Ulogujte se / Kreirajte profil

Христов пољубац или Достојевски у доба фејсбука

Ако желим да напишем нешто о класику светске литературе, какав је Достојевски, а класик је по дефиницији она књижевна појава која се свакој генерацији обраћа као да је њој намењена, онда доводим себе у искушење да понављам закључке и судове оних тумача који читају писца већ сто педесет година. Тешко да неко може у 21. веку да напише нешто апсолутно оригинално, поготово о књижевном феномену који истражен, па слободно се може рећи, до у најситније поре. Мени је пре свега важно шта један писац деветнаестог столећа може „дати“ младом читаоцу данас, неком кога занима шта је то фамозно у Достојевском, има има вољу да га чита, али свој обичан дан проводи на друштвеној мрежи, “лајкујући” слике девојака из комшилука и надајући се да ће му у “инбокс” стићи порука од неког фејсбук “пријатеља”. У ствари, и да ли му може дати ишта?

Прашуме су сечене да би се написало „све“ о религији у Достојевског, али шта та религија представља једном радозналом (младом) човеку данас, човеку који ради 8 сати дневно, човеку савремено-секуларног егзистенцијалног искуства?

Николај Ставрогин и Иван Карамазов представљају рационално-секуларни дух који продире у православну Русију друге половине 19. века. Духовност коју време доводи до тачке на којој не може само просто да верује у Царство Божје, како помирити суштински доброг Бога са постојањем зла у свету. Да ли постоји и ако не постоји „да ли би га требало измислити“ како се шеретски руга Фјодор Павлович свом сину Аљоши, цитирајући једног Француза из 18. века. Ако не постоји – како вели Кирилов у Злим дусима – онда човек може да заузме његову позицију, а онда је све дозвољено. Па кад је све тако једноставно, зашто се Смердјаков убија а Иван Карамазов долази до прага схизофреније? Ако је све дозвољено, онда ничег проблематичног нема ни у злочину какав је оцеубиство.

Иван у разговору са Аљошом говори о различитим пошастима које могу снаћи човека, али истиче једну ствар, иначе кључну за поетику Достојевског, а то је страдање невиних бића – деце. Како оправдати то што генерал нахушка своје псе на дечака од само осам година јер је повредио његовог пса миљеника, пси прогоне дете и растргну га на комаде. Како уклопити у свеукупни смисао света догађај са девојчицом коју родитељи затварају у „нужник“ и терају да једе свој измет? Да ли је то познање добра и зла? „Та цео свет познања не вреди оне сузице детенцета…“ – узвикује Иван Карамазов. И како поступити са оваквим злочинцима, на шта Аљоша без пуно размишљања одговара „Стрељати их!“. По среди је, треба нагласити, колизија две аксиологије – хуманистичке и религиозне (хришћанске). Хуманистичка аксиологија налаже казну за злочинца, али хришћанска – православна изискује милосрђе и опрост. У хуманистичкој визији браћа се слажу, али у религиозној се апсолутно разилазе. Разилазе се јер Иван не може да појми ( а појам је ипак рационална категорија) оно што Аљоша говори и оно што ће Христ „рећи“ инквизитору. У „поеми“ О Великом инквизитору, инквизитор оптужује Христа за слободу коју је даровао људима, јер је и инквизитор рационалиста par excelence. Чему слобода, ако она само рађа патњу. Зато Велики инквизитор укида слободан избор између добра и зла, постоји само хлеб који је људима потребан и срећа што га имају – то је код Достојевског слика пострелигиозног друштва. Христос није хтео да чудима приволи људе себи, већ им је оставио слободну вољу, да сами крену за њим. Берђајев ће на почетку свог стваралаштва ову идеју истицати као апологију Христовог учења код Достојевског, мада ће пред крај живота рећи (када идеолошка репресија у СССР-у већ слаби), како је потценио проблем хлеба (материјалног) и његов антрополошки значај код Достојевског. Христос на све оптужбе, на тираду покуда и увреда од стране инквизитора не одговара ништа. Само га пољуби у уста и оде. У том пољупцу је језгро религиозности код Достојевског – Бог који је љубав тј. Христос. Љубав то је узрок и последица вере у његових јунака. Само Аљоша воли свог оца Фјодора (сладострасника, лакрдијаша, свињу, матору будалу), и то нам приповедач перманентно сугерише кроз роман. Ако љубав постоји, постоји и Бог.

brothers-karamazov

Треба пре свега разумети да Иван није атеиста, он је антитеиста – богоборац. Он не негира постојање Бога – творца у потпуности, само оспорава његову правду, искупљење греха и патње невиних зарад вечне хармоније и тиме отвара ( у ствари последњим романом затвара) фундаментални проблем код Достојевског – проблем теодицеје. Иван се бори против Бога који патњама деце искупљује светски грех, нико нема право да опрости патњу детета које пси растргну у комаде па ни мајка која посматра трагичну сцену, јер су деца већ и онако сувише намучена, и чему онда „праведна казна“ пакла за мучитеље. Проблем Ивана Карамазова је жеља да се ирационални свет објасни на рационалан начин. Из заметка Иванове „филозофије“ ниче целокупна егзистенцијалистичка филозофија апсурда Албера Камија (Ками је као млад играо Ивана у представи Браћа Карамазови, коју је сам режирао). Он жели да верује у Бога, и спасење, и вечну хармонију, али је његов интелект стигао до тачке усијања, тачке на којој је ratio наткрилио све остале снаге у њему.

Проблем вере код Ставрогина и Ивана је недостатак љубави, последњег налога Божјег, јер „пакао је неспособност да се воли“. И Ставрогин и Иван Карамазов желе да воле ближње, али су суштински неспособни за овај позив. Можемо слободно рећи да код Достојевског између љубави и вере стоји знак једнакости. За Ставрогина каже се на једном месту у злим дусима да „кад верује, не верује да верује, а кад не верује, не верује да не верује“. Слично и ђаво вели Ивану када му се јави у обличју државног саветника. Ђаво каже да пакао није вечна ватра, и куке о којима висе људи, већ ход између вере и безверја, па натраг. Наспрам љубави према ближњем и вере у Христа код Достојевског не стоји мржња, већ пакао мишљења и вечног покушаја разумског поимања света и себе у свету.

У једном писму Достојевски је записао да  за њега „нема ничег дивнијег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, људскијег и савршенијег од Христа“. Николај Ставрогин на једном месту у Злим дусима вели да и кад би му неко и математички доказао (значајно је да је употребљен потенцијал-могући начин) да је истина ван Христа, он би ипак остао уз Христа.

Да се вратимо на почетак. Какве везе има Велики инквизитор, Христ и његов пољубац, полудели Иван Карамазов, Ставрогин – развратник и њихови етичко-религиозни проблеми, са гимназијалцем на почетку двадесет првог века, који чита Ф.М.Д. у трећем или четвртом разреду средње школе? Не знам какв бих одговор могао да дам неком кога треба да подстакнем, да наведем да чита једног од два руска Дива. Знам само, да кад сам на другом месту писао о сличном проблему, то што сам написао (рад је имао јако добру оцену), деловало ми је толико књишки, да са тим не бих убедио ни професора уневерзитета, великог заљубљеника у Достојевског да га поново прочита и обрати пажњу на Христа и религију у великим романима Ф.М-а.

Само знам, да када сам романе читао, непосредно пре писања поменутог рада, требало ми је неколико дана да престанем себи да постављам питање ко има право: Иван или Аљоша.

Za P.U.L.S.E Marko Avramović

TwitterGoogle+

3 komentara na tekst Христов пољубац или Достојевски у доба фејсбука

  1. korto45

    13/11/2015 at 15:07

    Одговор: Аљоша .

  2. Zvonce

    13/11/2015 at 19:50

    Nikad se nece saznati ko ima pravo, ono je permanentna kategorija, borba razuma i ljubavi. I Ivan i Aljosa prolaze kroz razocarenja, samo Ivan ludi, i time pokazuje da intelektualna prosvecenost, bez duhovne prosvecenosti, ne predstavlja nista, jer moze biti i bice iskoristena u teror i destrukciju, nazalost.

  3. Pingback: Hristov poljubac ili Dostojevski u doba fejsbuka | Od knjige do duše

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *