Ulogujte se / Kreirajte profil

Godine uspeha – Čile 1962.

1960. je bila godina velikih uspeha jugoslovenske reprezentacije. Konačno smo, posle tri izgubljena finala, osvojili olimpijsko zlato (Rim), a igrali smo i finale I Evropskog prvenstva (tada zvanog Kup Nacija) u Francuskoj.

Smena generacija, započeta još na Olimpijadi u Melburnu (1956.), bila je u punom jeku te 1960. U kvalifikacijama za I Evropsko prvenstvo pojavio se čitav talas novih, mladih fudbalera. Neprikosnoveni Beara je konačno sišao sa scene, a na golu su ga nasledili Šoškić i Vidinić. U prvom meču protiv Bugarske (2:0, Galić, Tasić) debitovali su Milan Galić i Branislav Mihajlović iz Partizana, a u revanšu u Sofiji (1:1, Mujić) prvu takmičarsku utakmicu su igrali Durković (C.Zvezda), Jusufi (Partizan) i Stevan Bena (Vojvodina). U četvrt-finalnim duelima sa Portugalom, pojavili su se i Žanetić (Hajduk), Perušić (Dinamo), Žarko Nikolić (Vojvodina) i Čebinac (Partizan). Sa već starosedeocima, Jerkovićem, Šekularcem, Kostićem, Popovićem i ostalima, bio je to jedan sasvim novi tim, koji će u periodu 1960-1962 smestiti jugoslovensku reprezentaciju među krem evropskog i svetskog fudbala. Kada se danas pogleda, taj period je i najuspešniji u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Detalj sa finalnog meča I Evropskog prvenstva

Detalj sa finalnog meča I Evropskog prvenstva

Finalni turnir I Kupa nacija održao se u Parizu 1960. Jugoslavija se u završnicu plasirala eliminisavši prethodno Bugare i Portugalce. U polufinalnom meču, žreb je spojio Jugoslaviju sa starim rivalom – Francuskom. Kao i uvek do tada, bio je to još jedan meč za anale. Prvo je Jugoslavija povela golom Milana Galića, da bi zatim Francuzi do 52. minuta preokrenuli rezultat na 3:1. Zatim Žanetić smanjuje na 2:3, ali Francuzi ponovo dolaze do dva gola prednosti, 2:4 u 62. minutu. Tada na scenu stupa tandem Knez-Jerković koji u roku od 3 minuta (75′-78′) postiže 3 pogotka (Knez 1, Jerković 2) i odvodi Jugoslaviju u finale, rezultatom 5:4!
U finalu su se sastali Jugoslavija i SSSR, koji je u drugom polufinalu lako eliminisao Čehoslovake (0:3). Jugoslavija je ponovo otvorila meč pogotkom Galića, ali su Sovjeti uspeli u drugom poluvremenu da izjednače preko Metrevelija. Završeno je 1:1, pa su se igrali produžeci. Sovjeti su bili sretniji i spretniji, pa su golom Ponedeljnika stigli do pobede u 113. minutu. I pored poraza, bio je to veliki uspeh jugoslovenskog tima, koji je par meseci kasnije došao na OI u Rimu da konačno, posle tri poraza u finalima, osvoji zlatnu fudbalsku medalju.

U Rimu, Jugoslavija u grupi sa Bugarskom, Turskom i Egiptom nije imala većih problema. Zabeležene su dve pobede i jedan remi, uz sjajan golgeterski učinak Galića i Kostića, koji su se po 5 puta upisivali u strelce. Polufinalni meč protiv Italije obilovao je uzbuđenjima tek u finišu. U regularnom toku nije bilo golova da bi u produžecima Galić u 107. minutu doveo naš tim u vođstvo, koje je trajalo samo dva minuta, pošto je Tumburus izjednačio u 109. minutu. Pošto tada nije na snazi bilo pravilo o izvođenju penala, pobednik je odlučen žrebom. Odmah posle meča, tadašnji predsednik FIFA, Stenli Raus, pozvao je predsednike oba saveza, a zatim i potpredsednika FSJ, Dr.Anderejevića, čiji je šešir poslužio da se izvrši žreb. U šešir su ubačene cedulje sa imenom Italije i Jugoslavije, i Raus je pozvao Ðovanija Anjelija da on izvuče jednu cedulju, koja će označiti ko ide u finale. Ona koja ostane u šeširu – ispada. Anjeli je izvukao Jugoslaviju i tako nas poslao u finale. Naši su bili oduševljeni a Italijani utučeni, no to ih nije sprečilo da ponude našem savezu da otkupe šešir Dr. Andrejevića za uspomenu. Naš potpredsednik je to odbio uz objašnjenje da mi hoćemo da ga sačuvamo za naš muzej, usput pokazavši Italijanima etiketu šešira po kojoj se moglo videti da je kupljen upravo u Italiji!

Kapiten Bora Kostić na pobedničkom postolju u Rimu 1960.

Kapiten Bora Kostić na pobedničkom postolju u Rimu 1960.

Finale sa Danskom (pobedili Mađarsku u polufinalu), igralo se na Olmpijskom stadionu u Rimu, 11.09., pred 40.000 gledalaca, od kojih su bar 10.000 bili iz Jugoslavije. U našem taboru je vladao veliki optimizam, i rešenost da se konačno osvoji zlato, pogotovo jer smo verovali da smo sigurno bolji od Danaca, sve to uprkos priličnoj lošoj i mlitavoj partiji protiv Italije u polufinalu. Na suprot tome, Danska je u svom meču sa Mađarima pokazala sjajnu igru i eliminisala favorita sa glatkih 2:0. Ipak, bodreni velikim brojem naših navijača, Jugosloveni su ušli u finale naoštreni na pobedu. Kako je to izgledalo, najbolje ilustruje početak meča. 1. minut 1:0 – Galić, 11. minut 2:0 – Matuš. Danci su bili potpuno izgubljeni na terenu, dok su Jugosloveni prosto leteli i pravili dar-mar u danskoj odbrani. Ipak, ne bi mi bili mi da se nismo potrudili da sami sebi otežamo posao. U 38. minutu italijanski sudija Lo Belo poništava Galiću čist pogodak, a ovaj ga u revoltu cašćava pogrdnim izrazima. No, Galić nije znao da je sudija Lo Belo u II Svetskom ratu bio vojnik u Dalmaciji, gde je naučio mnoge naše psovke, pa je morao pre vremena u svlačionicu. U poluvremenu se digla velika buka oko poništenog gola, pošto je sam Stenli Raus prigovorio sudiji da je poništio, citiram, “najregularniji gol koji je ikad jedan sudija poništio”. Međutim, intenzitet i kvalitet naše igre nije opao ni u drugom poluvremenu, i u 69. minutu Bora Kostić postiže majstorski gol za velikih i sigurnih 3:0. Do kraja meča Danci su samo uspeli da postignu počasni pogodak, i to u poslednjem minutu. Jugoslavija je konačno uzela fudbalsko Zlato.

Posle ovih sjajnih rezultata, ušlo se u kvalifikacije za SP u Čileu, a nacija je ponovo od fudbalskog tima očekivala veliki rezultat. Jugoslavija je bila u 10. grupi, sa Poljskom, a pobednik tog dvomeča trebao je da odigra baraž sa predstavnikom Azije. Poljska je poražena u Beogradu sa 2:1 (Kaloperović, Kostić), dok je u revanšu bilo 1:1 (Galić), pa je Jugoslavija ušla u baraž sa Južnom Korejom. Ni u tom dvomeču nije bilo većih problema, zabeležene su dve pobede (5:1, 3:1), i tako se naš tim plasirao na četvrto uzastopno Svetsko prvenstvo.

Jugoslovenski tim u Čileu 1962.

Jugoslovenski tim u Čileu 1962.

Tim je selektirala komisija u sastavu Ljubomir Lovrić, Prvoslav Mihajlović, Hugo Ruševljanin, a na Mundijal su putovali sledeći igrači (po brojevima): 1. Milutin Šoškić (Partizan), 2. Vladimir Durković (C.Zvezda), 3. Fahrudin Jusufi (Partizan), 4. Petar Radaković (Rijeka), 5. Vlatko Marković (Dinamo), 6. Vladica Popović (C.Zvezda), 7. Andrija Anković (Hajduk), 8. Dragoslav Šekularac (C.Zvezda), 9. Dražen Jerković (Dinamo), 10. kapiten Milan Galić (Partizan), 11. Josip Skoblar (OFK Beograd), 12. Srboljub Krivokuća (OFK Beograd), 13. Slavko Svinjarević (Vojvodina), 14. Vasilije Šijaković (OFK Beograd), 15. Željko Matuš (Dinamo), 16. Muhamed Mujić (Velež), 17. Vojislav Melić (C.Zvezda), 18. Vladimir Kovačević (Partizan), 19. Mirko Stojanović (C.Zvezda), 20. Žarko Nikolić (Vojvodina), 21. Nikola Stipić (C.Zvezda) i 22. Željko Perušić (Dinamo).

Posle dva Mundijala koja su bila održana u Evropi, red je došao na Južnu Ameriku. U “igri” za domacinstvo su bili Čile i Argentina, a FIFA je još 1956. procenila da ovi prvi imaju bolje uslove za održavanje turnira, ne sluteći da će samo dve godine pre Mundijala katastrofalan zemljotres pogoditi ovu zemlju. Ipak, Čileanci se nisu povukli, već su učinili sve da obezbede najbolje moguće uslove za održavanje utakmica.

Na Mundijalu je učestvovao sad već standardan broj od 16 timova, četiri grupe po četiri, a više nije bilo plej-of mečeva, već je gol razlika odlučivala o plasmanu na tabeli. Jugoslavija se našla u prvoj grupi sa Kolumbijom, Urugvajom i SSSR-om. Prvi meč u grupi naš tim je igrao protiv Sovjeta, i bio je to najlošiji naš meč na turniru. Sovjeti su lako pobedili sa 2:0. Zatim je usledio meč protiv Urugvaja, koji je imao odrediti dalje sudbinu našeg tima. I konačno je Jugoslavija zaigrala u skladu sa očekivanjima. Bila je to fantastična igra našeg tima, koju je posebno obeležio Dragoslav Šekularac. Izveštaci su pisali ode o sjajnom jugoslovenskom timu koji je demonstrirao briljantnu tehniku, igru kratkih pasova i ubitačnu preciznost u protivničkom kaznenom prostoru. Iako nije bio strelac, sve je posebno oduševio Šekularac, svojim driblinzima i pripremanjem šansi saigračima. Izveštač jednog francuskog sportskog lista dao je popularnom Šekiju ocenu “11” za igru protiv Urugvaja, prvi put u istoriji tog lista, toliko je bio oduševljen njegovom igrom. Strelci protiv Urugvaja bili su Skoblar, Galić i Jerković. Zatim je usledio i meč protiv Kolumbije, koji je još više podigao moral navijačima našeg tima. Kolumbija je pobeđena sa 5:0 u još jednoj fenomenalnoj partiji, posle koje je naš tim stekao veliki broj poštovalaca na južnoameričkom kontinentu. Strelci su bili Galić (2), Jerković (2) i Melić. Međutim, u četvrt-finalu nas je čekao bauk – Nemačka.

Šoškić spašava mrežu na meču protiv Urugvaja

Šoškić spašava mrežu na meču protiv Urugvaja

Posle SP ’54 i ’58, i treći put zaredom Jugoslavija i Nemačka su odlučivale o ulasku u polufinale. Prethodna dva puta Nemci su bili uspešniji, 2:0, pa 1:0. Na oba ta meča naš “dželat” je bio Helmut Ran, a njega ovog puta nije bilo u sastavu. Ovaj, za Jugoslovene istorijski meč, održao se na stadionu Nasional u Santjagu, 10. juna, pred 55.000 gledalaca. I krenulo je po očekivanju, Nemci su napali od starta i već posle par minuta Uve Zeler pogađa stativu i unosi zebnju u srca naših navijača. Jugosloveni uzvraćaju i ubrzo se rasplamsava velika borba na terenu. Petnestak minuta pred kraj meča rezultat je i dalje 0:0, a Jugoslaviji se dogodio veliki maler – povreda Petra Radakovića. U sudaru sa jednim reprezentativcem Nemačke pukla mu je arkada, ali on nije želeo da napusti meč, već je samo izašao pored aut-linije, gde mu je Dr. Obradović na licu mesta ušio arkadu i Radaković se ubrzo, sa čalmom na glavi, vratio na teren. I to u pravom momentu. Igrao se 85. minut kada je Galić uputio jednu loptu sa desne strane pravo u nemački šesnesterac, negde desetak metara od gola, na nju je natrčao povređeni Radaković, raspalio po lopti, a ova se zarila iza leđa nemačkog golmana Tilkovskog – 1:0. Ali, ostalo je još 5 minuta do kraja meča, 5 paklenih minuta, kada je trebalo izdržati sve pokušaje Nemaca da stignu do izjednačenja. I napali su Nemci, opsedali gol Šoškića, ali nisu uspeli da postignu pogodak, i Jugoslavija je bila u polufinalu, prvi put posle premijernog Mundijala 1930. Euforija je nastupila kada se saznalo da će protivnik našem timu u polufinalu biti Čehoslovačka. Meč se igrao 13. juna u gradu Vinja del Mar.

Jugoslavija-Nemačka 1:0, gol Petra Radakovića

Jugoslavija-Nemačka 1:0, gol Petra Radakovića

Svi, i igrači i navijači, su bili ubeđeni da je naš tim bolji i od Čeha, i da ćemo konačno zaigrati u “meču svih mečeva”, gde se kao protivnik očekivao aktuelni šampion Brazil. Može se reći da je i celokupna fudbalska javnost, zadivljena igrama našeg tima, navijala za takvo finale. Međutim, Česi se nisu slagali sa tom idejom. Prvo poluvreme je proteklo u opreznoj igri, bez mnogo prilika, i završeno je rezultatom 0:0. Već na početku drugog poluvremena Česi su poveli. Šoškić je prvo odbranio jedan udarac, a na odbitak je natrčao Kadraba, i to je bilo 0:1. Bio je to trenutak kada je Jugoslavija konačno počela da igra svoju igru i žestoko da pritiska odbranu protivnika, no napadači našeg tima propuštaju nekoliko vrlo dobrih prilika za izjednačenje. Ipak, u 70. minutu, jedna visoko nabačena lopta iz pozadine pada u šesnesterac Čeha, pravo na glavu Jerkoviću. Češki golman Šrojf nepotrbno napušta gol-liniju, kasni u skoku, i Jerković, okrenut leđima prema golu, glavom lobuje golmana, i šalje loptu u praznu mrežu – 1:1. Nakon izjednačenja, jugoslovenski tim je jednostavno stao, veruje se zbog velikog umora od meča sa Nemačkom, a Čehoslovaci su to iskoristili i do kraja postigli još dva pogotka. Prvo je “sevnula” jedna kontra iz koje je Šerer povisio na 2:1, da bi zatim i Marković potpuno bespotrebno igrao rukom u kaznenom prostoru, a Šerer svojim drugim golom, ovog puta sa bele tačke, postavio konačnih 3:1. Snovi o finalu bili su završeni. U finišu meča, publiku je zabavljao jedan pas koji je uleteo na teren usred igre, a koga su češki igrači posle nekoliko minuta jurnjave, oterali sa terena. Našima nije bilo do zabave.

No, valjalo je odigrati još jedan meč, za treće mesto, protiv domaćina Čilea. Međutim, naši igrači su bili potpuno emotivno ispražnjeni posle meča sa Češkom, pa su otaljivali posao na ovom meču, i na kraju ga izgubili u 90. minutu, posle jedinog pogotka na meču, koji je postigao Rohas. Odmah po postignutom golu, sudija je označio kraj meča – 0:1. Iako je i četvrto mesto bilo veliki uspeh, Jugoslavija se ipak razočarana vratila sa Mundijala u Čileu, pre svega zbog propuštene sjajne šanse da se ovaj tim upiše u istoriju kao jedan od onih koji su igrali (a ko zna, možda i pobedili) u finalu Mundijala.

I, to je bio kraj najboljeg perioda našeg državnog tima. Godine koje slede doneće solidnu količinu razocaranja i pauzu na Svetskom kupu sve do Mundijala u Nemackoj 1974. Jedina svetla tačka je tim iz ’68, koji je došao do naziva Viceprvaka Evrope… ali, o tome u “sledećem broju”.

Mundijal je ponovo obeležio Brazil, koji je odbranio titulu osvojenu četiri godine ranije u Švedskoj. Iako su ostali bez Pelea posle drugog meča u grupi, Brazilci su, predvođeni Garinčom, Vavom, Zagalom i peleovom zamenom Amarildom, ipak stigli do druge titule svetskog prvaka. Nisu imali puno problema u grupi, u četvrt-finalu su lako savladali Englesku (3:1), u polufinalu domaćina (4:2), a u finalu su se ponovo sastali sa Čehoslovačkom (u grupi igrali 0:0), i pobedili sa 3:1, golovima Amarilda, Zita i Vave. Iznenadenje turnira su bili Čileanci, koji su pravo niotkuda stigli do trećeg mesta. Neprijatna iznenađenja su bile Italija i Španija, koje nisu uspele da produ grupnu fazu takmičenja.

Inače, na ovom Mundijalu su promene u fudbalskoj taktici bile očiglednije nego ikad pre. Mnogi timovi, pre svega evropski, su demonstrirali igru odbrane kao glavni kvalitet, tako da je na ovom Mundijalu prvi put u istoriji prosek postignutih golova pao ispod 3 (2.78), i do danas se nije popeo ponovo preko 3!

Šampion Sveta - Brazil 1962.

Šampion Sveta - Brazil 1962.

Na ovom Mundijalu desio se i incident koji je u istoriju ušao kao “Bitka za Santijago”, a dogodio se na meču grupe B, između Čilea i Italije, kada je došlo do velike tuče pre i za vreme meča, u kojoj su učestvovali svi igrači i jednog i drugog tima. Dva italijanska igrača su tada isključena, a svedoci kažu da je trebalo da ih bude mnogo više, na obe strane. Igrači su se otvoreno tukli na terenu, namerno pokušavali da povrede protivnika, a sve to zbog dvojice italijanskih novinara koji su napisali puno ružnih reči o domaćinu turnira. Na kraju je Italijane policija sprovela sa terena, a Čile je pobedio sa 2:0.

Od drugih zanimljivosti, može se istaći ritual čileanskih igrača, koji su pre meča sa Švajcarskom jeli sir, pre meča sa Italijom su jeli špagete, a pre meča sa SSSR-om su pili votku, i pobedili su u svim tim mečevima! Pili su i kafu pre meča sa Brazilom, ali im to nije pomoglo da uđu u finale.
Fer-plejom se istakao sovjetski igrač Igor Neto, koji je skrenuo pažnju sudiji da je lopta, koju je uputio njegov saigrač u mecu protiv Urugvaja, u gol ušla sa spoljne strane i da treba poništiti pogodak.

O fudbalerima koji su predstavljali Jugoslaviju 1962. detaljnije u drugom delu teksta.

Za P.U.L.S.E.
Simić Mihajlo

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *