Ulogujte se / Kreirajte profil

Grčka misao i Miletska škola / prvi deo /

 

Pojam i poreklo filozofije

Filozofija je naučna disciplina koja ima nameru da sazna ono što je nepromenljivo, večno, što je po sebi i za sebe. Njena svrha jeste Istina. Zato se može reći da je filozofija nastala iz ljudske težnje za mudrošću.

Da bi se čovekova misao bavila traganjem za opštim istinama, potreban je određeni stepen duhovne obrazovanosti jednog naroda. O nastanku filozofije Aristotel je pisao:

Tek pošto su se pobrinuli za svoje lične potrebe, ljudi su počeli da filozofiraju. Jer, filozofiranje se sastoji u slobodnom, nesebičnom delanju, pa je prvo morao da iščezne strah od primarnih potreba, da ljudski duh ojača, da se uzdigne i u sebi učvrsti. Svest je morala dovoljno da se unapredi da bi mogla da razmišlja o opštim stvarima. Zato se može reći da je filozofija nastala tek kad je jedan narod, jedna zajednica izrasla iz svog konkretnog života, kada su nastale razlike i podvojenosti mežu staležima, kada dotadašnji oblik religije više nije zadovoljavao potrebe za saznavanjem uzroka i posledica.

Ako je philo-sophia težnja prema razumevanju života i sveta, onda je njen početak u čoveku, u njegovom čuđenju i zadivljenosti pred životom i svetom, u čovekovoj zapitanosti: zašto sam ja na svetu, šta je uopšte svet? Takav početak filozofije smatra se njenim psihološkim početkom. Ako je filozofija poseban oblik znanja, nauka s najvećim i najvišim ciljevima, onda je njen početak ujedno i početak svega postojećeg i celokupnog zbivanja, u koje su, na za sada nepoznat i nerazumljiv način, uključeni i ljudi svojim radom, mišljenjima, verovanjima, težnjama. Takav početak filozofije može se nazvati sistemskim ili sistematskim. Ona je jedna od ljudskih duhovnih tvorevina, započeta u određeno vreme, prvi korak na putu koji kada se završi, mora ponovo započeti. Za tako shvaćenu filozofiju, njen početak, izvor i smisao može se nazvati istorijskim.

Sokrat, Antisten, Hrisip i Epikur

Sokrat, Antisten, Hrisip i Epikur

Da je zaista proistekla iz zelje za mudrošću, govori i njeno izvorno grčko ime koje je do danas opstalo. Kod starih Grka, na samom početku razvoja, filosofos je bio mudar čovek, čovek koji se od drugih razlikovao po sveobuhvatnosti svojih misli i po odmerenim delima koja je činio. S razvojem kulture starih Grka, razvijala se i potreba i sloboda traganja za istinom, te se sve više cenila i delatnost filozofa – philosophia. Tokom dve i po hiljade godina svog trajanja, filozofija se stalno menjala. Ali istorijski. Odnosno onako kako se menjalo društvo u kome je nastajala, pa zato nema ni jedne konkretne definicije filozofije koja ima opšte ili obavezno značenje koje je kod svih prihvaćeno.

Ipak filozofija starih Grka nije bila jedini početak. Težnja ka mudrosti pojavila se i razvijala i u ostalim zemljama starog sveta, u staroj Indiji, staroj Kini i Persiji (današnjem Iranu). U tim zemljama su se njihove posebne kulture razvile mnogo pre nego kultura antičke Grčke i kasnije imale znatan uticaj na kulturni rast i uspon u Grka. Dogodilo se da su istočnjačke struje svoj vrhunac dostigle između VIII i VI veka pre nove ere, baš u vreme uspona i procvata filozofije u antičkoj Grčkoj. Na tim samim počecima sveukupno mišljenje bilo je izuzetno mitotvorno. Mit (grč. mythos – kazivanje, pričanje) proizvod je čovekovog najneposrednijeg, neartikulisanog i pretežno emotivnog doživljaja sveta koji ga okružuje i ispunjava. Svet u kome je čovek toliko zavistan od objektivnih sila da ne može da razlikuje sopstvenu idividualnost od stvari i zbivanja u prirodi. Tako su, na primer, indijske Vede, koje su u stvari verske himne spevane u slavu bogova sunca, vode i vatre, prihvatane kao učenja drevnih mudraca. Tako su Lao Ce, Konfučije, Buda i Zaratustra bili najznačajniji mudraci Azije i sa svojim sledbenicima i učenicima uvrstili se u filozofiju istočnih naroda. Ali u njihovim učenjima nema one kritičnosti i misaone zrelosti koja filozofiju uzdiže iznad mitskih odnosa i običaja, koja će kasnije biti karakteristična za filozofiju antičke Grčke.

Mitologija

Racionalno mišljenje i kod starih Grka počelo je da se razvija u okvirima mitskog zanosa prema svetu, a sazrelo je tek onda kada su se stvorili povoljniji društveno-istorijski uslovi da se formira kritičan, racionalan odnos prema stvarnosti. Na starom istoku društveni odnosi nisu se razvili dalje od despotija, ropstva i sistema kasti, pa se ni sama misao nije razvila u racionalnu, već je ostala pretežno na nivou mitskih elemenata. U staroj Grčkoj uvećala se čovekova moć nad prirodnim silama, a praktičan život je izazavao jačanje uma. Postavljanje pitanja o počecima svih bića imalo je u sebi pretpostavku da razumevanje stvari dolazi iz znanja o njihovom poreklu. Stvari se najbolje razumeju ako se zna odakle potiču. Nastanak grčke filozofije vezuje se za pitanje o nastanku sveta, kosmosa. Od čega svet i kosmos potiču.

Proces prelaska iz mitskog u racionalni način mišljenja bio je veoma dug i protivurečan, te su se mitsko i racionalno veoma dugo preplitali. Jedan od primera isprepletanog mitskog i racionalnog mišljenja jeste Heraklitova tvrdnja da ”Sunce neće prekoračiti svoje mere jer bi ga ščepale Erinije, Pravdine pomoćnice”. U ovoj tvrdnji je izražena racionalna misao da se Sunce kreće po određenoj meri, kao i sve stvari u prirodi, i da nužnost zbivanja ne dozvoljava da se ta nužnost mera naruši, ali je tvrdnja prikazana kroz mitske likove kojima se daje moć upravljanja nad prirodom.

Heraklit po Hendricku ter Brugghenu

Heraklit po Hendricku ter Brugghenu

Tek je Aristotel napravio značajniji iskorak. Kod njega racionalnost u tolikoj meri preovladava da je u stanju da kritički sagledava i sistematizuje sve ideje svojih prethodnika. Racionalnost je kasnije i ostala glavno obeležje stare grčke i evropske filozofije i nauke. Stari Grci su u filozofiji nadmašili svoje prethodnike sa starog Istoka jer su snagom probuđenog uma znali da razviju istočnjačka znanja.

Prva filozofska učenja starih Grka nastala su krajem VII i početkom VI veka pre nove ere. Nastala su na maloazijskim obalama Egejskog mora, u grčkim kolonijama gde je došlo do ukrštanja drevne egejske civilizacije i civilizacije starog Istoka.

Grčki polis

Grčki polis

Stara Grčka sastojala se iz velikog mnoštva malih državica, koje su u stvari bile gradovi, grad-država ili polis. Grčka plemena, naročito jonsko pleme, postepeno su naseljavala i kolonizovala maloazijsku obalu Egejskog mora i ostrva. Kolonizacija je počela već između X i VIII veka p.n.e, a od VIII do VI veka p.n.e. grčke državice-gradovi bile su rasprostranjene po svim obalama  Sredozemnog i Crnog mora. Broj stanovnika tih državica nije bio veliki, a za rad su postepeno sve više bili zaduženi robovi. Kada se sistem ropstva učvrstio, neki građani bili su oslobođeni bilo kakvog fizičkog rada i mogli su da se posvete isključivo državnim posvima. Vremenom se formirala i predrasuda da je fizički rad nedostajan slobodnih građana. Tako čak ni Aristotel nije ubrajao robove u ljude već ih je smatrao oruđem koji se od predmeta razlikuje po tome što ume da govori. S druge strane, slobodnim ljudima je bilo omogućeno da slobodno vreme koriste za javne rasprave o državnim poslovima i o svemu drugome što je građane interesovalo.

Javne rasprave stalno su podsticale radoznalost i otvorenost mišljenja, što je pomoglo da kritičko mišljenje nadjača predanja. Mišljenje se osamostalilo i potisnulo dotadašnje nebeske i zamaljske autoritete. Tako recimo u starom grčkom predanju, kao i kod istočnih naroda, smatralo se da se sve prirodne stvari sastoje od četiri oblika materije: vode, vatre, zemlje i vazduha. Prvi grčki filozofi su u svojim razmišljanjima o kosmosu takođe polazili od tog shvatanja, ali su ga i kritikovali i tragali za novim saznanjima i objašnjenjima kojih nije bilo u predanjima. Kritija, Platonov ujak, na primer je objašnjavao ljudima da je religija, vera u bogove, u stvari delo nekog mudrog čoveka koji je bogove izmislio da bi zaplašio ljude.

U raspravama i govorima političara i građana stare Grčke poštovala se snaga uma i retorika. Javni razgovori vodili su se bez prestanka i o svemu su postavljana pitanja. Kako Hegel kaže:

U raspravama je moglo da vlada najplemenitije gradsko ponašanje obrazovanih ljudi.

Učesniku u razgovoru se priznavala lična sloboda savesti, sloboda njegovog uverenja i svakome se priznavalo pravo da se izrazi.

Grčka misao

Grčka misao

Međutim, u VI veku p.n.e. polisi su došli pod udar osvajača, pa su mnogi građani isbegli na različite strane. Tako su se prva filozofska učenja u mnogo pravaca, a naročito u Atinu koja je bila intelektualni centar čitave Helade. U tom Burnom istorijskom procesu formirala se i antička demokratija, a filozofija uveliko razvila. U prvo vreme reč mudrost, sophia, označavala je svaku veštinu i sposobnost, a od VII veka p.n.e. označava političku sposobnost. Sposobnost davanja mudrih saveta i znanja. Do tada su najugledniji bili eupatridi, oni koji potiču od dobrih otaca, te je najcenjenije bilo poreklo, a onda sve cenjeniji počinju da budu mudri zakonodavci i sve više oni koji znaju više od drugih.

/ Drugi deo – Miletska škola kao prva filozofska škola stare Grčke /

/ Treći deo – A. A. A. /

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *