Ulogujte se / Kreirajte profil

Horhe Luis Borhes: Utopija čoveka koji je je umoran

Nazvao je Utopija, grčkom rečju čije značenje nema takvog mesta.
Kevedo

Ne postoje dva jednaka brda, ali je na svakom mestu na zemlji ravnica jedna i ista. Išao sam putem po ravnici. Pitao sam se bez previše radoznalosti da li se nalazim u Oklahomi ili Teksasu ili u kraju koji pisci nazivaju pampa. Ni desno ni levo nisam video žičanu ogradu. Kao i ranije, ponovio sam polako ove redove Emilija Oribea:

Usred zastrašujuće beskonačne ravnice
I blizu Brazila
koji rastu i uvećavaju se.

Put je bio neravan. Počela je da pada kiša. Na otprilike dvesta ili trista metara ugledah svetio iz neke kuće. Bila je niska i pravougaona, ograđena drvećem. Vrata mi je otvorio toliko visok čovek da sam se skoro uplašio. Bio je obučen u sivo. Osetio sam da očekuje nekog. Na vratima nije bilo brave.

Uđosmo u prostranu sobu čiji su zidovi drveni. Sa stropa je visila lampa žućkaste svetlosti. Sto me je iz nekog razloga začudio. Na stolu se nalazio nekakav vodeni časovnik, prvi koji sam video, van neke gravure u čeliku. Čovek mi pokaza jednu od stolica.

Pokušao sam sporazumevanje na raznim jezicima i nismo se razumeli. Kada je on govorio, to je činio na latinskom. Prizvao sam već daleka sećanja iz škole i pripremio se za dijalog.

– Po odeći – reče mi – vidim da stižeš iz drugog veka. Raznovrsnost jezika pogodovala je raznovrsnosti naroda pa čak i ratova: zemlja se vratila latinskom jeziku. Ima ko se boji da bi opet mogao da se izrodi u francuski, u limuzinski ili papijamento, ali opasnost nije neposredna. Što se tiče ostalog, ne zanima me ni šta je bilo ni šta će biti.

noisecraft@deviantART

noisecraft@deviantART

Ne rekoh ništa, a on dodade:
– Ako ti nije neprijatno da gledaš drugog kako jede, hoćeš li da me pratiš?

Shvatio sam da je primetio moju uznemirenost i rekoh da hoću.

Prošli smo jedan hodnik sa bočnim vratima, koji je izlaziona malu kuhinju u kojoj je sve bilo od metala. Vratili smo se noseći večeru na poslužavniku; zdelama sa kukuruznim pahuljicama, grozdom grožđa, nepoznatim voćem čiji me ukus podsećao na smokvu i velikim vrčem vode. Mislim da nije bilo hleba. Crte mog domaćina behu oštre. Imao je nešto čudno u očima. Neću zaboraviti to strogo i bledo lice koje više neću videti. Nije gestikulisao pri govoru.

Smetala mi je obaveza latinskog, ali konačno mu rekoh:
– Zar te ne čudi moja iznenadna pojava?
– Ne – odgovori mi on – takve nam se posete dešavaju iz veka u vek. Ne traju dugo; najkasnije sutra ćeš biti kod kuće.

Uverljivost njegovog glasa bila mi je dovoljna. Procenio sam da bi bilo mudro da se predstavim:
– Ja sam Eduardo Asevedo. Rodio sam se 1897. godine ugradu Buenos Ajresu. Napustio sam sedamdeset godina. Profesor sam engleskog jezika i engleske i američke književnosti i pisac fantastičnih pripovedaka.

– Sećam se da sam čitao bez negodovanja – odgovori mi -dve fantastične priče:Putovanja Kapetana Lemjuela Gulivera, koje mnogi smatraju istinitim i Suma Teologica. Ali da ne govorimo o činjenicama. Nikome više nisu važne činjenice. To su puke polazne tačke za izmišljanje i razmišljanje. U školama nas uče sumnji i umeću zaboravljanja. Pre svega, zaboravljanja ličnog i lokalnost. Živimo u vremenu koje sledi, ali pokušavamo da živimo sub specie aeternitatis.

Od prošlosti nam ostadoše neka imena, koja jezik teži da zaboravi. Izbegavamo beskorisne preciznosti. Nema hronologije ni istorije. Nema ni statistike. Rekao si mi da se zoveš Eudoro; ja ne mogu da ti kažem kako se zovem jer me zovu: neko.

– A kako ti se zvao otac?
– Nije se zvao.

Na jednom od zidova ugledah neku policu. Otvorio sam jednu knjigu nasumce; slova su bila jasna i neodgonetljiva, ispisana rukom. Njihova uglasta slova podsetila su me na runsku abecedu koja se, međutim, koristila samo za epigrafsko pismo. Pomislio sam da su ljudi budućnosti ne samo viši rastom, već i veštiji. Instinktivno pogleda izdužene i tanke prste čovekove.

Ovaj mi reče:
– Sada ćeš videti nešto što nikada nisi video.

Pružio mi je pažljivo primerak Morove Utopije, štampan u Bazelu godine 1518., na kom su nedostajali listovi i gravure.

Odgovorih uzvišeno:
– To je štampana knjiga. Kod kuće će ih biti više od dve hiljade, iako nisu tako stare ni tako vredne.

Pročitah glasno naslov.
Drugi se nasmeja.

noisecraft@deviantART

noisecraft@deviantART

– Niko ne može pročitati dve hiljade knjiga. U toku četiri veka, koliko živim, nisam prešao više od pola tuceta. Pored toga, nije ni važno čitati, već čitati iznova. Štamparija, sad ukinuta, bila je jedno od najvećih ljudskih zala pošto je išla za tim da vrtoglavo umnoži nepotrebne tekstove.

– U mojoj čudnoj prošlosti – odgovorih – prevladavalo je praznoverje da se između svakog poslepodneva i jutra dešavaju događaji koje je sramota ne znati. Planeta je bila nastanjena kolektivnim utvarama, Kanada, Brazil, Švajcarski Kongo i Zajedničko Tržište. Skoro niko nije poznavao prethodnu istoriju tih platonskih bića, ali su i te kako znali najmanje detalje poslednjeg kongresa pedagoga, neizbežni prekid odnosa i poruke što su ih slali predsednici, a koje je razradio sekretarev sekretar, uz opreznu neodređenost svojstvenu toj vrsti.

– Sve se to čitalo za zaborav jer bi posle nekoliko sati to izbrisale druge tričarije. Od svih poslova, političarev je, bez sumnje, bio najjavniji. Jedan ambasador ili ministar bio je jedna vrsta invalida koji se morao prevoziti dugim i bučnim vozilima, okružen motocilistima i grenadirima, očekivan od strane uznemirenih fotografa. Izgledalo je kao da su im odsekli noge, govorila je obično moja majka. Slike i štampano slovo bile su stvarnije od stvari. Samo je ono stoje objavljeno bilo istinito. Esse est percipi (postojati jeste biti slikan) bilo je načelo, sredstvo i cilj našeg neobičnog poimanja sveta. U prošlosti, koja mi je dopala, ljudi su bili naivni; verovali suda je neka roba dobra zato što je tako tvrdio i ponavljao njen proizvođač. Krađe su, takođe, bile učestale, iako su svi znali da posedovanje novca ne pruža veču sreću ni veći spokoj.

– Novac? – ponovio je on. – Niko više ne pati od siromaštva, koje mora daje bilo neizdrživo, niti od bogatstva, koje mora da je bilo najneugodniji oblik vulgarnosti. Svako obavlja svoj posao.
– Poput rabina – rekoh mu.
Izgledalo je kao da nije razumeo i nastavio je.

– Nema ni gradova. Sudeći po ruševinama Baija Blanke, koje sam istražio iz znatiželje, nije se izgubilo mnogo. Pošto nema imanja, nema ni nasledstva. Kada čovek sazri u stotoj godini, spreman je da se suoči sa samim sobom i svojom samoćom. Već je začeo jedno dete.
– Jedno dete? – upitah.
– Da. Jedno jedino. Nije preporučljivo unapređivati ljudski rod. Ima ko misli da je oruđe božanstvo kako bi imao svest o univerzumu, ali niko ne zna sa sigurnošću da li postoji takvo božanstvo. Mislim da se sada raspravljaju prednosti ili nedostaci postepenog ili istovremenog samoubistva svih ljudi na svetu. Ali vratimo se na naše.

Klimnuo sam.
– Kada napuni sto godina, pojedinac može da se liši ljubavi i prijateljstva. Ne prête mu bolesti ili neželjena smrt. Bavi se nekom od umetnosti, filozofijom, matematikom ili igra šah sam sa sobom. Kada hoće, ubije se. Pošto je čovek gospodar svog života, gospoda je i svoje smrti.
– Da li je u pitanju neki citat? – upitah ga.
– Svakako, ne ostaje nam ništa više negoli navodi. Jezik je sistem navoda.

– A velika pustolovina mog doba, svemirska putovanja? -rekoh mu.
– Pre nekoliko vekova odustali smo od tih krstarenja koja su, bez sumnje, bila dostojna divljenja. Nikada nismo mogli pobeći od jednog ovde i jednog sad.

Sa osmehom je dodao:
– Pored toga, svako je putovanje svemirsko. Ići sa jedne planete na drugu je kao ići na imanje preko puta. Kada ste ušli uovu sobu, izvodili ste svemirsko putovanje.
– Tako je – odgovorih. – Govorilo se, takođe, o hemijskim supstancama i zoološkim životinjama.

Čovek mi je sada okrenuo leđa i gledao kroz prozore. Napolju je ravnica bila bela od tihog snega i meseca.

Usudio sam se da pitam:
– Da li još postoje muzeji i biblioteke?

– Ne. Hoćemo da zaboravimo prošlost, sem za komponovanje elegija. Nema komemoracija, ni stogodišnjica, ni likova mrtvih ljudi. Svako mora za svoj račun da stvara nauke i umetnosti koje su mu potrebne.
– U tom slučaju, svako mora biti svoj sopstveni Bernard Šou, svoj sopstveni Isus Hristos i svoj sopstveni Arhimed.
Potvrdio je bez reči.

noisecraft@deviantART

noisecraft@deviantART

Upitao sam: – Šta se desilo sa vladama?

– Prema tradiciji postepeno su izlazile iz funkcije. Pozivale su na izbore, objavljivale ratove, nametale tarife, oduzimale bogatstva, naređivale hapšenja i nameravale nametnuti cenzuru, a niko ih na zemlji nije slušao. Štampa je prestala da objavljuje njihove priloge i njihove likove. Političari su morali da potraže poštena zanimanja; neki su bili dobri komičari, neki dobri nadrilekari. Stvarnost je, bez sumnje, bila složenija od ovog rezimea.

Promenio je ton i rekao.
– Izgradio sam ovu kuću koja je ista kao sve druge. Napravio sam ovaj nameštaj i ove kućne potrepštine. Radio sam u polju, koje će neko drugi, čije lice nisam video, obrađivati bolje od mene. Mogu ti pokazati neke stvari.

Sledio sam ga u susednu prostoriju. Upalio je lampu koja je, takođe, visila o ravnoj tavanici. U jednom ćošku ugledah harfu sa malo žica. Na zidovima su visila pravougaona platna na kojima su preovladavali tonovi žute boje. Izgledalo je da ne potiču od iste ruke.

– Ovo je moje delo – izjavio je.

Pogledao sam platna i zaustavio se pred najmanjim, koje je prikazivalo ili sugerisalo zalazak sunca i sadržalo nešto beskonačno.
– Ako ti se sviđa, možeš ga poneti kao sećanje na budućeg prijatelja – reče mirnim glasom.

Zahvalio sam mu se, ali me druga platna zabrinuše. Neću reći da su bila bela, ali su bila skoro bela.
– Naslikana su bojama koje tvoje drevne oči ne mogu videti.

Nežne ruke dotakoše žice harfe i jedva sam čuo poneki zvuk. Tada se začuše udarci. Jedna visoka žena i tri ili četiri muškarca uđoše u kuću. Reklo bi se da su bili braća ili da ih je izjednačilo vreme. Moj domaćin je prvo razgovarao sa ženom.
– Znao sam da večeras nećeš izostati. Da li si videla Nilsa?
– Ponekog poslepodneva. I dalje je posvećen slikarstvu.
– Nadajmo se sa više sreće od svog oca.
– Rukopisi, slike, nameštaj, potrepštine; ništa nismo ostavili u kući.

Žena je radila zajedno sa muškarcima. Postideo sam se svoje slabosti koja mi skoro nije dopuštala da im pomognem. Niko nije zatvorio vrata i izašli smo, natovareni stvarima. Primetio sam da je krov na dve vode.
Posle petnaest minuta hoda, skrenuli smo u levo. U dnu sam nazreo neku vrstu tornja, krunisanog kupolom.

– To je krematorijum – reče neko. – Unutra je komora smrti. Kažu da je izmislio izvesni filantrop čije je ime, mislim, bilo Adolf Hitler.

Čuvar, čija me visina nije iznenadila, otvorio nam je ogradu.
Moj domaćin promrmlja neke reči. Pre nego što smo ušli uzgradu oprostio se, mahnuvši.
– Sneg će nastaviti – najavila je žena.

Na svom pisaćem stolu u ulici Meksiko čuvam platno koje će neko naslikati, kroz hiljadu godina, materijalima danas rasutim po planeti.

Jorge Luis Borges
Peščana knjiga (El libro de arena), strane 77-85
Izdavač PAIDEIA, Beograd 2009
Akuzativ.com

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *