Ulogujte se / Kreirajte profil

Hajzenberg i prirodna filozofija

U jednom svom prigodnom članku o Nilsu Boru, Verner Hajzenberg kaže da je Bor

„prevashodno bio dublji filozof, nego fizičar, premda je razumeo da prirodna filozofija u našem vremenu ima neku moć jedino ako se njen svaki detalj potčini beskompromisnom kriterijumu odgovaranja eksperimentu.” 1

Ovo je doista tačno, ako se to odnosi na Borovu filozofsku interpretaciju kvantne mehanike i, povodom nje, fizike u sistemu prirodnih nauka, dakle ne i filozofije uopšte. Pritom, ovde se pod filozofskom interpretacijom podrazumeva prevashodno Borovo naučno interesovanje za epistemološka pitanja moderne fizike, osobito teorije kvantne mehanike.

EDITORIAL USE ONLY. EDITORIAL USE ONLY. Fifth Solvay Conference. Scientists at the Fifth Solvay International Conference, Brussels, in 1927. Among those present were Einstein, Marie Curie, de Broglie, Dirac, Schroedinger and Pauli. These conferences were started by the Belgian physicist Ernest Solvay (1838-1922) in 1911. At them, some of the leading thinkers of the day in physics, chemistry and sociology discussed recent advances in their fields. Many of the ideas about quantum mechanics, the atom and cosmology were developed at them., Image: 102271986, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sciencephoto RM

EDITORIAL USE ONLY. EDITORIAL USE ONLY. Fifth Solvay Conference. Scientists at the Fifth Solvay International Conference, Brussels, in 1927. Among those present were Einstein, Marie Curie, de Broglie, Dirac, Schroedinger and Pauli. These conferences were started by the Belgian physicist Ernest Solvay (1838-1922) in 1911. At them, some of the leading thinkers of the day in physics, chemistry and sociology discussed recent advances in their fields. Many of the ideas about quantum mechanics, the atom and cosmology were developed at them., Image: 102271986, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sciencephoto RM

Prema Borovom sudu, tema je njegovih članaka u zbirkama eseja Atomska teorija i opis prirode (1934) i Atomska fizika i ljudsko znanje (1957) „pouka iz teorije saznanja koju nam je dao moderni razvoj atomske fizike”, a poenta je te pouke „spoznaja celovitosti u atomskim procesima, koje se ispoljilo kroz otkriće kvanta dejstva”, preko kojih se onda diskutuju i biološki i antropološki problemi sa stanovišta svojstva celovitosti fizičkih procesa.2 Središnji Borov stav stoji u uverenju da značaj fizike za opšte filozofsko mišljenje nije samo u njenom doprinosu znanju o prirodi, nego u činjenici njenog navoženja na preispitivanje i usavršavanje pojmovnih sredstava: studiranje atomske strukture materije otkrilo je ograničenja okvira klasičnih fizičkih ideja i pritom bacilo novu svetlost na zahteve naučnom objašnjenju koje su ugražene u tradicionalnoj filozofiji (ibid., str. 21). Programski, dakle, radi se o preispitivanju temelja primene kategorijalnih pojmova prirodne nauke o atomskoj strukturi materije, što je prevashodno „skretanje pažnje na epistemološke vidove najnovijeg razvoja prirodne filozofije” (ibid., str. 55).

Epistemološki oblici fizičke nauke o prirodi i prirodne filozofije naučni su interes i Vernera Hajzenberga, zasigurno jednog od vodećih fizičara dvadesetog stoleća. U razlici prema Boru, koji mu je bio u izvesnom smislu i duhovni otac, Hajzenberg potcrtava Borovu sklonost ka intuitivnom znanjaju spoznaje veza i odnosa mežu fizičkim pojavama, koje se tek onda mogu, kao znanje, izvesti iz matematičke analize fundamentalnih hipoteza, što je, ovo potonje, bilo središte Hajzenbergovih uverenja iz vremena njegovog zasnivanja principa relacije neodreženosti, kojem je, pak, Borov princip komplementarnosti jedna temeljna filozofska interpretacija.

heisenberg-bohr-pw1412084Heisenbergbohr

Pobliže gledano, Hajzenberg iz uvida u razliku izmežu matematičkih i filozofskih postavki nastoji da ujedini matematičku analizu sa filozofskim shvatanjem prirode, pri čemu je onda intuitivno osećanje pojam tog sjedinjenja. Ovde se ne radi o spekulativnoj filozofiji prirode, niti pak uopšte o filozofiji prirode, nego o prirodnoj filozofiji, mišljenoj matricom naučnog mišljenja. Najpre valja imati intuitivni uvid u objektivnu stvarnost prirode, u prirodni poredak stvari prirode, a onda proizvoditi znanje o prirodi matematičkom strukturom naučnog mišljenja. Dakle, epistemološki osnov prirodnih nauka postavljen je racionalizmom matematičkog formalizma, ali je intuicija sjedinjeno neposredno znanje o sveopštoj fizičkoj stvarnosti prirode, premda ostaje upitanost o nučnim mostovima izmežu intuicije, ili opštih ideja, i racionalnog, diskurzivnog mišljenja u nauci fizike. Isto tako postoji i upitanost o mostovima izmežu racionalnog mišljenja i neposrednog posmatranja prirodnih stvari i procesa, ali, kako su to samo delatnosti naučnika s područja prirodnih nauka, onda se ovde radi samo o oružu rada a ne o sadržaju rada.3 Zadatak je naučne filozofije određene sadržine rada, ili onog odnosa između ideja matematike i intuicije. Tako se ne može dogoditi apsolutizacija matematike u ustanovljenju uverenja o idealnom poretku sveta prirode, ali niti apsolutizacija uloge filozofije u stvaranju ideje o isto takvom idealnom poretku sveta. A kako stvarno stoje stvari u prirodi, to mi ne možemo pouzdano znati temeljima materijalističke tačke gledanja: svaki proces posmatranja, kaže Hajzenberg, proizvodi grube promene u malenim graževnim ćelijama materije, pa se ne može govoriti o ponašanju čestica nezavisno od posmatrača, što znači kako predstave o objektivnoj realnosti elementarnih čestica išćezavaju u prozračnoj jasnosti matematike, „koja ne predstavlja ponašanje elementarne čestice, nego naše znanje o tom ponašanju.”4 U matematici, dakle, iščezavaju predstave o objektivnoj stvarnosti prirode, koju, mežutim, sasvim rečito potvržuje opis u nauci fizike.

werner

Ovim je postavljeno temeljno pitanje logike o istinitosti i vrednosti prirodnonaučnih teorija, ali i ontološko pitanje o postojanju stvari po sebi kao objektivne stvarnosti. Albert Ajnštajn, prigovarajući kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije, kaže da je neodrživo stanovište po kojem zakoni prirode nisu zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogućnostima i verovatnostima tih procesa: ovom prigovoru prigovorio je Hajzenberg, prema kojem matematičke formule ne fiksiraju objektivno mesto događaja, nego njegovu verovatnost, dakle strogo određenim zakonima prirode ne podležu sami fakti nego mogućnost tih ili drugih fakata.5 Govoreći o objektivnim i subjektivnim elementima talasne funkcije, Hajzenberg zapravo govori o iskazima o mogućim tendencijama (potentia u Aristotelovoj filozofiji) kao o onome što je objektivno, i o znanju kao o onome što je subjektivno: radi se, dakle, o objektivnosti jednog koncepta koji se različito transformiše u svakoj svojoj mogućnosti, pa on ne simbolizuje neko svojstvo fizičkog sistema, niti pak predstavlja neki prostorni i vremenski događaj. Matematika ne utvrđuje toliko objektivnu činjenicu koliko mogućnost i time je matematička interpretacija talasne funkcije, na primer, potpuno objektivna.6 Mora se, međutim, odmah prigovoriti da je Hajzenbergovo potezanje Aristotelovog pojma dynamis (potentia) čisto protokolarne prirode jer je ovde reč samo o objektivnoj mogućnosti raznolikih tendencija ostvarivanja i predviđanja unutar jednog eksperimentalnog procesa. Otuda je sasvim smislena zapitanost Hajzenbergova; naime, da li se opšti principi, kojima tragamo za prirodnom zakonitošću koja vlada među elementima materije, odnose na opis empirijskih svojstava sveta, ili na apriorne forme našeg mišljenja, ili pak na način na koji govorimo?7

Princip relacije neodređenosti Hajzenberg nije neposredno izveo iz kvantne teorije, nego je ove relacije shvatio kao osnovni zakon prirode, prema kojem svi drugi zakoni prirode moraju biti konzistentni, što znači da je ovaj princip konačan i apsolutan. Po njemu, ne mogu se istovremeno ni u jednom eksperimentu tačno odrediti brzina i položaj elektrona; što se tačnije odredi položaj neizvesnija je brzina elektrona. Ovakav odnos istovremene izmerljivosti položaja i impulsa čestice neposredni je izraz ontološkog uverenja u dualističku prirodu elementarnih čestica, koje se takvima pokazuju u eksperimentu, budući da zadatak moderne fizike nije da se bavi suštinom i strukturom atoma nego samo procesima koji se primenjuju u naučnom posmatranju.

Otuda nema nekog naročitog smisla pitati se iz čega se sastoji proton, da li je elektron deljiv ili nedeljiv, da li je foton složena ili prosta čestica, jer, šta uopšte znače reči „deliti” ili „sastojati”? Naš je zadatak, kaže Hajzenberg, da naše mišljenje i naš jezik, dakle našu naučnu filozofiju, prilagodimo novoj situaciji, izgrađenoj činjenicama eksperimenta. Neistinito postavljena pitanja i nepravilne predstave probijaju u fiziku čestica i vode naučno istraživanje s one strane realne prirode.8 Zato je, po Hajzenbergovom sudu, „savremeni razvoj fizike skrenuo od filozofije Demokrita ka filozofiji Platona” (ibid.): ako se materija razdeljuje sve dalje i dalje, u konačnom ne dolazi se do najmanjih čestica nego do matematičkih objekata, određenih pomoću njihove simetrije, dakle do platonovskog tela, što onda znači da su u savremenoj fizici čestice „matematičke apstrakcije fundamentalnih simetrija”. Koji onda pojam u fizici čestica valja povezati s epitetom „fundamentalan”? To svakako nisu pojmovi posebnih vidova čestica, polja, sila, geometrije, nego upravo „fundamentalna simetrija”. Dakle, ne postoji nikakva principijelna razlika između elementarnih i neelementarnih mikročestica.9

2465353724a1aaa2949cb1326994679_extreme

U neposrednoj vezi sa ovim stoji Hajzenbergovo razmatranje razvoja pojmova u fizici HH veka.10 Misleći ovaj problem preko teorije relativiteta, kvantne mehanike i teorije elementarnih čestica, Hajzenberg zapravo misli filozofske probleme savremene fizike, pa i nauke uopšte. U odnosu na savremenu fiziku, klasični pojmovi fizike imaju samo ograničenu sferu primene, što je najpre pokazala teorija relativiteta, opisana matematičkim jezikom, kojim je jedino i moguće govoriti u modernoj fizici. Može se prigovoriti Hajzenbergu ovo poslednje, jer je logički završena fundamentalna fizička teorija jedinstvo matematičkog formalizma i njegove empirijske interpretacije, budući da bez matematičkog formalizma fizička teorija nije teorija, a bez empirijske interpretacije fizička teorija uopšte nije fizička. Nova fundamentalna teorija ne nastaje, dakle, prilagođavanjem fundamentalnih pojmova klasične fizike novom matematičkom formalizmu, niti ograničenjem oblasti važenja kategorija u sferi novog pojmovnog sistema, nego sjedinjenjem novog matematičkog formalizma sa njegovom empirijskom interpretacijom, ili, obrnuto, sjedinjenjem empirijskih fakata sa novim matematičkim formalizmom. Stvar je međutim u tome šta to znači sjediniti?

Hajzenberg zato i drži da nije ni moguće, a niti potrebno, zasnivanje fizičkog opisa na kvantnoteorijskom sistemu pojmova klasične fizike u interpretaciji kvantne mehanike imaju sličnu ulogu kao apriorne forme opažanja u Kantovoj filozofiji.11 Kako su Kantovi apriorni pojmovi pretpostavke ljudskog iskustva, tako su pojmovi klasične fizike apriorna osnova kvantnoteorijskog iskustva, sa napomenom da je takav opis kvantnoteorijskog iskustva sa nepotpunom tačnošću. Hajzenberg iz ovoga zaključuje da u kvantnoj fizici nije reč o prirodi, nego o prirodi koju je osmislio i opisao čovek posredstvom urođenih ili opažanjem stečenih pojmova klasične fizike.

Iz ovakvih razloga nije moguće statističkim tumačenjem kvantne mehanike pouzdano znati zakon uzročnosti; zapravo, o tome ne postoje uverljiva saznanja na temelju empirijskih istraživanja u fizici elementarnih čestica. Ali, u Kantovoj filozofiji zakon uzročnosti nije empirijsko tvrđenje, nego apriorna pretpostavka svakog iskustva uopšte, po čemu se može pretpostaviti da prirodne nauke moraju priznati objektivno postojanje zakona uzročnosti. Hajzenberg kaže da se u empirijskim istraživanjima unutar statističkog tumačenja kvantne teorije „ispoljava izvestan nedostatak zakona uzročnosti” i da se to saznanje ima smatrati potpunim.12 Priroda nam saopštava da uopšte nema odredbenih crta, ili onoga što je zakon uzročnosti: ako iz atomskih pojava hoćemo da izvedemo zaključak o zakonitostima, ispostaviće se da se ne mogu zakonito povezivati objektivna zbivanja u prostoru i vremenu, nego samo situacije posmatranja, jer se jedino za njih dobijaju empirijske zakonitosti (ibid., str. 193.). Matematički simboli koji opisuju tu situaciju posmatranja predstavljaju pre mogućnost nego faktičnost, određenije – neku međustvar između mogućeg i faktičkog. Sve ovo dopušta jedino zaključke o verovatnoći nekog budućeg događaja, a po tome atomi nisu više stvari ili predmeti.

FIZIKA-I-METAFIZIKA-VERNER-HAJZENBERG_slika_XL_18673357

Uopšte, „nauka o prirodi počiva na opitima”, njeni se rezultati postižu dogovaranjem i savetovanjem naučnika o tumačenju tih opita, „fizika je, najzad, ipak egzaktna nauka” (ibid., str. 78). Hajzenberg, dakle, govori o fizici kao nauci o prirodi u smislu onoga što se o prirodi zna, a ne o onome što priroda radi, na šta Ajnštajn primećuje da u nauci o prirodi može biti reči samo o dokučivanju onoga što priroda zaista čini. Priroda navodi na matematičke obrasce velike jednostavnosti i lepote (a to su zatvoreni sistemi osnovnih pretpostavki, aksiomi), veruje se da su oni „istiniti”, da predstavljaju pravu crtu prirode, da pripadaju i stvarnosti i našim mislima o stvarnosti, jer ih je priroda predočila i sugerisala u njihovoj jednostavnosti i lepoti, pa ako se opiti izvrše i daju predskazani rezultat, onda se još jedva može sumnjati u to da teorija ne predstavlja tačno prirodu (ibid., str. 118). Dakle, prema Hajzenbergovom sudu, priroda navodi, predočuje, sugeriše, razastire jednostavnost i lepotu matematičke sheme prirodnog zakona.

Nove stvari u nauci mogu se usvojiti samo ako je čovek spreman da u nekoj presudnoj tački napusti podlogu na kojoj se zasniva dotadašnja nauka, ako, takoreći, skoči u prazninu. To postajanje novim u nauci pretpostavlja prihvatanje i razradu novih sadržina i promenu strukture mišnjenja, što su pre svega učinili Ajnštajn, [redinger, Nils Bor, Maks Plank, svako u svom odsečku nauke fizike. Hajzenberg svedoči, međutim, da ni ovi spomenuti naučnici nisu mogli uvek da budu spremni na neku od novina nekog od njih: tako Ajnštajn nikako nije mogao da prihvati kvantnu teoriju i njene filozofske posledice u strukturi mišnjenja, pa ni Hajzenbergov princip relacije neodređenosti, o čemu su dugo i često raspravnjali.

S jedne strane, Ajnštajn je, po Hajzenbergovom sudu, svojom teorijom relativiteta napustio pojam istovremenosti koji je bio čvrsti temenj klasične fizike, u koji su verovali mnogi znameniti fizičari i filozofi, a, s druge strane, nikako nije bio spreman da prihvati kvantnu teoriju, pa ni onda kada je ova teorija postala utvrđeni deo fizičke nauke, i to otuda što nije mogao da odbaci predstave o objektivnom svetu fizikalnih zbivanja koja u prostoru i vremenu protiču nezavisno od nas, po prirodnim zakonima. Matematički simboli teorijske fizike trebalo je jedino da preslikaju taj objektivni svet i time omoguće predskazivanje o budućem ponašanju, ali prema tada novim naučnim istraživanjima atoma takvog objektivnog prostornovremenskog sveta nema, pa matematički simboli teorijske fizike slikaju samo ono što je mogućno, a ne ono što je stvarno (ibid., str. 134, 135). Ovde je tačka razilaženja Ajnštajna sa Hajzenbergom i Borom; pre svega, on ne može napustiti čvrsto tle potpuno determinisanih prirodnih zbivanja i time priznati pravo indeterminizmu koji donose relacija neodređenosti i princip komplementarnosti: stoga je za Ajnštajna kvantna teorija samo neko privremeno razjašnjenje atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode.

cernannii

Hajzenberg je svojim relacijama neodređenosti, a Bor svojim principom komplementarnosti, stavio u pitanje filozofski princip determinizma u prirodnim pojavama. Stavio je u sumnju i veru u demokritovski stav da na početku beše čestica, dakle i pretpostavku da je vidnjiva materija sastavnjena od najsitnijih jedinica, elementarnih čestica: „A možda je cela ta filosofija pogrešna. Možda uopšte nema one najsitnije građe koja se više ne može deliti”, možda se materija i može deliti danje, ali na kraju to i nije više neko denjenje, „nego se energija pretvara u materiju, a delovi više nisu manji od denjenog. No, šta je onda bilo na početku? Prirodni zakon, matematika, simetrija? Na početku beše simetrija” (ibid., str. 208). To, dakako, zvuči kao Platonova filozofija u Timaju, ali svakako tačnije nego Demokritova teza „na početku beše čestica”.

Jer, elementarne čestice otelovnjuju simetrije, one su njihove najjednostavnije predstave, ali su tek posledica simetrija, kaže Hajzenberg, pa docnije u kosmosu nastupa slučaj, koji se isto tako potčinjava zakonima kvantne teorije. Ovakvim govorom nalazimo se u Platonovoj filozofiji, jer „elementarne čestice se mogu uporediti sa pravilnim telima u Platonovom Timaju. One su praslike, zamisli materije”, praslike određuju čitavo danje zbivanje, pa su predstavnice središnjeg poretka, sa kojima je i slučaj nekako povezan (ibid., str. 357). U tom smislu, matematički oblici ocrtavaju elementarne čestice, oni su, takoreći, ideje elementarnih čestica, kojima najzad odgovara objekt elementarna čestica. Ovaj opšti sklop zahteva vrlo visoko apstraktno mišnjenje, kakvo se dosada u fizici nikada nije pojavilo: „za mene bi to bilo preteško”, kaže Hajzenberg svom sagovorniku i učeniku Karlu Fridrihu fon Vajczekeru, koji je prethodno izložio tezu o filozofiji alternative kao pravilnom prikazu povesti prirode. Alternative nisu materija; alternativa je nešto kao osnovni oblik iz kojeg ponavnjanjem nastaju složeniji oblici, što onda vodi jednoj simetrijskoj skupini kao jednog svojstva, a ono što predstavnja to svojstvo jeste matematički oblik koji i ocrtava elementarne čestice, koji je, dakle, ideja elementarnih čestica. Tako je Hajzenberg tada razumeo Vajczekera, prevodeći njegovu filozofiju alternative na prirodnonaučni jezik statističke koncepcije kvantne teorije.

Vajczeker isto tako promišnja odnos kvantne teorije prema Platonu, osobito prema Platonovom spisu Parmenid. U temenju kvantne teorije, po njegovom mišnjenju, stoji filozofska ideja o jedinstvu prirode, a jedinstvo prirode znači: jedinstvo zakona (opšte važenje neke fundamentalne teorije), jedinstvenost vrsta objekata, sveukupnost svih objekata, jedinstvo vremena (vremenost iskustva obuhvata i prostor) i jedinstvo čoveka i prirode.13 Nismo li ovim usred problema eleaćanina Parmenida, pita se Vajczeker, jer on i kaže: jedno je celina (hen to pan), celina je najpre svet koji se može uporediti sa savršeno zaobnjenom kuglom, ovaj svet obuhvata saznanje i ono što je saznato, svest i bitak, gledanje i bitak su isto („to gar auto noein estin te kai einai”; noein Vajczeker prevodi sa gledanje, Schauen). Platonova filozofija ne može se razumeti ako se ne shvati njegov dijalog Parmenid, a šta drugo ovde znači shvatiti nego razumeti vlastitu filozofiju i razotkriti njene granice. Reč je dakle o principu istine onoga što se tvrdi i onoga što se tvrdi o tom tvrđenju, dakle reč je o istini razgovora s filozofima. Ono što je isto kod Platona i Parmenida, a po Platonovom Parmenidu, jeste pojam Jedno, a Jedno je jedinstvo bivstvujućeg, bitak Jednog, jedinstvo Jednog. Vajczeker razgovara sa filozofom, sa Platonom: ako uopšte nešto može da postoji kao početak, onda on mora biti jedan; ali kako početak može biti Jednost ako on iz sebe otpušta mnoštvo; ako početak treba da bude Jednost, onda izvan njega ne mora da bude ničega, on mora biti sve, dakle Jedno je celina. Time se došlo do Parmenida iz Eleje, ako se došlo, jer se prethodno došlo do jednog zaknjučka koji ako je istinit, poriče sve ono sa čime smo počeli”. A ispravno diskurzivno zaknjučivanje, kaže dalje Vajczeker, bilo bi da smo izvršili deductio ad absurdum: parmenidovsko Jedno ne može postojati, dakle ne može postojati ni jedan jedini princip, dakle nikakav princip u strogom smislu. Prema tome, nismo ni došli do Parmenida. Parmenid počinje epifanijom, očiglednom pojavom onoga što jest, jer to što jest, to eon, jeste nešto što on vidi, večna prisutnost, božansko viđenje prisutnosti Nus u svim stvarima, koje jesu, koje su bile i koje će biti. Osim toga jest, sve drugo nije.

Werner-Heisenberg (1)

Parmenid je, dakle, vođen prema viđenju.

Platonovo rasuđivanje o Jednom Vajczeker rasuđuje: u onome Jedno jest postoji i Jedno i jest, a onda ovi pojmovi imaju na sebi dvojstvo, pa Jedno, ako jest, sadrži beskonačno mnoštvo; i nije samo bivstvujuće Jedno mnogo, nego je i samo Jedno raspodenjeno kroz bivstvujuće i nužno je ono mnogo. Tako je i u kvantnoj fizici, kada se misli neki fizički objekt nezavistan od drugih objekata, koji, međutim, jeste istinski objekt tek u uzajamnom delovanju sa drugim objektima, u odnosu prema kojima on prestaje biti ovaj objekt, čak uopšte jedan objekt:

„ neko proizvonjno svojstvo objekta može se posmatrati samo tako da objekt gubi upravo ovo svojstvo” (ibid., str. 380).

Vajczeker smatra da je osnov Borovog principa komplementarnosti u Platonovom Parmenidu, a da klasična ontologija ne stoji na nivou Parmenidove refleksije niti refleksije Platonovog Parmenida. Svemir, kaže Vajczeker, može biti samo ako nije jedan, nego mnoštven, a sve ovo mnoštvo ne postoji za sebe kako to opisuje logika i klasična ontologija, on postoji samo u nemislivom Jednom (ibid.).

Logičnije je, međutim, prihvatiti stav da elementarnu česticu, koja je zapravo stacionirano stanje atoma, opredenjuje njeno simetrijsko svojstvo, simetrija čvrsto počiva u samom prirodnom zakonu, premda nauka fizike ne može još uvek formulisati one prirodne zakone od kojih zavisi struktura elementarnih čestica:

„U stvari, snažno me zaokupnja pomisao da je simetrija nešto kudikamo osnovanije od čestica”,

a to i odgovara duhu kvantne teorije, kao i Platonovoj filozofiji (Hajzenberg, 1972, str. 249).

Ovaj ontološki problem vanja misliti i kao jezički problem, zapravo koliko jezik može izraziti tačnost nekog prirodnog toka stvari, osobito neki problem u kvantnoj teoriji. Revnosni filozofi pozitivizma bečke škole drže da svaka reč ima sasvim određeno značenje, ali je pak izvesno da se ne može znati sasvim tačno značenje neke reči, premda je, opet, moguće da se načini jedan idealizovan jezik koji tačno određuje logiku zaknjučivanja, a takav je jezik za „nauku o prirodi od neprocenjive vrednosti”. Takav jezik je tačno određen jezik, uži je od običnog jezika, logički oštro formulisan, ali, kao što to i Nils Bor kaže, nauka prirode približava se tom idealu, koji se međutim ne može dostići: kada teorijski fizičari opisuju prirodu, logička čistota i strogost matematičkog jezika prelaze u oblast običnog jezika, jer se tek njime nešto kazuje o prirodi, a to kazivanje i jeste zadatak nauke o prirodi (ibid, str. 211).

Kada se shvati kvantna teorija, onda je jasno da ona ne dopušta dualistički opis prirode komplementarnim pojmovima talas i čestica, nego je to jedinstven opis atomskih pojava koji se, u primeni na eksperimente, prevodi na običan jezik. Tako, kvantna teorija ovu stvar shvata sasvim jasno, istovremeno govoreći o njoj u slikama i poređenjima, a slike i poređenja su ovde klasični pojmovi, i talas i korpuskula. Izgleda paradoksalno, ali je tačno, pojmovi talas i korpuskula ne odgovaraju sasvim stvarnom svetu, uz to se delom nalaze i u komplementarnom uzajamnom odnosu, pa stoga i međusobno protivreče: ipak, pri opisivanju prirodnih pojava mora se ostati u prostoru običnog jezika, te se onda pravom stanju stvari možemo približiti jedino posredstvom tih slika (ibid., str. 313314). Slično je i kod metafizike, kod opštih problema filozofije, i tamo se govori u slikama i metaforama koje ne odgovaraju tačnosti mišnjenja. Zbog toga su pozitivistički filozofi metafiziku smatrali besmislenim znanjem, ali oni nisu vanjano shvatili ni prirodnonaučni pojam istine, jer se ta istina ne može svesti na ono što se može jasno reći i na ono o čemu se mora ćutati, što je samo po sebi besmislena filozofija.

Werner Heisenberg in 1925. He claimed after the war he had been working against Hitler.

U vezi s ovim, a u povodu kvantne teorije, ruski teorijski fizičar Lav Landau domišljato je primetio: „Kvantnu mehaniku ne treba razumeti. Na nju se jednostavno treba navići”.

Ni Verner Hajzenberg nije daleko od ovakvog uverenja, kao ni fizičari i filozofi sa kojima je on vodio rasprave o fizičkim i filozofskim, osobito epistomološkim pitanjima kvantne teorije. Tu skupinu činili su, osim njega, Bor, [redinger, Ajnštajn, Vajczeker, Pauli, naučnici različitih filozofskih gledanja na bit moderne nauke o prirodi. Raznolikost duha tog dobnog mišnjenja u fizici i filozofiji fizike stvorio je kopenhagensku interpretaciju kvantne teorije, jednu prevashodno pragmatičku orijentaciju naučnika, okupnjenih oko Nilsa Bora. O danima stvaranja, provođenja i odbrane kvantne teorije Hajzenberg je pisao u knjizi Der Teil und das Ganze (kod nas u izboru prevedenoj kao Fizika i metafizika) i to je doista jedno literarno delo koje je, kao što je to sasvim tačno primetio Vajczeker, pisano po uzoru na Platonove dijaloge, gde se razgovori prepliću sa pejzažima, pejzaži sa likovima, jer Platon je Hajzenbergov neobavezni filozofski izbor, literarni uzor, misaona inspiracija, motiv za razračun sa Lajbnicom, Kantom i uopšte spekulativnom filozofijom prirode. S pravom je primećeno da je ova knjiga zapravo duhovna ispovest jednog od tvoraca moderne nauke o prirodi.

Ali, šta stvarno misli o fizici, filozofiji fizike i filozofiji, sa temenjnim uporištem na preispitivanju filozofskih rezultata u kvantnoj teoriji, Hajzenberg je sistematično pokazao u svojoj, sa ovoga područja najvažnijoj, knjizi Fizika i filozofija (Physics and Philosophy,

Tačka preloma u strukturi savremene nauke dogodila se, prema Hajzenbergovom sudu, promenom u pojmu stvarnosti. Taj je pak prelom pribavnjen kvantnom teorijom; stoga je kvantna teorija, premda sasvim mali odsek atomske fizike, koja je opet tek veoma mali deo savremene nauke, neposredno svedočanstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasičnog mišnjenja fizike i filozofije. Istorijski prikaz razvoja kvantne teorije najbonji je način da se zađe u fundamentalne probleme savremene fizike. Iz te se istorije kvantne teorije posvedočuje da nov nije problem istraživanja u kvantnoj teoriji nego način njegovog razjašnjenja. Radi se, naime, o emitovanju zračenja tela na visokim tempretaurama, a to je, sa stanovišta klasične fizike jedna sasvim prosta fizička pojava toplotnog zračenja koja je objašnjiva tradicionalnim pojmovima zakona fizike. Objašnjava, a nikako da se objasni! Maks Plank postavnja jednostavnu matematičku formulu o opštoj vezi toplote i zračenja, koja je u potpunoj saglasnosti sa Rubensovim najnovijim eksperimentalnim istraživanjima i to je osnov Plankovog otkrića zakona toplotnog zračenja. Postoji neki diskretni kvant energije, ali kako to shvatiti i onda prihvatiti kada je to u potpunoj nesaglasnosti sa tradicionalnim pojmovima klasične fizike, premda je ravno njenim postignućima sa Njutnom mišnjenja nauke onoga doba. Plank se suočio sa svojom vlastitom formulom koja prodire u temenje poznavanja prirode, ali i sa svojim tradicionalnim gledanjima na fundamentalne stvari fizike, u koju ideja o diskretnim kvantima energije nikako nije mogla biti teorijski smeštena. Stoga je Plankov pokušaj da se izmiri sa samim sobom, tj. da ovu ideju stavi u saglasnost sa zakonima zračenja u klasičnoj fizici, ostao sasvim bezuspešan.

ADN-ZB Prof. Werner Heisenberg, Physiker geb. 5.12.1901 in Würzburg gest. 1.12.1976 Mitbegründer der Quantenmechanik und der nach ihm benannten Unbestimmtheitsrelation. Für sein Schaffen erhielt er 1932 den Nobelpreis.

Ajnštajn je potvrdio Plankovu kvantnu hipotezu (svetlost se sastoji iz kvanata energije koji putuju u prostoru), Bor ju je primenio na svoj model atoma (ako atom menja svoju energiju u diskretnim stacioniranim stanjima, onda atom i postoji jedino u diskretnim stacioniranim stanjima, od kojih je najniže normalno stanje atoma, u koje se atom uvek vraća nakon interakcije), a onda su mnogobrojna eksperimentalna istraživanja dovodila do različitih, pa i protivrečnih rezultata; rezultat je tih rezultata uverenje Luja de Bronjija da nije samo svetlost i čestične i talasne prirode, nego su i elementarne čestice, pre svega elektroni, i talasne i čestične prirode. Reč je, dakle, o talasima materije.

Matematičke formulacije kvantne teorije iskazuju Borov princip korespondencije, matrična mehanika i [redingerova talasna jednačina, čime je konačno postavnjen konzistentan matematički formalizam kvantne teorije, ali ne i način razumevanja ontološkog dualizma materije, ili protivrečnosti između talasa i čestice. Bor je sa saradnicima uveo pojam talasa verovatnoće: to je „kvantitativna verzija starog pojma „mogućnosti” (potentia) u Aristotelovoj filozofiji.”14 Upravo je ovo neka neobična vrsta stvarnosti, na sredini između mogućnosti i stvarnosti, dakle nov pojam razilaženja kvantne teorije sa pojmovima klasične fizike i filozofije smešta se u relacije neodređenosti (Hajzenberg). Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije zapravo ispituje put mišnjenja od ideje o kvantima energije do stvarnog razumevanja kvantnih teorijskih zakona, a to znači i odnos kvantne teorije prema kategorijalnim pojmovima klasične fizike i filozofije. [to se Hajzenberga tiče, njegovo je uverenje da su njegove relacije neodređenosti u središtu kopenhagenske interpretacije kvantne teorije.

Po njegovom mišnjenju, teorijsko tumačenje nekog eksperimenta zahteva tri koraka: prevođenje početne eksperimentalne situacije u funkciju verovatnoće, zatim praćenje ove funkcije u sledu vremena i, najzad, izveštaj o novom merenju treba da bude sačinjen iz sistema čiji bi se rezultat onda mogao izračunati iz funkcije verovatnoće (ibid., str. 20). Uslov za prvi korak je ispunjenje relacija neodređenosti, drugi korak se ne može opisati jezikom klasičnih pojmova, a u trećem ono „moguće” zamenjeno je onim „aktuelno”. U eksperimentalnim istraživanjima u kvantnoj fizici uglavnom nema osobitih teškoća u tumačenjima prva dva koraka, ali u trećem koraku ne postoji način da se opiše šta se dešava između dva uzastopna posmatranja, koji je to iskaz o načinu na koji bi trebalo govoriti o događajima u atomu i o samim tim događajima, dakle ono što se odnosi na epistemologiju i ontologiju.

Najteži ontološki problem svakako je pitanje o pojmu stvarnosti. [ta je stvarno u nekom atomskom događaju nije moguće pouzdano znati, pa ono što se zaknjučuje iz nekog opažanja atomskih procesa nije ništa drugo do funkcija verovatnoće koja nije izražena jezikom klasične fizike nego nekim matematičkim izrazom: dakle, ono što se događa u kvantnim procesima zavisi i od načina provođenja posmatranja, od toga da se uopšte posmatra. [ta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatrača fizičkog procesa, ne može se znati, ali se to ne može znati ni opažanjem atomskih procesa stvari, jer pojam funkcije verovatnoće ne dopušta opis onoga što se događa između dva posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, s tim da se ovde pojmom stvarnosti ne misli univerzum, nego, u atomskoj fizici, atomska čestica, grupe čestica, njihove relacije, a „ogroman deo sveta… ne pripada ovom predmetu istraživanja”. U prirodnim naukama nas ne zanima univerzum kao celina, kaže Hajzenberg, nego njegov neki maleni deo, a teorijsko tumačenje tog dela počinje opisom eksperimentalne situacije jezikom klasične fizike, koji se onda prevodi u funkciju verovatnoće, koja pak sledi zakone kvantne teorije. Ova funkcija verovatnoće sadrži objektivne elemente, ili tvrdnje o mogućnostima ili tendencijama koje ne zavise od posmatrača, i subjektivne elemente nepotpunog znanja o sistemu; stoga nije moguće predvideti ishod posmatranja sa sigurnošću, nego je moguće predvideti verovatnoću, gde verovatnoća ne opisuje neki određeni događaj nego opisuje čitav ansambl mogućih događaja, tendencije događaja.

Heisenberg_10

Stoga i samo posmatranje diskontinualno menja funkciju verovatnoće jer od svih mogućih događaja izdvaja samo onaj koji se ostvario; ovo je onda osnov diskontinualne promene znanja o sistemu, pa i njegove matematičke prezentacije, što je u kvantnoj fizici kvantni skok, ili iznenadna promena znanja o sistemu, zapravo prelazak iz mogućeg u stvarno koji se dogodio tokom čina posmatranja. A dogoditi se, desiti se, odnosi se na opažanje a ne na stanje stvari između dva posmatranja, pri čemu je opažanje fizički a ne psihički čin posmatranja: dakle, potvrđuje danje Hajzenberg, prelazak iz mogućeg u stvarno događa se prilikom interakcije objekta sa mernim instrumentom i time sa ostatkom sveta, a ta interakcija nije povezana sa činom registrovanja rezultata od strane posmatračevog uma.Drugim rečima, diskontinualna promena znanja u trenutku registrovanja jeste ono što se odslikava u diskontinuiranoj promeni funkcije verovatnoće.

Kako se onda uopšte dolazi do objektivnog opisa sveta, posebno atomskog, pita se sasvim epistemološki Verner Hajzenberg, pitajući se, time, i o ontološkim osnovama fizičke stvarnosti? U klasičnoj fizici objektivnost je prvo merilo vrednosti svakog naučnog rezultata, ona veruje da se svet i njegovi delovi mogu objektivno opisati bez pozivanja na onoga ko opisuje, a to je iluzija, čiji je rezultat opšti ideal o jednom objektivnom opisu sveta. Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije sledi delimično ovaj ideal, jer ni ona izvorno ne sadrži subjektivna obeležja, ne uvodi svest fizičara kao deo atomskog događaja, ali govori o podeli sveta na objekt istraživanja i na ostatak sveta, opisanog pojmovima klasične fizike, što je posledica upotrebe naučnog metoda opšteg načina mišnjenja, premda je sasvim jasno da ti pojmovi ne odgovaraju u potpunosti prirodi. Otuda, „napetost između ova dva polazišta jeste koren statističkog obeležja kvantne teorije” (ibid., str. 27). Hajzenberg je, naime, tvorac statističke kvantne teorije, a njeno je ontološko i onda epistemološko polazište da ono što ispitujemo nije priroda po sebi nego priroda koja je izložena našem metodu istraživanja. Tako se naš rad u fizici, po Hajzenbergovom sudu, sastoji u „postavnjanju pitanja prirodi jezikom koji posedujemo” i svim drugim raspoloživim sredstvima kako bi se dobio odgovor od eksperimenta: na taj način moguće je znati kako neki prirodni objekt proizilazi iz prirodnog zakona, a to naime i jeste temenjno pitanje u epistemologiji kvantne teorije.

Istorija kvantne teorije ima za svoju pretpostavku istoriju naučnog i filozofskog znanja o suštini atoma. Hajzenberg, ispitujući odnos kvantne teorije prema korenima nauke o atomu, pokazuje elementarnu filozofsku obrazovanost o pojmovima materije, bića i nastajanja, kako su mišnjeni u prvoj epohi grčke filozofije, od milećana, elejaca, Heraklita, Empedokla, Anaksagore, pitagorejaca, do Leukipa i osobito Demokrita, sa kojim se i stupa u filozofsko znanje o atomskoj strukturi bića. Demokrit je načinio odlučan iskorak ka pojmu atom tako što je, po Hajzenbergovom smelom tvrđenju, suprotnost bića i nebića u Parmenidovoj filozofiji pretvorio u suprotnost punine i praznine, pa biće nije samo jedno, ono se može ponoviti bezbroj puta, ono je, naime, atom, najsitnija nedenjiva jedinica materije, koja je večna i neuništiva: „Tako je ovde, po prvi put u istoriji, izrečena ideja o postojanju najsitnijih krajnjih čestica – rekli bismo, elementarnih čestica kao temenjnih gradivnih sastojaka materije” (ibid., str 33). Pojam praznine kod Demokrita nije neko ništa, to je prazan prostor između atoma, što je teorijski osnov za potonju geometriju i kinematiku kao znanja o poretku i kretanju atoma. Hajzenberg tačno primećuje supstancijalni sastav atoma koji ima svojstvo bića, što znači da su shvaćeni kako su denjivi u matematičkom a ne u fizičkom smislu; stoga oni i nemaju fizička svojstva. Kada se ovakva idejasjedini sa pitagorejskim uverenjima o moći matematičkih formulacija i otkrićima pravilnih geometrijskih tela, te i sa Empedokleovim učenjem o elementima, onda postaje izvesno izvorište Platonovog učenja u Timaju. Prema Platonu, jedinice materije, najsitniji delovi materije, nisu osnovna bića, kao kod Demokrita, nego su to matematički oblici, pa je, kaže Hajzenberg, ovde oblik važniji od supstancije čiji je on oblik.

Hajzenberg upoređuje grčki filozofski pojam atoma sa pojmom atoma u savremenoj fizici i osobito kvantnoj teoriji, smeštajući se time u ontološki osnov prirodne filozofije.

HeisenbergWerner-Antimatter500x250px

Ako se išta u atomskoj fizici može porediti sa Demokritovim atomima to su elementarne čestice, kao proton, elektron, neutron i mezon, a ne atom u fizici i hemiji sedamnaestog stoleća, gde se pojam atoma odnosio na pogrešnu stvar, naime na najsitnije delove hemijskog elementa, koji su međutim i sami složeni sistemi manjih jedinica. Demokritov pojam atoma u nekom je smislu apstraktni delić materije koji ima jedino svojstvo bića, prostiranja, oblika i pokretnjivosti, ali se ovim ne može objasniti geometrija prostiranja jer se atomi ne mogu svesti na nešto temenjnije od sebe. U atomskoj fizici elementarne čestice isto tako nemaju svojstva kvaliteta, ali se ne može tačno znati šta jeste elementarna čestica – i čestica, i talas, i talasni paket, zatim se ne može uvek pouzdano govoriti o obliku i kretanju u prostoru itd. Jedino o čemu se tačno može govoriti u opisu elementarnih čestica jeste funkcija verovatnoće, a tada je reč o mogućnosti ili tendenciji ka biću, ne o samome biću: „Prema tome, elementarna čestica savremene fizike daleko je apstraktnija nego atom u grčkoj filozofiji i ona je stoga dosledniji vodič za objašnjenje ponašanja materije” (ibid., str. 36).

Po Demokritu, svi atomi se sastoje od iste supstancije, u savremenoj fizici elementarne čestice sastoje se od energije, pa je energija prva supstancija sveta, gde je supstancija ovde postojanost, kao ono što pokreće, što je slično Heraklitovom stanovištu o pojmu vatre i borbi suprotnosti kao borbi dva različita oblika energije. Danje, elementarne čestice nisu večne i neuništive jedinice materije, kao Demokritovi atomi, one se mogu međusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao supstancije, a to podseća na pitagorejsko učenje i Platonov Timaj, gde su elementarne čestice zapravo matematički oblici. Pitagora i kaže da su sve stvari brojevi. U atomskoj fizici elementarne čestice su isto tako matematički oblici složene prirode večnih zakona kretanja materije, koji zasad nisu poznati nauci fizike. Nije, međutim, nemoguće saznati te večne zakone kretanja materije, a jedna konačna jednačina kretanja materije najverovatnije će biti „kvantovana nelinearna talasna jednačina talasnog ponja operatora koje naprosto predstavnja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili čestica” (ibid., str. 37). Ova talasna jednačina, kaže danje Hajzenberg, biće verovatno ekvivalentna složenim sklopovima integralnih jednačina koje imaju svojstvene vrednosti i rešenja. Prema ovome, elementarne čestice su matematički oblici koji zamenjuju pitagorejska pravilna tela; one se, stoga, ne sastoje iz sitnijih elementarnih jedinica, ne mogu se danje razložiti na ono iz čega se sastoje, a da to nisu opet elementarne čestice. Naime, pri sudaru dve elementarne čestice visokih energija one se razlože na mnoge delove ali su ti delovi opet elementarne čestice: drugim rečima, „pretvaranje energije u materiju omogućava da delovi elementarnih čestica opet budu iste takve elementarne čestice” (ibid., str. 38). Ovo je najtemenjniji Hajzenbergov odgovor na ontološko pitanje o prirodi elemenata prirode.

Može se činiti da su grčki filozofi „ingenioznom intuicijom” došli do sličnih stavova kao i moderna fizika, ali je fundamentalna razlika između grčke filozofije i kvantne teorije u empirijskom stanovištu matematičkih eksperimentalnih istraživanja prirode, koja vanja kombinovati sa običnim iskustvom prirode, kako bi se iznašao logički red unutar tog iskustva, da bi se onda ono moglo razumeti iz opštih načela. Dakle, Hajzenberg misaoni postupak grčkih filozofa i njihovo gledanje običnog iskustva prirode smatra jednim od elemenata mogućeg znanja o prirodi, izvedenog iz opštih načela.

Od takvoga misaonog postupka, sa pojmom supstancije i jednog kao polazišta, bitno se razlikuje Dekartovovo filozofsko interesovanje za spoznaju prirode. Ponje mišnjenja filozofije je res cogitans a prirodnih nauka res extensa, gde se empirijska spoznaja udružuje sa matematikom, ali je razlika između tela i duše nepremostiva, pa se priroda može opisivati sama po sebi, nezavisno od subjekta. Kvantna teorija, naprotiv, drži da prirodna nauka nije nešto što samo po sebi opisuje i objašnjava prirodu, nego ona opisuje prirodu onako kako se priroda pokazuje našem načinu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u metafizičkom i kartezijanskom dualizmu, i u njemu se razlikuje praktični od dogmatskog realizma u pogledu pojma objektivnog postojanja: prema praktičkom realizmu pretpostavnja se da postoje tvrdnje koje se mogu učiniti objektivnima (stoga je ovaj realizam suštinski deo prirodne nauke), a prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne mogu učiniti objektivnima, pa otuda ovaj realizam, kojem je pripadao Ajnštajn u kritici kvantne teorije, nije nužan uslov za prirodne nauke (ibid., str. 43). Prema metafizičkom realizmu stvari zaista postoje, ali pritom nije sasvim jasno šta znači postojati jer, na kraju krajeva, „pitanje dometa primene naših pojmova uvek je, u jednom opštem smislu, empirijsko” (ibid., 44). Otuda senzualizam i pozitivizam novovekovne filozofije empirizma (Lok, Berkli, Hjum): pokušaj sinteze kartezijanskog racionalizma i filozofije empirizma načinio je Kant svojim razlikovanjima empirijskih i apriornih znanja, analitičkih i sintetičkih sudova.

425955_large-portrait-heisenberg

U modernoj fizici se ne može slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet, supstancija, zakon očuvanja materije, jednačenje akcije i reakcije, zakon gravitacije, euklidovska geometrija apriorni pojmovi kao čiste forme opažanja: po teoriji relativiteta ni jedna crta prostora i vremena nije data u apriornim formama čistog opažanja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a zakon održanjaa materije ne važi za elementarne čestice. Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje dogažaja u atomu i, uopšte, uslov za postojanje nauke, uz ograničenu mogućnost primene, kada se naime koriste klasični pojmovi za opisivanje predmeta istraživanja. To Kant nije mogao predvideti, kao ni buduća otkrića fizičke nauke koja će stajati nasuprot njegovim metafizičkim uverenjima. Za savremenog atomskog fizičara Kantovi apriorni sudovi nisu metafizički nego praktički stavovi relativnih istina, a stvar po sebi jedna je matematička struktura, posredno izvedena iz iskustva, ako je uopšte moguće govoriti o pretumačenju Kantovih filozofskih kategorija. Nije, dakle, moguće, prema Hajzenbergu, presuditi filozofske pojmove za pojave koje se istražuju u savremenoj fizici a da se pritom ne misli samo uslovnost za postanak naučnog znanja. Ovim se otvara i pitanje o odnosu jezika i stvarnosti u savremenoj fizici, a ono je kako filozofsko tako bitno i naučno. U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matematičkog jezika kako bi se zakoni prirode precizno izrazili putem sistema definicija i aksioma kao jednačine simbola, ali pritom treba pretumačiti i klasičnu logiku i njene formalne zakone mišljenja, kako je to delom uradio i Karl fon Vajczeker.

Ontologiju preinačenih logičkih obrazaca Hajzenberg smešta u vlastito uverenje da elementarne čestice pre obrazuju svet mogućnosti i verovatnoće nego svet stvari ili činjenica; dakle, atomi nisu toliko stvarni koliko su mogućni. Otuda matematičke sheme i jesu govor o elementarnim česticama i te su sheme dopuna prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretumaćene logike. To je temeljni ontološki stav Hajzenbergove epistemologije u koncepciji prirodne filozofije.

imagesdownload

Dr Mirko Aćimović

Izvor 

1 NJ. H e i s e n b e r g: Schrite über Grenzen, München 1971, S. 531.

2 N. B o h r: Atomska fizika i njudsko znanje, Nolit, Beograd 1985, str. 19, 21

3 H e i s e n b e r g: Schritte über Grenzen, S. 305.

4 H e i s e n b e r g: Das Naturbild der heutigen Physik, Hamburg 1955, S. 12.

5 H e i s e n b e r g: Schritte über Grenzen, S. 29.

6 H e i s e n b e r g: Der Begriff Abgeschlossene Theorie in der Modernen Naturnjissenschaft, Dialectica, 2/1948).

7 H e i s e n b e r g: Grundlegende Voraussetzungen in der Physik der Elementarteilchen, članak u „Martin Heidegger zum Seibzigsten Geburstag”, Pfüllingen, 1959, S. 291.).

8 G e i z e n b e r g: Priroda elementarnyh častic, UFN, tom 121, vyp. 4, 1977, str. 665.

9 H e i s e n b e r g: Aus der Elementarteilchen, Phys. Blatter, 3, 1963, S. 110.

10 Voprosy filosofii, 1/1975.

11 H e i s e n b e r g: Die Plancksche Entdeckung und die philosophischen Probleme der Atomphysik, Stuttgart 1959, S. 141.

12 H a j z e n b e r g: Fizika i metafizika, Nolit, Beograd 1972, str. 188

13 NJeizsaecker: Jedinstvo prirode, Sarajevo 1988, str. 361364.

14 H a j z e n b e r g: Fizika i filozofija, Gradac, Čačak/Beograd 2000, str. 16.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *