinovićem i Veselinovićem, pružio jednu od svojih najboljih utakmica u nacionalnom timu.

Pripremajući se za trenerski poziv, nekoliko godina je u Crvenoj zvezdi radio sa omladinskim ekipama, 1982. i 1983. uključio se u rad s prvotimcima (završio je trenersku školu 1983), a od proleća 1984. ponovo je, ovoga puta kao trener, u Gvatemali, da bi kasnije bio prvi stručnjak Crvene zvezde (1989-91), Club América (Mexico), Atlético Marbella (1994-95). Sportski direktor u beogradskom Obiliću (2002).

9. Dražan Jerković

jerkovic_drazen

Rođen 6. avgusta 1936. godine, u Šibeniku, umro 9. decembra 2008. u Zagrebu.

Ponikao je u zagrebačkom Dinamu, za prvu ekipu počeo je da igra 1955. i do 1965. odigrao ukupno 315 utakmica i postigao 96 golova u prvenstvenim susretima. S „plavima“ je 1958. osvojio titulu prvaka Jugoslavije, a 1960. i 1965. osvajao je i Kup maršala Tita. U prvenstvu 1961/62. bio je najbolji prvoligaški strelac sa 16 pogodaka.

Odigrao je tri utakmice za ,,B“ ekipu (1957-1959) i 21 utakmicu za najbolju selekciju Jugoslavije, za koju je postigao 11 golova. Debitovao je 11. maja 1960. u prijateljskom susretu protiv Engleske (3:3) u Londonu, a poslednju utakmicu odigrao je 27. septembra 1964. protiv Austrije (2:3) u Beču.

Ucestvovao je na prvom finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1960. u Parizu i u susretu protiv Francuske (5:4) postigao dva gola. Na prijateljskoj utakmici 19. novembra 1961. protiv Austrije (2:1) u Beču postigao je oba pogotka za Jugoslaviju, a na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu odigrao je svih šest utakmica i postigao četiri gola, pa je uz Garinču i Alberta, bio najefikasniji strelac mundijala.

Od 1965. igrao je u Belgiji (Gant), a kad se vratio posvetio se trenerskom pozivu, postavši u jesen 1970. viši fudbalski trener. Vodio je zagrebački Dinamo, vinkovački Dinamo, austrijski FC Vilach i NK Zagreb, a na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji bio je, uz selektora Miljanića, trener jugoslovenske reprezentacije.

Bio je prvi selektor fudbalske reprezentacije Hrvatske i sa njom ostvario tri pobede: protiv SAD (2:1), Rumunije (2:0) i Slovenije (1:0).

Iako mu je pravo ime bilo Dražan, celog života su ga svi zvali Dražen.

10. Milan Galić

Galic_Milan

Milan Galić (rođen 08.marta 1938. godine) ponikao u zrenjaninskom Proleteru, afirmisao se u Partizanu, nastavio karijeru u Standardu iz Liježa, a završio u Remsu. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 51 utakmicu i dao 37 golova.

Stadion JNA u Beogradu, 31. maj 1959. U kvalifikacijama za prvi Kup evropskih nacija Jugoslaviju očekuje neizvesna borba protiv Bugarske. U jugoslovenskom timu na levoj strani navale dvojica debitanata, igrači Partizana Milan Galić i Branislav Mihajlović.
Naš tim treba da izvede početni udarac. Vođa navale, Zebec, vec je 57 puta doživljavao sve ono sa čim se tek upoznaju Galić i Mihajlović. Na desnoj strani navale su takođe iskusni igrači, Šekularac i Petaković. A u bugarskom timu dobro poznati majstori fudbala u ovoj zemlji Najdenov, Rakarov, Abadžijev, Kolev, Panajotov…

Rumunski sudija Popa daje znak za početak. Petaković dodaje loptu ka Zebecu, ovaj brzo reaguje i nastavlja prema debitantu Galiću, koji se poput munje našao u kaznenom prostoru protivnika i koristeći nepripremljenost i zbunjenost njegove odbrane, izbio sam pred golmana Najdenova i neodbranjivo zatresao mrežu.
Sve se zbilo za manje od pola minuta! U zvaničnim dokumentima Fudbalskog saveza Jugoslavije zapisano je da je ovaj pogodak postignut u 27. sekundi igre i da je to „najbrži” gol koji je ikad dat za naš nacionalni tim.

Životna i fudbalska priča Milana Galića počela je znatno ranije, kad je ostao ratno siroče koje u Dečjem domu u Zrenjaninu nije mnogo znalo o fudbalu, ali je već kao desetogodišnjak sa radošću trčao za loptom. Po prirodi povučen, dugo je trebalo da se odluči i prijavi treneru omladinaca domaćeg Proletera Koči Kolarovu. Ipak, u proleće 1952. prvi put je obukao kopačke i pravi dres. I kao izrazito nadaren dečak brzo postao omladinski reprezentativac Vojvodine.

Trener Kolarov očinski je prihvatio Galića, koji njegove savete nikad nije zaboravljao. Kad je navršio 16 godina, postao je i omladinski reprezentativac Jugoslavije, učestvujuci na dva turnira UEFA, 1955. godine u Italiji i 1956. u Mađarskoj. Ukupno je sedam puta nosio nacionalni dres juniora (1955-1956) i postigao dva gola. Kasnije je odigrao i jednu utakmicu za mladu reprezentaciju (19.aprila 1959. u Nišu protiv Mađarske (1:0).

Za sve ovo vreme u Zrenjaninu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a pre mature je postao prvotimac u Proleteru. Već kao afirmisani igrač, prešao je u Partizan, ali se brzo vratio da pomogne svome timu u kvalifikacionim borbama za ulazak u Prvu ligu. Pošto je Sarajevo zaustavilo sve želje Zrenjaninaca, Galić se vraća u Partizan i posle nekih sporova zbog njegove registracije za “crno-bele”, stiče pravo igranja na prvenstvenim utakmicama tek u proleće 1959.

Ali, i preostala tri meseca ligaških okršaja bila su mu dovoljna da se dokaže i istakne kandidaturu za nacionalni tim. Tadašnja selektorska komisija (Nikolić, Tirnanić, Lovrić) ukazuje mu poverenje i Galić je 31. maja 1959. debitovao u susretu protiv Bugarske (2:0) u Beogradu i postigao onaj „najbrži” gol.

Igrao je levo krilo i levu polutku, ali se kod najšireg kruga ljubitelja fudbala proslavio kao vođa navale. Iako osrednjeg rasta (visok 176 cm), nije pripadao onim robusnim napadačima koji su dominirali fizičkom snagom, oštrinom i silinom. On je, naprotiv, bio vođa navale posebnog tipa. Vrlo brz i okretan, sposoban da se kreće na velikom prostoru igrališta, da se nađe na svakoj poziciji u navalnom redu, Galić je bio uspešan graditelj igre i izvanredan strelac. Kao školovan fudbaler sa dobrom tehnikom, sa brzim startom, žilav i stabilan, neustrašiv i agresivan, postao je jedan od najboljih igrača Partizana i reprezentacije, koji ce u najvećim i najznačajnim bitkama sa našim nacionalnim timom dostići najviše domete.

U dresu Partizana Galić je odigrao ukupno 281 utakmicu i postigao 165 golova. Iako sjajan strelac, čiji su pogoci često odlučivali brojne utakmice, nijedanput nije bio najbolji golgeter u prvenstvu, ali je zato postigao sjajan “hat-trick” u osvajanju šampionske titule sa Partizanom: 1961, 1962. i 1963. godine! Tri sezone uzastopno i još jedanput 1964/65.

Igrao je i u onoj nezaboravnoj sezoni kad je Partizan 11. maja 1966. godine protiv Real Madrida (1:2) u Briselu stigao do finala Kupa evropskih šampiona. Nalazeći se na odsluženju kadrovskog roka u JNA, odigrao je samo tri utakmice (i postigao dva gola), ali je doprineo da ova sjajna generacija Partizana stigne skoro do trona evropskog fudbala.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu i postigao 37 golova, samo jedan pogodak manje od Stjepana Bobeka koji je sa 38 golova strelac-rekorder u reprezentaciji. Uz Bobeka, koji mu je, kako je sam govorio, uvek bio uzor, on je tek drugi fudbaler koji je prestigao predratni rekord slavnog „Moše” Marjanovića, koji je na 57 utakmica postigao 36 golova za reprezentaciju.

Pripremajući se za olimpijski turnir 1960. godine u Italiji, Galić je učvrstio mesto u ekipi, naročito posle dobre igre 11. maja 1960. protiv Engleske (3:3) u Londonu, postigavši dva gola za Jugoslaviju. Na turniru u Italiji bio je kapiten reprezentacije i na svakoj utakmici postigao bar jedan gol. Sa ukupno sedam pogodaka bio je sa Dancem Nielsenom najbolji strelac turnira.

Na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, na kome je naš tim osvojio četvrto mesto, Galić je igrao na svih pet utakmica i postigao tri gola. Tada se nalazio u zenitu karijere i njegove igre ocenjene su svetskim dometima.

Od oktobra 1966. do juna 1970. igrao je za belgijsku ekipu Standard Liege, a zatim od juna 1970. do juna 1973. godine u Francuskoj, za ekipu Stade de Reims.

Pošto se 1973. vratio u Beograd, završio je studije i diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Ostao je aktivan u fudbalu, kao pravni stručnjak u Fudbalskom savezu Jugoslavije.

11. Josip Skoblar

skoblar_josip

Rođen 12. marta 1941. u Prevlaci, kod Zadra.

Uz Darka Pančeva, jedini jugoslovenski fudbaler koji je kao najbolji ligaški strelac u Evropi dobio ,,Zlatnu kopačku” pariskog lista ,,France-Footbal”. Skoblar je, kao član francuskog prvoligaša ,,Olympique de Marseille”, u prvenstvu 1970/71. postigao 44 gola i bio najbolji strelac Francuske i Evrope.

Karijeru je počeo 1958. u NK Zadar, u kome ga je “otkrio” golman OFK Beograda Petar Radenković, koji je 1959. u Zadru služio vojni rok. Skoblar je, počev od prvenstva 1959/60. godine, nosio dres beogradskih “plavih” sve do 1967, odigravši 162 prvenstvene utakmice i postigavši 63 prvoligaška gola. Dva puta je osvajao Fudbalski kup Jugoslavije: 1962, i 1966. Kod drugog trijumfa, protiv zagrebačkog Dinama (6:2), postigao je dva gola u finalnoj utakmici.

Kao sjajni napadač (igrao je oba krila, levu polutku i vođu navale) i odličan strelac, karijeru je nastavio u inostranstvu. Prvo je igrao za Olympique de Marseille i u jednom delu prvenstva 1967. godine postigao 13 pogodaka, zatim je nosio dres nemačke ekipe FC Hannover 96 (1967-1970) za koju je na 57 utakmica Bundeslige postigao 30 golova da bi se ponovo vratio u Marsej i tri sezone uzastopno bio najbolji strelac u prvenstvu Francuske: 1970/71.-44 gola, 1971/72,-30 golova i 1972/73. – 26 pogodaka. Kao igrač Olympique de Marseille osvajao je 1971. i 1972. prvenstvo Francuske, a 1972. (kao ,,duplu krunu”) i Kup Francuske. Na finalnoj utakmici protiv ekipe iz Bastije (2:1) postigao je pobedonosni gol.

Za svega sedam sezona igranja u Francuskoj, postigao je na prvenstvenim utakmicama 151 gol i nalazi se na trinaestom mestu najboljih ligaških strelaca Francuske svih vremena.

Uz jedan susret za ,,B” ekipu (1960), odigrao je i 32 utakmice za reprezentaciju Jugoslavije i postigao 11 golova. Debitovao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, da bi godinu dana kasnije, na svojoj drugoj utakmici u državnom dresu (1962. protiv DR Nemačke -3:1) postigao prvi gol.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. godine u Čileu, u susretu protiv Belgije (3:2) za Kup nacija 1962. u Beogradu postigao je dva gola, na utakmici protiv SR Nemačke (1:0) u Beogradu 1967. bio jedini strelac, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 7. oktobra 1967. u susretu protiv SR Nemačke (1:3) u Hamburgu.
Kad je prestao da igra posvetio se trenerskom pozivu.

12. Srboljub Krivokuća

Krivokuca_Srboljub

Rođen 14. marta 1928. u Ivanjici, umro 22.12.2002.

Kao istaknuti golman i reprezentativac, čuvao je mrežu sedam klubova – sve do kraja četvrte decenije života. Počeo je u Javoru iz rodne Ivanjice (1948-1950), nastavio u titogradskoj Budućnosti (1950-1951), a zenit karijere doživeo u beogradskoj Crvenoj zvezdi (1951-1957) za koju je u dva perioda odigrao ukupno 246 utakmica, od čega 101 prvenstvenu. Igrao je još za novosadsku Vojvodinu (1957-1958), OFK Beograd (1958-1962), nemačku ekipu Wormatia Worms (1962-1964) i ponovo za Crvenu zvezdu (1964-1966), da bi karijeru kao 40-godišnjak završio u kragujevačkom Radničkom (1967-1968). Kao član Crvene zvezde osvajao je prvenstvo 1953. i 1956. godine.

Uz pet susreta za mladu reprezentaciju (1953) i pet za „B“ tim (1951-1957), odigrao je i sedam zvaničnih utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 29. aprila 1956. protiv Mađarske (2:2) u Budimpešti, a poslednju utakmicu odigrao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj.

Posle završetka igranja posvetio se trenerskom pozivu i vodio ekipe: Šumadiju iz Aranđelovca (1968), posle toga Majdanpek (1969-1975), zatim je radio u Kuvajtu (1975-1977) i vratio se u Kragujevac gde je vodio Šumadiju (1978-1980) i bio jedan od trenera Radničkog (1981-1983).

1984. radio je sa golmanima olimpijske selekcije Jugoslavije.

13. Slavko Svinjarević

Svinjarevic_Slavko

Rođen 6. aprila 1935. u Sremskim Karlovcima.

Fudbalsko ime stekao u novosadskoj Vojvodini (1955-65) za koju je u deset sezona odigrao 165 prvoligaških susreta. Karijeru nastavlja u nemačkom klubu Wormatia Worms (1965-69).

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao šest utakmica. Debitovao je 16. maja 1962. protiv DR Nemačke (3:1) u Beogradu. Učesnik Svetskog prvenstva u Čileu 1962. na kome su “plavi” osvojili četvrto mesto. Poslednji put u dresu sa državnim grbom nastupio 4. novembra 1962. protiv Belgije (3:2) u Beogradu, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

14. Vasilije Šijaković

Sijakovic-Vasilije

Rođen u Nikšiću 1929. umro 2003.

-nema podataka-

15. Željko Matuš

Matus_Zeljko

Rođen 9. avgusta 1935. u Donjoj Stubici.

Kao svestran igrač, koji je s uspehom igrao i u odbrani i u navali, počeo je karijeru u Donjoj Stubici, Oroslavju i Krapini, da bi od 1955. dostigao igračku zrelost u zagrebačkom Dinamu, u čijem dresu je odigrao 428 utakmica i postigao 52 prvoligaška gola. Sa Dinamom je 1958. osvojio titulu državnog prvaka, a triput je trijumfovao u Kupu: 1960, 1963. i 1965. godine.

Kad je 1965. napustio Dinamo, karijeru je nastavio u Švajcarskoj, igrajuci za ekipu Young Fellows i FC Zurich.

Dvaput je igrao za “B” reprezentaciju (1958-1959) i 13 puta (postigao je i pet golova) za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je na finalnoj utakmici prvog Kupa evropskih nacija 10. jula 1960. protiv SSSR-a (1:2) u Parizu, a poslednju utakmicu odigrao je 30. septembra 1962. protiv SR Nemačke (2:3) u Zagrebu. Igrao je na polufinalnoj i finalnoj utakmici olimpijskog turnira 1960. u Rimu, na kome je naša reprezentacija osvojila zlatnu medalju.

Na kraju aktivne igračke karijere u Švajcarskoj apsolvirao trenerske ispite i vodio mladu ekipu FC Züricha, a nakon 2 godine trenirao još neke amaterske klubove, da bi se 1980. potpuno prestao aktivno baviti fudbalom.

Od 1965. godine živi i radi u Švajcarskoj, kao stomatolog. Po završetku aktivne sportske karijere 1970., pa sve do danas je sportski komentator DRS 2.

16. Muhamed Mujić

Mujic_Muhamed

Rođen 25. aprila 1933. u Mostaru.

Jedan od najpopularnijih i najboljih hercegovačkih fudbalera, višestruki reprezentativac i učesnik na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu (srebrna medalja) i na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu (četvrto mesto) – jedini jugoslovenski reprezentativac koji je dosad zvanično igrao na svim mestima u navalnom redu.

Počeo je da igra marta 1948. u omladinskoj ekipi mostarskog Veleža, a za prvi tim je debitovao 1950. – kao 17-godišnjak. Od 1952, kad je Velež postao prvoligaš, odigrao je 212 prvenstvenih utakmica, a u sezoni 1955/56. bio je najbolji prvoligaški strelac – 21 gol (zajedno sa Veselinovićem i Ognjanovim).

Jedno vreme je s uspehom igrao u francuskoj prvoligaškoj ekipi Les Girondins de Bordeaux iz Bordoa (1962-1963), zatim je bio član zagrebačkog Dinama (1964-1965), a posle toga ponovo je otišao u inostranstvo i nosio dres belgijske ekipe K. Beringen FC (1966). Zatim se vratio u Mostar i karijeru završio u Veležu 1968, gde je kasnije bio trener i tehnički rukovodilac.

Uz sedam utakmica i 12 golova za mladu reprezentaciju (1953-1956) i pet utakmica i dva pogotka za ,,B” selekciju (1955-1957), odigrao je 32 utakmice i postigao 17 golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 29. aprila 1956. protiv Mađarske (2:2) u Budimpešti, a od dresa s državnim grbom oprostio se na Svetskom prvenstvu u Čileu, 31. maja 1962. protiv SSSR-a (0:2) u Ariki, kada je teže povredio jednog sovjetskog fudbalera i dobio zabranu nastupa za reprezentaciju Jugoslavije.

17. Vojislav Melić

Melic-Vojislav

Rođen 5. januara 1940. u Šapcu, umro 7. aprila 2006. u Beogradu.

Kao svestran fudbaler sa brojnim vrlinama, igrao je na sedam mesta u reprezentaciji Jugoslavije (izuzev uže odbrane i centarhalfa), a debitovao je u dresu s državnim grbom na finalnom turniru Svetskog prvenstva 1962. u Čileu!

Karijeru je počeo u šabačkoj Mačvi, a od 19. avgusta 1960. do 2. jula 1967. s velikim uspehom je nosio dres beogradske Crvene zvezde, za koju je odigrao ukupno 312 utakmica (od toga 140 prvenstvenih) i postigao 54 gola. U sezoni 1963/64. osvojio je “duplu krunu” – i prvenstvo i Kup.

Od leta 1967, pretežno kao odličan vezni igrač, šest godina je igrao za francusku ekipu FC Sochaux Montbeliard, u čijem je dresu oktobra 1971. proglašen za najboljeg ligaškog fudbalera u Francuskoj. Od sezone 1973/74. igrao je četiri godine za drugoligašku ekupu AS Beziers, a zatim je dve godine bio njen trener. Tako je u Francuskoj ostao punih 12 godina!

Uz tri susreta za mladu reprezentaciju (1959-1961) odigrao je 27 utakmica i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije, u kojoj je najviše igrao desnu polutku i desnog halfa, a nekoliko puta i oba krila, levu polutku, levog halfa i vođu navale! Po svestranosti, svojevrstan rekorder u jugoslovenskoj reprezentaciji.

U dresu sa državnim grbom debitovao je 2. juna 1962. u susretu protiv Kolumbije (5:0) u Ariki (postigaoje jedan gol) na Svetskom prvenstvu u Čileu. Od dresa reprezentacije oprostio se pet godina kasnije, 14. maja 1967. na utakmici protiv Albanije (2:0) u Tirani.

Iz Francuske se vratio na poziv svoga matičnog kluba, šabačke Mačve, u kojoj je nastavio trenersku karijeru. U sezoni 1983/84. vodio je ekipu FK Crvenke, člana Vojvođanske lige, a od sezone 1984/85. nalazi se u stručnom štabu beogradske Crvene zvezde i radi sa omladinskim selekcijama.

18. Vladimir Kovačević

Kovacevic_Vladimir

Rođen 7. januara 1940. u Ivanjici.

Odlična polutka i nekadašnji “poslovođa” beogradskog Partizana, ponikao je iz one slavne generacije “crno-belih” koju je podigao trener Florijan Matekalo. Član je Partizana od 1955, za prvi tim počeo je da igra u sezoni 1958/59, da bi 1961, 1962, 1963. i 1965. osvajao titulu državnog prvaka. Odigrao je ukupno 418 utakmica i postigao 273 gola. Boje Partizana branio je i 1966. u finalu Kupa evropskih šampiona (protiv Real Madrida 1:2).

Tokom 1966. igrao je za francusku ekipu FC Nantes, zatim se vratio, odslužio vojni rok i ponovo igrao za Partizan, a 1969. po drugi put odlazi u Francusku, gde do 1972. brani boje ekipe SC Angers.

Odigrao je pet utakmica za mladu (1958-1961), osam za omladinsku (1957-1958) i 13 utakmica (postigao dva gola) za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 10. aprila 1960. protiv Izraela (1:2) u Beogradu, a poslednju utakmicu odigrao je 16. juna 1965. protiv Norveške (0:3) u Oslu. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1962. u Čileu, a postigao je jedini gol za Jugoslaviju 1965. protiv Engleske (1:1) u Beogradu.

U periodu od novembra 1981. do februara 1983. bio trener francuskog fudbalskog kluba Olimpik iz Liona. Ostatak svoje trenerske karijere je proveo na trenerskim poslovima u Partizanu.

U penziju je otišao 2008. godine posle četrdeset godina fudbalske i sportske aktivnosti.

19. Mirko Stojanović

Stojanovic_Mirko

Rođen 11. juna 1939. u Zagrebu.

Prvi put obukao golmanski dres na Cetinju, u klubu “Lovćen”. Bio je vrlo darovit golman, eksplozivan i odličan na gol-liniji. O njemu se čulo tek kad je zaigrao u zagrebačkom Dinamu (1958-1962). U dresu “modrih” osvaja Kup maršala Tita (1960). Diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a zatim stao na gol beogradske Crvene zvezde (1962-1966). Sa Zvezdom osvaja šampionat Jugoslavije (1964) i jedan Kup maršala Tita (1964).

Jedan od “pionira” američkog fudbala. Najbolji golman američke NASL lige u dva navrata (1967, 1971).

Za reprezentaciji Jugoslavije branio na četiri meča. Debitovao je 29. novembra 1961. protiv Japana (1:0) u Jokohami, a od “plavih” se oprostio 17. maja 1964. protiv Čehoslovačke (3:2) u Pragu. Jedan od retkih reprezentativaca koji ima 100% učinak na utakmicama, jer su “plavi” na sva četiri meča kada je on stajao na golu, zabeležili pobede.

20. Žarko Nikolić

Nikolic_Zarko

Rođen 16. oktobra 1938. godine u Novom Sadu.

Fudbalom je počeo da igra kao i svi dečaci na livadi kod suda i Riblje pijace. Po dolasku sa letovanja 1952. godine, njegov drug Ðorđe Ilić nagovorio ga je da ode na probu u Vojvodinu. Posle prvog treninga primio ga je Franja Valok. Brzo je postao igač podmlatka.

Prvo putovanje u inostranstvo imao je sa omladinskom reprezentacijom Jugoslavije u Grčku, Atinu. Tamo je upoznao Šoškića, Šekularca, Galića i druge. Sa nepunih 18 godina nastupio za prvi tim “Vojvodine” u prvenstvenom susretu sa “Crvenom zvezdom” (3:2) u Novom Sadu.

Kao i u podmlatku, i u prvom timu je igrao levu polutku i bio golgeter. Za reprezentaciju je igrao beka. Trener Lehner postavio ga je na mesto beka i u “Vojvodini” pa je od 1955. postao standardni prvotimac. Vrlo brzo postao član mlade reprezentacije, a posle i B reprezentacije Jugoslavije.

Učestvovao na zimskim pripremama reprezentacije Jugoslavije za svetsko prvenstvo u Švedskoj. Vojvodina je tada imala 5 reprezentativaca. Te 1958. godine, zamenio legendu Vojvodine Simu Milovanova na mestu centarhalfa. Pred sam polazak u Rim 1960. godine se razboleo i nije otišao na Olimpijadu.

Prvu utakmicu za A reprezentaciju Jugoslavije odigrao protiv Portugalije u Beogradu kada smo pobedili sa 5:1. Nastupio i na Kupu nacija u Parizu: polufinale sa Francuskom 5:4 i finale sa SSSR 1:2. Na tim utakmicama bio rezerva Zebecu i Miladinoviću. Godine 1961. igrao kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Čileu (1962. godine protiv Južne Koreje u Beogradu 5:1 i u Seulu 3:0. Na putu za Seul pobedili Austriju u Zagrebu sa 3:2, tada najbolje rangiranu reprezentaciju).

Kapiten Vojvodine postao po odlasku starijih reprezentativaca 1960. godine. Za prvi tim Vojvodine odigrao oko 600 utakmica po ličnoj evidenciji i jedan je od trojice igrača sa najviše odigranih utakmica. Igrao u svim selekcijama Jugoslavije, za A tim 9 puta. Ima višu stručnu spremu (biologija i fizičko vaspitanje), a završio je i višu trenersku školu.

Posle prvenstva 1966. godine otišao u Nemačku, u Šalke 04 iz Gelzerkirhena. U Šalkeu proveo dve godine, a u drugoj godini izbacio ga sudija na utakmici u Kelnu. To je bilo njegovo jedino isključenje u fudbalskoj karijeri. Bio je teško povređen pa je nesportski reagovao. Na nagovor trenera Rajkova vratio se u Novi Sad i tu završio fudbalsku karijeru.

U klubu nastavio sa trenerskom karijerom. Trenirao omladince Vojvodine, reprezentaciju pokrajine Vojvodine i dva puta reprezentaciju Jugoslavije. Sa kadetima Vojvodine osvojio Kup Jugoslavije, a sa omladincima dva puta Kup Jugoslavije .
Trenirao i prvi tim Tekstilca iz Odžaka, Sloge iz Kraljeva, i Vojvodine. Rad u Vojvodini nastavio i po odlasku u penziju u omladinskoj komisiji.

21. Nikola Stipić

Stipic_Nikola

– nema podataka –

22. Željko Perušić

Perusic_Zeljko

Rođen 23. marta 1936. u Varošu (Duga Resa – Karlovac).

Igrao je na prvom finalnom turniru Kupa evropskih nacija 1960. u Francuskoj, na kome je naša reprezentacija osvojila drugo mesto, a iste godine branio je boje Jugoslavije i na olimpijskom turniru u Italiji, na kome je naša zemlja osvojila prvu, dosad jedinu zlatnu olimpijsku medalju.

Kao 16-godišnjak postao je prvotimac u Dugoj Resi, a posle odsluženja vojnog roka, u jesen 1958, pristupio je zagrebačkom Dinamu u kome je u početku igrao u navali (oba krila i levu polutku), a kad se ustalio u prvom timu, igrao je stalno na mestu krilnog halfa. Za Dinamo je odigrao 294 utakmice i osvajao Fudbalski kup Jugoslavije 1960. i 1963.

U leto 1964, bez znanja i saglasnosti kluba, otišao je u SR Nemačku i s velikim uspehom igrao za ekipu Munchen 1860 (1965-1970), za koju je samo u Bundesligi odigrao 138 utakmica i postigao jedan gol. Od 1970. igrao je u Švajcarskoj za ekipu FC Saint Gallen.

Uz dva susreta za ,,B” ekipu (1959) odigrao je i 27 utaktnica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 15. novembra 1959. u susretu protiv Grčke (4:0) u Beogradu, a od dresa s državnim grbpm oprostio se 18. marta 1964. protiv Bugarske (1:0) u Sofiji.

lako malog rasta, imponovao je kao half velikom borbenošću, hitrinom i neiscrpnom energijom u igri.

Podaci o igračima sa sajta www.reprezentacija.rs

Za P.U.L.S.E. priredio
Simić Mihajlo

4 komentara na tekst Godine uspeha – Čile 1962. II deo

  1. milutin

    19/06/2010 at 22:57

    Odlicno, puno interesantnih detalja o legendama fudbala(za nas iz strije generacije)! Molba za G. Simica; nasao sam sliku te generacije ali nisam mogao da identifikujem nekoliko igraca sa slike. Molim Vas, ako nije tesko, da mi posaljete imena igraca sa slike. Slika se moze naci na ovom sajtu:
    http://www.parapsihopatologija.com/forums/index.php?showtopic=12270&st=1860

    milutin

  2. Moca

    20/06/2010 at 01:28

    stoje, s leva na desno:

    vlatko marković, dražen jerković, čebinac, šoškić, jusufi, durković, vladica popović

    čuče, s leva na desno:

    mujić , željko matuš, šeki, bego

    milutine, pogledajte sami ovde

    to je sajt o reprezentaciji, tamo imate sve naše utakmice, sastave, igrače…

  3. milutin

    20/06/2010 at 07:32

    Najlepse hvala! Prepoznao sam Cebinca ali ga nisam nasao u sastavu tima ni kod vas a ni u Wikipediji. Takodje, ocekivao sam da je Galic u toj slici ali verovatno da nije igrao na toj utakmici.

    Milutin

  4. Moca

    21/06/2010 at 00:44

    Igrao je Galić protiv Nemaca, kao i Skoblar i Radaković, ali ih nema na slici iz tog prostog razloga što to nije slika sa tog meča. Greška je kod postavljača slike na forumu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *