Ulogujte se / Kreirajte profil

Hipnotički zavodljiva svetlost – Akira Kurosava

SevenSamurai

Već u ekspoziciji filma „Sedam samuraja“ Kambei priznaje da je izgubio sve bitke, da bi na kraju filma rekao: “Opet smo izgubili!“ I dodao: „Seljaci su pravi pobednici!“ Kurosava nam poverava da ne voli da gubi. I jedan i drugi tvrde da nemaju nekog naročitog znanja, odnosno snage i darovitosti. Naslućujući u ovim izjavama smernost kao masku oholosti, zaključujemo da podudarnost njihovog formulisanja nije slučajna. Kakva bi mogla biti korelacija između samurajskog, viteškog zvanja i umetnikovog, stvaralačkog?

6a00d834540bc569e200e54f5bb15c8834-800wi

„Ja nisam izuzetna ličnost. Nisam ni izuzetno jak, ni izuzetno darovit. Ja jednostavno ne volim da pokazujem svoju slabost i mrzim da gubim, pa sam, samim tim, i čovek koji se upinje iz sve snage. Toliko o meni. (Akira Kurosava:“Nešto kao autobiografija“, 1982)

U duhovnom, intelektualnom i etičkom kontekstu postoje analogne dodirne tačke u stremljenju ka uzvišenom, kroz samodisciplinu i predanost profesiji. Na drugoj strani, ako su seljani pravi pobednici, jer žive večno na zemlji i sa zemljom, kao simbolom rađanja i obnavljanja života, dok samuraj kao prolazni vetar kovitla prašinu, raznosi oblake i gasi se, nije li deo analogije vezan za ovu, nižu kastu? Zar umetnik ne deli iste brige kada treba da zaseje klicu ideje iz koje niče stabljika njegove kreacije? I zar ne zavisi, takođe, od klime, sunca i plodnog zemljišta, odnosno od kulturne politike, materijalnih uslova i sopstvenog nadahnuća?

seven_samurai01_b1

Lučnom linijom smisaone parabole umetnik povezuje ove krajnje polarizovane kaste: preciznije, on ih sažima u sebi i prevazilazi ih. Autentični umetnik, koji poput Kurosave stremi demijurškoj individualnoj poziciji, metafizički govoreći – nema rasu, klasu, naciju, ideologiju, religiju; ima samo zavičaj i univerzum – zavičaj kao polazište i univerzum kao odredište. Ima takođe, gene i genija; geni da vežu za zavičaj, a genije za univerzum. I, naravno, uvek – dečje srce.

Akira_Kurosawa

Kurosava se savršeno uklapa u ovu pojmovnu slagalicu.

kurosawa_index_01

U iskrenom samoispovedanju u knjizi „Slike“ („Prometej“, 1996), Ingmar Bergman prihvata primedbu kritike da je sa „Jesenjom sonatom“ načinio jedan bergmanovski film i konstatuje da su i Felini i Tarkovski, koje osobito voli, u poznim fazama kreacije takođe napravili poneki film sa oznakama manirizma, a da je Bunjuel“ skoro uvek pravio bunjuelovske filmove“. Zatim, dodaje “Kurosava nikada nije načinio nijedan kurosavinski film“. Gradeći svoj impozantni opus Kurosava zaista nije podlegao realnom iskušenju, u koje zapada većina autora, da bilo koji film ili segment filmske stukture podvrgne rutini sa retoričkim klišeima i manirističkim samocitatima.

1-akira-kurosawa-seven-samurai-SEVEN_SAMURAI_DISC1-01

Kurosava, Bergman i Felini su generacijski povezani – imali su u stvaralačkom smislu sreću da debituju tokom pete decenije proteklog veka, kada se u punom zamahu afirmisala zrela faza filmske moderne. Dvadeseti vek stekao je epitet veka režije – u porodici lepih umetnosti rediteljski artizam osvaja posebnu poziciju upravo spregom individualizma i autorstva, kao oblikom kreativnog liderstva.

sevensamurai (1)

Moderna – podrazumeva konačnu emancipaciju filma od parazitskih nefilmskih uticaja i osamostaljivanje filmske ekspresije kao novog umetničkog izraza; u ovom periodu afirmišu se pojmovi struktura i organski strukturalizam kao garanti autohtonosti filmskog teksta i evakuisanja deskriptivne naracije radi oslobađanja prostora kinematskoj ekspresivnosti.

3000018817m

Parametri Kurosavine ekspresivnosti, koji se u kolokvijalnom izražavanju označavaju pojmovima snaga, mudrost, lepota, odnosno analogonima kinematske, etičke i ideativne energije, utisnuli su u razvoj filmske estetike jedan od najrelevantnijih kreativnih belega, koji ovog autora stavlja ravnopravno u red sa najistaknutijim klasicima (Čaplinom, Fordom, Štrohajmom, Drajerom, Langom, Renoarom) i inovatorima (Grifitom, Gansom, Ejzenštajnom, Velsom). Inovantni postupci u njegovom radu manifestuju se na prvom stupnju kao niz tehničkih manipulacija, pre svega, frenetičnom montažom i konverzijom filmskog prostora pomoću teleobjektiva i simultanog snimanja sa više kamera, ali je mnogo značajniji njegov doprinos u organskom integrisanju tehničkih i estetičkih komponenti sa ideativno-narativnim planom, kojim dominira etička i humana komponenta. Sintagma moderni klasik precizno apostrofira spregu vrednosti u umetničkom doprinosu ovog autora razvoju filmskog medija. Sa protokom vremena njegovi relevantni filmovi ne gube nimalo od umetničke harizme; kinematski i kinestezijski učinak njegovih strukturnih celina, impregriranih emfatičnom autorskom energijom, neprekidno isijavaju hipnotički zavodljivu svetlost sa ekrana i još uvek drži primat u poređenju sa inflacijom kinematskih efekata, koje su od njega preuzimali i nekontrolisano umnožavali dizajneri takozvane adrenalinske dramaturgije i montaže. Oni previđaju činjenicu da elementarna kinematska snaga, dakle ona koja neće presahnuti vremenom, proističe iz usaglašavanja alternatirajućeg ritma strukture sa pulsacijom autorove vlastite energije, emocija i ideja; nadoknađujući kvantitetom i brzinom smenjivanja efekata taj nedostatak, oni kompromituju izvornu estetičku osnovu medija.

Rashomon-2rashomon1

Kurosavina ideativna pozicija, u svom polazištu, u dosluhu je sa esencijalnim refleksima danteovske demonologije i ambicije da se univerzum portretiše preko njegovog moralnog a ne fizičkog ustrojstva, odnosno sa aristotelovskom tezom da je moralno usavršavanje značajnije od napredovanja u obrazovanju. Okosnica Kurosavinog moralnog stava sadržana je u njegovoj apsolutnoj stvaralačkoj iskrenosti; u suočavanju sa kreativnim činom, autor ostaje usamljen i izdvojen kao pred ličnim mentalnim ogledalom. Svaki umetnički iskaz je jedan oblik ličnog ispovedanja.

kagemusha_Kagemusha005criterion_

U razmatranom kontekstu Kurosava se ukazuje kao apsolutno naš savremenik; moralna erozija planetarne civilizacije na samom kraju drugog milenijuma rastvara se kao beskrajni ambis, koji preti da u njemu potonu svekolike humane vrednosti epohe. Kurosavin upozoravajući moralistički pledoaje ovaplotio se u njegovim vrhunskim ostvarenjima kao trajno aktuelna strukturna komponenta. Pored traktata o načelnim iskušavanjima ljudskog bića u suočenju sa izazovima istine („Rašomon“)

rashomon

ili sa surovim posledicama neukrotive ambicije („Krvavi presto“),

throne-of-bloodkumonosu-jo-full

još neke motive možemo da identifikujemo u najbližem aktuelnom okruženju; odbrana teritorije od nasrtaja agresora („Sedam samuraja“),

seven_kikusamurai

sprega korupcije i bezvlašća („Jodžimbo“),

screeningRoom_Yojimbo01

degradacija ljudskosti, ludilo rata i raspad teritorije naporedo sa raspadom moralnih vrednosti („Ran“).

ran7

Katatonični prizori nesahranjenih leševa iz fantazmagoričnog ambijenta filma „Jodžimbo“

yojimbo

stigli su u prethodnoj deceniji u naš vidokrug kao amblem užasa iz neposredne stvarnosti.

akirokurusawa3

Međutim, uprkos skali sumornih konstatacija o slabosti ljudskog bića i anticipaciji apokalipse, Kurosava je bio i ostao filantrop i diskretni zagovornik palingeneze. Parafrazu maksime Romena Rolana da je najveća hrabrost upoznati svet kakv jeste i zavoleti ga – bez ikakve rezerve možemo povezati sa Kurosavinim stvaralaštvom; pri tom, ne gubimo iz vida činjenicu da se ideativna komponenta u njegovoj estetici emanira isključivo iz strukturene slojevitosti postignute posredstvom umetnosti režije i njene moći da medijskom materijalizacijom otiska čulne stvarnosti pokreće emociju i sublimira je u metastrukturnu kategoriju.

(Odlomak iz završnog poglavlja knjige „Režija: Akira Kurosava“)

Nikola Stojanović

Jedan komentar na tekst Hipnotički zavodljiva svetlost – Akira Kurosava

  1. Amika

    23/05/2010 at 22:14

    Nekoliko spornih detalja, u odličnom tekstu:

    „Zbunjuješ me. Ti mene precenjuješ. Slušaj! Nemam nikakvog znanja, samo sam stekao mnogo borbenog iskustva…izgubivši sve bitke. Ukratko, takav sam ja. Ne idi za mnom, za tvoje dobro! (stari samuraj Kambei „Sedam samuraja“, 1954)

    Više puta sam ovu rečenicu citirao, po sećanju. Mogla bi se poduže analizirati – bitke koje je izgubio nisu bile pojedinačne jer inače ne bi bio živ – izgubio je bitke koje su drugi vodili. I sada, izgleda prvi put, on vodi bitku i koristi sva iskustva stečena pod voćstvom prethodnih, loših vodja, nesiguran da li će uspeti. Njegovo ponašanje tokom više sukoba sa razbojnicima daleko je od samouverenog, on je oprezan, stalno i stadijumu iščekivanja šta će se dogoditi.

    Otud, zaključak da je ovo “smernost kao masku oholosti” mislim da je pogrešan i navodi na pogrešne premise koje ne zalaze u dublje slojeve ličnosti i filma. Za Kurosavu bi se moglo reći kao maska samouverenosti, čvrstine umetničkog “vjeruju”, ali za starog samuraja Kambeia nikako.

    Zanimljiva je “korelacija između samurajskog, viteškog zvanja i umetnikovog, stvaralačkog” ali je i ona uvek prelomljena kroz optiku konkretnog filma i važi za taj film, tek njihov zbir za više filmova može da donese relevantnije odgovore.

    “Svaki umetnički iskaz je jedan oblik ličnog ispovedanja” – jeste, ali uvek i pre svega u službi dela, pa time i vrlo ograničenog ličnog, koje najčešće služi da pojača opštija značenjima, dublje pronikne u detalje…

    “Okosnica Kurosavinog moralnog stava sadržana je u njegovoj apsolutnoj stvaralačkoj iskrenosti” – pre će biti u izbalansiranosti kodeksa samuraja i zakona zemlje – uzvišenog, na tragu božanskog i tla, seljaka, vitalističkog… Tu nema iskrenosti, osim u Kurosavinoj veštini da mi to tako doživimo…

    Najzad, želim da naglasim rečenice koje suštinski iskazuju značaj Kurosave i razliku od “brzih, kvantitaivnih” efekata koji KOMPROMITUJU medije. Toga je puna savremena umetnost, i to se takodje odnosi i na situaciju u književnosti, slikarsko-vizuelnom… – a to je:

    “Sintagma moderni klasik precizno apostrofira spregu vrednosti u umetničkom doprinosu ovog autora razvoju filmskog medija. Sa protokom vremena njegovi relevantni filmovi ne gube nimalo od umetničke harizme; kinematski i kinestezijski učinak njegovih strukturnih celina, impregriranih emfatičnom autorskom energijom, neprekidno isijavaju hipnotički zavodljivu svetlost sa ekrana i još uvek drži primat u poređenju sa inflacijom kinematskih efekata, koje su od njega preuzimali i nekontrolisano umnožavali dizajneri takozvane adrenalinske dramaturgije i montaže. Oni previđaju činjenicu da elementarna kinematska snaga, dakle ona koja neće presahnuti vremenom, proističe iz usaglašavanja alternatirajućeg ritma strukture sa pulsacijom autorove vlastite energije, emocija i ideja; nadoknađujući kvantitetom i brzinom smenjivanja efekata taj nedostatak, oni kompromituju izvornu estetičku osnovu medija.”

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *