Ulogujte se / Kreirajte profil

Hijerarhijski instinkt

Misha Gordin, Sheptun

Misha Gordin, Sheptun

Živimo u svetu gde uopšte nije teško sebi dokazati da smo individua koja zavređuje bitno mesto pod suncem. SEBI. A ostalima? Kako čovek funkcioniše kada se nađe u grupi? Najčešći konflikti nastaju iz činjenice da grupa ne prihvata pojedinca, da pojedinac ne zna da se snađe u grupi, da pojedinac ne shvata koje mesto zaslužuje u grupi, da grupa ne odobrava mesto koje pojedinac zaslužuje.

Grupu možemo da podelimo u dve sekcije. Grupa u kojoj je bitno zadovoljenje ega i grupa u kojoj su bitni napredak u iskustvu i znanju. Ako je pojedinac zainteresovan za beskonačne igre u nadmetanju i dominaciji, onda bi trebalo da odabere prvu grupu; ako želi da stekne iskustvo na polju koje ga zanima i ako konstantno traži novo znanje onda treba da pažljivo bira i da sebe preispita šta zaista želi, jer ko zna, put znanja i iskustva zahteva trud i odricanje, čak i porugu ponekad. Najboljim konjima se lome noge u startu, najžedniji se prenapiju istine i ćute mesecima, čak i godinama. Možda je bolje da ipak malo samo pričamo o tome kako želimo istinu a da nastavimo sa egoističnim nadmudrivanjima.

Hajde da rasvetlimo sada pitanje koje većina želi da čuje. Kako odabrati vođu?

Ovde ćemo se osvrnuti na jedno interesantno zapažanje koje je primetio Erih From u svojoj “Anatomiji ljudske destruktivnosti”. Naime kod životinja (babuni su u pitanju) okolina prouzrokuje razne napetosti (kao i kod ljudi) i po tim uslovima napetosti postoje uvek životinje koje će prve pokazati fiziološke simptome (manja otpornost prema bolestima na primer). Tako da i najjača životinja može da se razboli ili da bude veoma uznemirena kada je opasnost blizu i nju onda ostale neće slušati i pratiti. Dakle, podložno ponašanje slabih DETERMINIŠE. Prirodnom selekcijom dolazi se do izdržljive jedinke koja pod pritiskom dela ili, ako je čovek,  pod pritiskom svesno razmišlja. Kod ljudi pogrešno je nazivati ih “slabima” jer svako može da nauči da kroz iskustvo sagledava konflikte hladne glave. Individua ima uvek izbor da li želi da napreduje.

Spomenućemo još i da postoji čak i jedan interesantan izveštaj o starom šimpanzi koji je zadržao vlast radi svog iskustva i mudrosti, uprkos činjenici da je stariji. Autoritet se dakle ne zasniva na strahu od odmazde jače životinje, već na njenoj sposobnosti da vodi grupu koja uspostavlja njen autoritet… Naravno, čovek ne bi bio čovek da nije pronašao način da premosti prirodni tok stvari.

“Oružje koje se može koristiti iz veće daljine može biti smrtonosno u lovu na druge vrste, ali ono većeg dometa takođe omogućava manjem ili manje agresivnom mužjaku koji nije predvodnik čopora da s leđa ubije alfa mužjaka, ne bojeći se da će mu on uzvratiti. U ljudskom društvu jaki su, dakle, mnogo više ugroženi nego kod ijedne druge vrste.”
(K. Koker, “Razmišljanja o prirodi rata od Heraklita do Hajzenberga”)

Misha Gordin, Fifth Column

Misha Gordin, Fifth Column

Na žalost, ovde se nalazi svesnost koju treba da zna svaki vođa danas. Doba u kojem živimo će istisnuti pojedince sa kvalitetom i želeće od njih da napravi jedinke slične većini. Prosečan kvalitet održava već utvrđeni balans sistema. Utvrđeni balans podržavaju prosečno kvalitetni jer je taj balans postao njihova zona komfora. Samim tim sistem je samoodrživ. Ekser koji viri neće zakucati čekić. Zakucaće ga drugi ekseri iz čiste zavisti.

Normalno bi bilo predpostaviti da svaki vođa mora konstantno da dokazuje svoju poziciju. To je njegova uloga, njegova odgovornost. Iskustvo mora da postoji u njegovom pokretu, znanje mora postoji u njegovim rečima. Čovek ovde ponovo izdaje svrhu i zapada u lenjost. On institucionalizuje dominaciju. Uniforme i titule predstavljaju dokaz sposobnosti vođe. A kroz istoriju, titule i uniforme su simboli koje čitav sistem podržava. Zbog njih nije više potrebno da vođa izražava svoje istaknute kvalitete, čak nije potrebno ni da ih poseduje. Individua bi trebala da gleda kroz uniforme i titule i da traži iskustvo i znanje, kao i umeće prenosa znanja… Bar na poljima koje želi da istraži, zarad sopstvenog zadovoljstva, zarad one igre koja je naš pečat.

Kažemo da je čovek društvena osoba. A na čemu se ta društvenost zasniva? Hijerarhijski instinkt nas vodi do toga da prepoznamo osobu koja ima dobar potencijal da ako mi njoj pomognemo ona nam može koristiti kasnije u životu da ona nama tu uslugu uzvrati. Tako čovek bira kome će da pomogne a kome ne. Sa kim će da se druži, a sa kim neće. Ko će kasnije postati neko i nešto, ko ima roditelje na visokoj poziciji, ko će postati direktor kasnije, ko šef, a kome će ostaviti nasledstvo. Ljubavni partner se bira na osnovu toga kakav on potencijal ima da postane neko i nešto u svetu gde je profit na prvom mestu. Pored svih kritika sistemu, naglašavamo LJUBAVNI.

Nije bitno šta imamo iza naših leđa i koliko želimo da se zaprljamo. Sve se to zaboravlja kada se osvoji vrh. A šta je ta pobeda? Šta nije bilo u redu sa prošlim globalnim stanjem svesti? Zašto ga menjati?

“Ovo je MOJE stanje svesti i ja imam nisku težnju da ga uspostavim u svakom okruženju u kome ono nije uspostavljeno. Ono nije bio mir, OVO je mir. Moj mir. Moja pravila. Ja ne želim da učim o novom, želim samo staro, ono na koje sam navikao.”

Šta sve čovek neće uraditi da bi došao do trunke “mira” u svom životu…

Style: "Neutral"

Misha Gordin

Razmotrimo još jedan instinkt, par činjenica vezanih za TAKMIČENJE. Čovek prepoznaje izraze lica, proučava govor tela, oseća sram kada mu se neko podsmeva. Zatim onima koji nam se podsmevaju želimo da se svetimo, pod uslovom da su uspeli da nas učine predmetom podsmeha. Naši mozgovi imaju vrlo razvijene kognitivne strukture, one nam omogućuju da formulišemo pravila, konvencije i društvene tabue, što nam onda dozvoljava da zamislimo nešto što se naziva nepravdom, kao i potrebu da je ispravimo.

Ekart Tol je na jednom od svojih predavanja rekao da se klasičan čovekov um BOJI da se istakne, ali da ŽELI da se istakne. Imamo dakle i unutrašnji sukob koji rezultira određenom ponašanju u grupi.

A citirajmo i Hobsa “Svaki čovek nastoji da mu drugovi pridaju istu vrednost koju sam sebi pridaje.” (Levitijan)

Dakle uviđamo sukob skoro suprotnih emocija i uviđamo želju da naši kvaliteti budu prepoznati. Naravno podrazumeva se da su to kvaliteti koji su vremenom bili kaljeni i testirani. Ne bi bilo pametno da ističemo nešto u šta nismo sigurni da vredi, a ne bismo smeli ni da se pokažemo kao neodlučni pogotovo ako smo pod pritiskom da moramo da zaradimo…

Za kraj ostavljamo najiskrivljeniji vid moći. Svesno poređenje nenaučenih sa životinjama koje su u našoj svesti okarakterisane kao nešto što je tu da se iskoristi, a nas same mi poredimo sa vrhom lanca ishrane, sa predatorima koji će iskoristiti tu nisku životinju jer ona je tu da bude iskorišćena. I šta će onda uraditi onaj isti čovek koji nije birao sredstva i puteve da bi osvoji vrh? Šta će reći svom nasledniku? Da li će mu reći: “Vidiš ovo ispod nas su ovce” ili će varati i sebe i njega i ubeđivati ga da je to što se nudi fer cena za njihov trud…

Budi se onaj instinkt za nepravdu, zar ne?

Brazilski lovci na glave (pleme Munduruču) pretvaraju svoje neprijatelje u plen koji svakodnevno love – ne govore o njima kao o pripadnicima svoje vrste, već za njih koriste iste reči kao za životinje koje love. (Vilson “O ljudskoj prirodi”)

Ili jedna druga priča, Metropolis, legendarni film iz 1927, priča o mladiću koji je sin gospodara Metropolisa. On se zaljubljuje u devojku iz radničke klase i silazi u radničku klasu i postaje svestan razlike između klasa. Sledi preokret naravno. Razlike se usklađuju. Hijerarhija se ponovo uspostavlja.

Misha Gordin, Fifth Column2

Misha Gordin, Fifth Column2

Zar pravi hijerarhijski instinkt u čoveku ne bi bio baš onaj koji nas navodi da pronađemo nekoga ko će nas osloboditi prividnih okova, ko će nas suočiti sa bezdanom, gde ćemo uvideti sopstvenu bespomoćnost? Zar to nije ona inicijalna tačka iz koje imamo šansu da zadobijemo pravo na našu dušu? Da zavredimo naš autentični talenat? Instinkt koji nas vodi ka konačnom prevazilaženju samoga sebe uz pomoć one savršeno spojive tačke iskustva i znanja. Instinkt zbog koga je čovek – čovek, a ne ugroženo biće koje teži manipulativnim vezicama i lažnom ponosu zasnovanom na sujeti. Imamo samo jedan život da to uvidimo. Imamo samo jedan život da se probudimo.

Ratnik je oformio zidove da nas štite od vetra. Taj vetar je čoveka, tada u trenutnoj ulozi papirne ptice, terao da neprestano leti. Čovek nije mogao na miru da razmišlja, od bežanja nije imao vremena da bude čovek. Sada kada može da razmišlja, čovek to ne želi, već sam ponovo ruši zidove da bi postao ona ista ptica. Da bi dao sebi svrhu on na silu ponavlja hijerarhiju. Jer je za drugu svrhu slep, ne želi da je vidi. A ona je tu pred nama, zastanimo sa oružijem u našim rukama i ostavimo zidove, neki zidovi su tu sa dobrim razlogom. Neki zidovi nas štite od nas samih. Ako ih razbijemo ugledaćemo u kovitlacima, onaj isti vetar koji nas je čekao – da on je zaista deo, možda i srž svakog ratnika… Ali, zar se nismo već dovoljno njega podsećali?

Misha Gordin, Fifth Column3

Misha Gordin, Fifth Column3

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *