Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

H.L.Borhes – Kružno vreme

Imam običaj da se stalno vraćam Večnom Povratku; sada ću nastojati (oslanjajući se na nekoliko istorijskih primera) da definišem tri osnovna shvatanja tog pojma. Prvo se pripisuje Platonu. U trideset devetom pasusu Timaja on tvrdi da će se sedam planeta vratiti na početnu tačku svojih putanja pošto se izjednače brzine njihovog kretanja: sastavljanje kruga obeležava savršenu godinu. Ciceron priznaje (O prirodi bogova, druga knjiga) da nije lako izračunati raspon ovog ogromnog nebeskog razdoblja, ali da ono nikako nije neograničeno; u jednom od svojih izgubljenih dela on mu pripisuje dvanaest hiljada devet stotina pedeset i četiri “jedinice koje mi nazivamo godinama” (Tacit: Dijalog besednika, 16). Posle Platonove smrti astrologija je doživela zasluženi procvat u Atini. Opšte je poznato da ova nauka smatra da je ljudska sudbina uslovljena položajem nebeskih tela. Nepoznati astrolog, koji je smišljeno iščitava Timaja, formulisao je ovaj nepobitni argument: ako su planetarni periodi kružni, takva mora biti i univerzalna istorija; na kraju svake platonske godine ponovo će se roditi isti ljudi koji će imati istu sudbinu. Vremenom su ove pretpostavke pripisane Platonu. Lusilio Vanini je 1616. pisao: Ahil će ponovo ići u Troju; obredi i religije će se preporoditi; ljudska istorija će se ponoviti; sve što je danas, bilo je nekad ranije; ono što je bilo, biće ponovo; ali sve to na uopšten način, a ne konkretno (kako tvrdi Platon) (De admirandis naturae arcanis, dijalog 52). U jednoj belešci prve knjige Religio medici, Tomas Braun je 1643. zabeležio:

“Platonska godina (Plato’s year) je razdoblje koje se sastoji iz niza vekova, a kada se ona navrši, sve pojave će se vratiti u svoje pređašnje stanje te će se vratiti i sam Platon sa svojim učenicima da još jednom objasne svoje učenje.”

5949f5f9a3acade17f85948357a06f37

U ovom prvom shvatanju Večnog Povratka ključni argument je astrološke prirode. Drugo shvatanje vezuje se za Ničeovu slavu zato što je on najpatetičniji izumitelj i propagator ove teze. Njegova polazna tačka bila je jedna algebarska premisa: tvrdnja da n broj pojava (atoma prema Le Bonovoj tezi, energije prema Ničeovoj, jednostavnih tela prema tezi komuniste Blankija) nema mogućnost neogra-ničenog broja varijacija.

Od tri nabrojane varijante, najbolje razrađeno i najsloženije je Blankijevo učenje. Slično Demokritu (Ciceron: Akademska pitanja, druga knjiga, 40) on pretrpava i vreme i beskonačni prostor faksimilnim i neuporedivim svetovima. Njegova knjiga nosi veoma lep naslov Véternité par les astres, a potiče iz 1872. godine. Znatno joj prethodi jedan lakonski pisan ali sasvim obuhvatan pasus iz pera Dejvida Hjuma; nalazi se u delu Dialogues Concerning Natural Religion (1779) koje je Šopenhauer nameravao da prevede; koliko mi je poznato, niko do sada nije ukazao na to delo. Evo doslovnog prevoda:

“Nemojmo zamišljati neograničenu materiju kao što je činio Epikur; zamislimo da je ona ograničena. Ograničeni broj čestica nije podložan neograničenom broju transpozicija; u večnom trajanju, svi mogući položaji i poreci ostvarili bi se bezbroj puta. Svet sa svim svojim pojedinostima, čak i onim najsitnijim, bio je stvaran i uništavan i biće  stvaran i uništavan: beskonačno” (Dialogues VIII).

6f96b861a62d37cec56513e60530f8cd

Povodom tog neprekidnog niza istovetnih univerzalnih istorija, Bertrand Rasel beleži:

“Mnogi autori  smatraju da istorija sledi kružnu putanju, da će se  stanje u kojem se svet sada nalazi sa svim svojim i najsitnijim pojedinostima ranije ili kasnije ponoviti, tj. vratiti. Kako formulisati tu pretpostavku? Recimo da je  stanje koje sledi brojčano jednako stanju koje prethodi; ali ne možemo reći da se isto stanje javlja dva puta jer bi to podrazumevalo kronološki sistem (since that would imply a system of dating) koji naša polazna  pretpostavka isključuje. Ovo se može uporediti s čovekom koji je napravio put oko sveta: on ne tvrdi da njegova polazna i krajnja tačka predstavljaju dva različita mesta, već dva veoma slična mesta; on kaže da obe tačke predstavljaju isto mesto. Pretpostavka da se istorija kreće ukrug može se formulisati ovako: sačinimo  skup svih savremenih stanja jednog konkretnog stanja; u izvesnim slučajevima ceo skup prethodi samom sebi” (An Inquiry into Meaning and Truth, 1940, 102).

Stižem do trećeg shvatanja Večnog Povratka: mada je manje zastrašujuće i melodramatično, ono je i jedino zamislivo. Imam na umu shvatanje sličnih, a ne istovetnih ciklusa. Nemoguće je sastaviti beskrajni spisak autoriteta sklonih ovom shvatanju: mislim na Brahmine dane i noći; na doba koje je svoje nepomično  vreme merilo piramidom, dok se njena površina polako habala dodirom krila ptice koja bi je svake hiljadu i prve noći okrznula; na Hesiodove zlatne ljude koji se  izvitopere u gvozdene ljude; na Heraklitov svet koji je iz vatre rođen i kojeg vatra ciklično proždire; na Senekin i Hrizipov svet koji nestaje u vatri da bi se obnovio u vodi; na Vergilijevu četvrtu bukoliku i Šelijevu sjajnu preradu; na Knjigu propovednikovu; na teozofe; na Kondorseovu decimalnu istoriju; na Frensisa Bejkona i Uspenskog; na Džeralda Herda, Špenglera i Vika; Šopenhauera i Emersona; Spenserove First Principles i Poovo delo Eureka…

Iz tog obilja svedočanstava dovoljno će biti da navedem ono koje je ostavio Marko Aurelije:

“Čak i da poživite tri hiljade  godina ili deset puta toliko, zapamtite da svaki  pojedinac gubi samo život koji živi sada i da svako živi  samo životom kojeg gubi. Dakle, najduži i najkraći vek  se izjednačuju. Sadašnjost pripada svima; umreti znači izgubiti sadašnjost koja je veoma kratka. Niko ne gubi ni prošlost ni budućnost, jer se čoveku ne može oduzeti ono što on nema. Zapamtite da se sve kreće ukrug i da će sve proći ponovo istom putanjom, tako da je onom koji posmatra svejedno da li to posmatra vek, dva veka ili večno” (Misli, 14).

40c9d403493f1ac0414f6ae9b8daa676

Ako s imalo ozbiljnosti pročitamo navedene reci (id est, ako resimo da ih ne primimo kao običnu opomenu ili moralnu pridiku), uočićemo da one sadrže ili podrazumevaju dve zanimljive misli. Prva je: odricanje prošlosti i budućnosti. Šopenhauer iznosi istu ideju u ovom pasusu:

“Volja se manifestuje samo u sadašnjosti, a nikako u prošlosti ili u budućnosti: ove dve postoje  samo kao pojmovi i vezivne karike svesti koja deluje u  skladu s načelima razuma. Niko nije živeo u prošlosti, niko neće živeti u budućnosti: svekoliki život manifestuje se u sadašnjosti” (Svet kao volja i predstava,prva  knjiga, 54).

Druga je: negiranje bilo čega novoga, po uzoru na biblijskog Propovednika. Pretpostavka po kojoj su sva ljudska iskustva (na izvestan način) analog-na, može na prvi pogled izgledati kao prosto osiromašenje sveta.  Ako se životi Edgara Alana Poa, vikinga, Jude Iskariotskog i mog čitaoca na tajanstveni način svode na istu (jedinu moguću) sudbinu, onda se univerzalna istorija svodi na život jednog jedinog čoveka. Marko  Aurelije nam u suštini ne nameće ovo zagonetno pojed-nostavljenje. (Odavno sam zamislio jednu fantastičnu priču u stilu Leona Bloja: neki teolog ceo život posve-ćuje pobijanju neke jeresi; u zamršenim polemikama pobeđuje pokretača jeresi, svedoči protiv njega i ovaj najzad bude spaljen na lomači; tek na Nebu uviđa da njegov protivnik i on sam čine jedinstvenu ličnost.) Marko Aurelije utvrđuje analogiju između mnogih pojedinačnih sudbina, ali ne i njihovu istovetnost. Tvrdi da bilo koje vreme (vek, godina, jedna noć, možda i neuhvatljivi sadašnji trenutak) sadrži u sebi sveobuhvatnu istoriju. Ukoliko ovu pretpostavku izvedemo do krajnje tačke, onda je lako možemo pobiti: jedan ukus razlikuje se od drugog, deset minuta telesnog bola nisu isto što i deset minuta algebre. Ali kad se primeni na duže vremensko razdoblje, na ljudski vek, koji po Psalmima iznosi šezdeset godina, ova pretpostavka postaje uverljiva i prihvatljiva. Svodi se na tvrdnju da je broj ljudskih percepcija, osećanja, misli i promena ograničen i da ćemo ih iscrpsti pre nego što umremo. Marko Aurelije ponavlja:

“Ko je video sadašnjost, video je sve: sve događaje koji su se zbili ikada u prošlosti i sve one koji će se odigrati u budućnosti (Misli, šesta knjiga, 37). U vremenima uspona misao da je ljudsko postojanje postojana i nepromenljiva veličina može da nas rastuži i iznervira; u vremenima opadanja (kao što je ovo naše) ova misao deluje kao obećanje da nikakva ljaga, nikakva nesreća, nikakav diktator, neće uspeti da nas osiromaši.”

Iz zbirke eseja “Istorija večnosti”

Horhe Luis Borhes

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *