Ulogujte se / Kreirajte profil

Tohu Ve’Bohu ili Haos i Pustoš

Now the earth was formless and empty, darkness was over the surface of the deep.

והארץ היתה תהו ובהו ושחך על פני תהום

Ve’HaArec hajta tohu ve’bohu ve’hošeha al panej tehum

I zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom

Kada govorimo o ove dve reči, tohu (תהו) i bohu (בהו), tu se pre svega radi o delu iskaza koji nalazimo u Postanju 1:2, gore citiranom, i koji u grubim crtama daje opis svemira i stanja u njemu pre čuvene:

 יהי אור

Jehi Or

Neka bude Svetlost

Preciznog prevoda nema s obzirom da je hebrejski jezik jezik igre rečima, ali postoje mnoge interpretacije koje su u različitim periodima iznosili mnogi autoriteti na polju proučavanja hebrejskog jezika i Tanaha. Najčešći prevod vezuje se za grčko tumačenje haosa i pustoši (ἀόρατος καὶ ἀκατα-σκεύαστος), iliti formless and empty. Ipak, prvi koji ide dalje u tumačenju ovih reči, jeste Abraham bar Hija koji ih tumači kao materiju i (prvu) formu; slično objašnjenje možemo naći i u knjizi Bahir. Otuda se tohu i bohu nazivaju i jesod hapašut (יסוד הפשוט), izvorištem, odnosno temeljem, četiri elemenata, koji sjedinjuje ova četiri principa u jednom. Dublja analiza mora početi postupno, sve od definisanja i značaja reči beše (hajta, היתה), s početka citiranog stiha, a koji dalje nagoveštava da je Haos, tohu, prethodio samom činu Stvaranja. I protoku vremena. Šta taj haos tačno predstavlja i o kakvoj Pustoši, bohu, je reč?

U tekstu se dalje kaže da ova pustoš poseduje sopstveni gradivni element, suštinu, te otud se i naziva Bohu, Bo Hu, ili (na engleskom, jer bliže dočarava suštinu značenja):

תֹ֙הוּ֙ וָבֹ֔הוּ

To Hu Ve’Bo Hu

It is in it

S obzirom da su tohu i bohu opisani kao gradivni elementi u procesu Stvaranja, karakterišu ih dva osnovna kabalistička principa kada govorimo o ovoj ideji;

  • princip Davanja
    .
  • i Primanja početnog impulsa.

U kabalističkoj terminologiji ideji davanja pripisujemo pojam Svetlosti, dok se primanje ogleda u simbolici Posuda. U tom smislu tohu i bohu podsećaju na primordijalne posude u kojima se ogleda dvojaka priroda božanskog uticaja, koje dajući postojanje svim stvarima, kroz Postanje, postaje vrhovni Davalac, ali u isto vreme i Primalac jer to isto Postanje zahteva klicu božanskog začetka koje čeka da se ispolji. Ipak, iako je tohu prva Posuda, ona je i prva razbijena Posuda, dok se onda bohu odnosi na Posudu koja je potom sastavljena, odnoso prečišćena. Radi se o dubljem zalasku u jevrejsku kabalističku misao koja govori o nečemu što se još preciznije naziva ševirat ha’kelim (שבירת הכלים), ili razbijanje posuda; i tikun olam-u (תיקון עולם), što potom označava popravljanje i nadoknađivanje nedostatka razbijenog (sveta). Tikun olam često je baš zbog ove analogije primenljiv i u svakodnevnim situacijama i životu kada se govori o generalnom stanju ljudske civilizacije i njenim pokušajima da ispravi svoje nedostatke i usavrši samu sebe kroz proces učenja i aktivnog menjanja.

Ove dve ideje imale su na potonji razvoj kabalističke misli uticaj ravan učenju o cimcumu (צמצום), što se svakako odnosi na ideje o daljem stvaranju. Primordijalne Posude ogledale su se u simbolici Drveta života (Ec hajim, עץ חיים) i deset sefira, ali u njihovoj najprimitivnijoj formi. Onoj formi koja čak nije uključivala ni staze među njima, te se onda nije moglo govoriti o njihovim međusobnim uticajima i interakcijama. Sve što su sefire u tom periodu mogle jeste čin primanje primordijalne intencije. Ali da bi one uopšte bile u mogućnosti da prime upliv Svetlosti one moraju, na određeni način, i biti povezane sa izvorom koji im je daruje. Osnovna razlika između duhovnog i fizičkog ogleda se u činjenici da prostor, kao takav, ne postoji u predelu duha, te samim tim ni sefiroti, kao reprezenti tih prvih posuda, nikako ne mogu biti direktno umreženi s tim božanskim uticajem koji primanje svetlosti reprezentuje u simbolici stvaranja. Te posude suštinski moraju, kao takve, da oslikavaju samu prirodu božanskog, što je donekle ovde suštinski problem.

Ukoliko je Bog Davalac Svetlosti, a posude ono što prima taj primarni uticaj, onda su jedno prema drugom u suprotnosti po svojoj prirodi, jer samim tim da bi posude uspešno primile klicu svetlosti, one je takođe daje moraju dalje distribuirati.

Tu se, potom, upliće i potreba za nosiocem, odnosno posudom koja je u stanju da čini oba čina i ona se tu savršeno nalazi u slici čoveka, Adama (אדם), predstavnika pune duhovne prirode čovečanstva, te primljenu svetlost, poput božanskog Davaoca sprovodi dalje na materiji i fizičkom planu stvaranja. Postajući Davalac čovek to čini pridržavajući se datim zapovestima, micvot (מצוות) i time nalikuje svome Tvorcu izražavajući slobodnu volju i slobodu izbora, a to je i jedino moguće tek onda kada u isto vreme u njemu pulsiraju dva impulsa, dualna priroda, koja je nagoveštena davanjem i primanjem, što kasnije biva uobličeno i poput odnosa dobrog i lošeg. To još jednom otvara dodatnu dimenziju u ovoj priči kojim moramo makar na kratko da se pozabavimo…

Dakle, prvi čin stvaranja naziva se Univerzumom Haosa, Tohu. To je stanje u kome Posude, primitivnih Deset sefira, mogu primiti božanski uticaj, odnosno Svetlost, ali je ne mogu zadržati ili predati, niti na bilo koji način sa njom opštiti. Tako su one u periodu u kojem ne podsećaju na svoga tvorca nedovršene, te samim tim ni ne mogu zadržati datu intenciju daljeg stvaranja. S obzirom da time ne uspevaju da ispune svoju svrhu, one pod naletom energije pucaju i lome se, što nas vraća na već pomenuti koncept o ševirat a’kelim (שבירת הכלים). Iz tog razloga nazivamo ih tohu, što je reč koja dolazi iz korena koji označava zbunjenost i nerazumevanje. Kao um koji ne uspeva da razume dato znanje i koji ga zbog toga gubi.

Posude tohu-haosa primaju svetlost koju ne mogu da zadrže, kanališu, i isto kao što konfuzija uništava proces učenja i priliv znanja, tako i posude bivaju razbijene onim šta se u njih uliva. Razbijeni komadi tako završavaju na tzv. nižim spiritualnim ravnima i postaju ono što sada nazivamo izvorom sveg zla. Na taj način tohu-haos karakterišemo izvorištem Zla.

Razlog zašto su posude uopšte i stvorene na način da ne mogu da izdrže nalet ispunjavanja jeste da bi se zlom principu dozvolilo postojanje, ne bi li se, dalje, dozvolilo stvaranje potonje dualnosti na kojoj je i čitav fizički svemir bazira u krajnjoj instanci. Samim tim što izvor zla i potiče s najviših redova stvaranja, čime se na određeni način utabava put i dozvoljava vraćanje do samog izvorišta.

To je ne tako omiljena duhovna praksa povratka suštini spuštanjem u apsolutni mrak bića.

Ujedno, razbijanje Posuda aludira i na Midraš (Tehilim, 90:10) u kome se pominje da je Bog stvarao i razarao svetove i gde se pažljivom analizom teksta dolazi do brojke od čak 974 svetova.

Kod Isaije 65:17 čitamo:

כי הנני בורא שמיםחדשים וארץ חדשה

Ki hin’ni bore šamajim hadašim ve’arec hadaša

Jer, gle, ja ću stvoriti nova nebesa i novu zemlju…

Nakon razbijanja, one se ponovo sastavljaju kao parcufim (פרצופים), personifikacije, ili možda još bukvalnije – naličja, i koja se sastoje od 613 posebnih celina, 613 delova tela. Odnosno 613 zapovesti Tore (Micvot šel Tora, מצוות של תורה). Tek tada te celine počinju da interaguju jedna s drugom, uspostavljajući staze, i što je još važnije, tada delovi primordijalnih Posuda, u vidu zapovesti datih unutar Tore, interaguju sa ljudima, odnosno uspostavljaju se i staze na Drvetu života. Postaju i Davaoci i Primaoci, o čemu se na početku govorilo. Sada o njima govorimo kao o tikun-u (תיקון), odnosno bohu-pustoši.

Bohu je reč prevedena kao pustoš, ili preciznije – praznina, ali ne praznina kao takva, već ona koja je sada spremna da primi sadržaj.

Kabalisti o tohu govore kao o među-stanju potencijala i realizacije, o čemu se detaljnije obrazlaže u Sefer Jeciri, Raavad. U svom inicijalnom stanju Posude sadrže jedino potencijalno postojanje, posmatrano u smislu u svetu beskonačnog božanskog principa, i koje nikako ne može biti shvaćeno mentalnim aparatom čoveka.

Realizacija tog principa je Bohu, a postaje Tohu posredno stanje između ova dva.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

ARSmagine.com

2 komentara na tekst Tohu Ve’Bohu ili Haos i Pustoš

  1. Vilogorski

    26/09/2017 at 11:45

    Jedino potencijalno postojanje, posmatrano u smislu u svetu beskonačnog božanskog principa,
    Heraklit jasnije navodi:
    „Ovaj kosmos, isti za sva bića, nije uredio nikakav bog i nikakav čovek, nego je oduvek bio i jeste i biće večno živi (promenljivi) oganj koji se s merama pali i s merama gasi i uvek prolazi kroz iste vrata ponavljajući cikluse nastanka i nestanka”. (frag. 30)
    p:s:
    Članak bi bio izražajniji da autor nije ubacio dosta pojmova različitih slovno jezičkih interpretacija i time doprineo rasipanju čitaočeve koncentracije.
    Opširna i teška tema sabijena na mali prostor.

  2. Dražen Pekušić

    26/09/2017 at 13:53

    Čak iako čitalac ne zna hebrejski (a svakako je sve transliterovano), tekst na hebrejskom je tu za kontemplativne svrhe. Makar i prostim vizuelnim predstavljanjem, bez dubljeg razumevanja, čitalac stiče uvid u srž sâme ideje, te samim tim nesvesno o njoj razmišlja – gledajući u njen izvor.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *