Ulogujte se / Kreirajte profil

Хаида Гваи – Људи са острва

Да ли је линеарни ток времена неопходан услов да би се дошло до његовог краја?

По једној од оних небројених али и бесмртних прича о постанку света у она давна времена за која се са сигурношћу не зна ни када су се, ни да ли су се уопште десила, постојало је само бескрајно море и тама која га је покривала. Копна, то јест земље, није било нигде на видику. А једини актер те предигре стварања света био је један гавран по имену Јал, који је тако био приморан да лети читаву вечност у потрази за комадом копна на које би слетео. Пошто вечност углавном траје дуго, а ретко када има крај, гавран Јал се прилично уморио летећи. Спас је на крају ипак дошао јер је коначно угледао један тотемски стуб како штрчи из мора. Радостан слетео је на стуб и након што се одморио сишао је полако до саме површине воде. Ту није могао остати вечно јер је из претходног искуства знао да вечност може потрајати. Зато је, савладавши страх од воде, а гоњен радозналошћу, заронио полако у море да открије шта се налази на другом крају стуба. Тамо је на велико изненађење затекао једног старца који је личио на галеба. Он му је дао два камена, један црн а други шарен, и упутио га шта даље треба да ради када опет одлети на небо. Треба прво да у море баци црни камен од кога ће настати свет, а затим шарени из кога ће настати Хаида Гваи. Гавран је брзо изронио из воде са камењем у кљуну, попео се на врх стуба и полетео. Био је веома узбуђен али и нестрпљив тако да је код бацања помешао камење. Прво је бацио шарени од кога је настао свет, а тек онда црни од кога је настала земља Хаида Гваи.

1

Гавран Јал је био радостан угледавши земљу која се указала испод њега, али пошто је још увек владао мрак он није могао у потпуности да је разазна. Постајући већ уморан од свеприсутног мрака сетио се да је некада давно чуо о небеским људима који су живели у међусобној хармонији и који су поседовали сву светлост света. Одлучио је да одлети тамо и покуша да добије светлост од небеског поглавице. Стигавши  затекао је поглавичину кћерку на потоку. Уместо да директно слети он се претворио у иглицу четинара и пао у поток. Кћерка је захватила шољом воду из потока заједно са оном иглицом и попила је. Вратила се кући и након извесног времена затруднела родивши дете гаврана. Дечак је био радознао као и сва деца. Непрестално је скретао пажњу на себе, запиткивао и трагао за новим открићима. Напослетку је пронашао ону светлост за којом је трагао. Она је била похрањена у лоптама које је чувао његов деда – поглавица неба. Од тог тренутка он није престајао да моли деду да му дозволи да се игра лоптама светлости. Деда на крају није издржао и дао је унуку гаврану једну лопту. Он је радосно започео игру али не задуго. Претворио се у птицу гаврана и са лоптом кроз димњак узлетео на небо. Понесен узбуђењем летео је све више и више те је на крају морао да лопту, коју је све теже носио, подели на три мање. Од најмање су постале звезде, од средње Месец, а највећу је дао орлу који је могао да лети више од њега да је однесе на још већу висину. Од те лопте постало је Сунце.

2

У том тренутку пред радозналим гаврановим очима осванули су призори неописиве лепоте. Архипелаг са безброј острва, полуострва, залива, превлака, увала. Планине прекривене густим четинарским шумама препуних дивљачи, избраздане потоцима, испресецане рекама, прошаране језерима. А са пешчаних плажа се у свим правцима пружало као заштитни омотач бескрајно море препуно разноврсне рибе. Била је то земља Хаида Гваи што је грешком настала из оног црног камена.

Није познато колико је времена од тада прошло, али се сигурно зна да је народ, чије је име носила та земља, ту преживео потпуно изолован од оног другог великог правог света. Но без обзира на лепоте и богатства која је та земља крила није било на њој лако преживети. Смештена на незгодном месту, непрестално изложена ударима хладних океанских ветрова, тако да је живот на њеним обалама захтевао велику умешност, упорност и издржљивост од становника који су је обитавали. Управо ону врсту способности коју је имао гавран Јал. Те врлине које је наследио од свог прапретка омогућиле су народу Хаида Гваи да овлада завидном вештином градње дрвених кућа, које су му пружале сигурно и угодно склониште од ћуди океанског времена, те моћних чамаца кануа без којих се није могло отиснути довољно далеко од обале да би се од мора могла извући икаква корист.

3

Хаида народ је имао времена напретек да се бави и оним аспектима егзистенције који су се пружали ван домена материјалности. Они су то време својски искористили. Развили су веома буран и разуђен духовни живот којим су попунили ону огромну празнину која их је раздвајала од осталог света. Из захвалности према гаврану и орлу који су донели светлост они су веровали да животиње нису ништа друго него специјална форма људских бића. Зато су према тим бићима са којима су делили свет гајили посебну врсту поштовања, и веровали су да она могу да промене облик и живе као људи међу њима. Њихова редовна молитва је била уперена ка спиритуалним господарима животиња који су се скривали у Сунцу, Месецу, громовима и зрачили митском енергијом. Сматрали су да болест настаје услед неравнотеже у начину живота која поремети струјање тих енергија, те су сходно томе лекари конципирали ритуале излечења. Чврсто су веровали у реинкарнацију и пре смрти су бирали родитеље које би желели у следећем животу. Јер након једне смрти душа кануом одлази до митске спиритуалне земље где ће стрпљиво чекати да живот поново почне.

Они су изградили строг хијерархијски систем односа у друштву и нису га никада мењали. Били су подељени у два основна клана: клан гаврана и клан орла. Место сваког појединца се унапред знало по рођењу и није било начина да се током живота измени. Живели су у дугачким дрвеним кућама у насељима ситуираним на самој обали мора. Испред кућа су подизали тотеме на којима је било изрезбарено све оно што је било карактеристично за породицу, групу, подклан и клан којима су припадали, што је била нека врста идентификације која је била вечна и непроменљива. Таква врста друштвеног уређења могла се наћи и у неким архаичним заједницама у оном делу света који је настао из шареног камена.

4

“Гавран и први људи” – Рад Хаида вајара Била Рида ( висина 2м )
Изложено у Антрополошком музеју у Ванкуверу

Током свог бескрајног цикличног трајања Хаиде су усавршили завидну вештину ратовања коју су упражњавали  у кратким  eкскурзијама до оне друге стране мора која је припадала оној већој половини света, где су са изолованим заједницама разбацаним у приобаљу, осим пријатељске размене искустава и добара, понекад и ратовали пљачкајући их и чак одводећи као робље. Што све наводи на интересантан закључак да су две половине света настале из црног и шареног камена имале доста тога заједничког пре него што је дошло до дуго одлаганог сусрета.

Хаиде нису ништа знале о оној другој половини света која се пружала ко зна докле у дужину и ширину иза његових обала до којих су повремено досезали у својим моћним 16 метара дугим кануима. А у тој половини, захваљујући вероватно њеној величини, живело је много народа, који су се осим по неким сличностима, од Хаида у многоме разликовали. Главна разлика је била да се у тој већој половини време пружало линеарно, доносило је промене и развој, те је стога морала постојати нека  скала по којој се мерило његово протицање. Била је 1774 година по тој скали када је капетан Хуан Перез у броду Сантијаго под заставом земље зване Шпанија, крстарећи огромним несагледивим водама набасао на ону мању половину света за коју се до тада није знало да уопште постоји. Искрцао се на њеном најсевернијем рту и одмах му дао име Кејп Санта Маргарита. Тако је дошло до историјског првог сусрета два света. У бродским дневницима капетана Переза остало је записано да је сусрет био пријатељски, а народ Хаида окарактерисан као веома љубaзан.

5

6

Наравно да Хаиде нису тада знале да је то била 1774 година, нити је у њиховој историји тај сусрет описан као историјски, јер они нису имали ни писмо нити историју. А и онај велики свет није у почетку марио за тај први сусрет. Требало је да прође 13 година па да уједињење и глобализација два света постану званични. Наиме тек је капетан Џорџ Диксон из земље Британије, иначе познате по склоности ка глобализацијама, успоставио 1787 године близак контакт са народом Хаида у којем су нађени обострани економски интереси. Јер ти Британци су добро знали шта чини главну полугу процеса којем су посветили већи део своје бурне историје. Да ли је то спајање два света имао у виду онај старац са доње стране тотем стуба по чијим упутствима је гавран Јал бацајући она два камена створио светове, остаће по свој прилици тајна.

А она тачка око које је нађен заједнички интерес и која ће судбински утицати на историју народа Хаида, јер од тада су и они постали њен део, су животиње по имену морске видре. Коже и крзна разних животиња су у то време били главни мотор глобализације. Многе врсте, чијим се кожама трговало, су биле већ истребљене или веома близу те тачке, јер је тај процес трајао неколико стотина година. На ред су, чини се, дошле поменуте видре, јер су баш тада мандарини из једне велике земље на истоку тадашњег света зване Кина, показивали неописив и неконтролисан интерес за њихове коже. А воде које су окруживале земљу Хаида Гваи биле су њихова традиционална станишта. Да би се уклопиле у тадашње трговинске трендове, а чинило се да су то Хаиде по сваку цену желеле, морали су да раскину ону митску хармонију са свим животињама, чије су део били још од краја другог дела приче о постанку света када је гавран на крајњем североисточном рогу архипелага на пешчаном океанском спруду из велике шкољке ослободио прве људе. Наредних деценија десиће се оно што се у историји оне друге веће половине света пре уједињења већ дешавало. Али на жалост то народ Хаида није могао знати.

6a

Сироте морске видре су одједном престале да буду специјална форма људских бића, а од оних веровања још из времена која се не памте, да морске видре као и остале животиње могу да се претворе у људе и живе међу њима вероватно није остало ништа, чак ни мртво слово на папиру, јер Хаиде нису имале нити слова, нити папира. Није познато да ли се народ Хаида још увек молио оним животињским божанствима у тренутцима када су у британске трговачке бродове претоварали испоруке које су знале бројати и преко 300 кожа несретних видри. Ако јесте, онда је то био одлучујући знак да је стапање два света приведено крају. Није се загазило дубоко у следећи 19-ти век а морске видре су из мора која су окруживала земљу Хаида Гваи потпуно истребљене. А остало је записано да је још 1792 шпански морнарички официр Јацинто Камано након сусрета са народом Хаида изјавио да од свих домородачких народа које је срео није видео љубазније, цивилизованије и људе боље нарави од Хаида. Да ли мишљење шпанског официра посматрано у контексту онога што ће се десити наредних деценија представља ироничну дефиницију цивилизације остаје да се процени. Јер је према једном другом запису само у току лета 1802 године један бостонски трговац од Хаида ловаца преузео 15.000 кожа морских видри.

А она права велика иронија десиће се у наредних пола века када ће, десетковани навикама које су стекли из блиског контакта и трговинске размене два света, те болестима из тога произашлих, а можда и проклетством, Хаиде доживети судбину своје митолошке браће. Није познато колико је било бројно стање народа Хаида, јер у та времена нису вршени пописи становништва, али процене се крећу да их је у време када су видре истребљене, негде око 1835, било између 7 и 13 хиљада. Само 50 година касније 1885 на митском архипелагу остало их је једва 500. Научници по имену антрополози развиће у временима која ће уследити разне и бројне теорије о разлозима због којих су народи попут Хаида за тако кратко време скоро нестајали. Иронија би у случају Хаида могло бити једно од алтернативних тумачења, али и погодних средстава за извлачење поука у одсуству историје која у модерна времена чини се доживљава истоветну судбину.

7

Међутим, са процесима стапања и ширења светова треба бити крајње опрезан. Јер има оних који се у њима добро окористе, али и оних који се болно опеку. Узрочно-последичне везе је тешко докучити, а судове о кривцима и жртвама још теже донети. Јер ко је могао претпоставити да ће кинески мандарини посредно преко видриних кожа допринети истребљењу једног народа кога никада нису видели а камоли о њему чули. А ко би их тек могао оптужити да су они кривци за то. А за оне непоправљиво радознале попут гаврана Јала остаје да се питају да ли би народ Хаида боље прошао да тај исти гавран није направио грешку код испуштања у море она два камена: црног и шареног.

А ако се данас заинтересујете за ту земљу по имену Хаида Гваи наћи ће те је на мапама како се попут шиљатог конуса забола у пацифички океан заштитивши својим телом северозападне обале Британске Колумбије од његових непредвидљивих ћуди. То је један огромни архипелаг, кога су због разуђености и разноврсности биљног и животињског света назвали Галапагосом севера, а који се састоји од два велика острва Грем и Морсби те стотине мањих испресецаних, набораних и извајаних у најчудноватије облике настале у стваралачком заносу неког апстрактног неимара.

А ако у тој заинтересованости одете корак даље сазнаћете да назив те земље на језику њених староседелаца значи једноставно људи са острва. А у њиховим легендама се та земља сматра местом на којем је време почело да траје. А ако се закорачи дубље у магле прошлости, пре почетка времена, наћи ће се назив који још боље дефинише ту земљу: место на граници света. Из модерне перспективе поимања света схватићемо колико су давни претци тог народа били истовремено и прецизни и пророчански. Јер ако кренемо са почетка света, земље излазећег сунца, његов крај ће се управо поклопити са архипелагом Хаида Гваи.

8

Тек искрцавањем на острва и дужим боравком на њима моћи ће се проверити све приче, географски податци и легенде, те тек покушати докучити шта се крије иза густог ткања циклички наталожених предања, наизгледних факата и оног граничног стања маштом прожете перцепције која је остала као магловито сведочанство судара са историјом. Староседелачки народ Хаида је ипак преживео. У њиховој прапостојбини наћи ће те их око две хиљаде углавном сконцентрисаних на оном великом северном острву Грем. Данашњи прецизни истраживачи прошлости процењују да је некада, раштркано по ободима архипелага дугачког 300 километара, а широког на северном делу око 100, било преко 130 насеобина народа са острва. Данас их је у облику остатака остало само неколико, и то на оном јужном рогу до којег се може доћи само бродом или авионом.

О материјалним траговима Хаида цивилизације скоро читав век се нико није бринуо, да би се тек задњих неколико деценија приступило спашавању онога што је остало. Тако да данас оригиналне тотеме народа Хаида старе стотинама година можете наћи у неком од белосветских музеја, а фотографије остатака оних насеобина на интернетском истраживачу Гугл. А да ли смо срећни што је нешто од тога ипак остало до данас на суптилан начин ће пружити одговор она анегдота која говори о томе како су представници неког музеја тражили од поглавице једног села да им дозволи да један полураспаднути прастари тотем пренесу у њихов музеј где би био на сигурном. Он им је кратко одговорио: Тотему је место овде. Завршиће у земљи у коју је некада давно пободен. Одлука потпуно у складу са концептом цикличног поимања времена.

Поглед на почетак времена

Поглед на почетак времена

Заједно са досељеницима данас на архипелагу живи једва 6000 становника, нешто мање него што их је било у златно доба. Што опет на упечатљив начин говори да живот овде, и поред богатстава која су на дохват руке, није нимало лак, али можда и о парадоксу да у изолованим системима који се повинују цикличном простирању времена физички закон ентропије није применљив. А говори и о херојству народа који се ту затекао у временима која се и не памте и опстао до данашњег дана, као и о оним тајанственим нитима и привлачним силама које могу људе привући и везати за оваква места да на њима остану по сопственом избору, постајићи тако добровољним чуварима и баштиницима прастаре и још увек живе парадигме о непролазној лепоти цикличности. Али и лепоти живота у хармоничном јединству са сваким живим створом и делићем универзума прожетог његовим невидљивим благотворним енергетским токовима, те неоптерећеног потребом за сталним растом и писањем историје која је ионако, због бескрајног праволинијског тока времена и њиме наметнутих вртоглаво брзих промена, све мање поуздана и готово излишна.

Ако се у некој тачки будућности, која се због цикличности времена можда никада неће ни догодити, нађете на оној митској обали краја света и ако ту на том месту шибани неописиво хладним ветровима који никада не престају, а који се бар једном у току дана претварају у оркане, успете провести три дана имаћете прилику да се сами уверите да су прастари становници овога места били у праву када су га назвали границом света и местом где је време почело. А онда док будете пажљиво ослушкивали да га и осетите учиниће вам се да оно не тече већ да је игром оних несхватљивих закона релативитета стало можда још у оном тренутку када је почело.

… на крај света

… на крај света

Уколико се одважите да најнеобичнијом аутострадом на планети, неколико стотина метара широким пешчаним добро утабаним спрудом, кренете даље на север ка најистуренијем североисточном шиљку архипелага званог: “Rose Spit” стићи ће те након десетак колометара вожње до оног митског места где је гавран отворио шкољку из које су изашли први људи. Наравно да нећете наћи ни трага од шкољке, али ће те у емулзији ветром помешаних сићушних капљица воде и финих зрна песка уз помоћ застрашујуће тутњаве стропоштавајућих таласа схватити да је Хаида Гваи уствари метафора за све људе са острва из било ког дела света који попут светионичара упозоравају да на њему постоје још увек места на којима линеарни ток времена није неопходан услов да би се дошло до његовог краја. А то место је било истовремено и крај света и крај времена али и почетак наде да су људи са острва у оном судару светова можда ипак победили.

…и “Rose Spit” где је гавран отворио шкољку из које су изашли први људи

…и “Rose Spit” где је гавран отворио шкољку из које су изашли први људи

za P.U.L.S.E:  Милован Шавија, Хаида Гваи

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *