Verujem u Spinozinog Boga koji se otkriva u harmoniji svega onoga što postoji, ne u Boga koji se brine o sudbini i delima ljudskih bića – govorio je slavni naučnik, po kojem su vera i nauka odeljene – Ajnštajn

Nedavno je u nekim našim novinama objavljeno pet citata četiri naučnika i jednog filosofa od po jedne rečenice o Bogu. Ono što je rekao Albert Ajnštajn glasi :“Što više istražuješ kosmos, sve više veruješ u Boga“. Taj kosmički aspekt njegove vere daleko je od religije većine i bilo bi interesantno nešto više reći u šta je verovao jedan od najumnijih ljudi svih vremena.

U „Autobiografskim beleškama“ koje je napisao kada mu je bilo 67 godina, Ajnštajn kaže:

„Vrlo rano – iako sam bio sin potpuno nereligioznih roditelja (Jevreja) – postao sam duboko religiozan, ali se to naglo završilo kada sam imao dvanaest godina. Čitajući popularne knjige o nauci, brzo sam došao do ubeđenja da mnoge priče iz Biblije ne mogu biti tačne.“

Od vremena Ajnštajnove mladosti prošlo je više od jednog veka fantastičnog razvoja nauke, tako da je jaz koji je uočio mladi Ajnštajn znatno uvećan. Biblija opisuje nastanak sveta i čoveka u knjizi „Geneze“ polazeći od vavilonskih mitova, koji se prilagođavaju jevrejskim shvatanjima života i čoveka. Priče iz Biblije održavaju nivo znanja i kulture na Bliskom istoku kakav je bio u poslednjem milenijumu pre naše ere do početka helenizma oko 300. godine. Zbog velike vremenske razlike, kad se čuju neki biblijski tekstovi, izgleda da je čitač prespavao preko dva milenijuma. To je karakteristično za svete knjige svih velikih religija. Bitni su njihovi moralni kanoni koji predstavljaju posebnu kategoriju odvojenu od nauke, i na koje nauka ne može uticati.

Teorija svega

Dalje u „Autobiografiji“ Ajnštajn formuliše svoje mišljenje o tome šta je Stvaralac stvarao:

„U početku ( ako je postojala takva stvar) Bog je stvorio Njutnove zakone kretanja sa neophodnim masama i silama. To je sve. Dalje, sve ostalo sledi iz razvoja dedukcijom odgovarajućih matematičkih metoda“.

Sve to u raznim varijacijama, prihvatljivo je brojnim prirodnjacima. Fizika je sada, na početku trećeg milenijuma, našla sve principe i opšte jednačine koje regulišu ponašanje neorganske materije. Stiglo se do odnove gde je sve svedeno na mali broj elementarnih čestica i nekoliko sila koje ih pokreću poštujući nekoliko jednačina. Razmatra se jedna, još elementarnija teorija, koja ako uspe, bila bi „teorija svega“. Bez obzira na to da li će nova teorija uspeti, ili će se ostati na doterivanje sadašnje, fizičari su stigli do granice i pročitali knjigu prirode. Može se postaviti pitanje ko je autor knjige prirode?. Na to pitanje nauka ne može dati odgovor, i ona ga i ne postavlja. Tamo gde prestaje nauka ostaje domen verovanja sa dve alternative. Onima koji osećaju potrebu za tim ostaje mogućnost da pretpostave nekog Boga stvaraoca, čija aktivnost je pomerena daleko u prošlost. Neki naučnici radije veruju da je materija večna i ostaju ateisti.

Savršeni zakoni

Postoji jedan poznati slučaj u kome Ajnštajn pripisuje svom stvaraocu nešto što se ne slaže sa savremenom fizikom. Kada se siđe iz našeg vidljivog makrosveta u mikrosvet atoma, njegovi se delići ponašaju na način koji se opisuje čoveku neshvatljivom teorijom. Njutnova mehanika opisuje gde će se naći neko pokretno telo u datom trenutku; ona daje njegove koordinate ako se zna odakle je pošao, sa kakvom brzinom i kakva sila deluje na njega. Kvantna mehanika, koja opisuje kretanje mikročestica, ne može tako dati koordinate, već samo verovatnoću da će se čestica naći na određenom mestu. Tu smo stigli do osnovnog mehanizma kretanja, koji nam ostaje nevidljiv i pripada virtuelnom svetu, dopuštajući nam da nagađamo služeći se matematičkim računom verovatnoće. Ajnštajnu je to bilo neprihvatljivo i u raspravi sa Maksom Bornom, tvorcem takve statističke interpretacije kvantne mehanike, on kaže:

„U našim naučnim interpretacijama, nas dvojica smo se našli na antipodima. Ti veruješ da Bog baca kocke, a ja verujem da savršeni zakoni vladaju u svetu stvari koji postoje kao realni predmeti“.

Bog voli da se kocka

Ajnštajn je tako pisao Bornu 1944. godine. Od tada do danas, dalji razvoj fizike je bez izuzetaka potvrdio da Ajnštajnov Bog voli da se kocka.

Bitna razlika između Boga naučnika i Boga sveštenika je, po Ajnštajnu, da Bog kada je stvorio osnove materije, njen razvoj se nastavio bez njegove intervencije. Bog nema neposredno nikakvog uticaja na život ljudi, a da i ne govorimo o zagrobnom životu. Ovaj je po nauci nemoguć, ali nauka to ne može dokazati, što Ajnštajn priznaje.

„Ne mogu prihvatiti nikakav koncept Boga zasnovan na strahu od života, ili strahu od smrti, ili slepu veru, ali, ne mogu vam dokazati da ne postoji lični Bog.“

„Verujem u bratstvo ljudi i jedinstvenost jedinke. Ali, ako mi zatražite da dokažem u šta verujem, ne bih to mogao. Znate da je to tačno ali mogli biste provesti ceo život bezuspešno pokušavajući da to dokažete. Čovek može stići samo onoliko daleko koliko ga znanje dovede i što može da dokaže.“

Po Ajnštajnu, vera i nauka su odeljene i traženje religiozne misli pomoću naučne misli bilo bi „pokušaj da se nađe izlaz tamo gde nema vrata.“

Maks Born je rekao da „Ajnštajn nije verovao u Crkvu, ali nije smatrao da je verovanje znak gluposti, niti neverovanje znak inteligencije“.

Kosmičko religiozno osećanje

Ajnštajn nije opširnije pisao o svojim pogledima na religiju, a mnoge je to interesovalo, tako da je, na veliko insistiranje, u „Njujork tajms magazinu“ napisao članak „Religija i nauka“. U njemu opisuje tri nivoa razvoja religioznosti. Strah je motivisao religioznost primitivnih ljudi, čiji su Bogovi antropocentrični. Ona se na višem nivou društvenog života razvila u moralnu kategoriju vođenu socijalnim osećanjima. Ovaj drugi nivo je danas najrasprostranjeniji. Treći nivo odgovara naučniku koji se bavi apstraktnim konceptima kojima se izražavaju najopštije osobine materije u kosmosu.

„Religija u kosmičkom smislu ne priznaje ni dogme, ni Boga načinjenog u ljudskom liku…Tvrdim da je kosmičko religiozno osećanja najjača i najplemenitija pogonska sila naučnog istraživanja…Jedini duboko religiozni ljudi našeg, većinom materijalističkog sveta, su ozbiljni istraživači“.

Za današnjeg naučnika prirodnih nauka, čovek je u kosmičkim dimenzijama gledano, veoma sitna, marginalna pojava prolaznog karaktera. Sunce polako troši svoju energiju po termonuklearnim jednačinama dobro poznatim fizičarima: ono se hladi i doći će vreme kad neće moći da podržava život na Zemlji. Ovo saznanje stoji, pored drugih, iza Ajnštajnovog nepriznavanja Boga u ljudskom liku.

Završimo sa još jednom Ajnštajnovom izjavom: „Verujem u Spinozinog Boga koji se otkriva u harmoniji svega onoga što postoji, ne u Boga koji se brine o sudbini i delima ljudskih bića“.

Milorad Mlađenović

  Ajnštajn, Filozofija, Nauka, Religija