Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Hudinijevski mehanizam povratka – Dejvid Bouvi

„Ono čega se sećam je njegova potreba da pobegne od svega, praćena potragom za strategijom koja bi mu omogućila da to uradi na način koji će se pamtiti. Bio mu je potreban nekakav ‘hudinijevski mehanizam bekstva’, koji bi ga konačno oslobodio opterećujućeg bremena koje status velike zvezde donosi sa sobom.“

david-bowie-

Ovim rečima je engleski reditelj Džulijen Templ („Apsolutni početnici“) opisao Bouvijeve namere pre desetak godina, a pre pevačevog srčanog udara i operacije kojoj je zatim bio podvrgnut. Bolest je, međutim, došla iznenada: nakon koncerta u Šiselu (Nemačka) juna 2004. Bouvi je pao u nesvest, pa je helikopterom prebačen u obližnju bolnicu. Nekoliko dana ranije, na koncertu u Pragu, publici se požalio da ga boli „ušinut“ nerv u ramenu, ali je operacija pokazala da je pravi uzrok bola bila akutna blokada arterije. „Za nekoga tako dosledno taštog i opsednutog samim sobom, srčani udar – kao vid suočavanja sa sopstvenom smrtnošću – predstavljao je veliki psihološki udarac. Ali, on je oduvek znao da medijima manipuliše na majstorski način, pa je i u svojoj muci video potencijal za odlazak na tipično holivudski način“, napisao je u knjizi „Starman: David Bowie“ novinar Pol Trinka. Tako je Bouvijeva želja da se povuče uz spektakl ostala neostvarena, ali – kao što misli i njegov biograf – činjenica da je iz javnosti nestao bez ikakve najave (ili objave), njegovom je postupku dala i izvesnu dozu misterioznog.

553095_439536212766327_2117628857_n

I oni koji nisu, i oni koji ga u međuvremenu jesu zaboravili, sigurno su se – nakon što je na internetu osmog januara osvanuo spot za pesmu „Where Are We Now?“ – zapitali šta je Bouvi radio svih ovih godina i da li njegov iznenadni povratak iz „samoizgnanstva“ (uz najavu skorog izlaska albuma „The Next Day“) nagoveštava i koncertne aktivnosti predstojećeg leta? Na prvi deo pitanja nije teško odgovoriti: jedan od najznačajnijih autora u istoriji popularne muzike bio je posvećen supruzi Iman i dvanaestogodišnjoj kćerki Aleksandriji, sa kojima živi u Njujorku. Bouvi je i crtao, slikao i skupljao britanska umetnička dela iz 20. veka, ali je i par puta gostovao na koncertima drugih izvođača (Arcade Fire, Dejvid Gilmur). Godine 2006. igrao je Teslu u Nolanovom filmu „Prestiž“, koji se, između ostalog, bavio i „hudinijevskim mehanizmima bekstva“, kojima je Bouvi, izgleda, još bio opsednut, jer je ulogu žarko želeo i na kraju i dobio (kad smo kod Tesle, evo lepog materijala za ljubitelje misterioznih teorija i veza – Bouvi je novu pesmu objavio dan nakon godišnjice Tesline smrti, i to na svoj 66. rođendan). Ken Skot, koproducent ranih Bouvijevih albuma, u svojoj knjizi memoara „Abbey Road to Ziggy Stardust“ napisao je da je Dejvid sebe oduvek doživljavao kao „glumca“ kome je život dodeljivao zahtevne uloge. „Kada ulazi u neki lik, neki karakter, on je tome posvećen 110 posto. Upravo sada, on igra brižnog oca i porodičnog čoveka. Možda će jednom odbaciti tu rolu i ponovo navući kostim rok zvezde. Ne znam… ali, ako (i kad) to uradi, ponovo će dati 110 posto sebe.“

david_bowie_most_anticipated_albums_of_2013_18es2r2-18es37j

Skotovo svedočenje o Bouvijevom potpunom „ulasku u lik“ poklapa se sa onim što je u aprilu 2012. magazinu Uncut ispričao producent Denis Mekej, povodom četrdesetogodišnjice izlaska albuma „The Rise and Fall of Ziggy Stardust“. „Gitarista Mik Ronson je trebalo zajedno sa Bouvijem na zajedničkom mikrofonu da otpeva delove refrena ‘Five Years’. U jednom trenutku vidim Mikove užasnute oči i okrenem glavu ka Dejvidu. On, lica iskrivljenog od bola, plače i vrištećim glasom peva ‘fiiive yeeears’, jer, zaboga, u pesmi je naša planeta pred uništenjem i ostalo nam je još pet godina života! Ono što se može čuti i osetiti, ta emocija u pesmi, potpuno je autentična, a mene je šokiralo to da je sve vreme Dejvid pevao bez greške, tačno u notu! Vokal je snimio iz prvog pokušaja i to je kasnije uspeo da ponovi i u većini ostalih pesama. I dok je on maramicom brisao suze, ja sam se u neverici pitao kako mu to polazi za rukom. Radio sam kasnije sa mnogim velikim pevačima, ali niko nije uspevao da vokale snimi ‘iz prve’ i još sa toliko iskrenih emocija.“

sff moon premiere 230109

Međutim, izgleda da su dugo odsustvo sa scene i „papučarenje“ u luksuznom, osam miliona dolara vrednom penthausu u Sohou zauvek promenili „mršavog belog vojvodu“, jer iako će „The Next Day“ ugledati svetlo dana deset godina nakon prethodnika „Reality“, od turneje, po svemu sudeći, neće biti ništa. Toni Viskonti, producent albuma, izjavio je da mu je Dejvid rekao da ne namerava da se vrati koncertima i da neće biti čak ni kratkih promotivnih nastupa koji obično prate izlazak albuma. To ili znači da Bouvi nije spreman da se odrekne „uloge koju trenutno igra“ i posveti novoj „roli“ (jer potrebu da snima pesme očigledno ima), ili je, pak, ozbiljno bolestan, pa se ne sme izlagati velikim naporima. Iman je u jednom tvitu napisala da joj je suprug „zdrav i srećan“ i time demantovala glasine o njegovom lošem zdravstvenom stanju, ali se uporno izbegavanje novinara (osam godina nije dao intervju) uglavnom tumači Bouvijevim strahom da će se priča kako „loše izgleda uživo“ proširiti okolo. Teorija o bolesti dobila je još poklonika nakon objavljivanja „Where Are We Now?“: reč je o melanholičnoj, refleksivnoj baladi, u kojoj se Bouvi priseća berlinskih ulica, trgova, kafea, pa čak i robne kuće KaDeWe (u Berlinu je sedamdesetih snimio sjajnu trilogiju „Low“, „Heroes“ i „Lodger“), a stih „Walking the dead“, koji se ponavlja nekoliko puta, kao da sugeriše da je on samo „hodajući mrtvac“. Pesma je, s muzičkog aspekta, sasvim pristojna, ali u njegovom opusu ima mnogo boljih; ono što, međutim, iznenađuje je značajno prisustvo nostalgije u stihovima čoveka koji je svojevremeno izjavio da je alergičan na sentimentalnosti i da se na događaje iz prošlosti nikada ne osvrće. Mnogi veruju da je i ova promena posledica narušenog zdravlja, kao i sve prisutnijeg osećaja da se poslednji čas neumitno približava.

grey_box_600sq

S druge strane, dugogodišnji Bouvijev gitarista Erl Slik je izjavio da je novi album „pomalo eklektičan“, ali i „pravi rokerski“, te da je izbor „Where Are We Now?“ za prvi singl za njega neočekivan, jer ova pesma nije reprezent zvuka albuma. Gitarske deonice je snimio još u julu 2012, ali o tome (po ugovoru) nije smeo da govori do sada, što pokazuje koliko je Bouviju bilo stalo da vest o radu na albumu ne „procuri“ u medije. Slik je u studiju rekao Bouviju da jedva čeka da čuje kako će pesme zvučati na koncertima, na šta mu je ovaj odgovorio da one neće biti izvođene uživo. „Znate, tako vam je to sa njim: iznenada se pojavi, pa opet nestane. Već sutra bih mogao primiti poziv i čuti njegov glas: ‘Znaš šta? Evo ti set-liste!’ Ne znam, voleo bih to, ali sumnjam…“

the_next_day_600sq

Aleksandar Grbović

Danas online

Where Are We Now? (David Bowie)

Had to get the train
From Potsdamer Platz
You never knew that
That I could do that
Just walking the dead

Sitting in the Dschungel
On Nürnberger Strasse
A man lost in time
Near KaDeWe
Just walking the dead

Where are we now, where are we now?
The moment you know, you know, you know

Twenty thousand people
Cross Bösebrücke
Fingers are crossed
Just in case
Walking the dead

Where are we now, where are we now?
The moment you know, you know, you know

As long as there’s sun
As long as there’s sun
As long as there’s rain
As long as there’s rain
As long as there’s fire
As long as there’s fire
As long as there’s me
As long as there’s you

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *