Ulogujte se / Kreirajte profil

Gustav Maler

Gustav Maler u jednoj autobiografskoj belešci je za sebe tvrdio da je u trostrukom smislu bio apartrid: Kao Čeh u Austriji, kao Austrijanac u Nemačkoj i kao Jevrejin u svetu. Odsustvo domovine će Maler uzdići u načelo svoje kompozitorske poetike.

Od rane mladosti je patio od karakternih razlika roditeljskih naravi – brutalnosti oca i blagosti majke – stasavši u jevrejskom miljeu češke palanke. Rođen je 7. Jula 1860. U Kalištu. U svojoj osmoj godini je želeo da postane „martir“, otkrivši svoju duboku melanholičnu dispoziciju. Od 1875. Bio je student na konzervatoriju u Beču. Kao mladi dirigent službovao je u Kaselu, Lajpcigu, Ljubljani, Budimpešti i Hamburgu. Na krilima fortune, uz ambicioznu revnost, uzneo se do mesta direktora ondašnje dvorske opere u Beču. U Beču je radikalno reformisao estetiku bine: tradicionalnu operu je oslobodio od starinske dekoracije i klišea sa statično rotirajućim solistima. Njegove inovacije su smatrane početkom modernog operskog insceniranja. U Beču su se probudile različite težnje. Maler je u strahu od od sve vidljivijeg antisemitskog raspoloženja konvertirao u katoličanstvo. Femme fatale Almi, rođenoj Šindler, potonjoj Maler, neće odoleti, te će se 1902. Sa njom venčati. Alma je bila umetnica koja je Malerom i kao ličnošću i kao dirigentom bila zasenjena. Iako je Alma i sama bila umetnik i pripadala krugu slikara Gustava Klimta i Maksa Klingera, Maler je nastojao na njenon porodičnoj ulozi majke i supruge. Alma je rodila dve kćerke – Mariju Anu i Anu Justinu od kojih je starija, samo nakon nekoliko godina  umrla, označivši kobni obrt u Malerovom životu. Alma se, nakon kompozitorove smrti, najpre udala za arhitektu Valtera Gropijusa, čija je ljubavnica bila još dok je Maler bio živ, docnije i za književnika Franca Verfla, da bi do smrti titularno ostala „udovica Gustava Malera“.

Maler je, nakon Franca Šuberta najznačajniji „veltšmerc“ kompozitor. Tvrdio je da muzika „treba da bude sagledavanje iznad stvari ovoga sveta“ i da ne sme da se svede na  „dekorativno opravdavanje poretka ovoga sveta“, odnosno da treba da bude prevazilaženje opreke između umetnosti i života, što će njegov kongenijalni tumač, Teodor Adorno nazvati „antagonizam između muzike i njenog jezika“.

Svojim simfonijama sazdao je opus koji uverljivo svedoči o protivrečnostima sveta. Takvim epskim gestom podseća na monumentalna romaneskna dela Flobera ili Dostojevskog. Jedna onovremena altistkinja je za njega tvrdila da je bio piutome naravi, ali da se, onoga momenta kada je uzimao dirigentsku palicu u ruke, „preobražavao u despota“. Čajkovski je u njemu video „genijalnog čoveka“, Rihard Vagner samo „anahronog sanjara“. Za Malerovog života je njegova muzika važila za epigonalnu muziku Bruknera i Vagnera. Ona je tek nakon Drugog svetskog rata doživela svoju renesansu, prepoznat je njegov značaj kao preteče moderne, odnosno njegov uticaj na Šenberga, Veberna i Šostakoviča. U svojim kompozicijama Maler nije skakad obraćao pažnju na striktnu diferenciju između „serijalne“ i „trivijalne“ muzike. Danas bi se taj postupak zvao cross over.

Maler je još za života stekao široki javni renome. Kratka epizoda u Americi bila je za njega rastrežnjujuća. Ono što je decenijama u znoju sizifovskog napora u Beču sticao, za to se u Njujorku niko nije interesovao. U Beču je 18. Maja 1911. podlegao posledicama endokratitisa.

Teodor Adorno je pre 50 godina objavio grandiozni esej „Maler. Muzička fiziognomija“. Adorno ne nastoji na tumačenju Malera u ključu muzikološkog  strukturalizma ili literalno – poetičke interpretacije, već na filozofskim dimenzijama „emocionalnog doživljaja u svetu muzike“. „Procep“ je, veli Adorno, hermeneutički ključ za razumevanje Malerovog kompozitorskog principa, jer se time „stiče utisak da muzika kroz imploziju razara svoj formalni integritet“ pri čemu i kompozitor i slušalac participiraju u tom procesu. Iako to Adorno ne veli izričito, reč je o mesijanskoj snazi. Malerov poznoromantičarski „eho“ može se čuti u kompozicijama Šostakoviča, Britna, Šnabela, Hencea. Mimo svih idila i lirskih korona, u svim njegovim simfonijama dominira izvestan „afirmativno – zaglušujući finale“, veli jedan savremeni muzikolog.

Malerova epohonalna ideja sastojala se u radikalnoj potrebi da „svet govori i da peva“. Ne treba da nam govore germanska božanstva, već sama tvorevina, mogla bi da glasi njegova apokrifna maksima. Malerova veličina počiva na magiji njegove ličnosti, u njegovoj mesijanskoj harizmatičnosti. Malerova muzika iziskuje od slušaoca „ozarenje profanim“ tako i „mistično iskustvo“ da parafraziramo Adorna, kongenijalnog Malerovog tumača.

Zoran Andrić

„Politika“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *