Ulogujte se / Kreirajte profil

Hulio Kortasar ili o stalnoj igri brojeva i drugim mačorima

Na američkom slengu Cat označava vrhunskog džezera. Džimi Smit je na primer The Cat.  Zašto bih krila da sam tog mačora uživo slušala jedne davne godine u Beogradu, kad je na električnim orguljama izveo svoju verziju Basin Street Blues-a.

Argentinski pisac Hulio Kortasar voleo je i mačke i džez. I sam je svirao trubu, i sam je mogao da bude ono što se kod nas podrazumeva kad se kaže „macan“. Ali je voleo i Mocarta, pesnike francuskog nadrealizma i slikare simfonijskog prelamanja boja.

Voleo je i običnu belu kredu. Njome se na prašnjavom pločniku bilo koje ulice mogu iscrtati školice. Onda se vrhom cipele gura kamičak iz kućice u kućicu te dečje igre, i jednim skokom se Sada i Ovde može sa Zemlje stići do Neba, samo ako taj skok bude tačan kao i neka neponovljiva improvizacija Čarlija Parkera, ili Džimija Kartera iz priče Progonitelj.  Stvar je u tome što kad se stekne potrebna veština, većini ljudi više nije do igre. Negde po svojim ulicama života ljudi zature dete u sebi.

Kortasar, koji možda nikad nije ni bio dete, stalno se igrao. I to na sve ili ništa. A naročito prilikom pisanja. Pisanje mu je bilo i kreda, i vrh cipele, i kamičak.

Bilo mu je i Bil Evans za klavirom, i Leonora Karington sa sve svojim mačkama na platnu, kad za promenu izađe iz mirišljavih apstrakcija Vijejre da Silve, i bilo mu je čisti boks, kao vid usmerene snage. Roman ima šesnaest rundi; kratka priča se dobija nokdaunom. Tom piscu kamerne erotike i ontološkog pristupa jeziku dobro je došlo poznavanje aperkata kad je po dolasku u Pariz sredinom minulog veka radio i kao sportski komentator, ne bi li i na slobodi preživeo: u Argentini, naime, tada dolazi na vlast Huan Domingo Peron, još jedan demagog koga je Čarli Čaplin svakako obuhvatio svojim filmom o velikom vlastodršcu, a čija je žena Evita opet priča za sebe.

Sredinom minulog veka dobar deo čovečanstva bio je ispunjen nadom u pravedniji svet po okončanju Drugog svetskog rata. Evita Peron i Hulio Kortasar bili su čak savremenici u toj zabiti Čivilkoj sred argentinske pampe, tj. ravnice. Sredinom tog minulog veka, sred još jednog bespuća u ravničarskoj Mađarskoj, Bela Hamvaš – koji je tada radio kao železnički skretničar, a koji je posle smrti progovorio celom svetu na osnovu prevoda sa srpskog, zahvaljujući jednom našem predanom profesoru, osnivaču katedre za hungarologiju, i kutijama za cipele u kojima je Hamvaševa udovica dotle držala muževljeve rukopise o civilizacijama uzduž i popreko – takođe se zapitao šta posle nade.

Pa, ništa: još svega na hiljade tzv. niskofrekventnih ratova na sve strane.

A i dalje, svi mi, malo li je! Mi, šmiranti; mi, upravo nade; mi, hronopiji…

Šmiranti su, da podsetim, oni koji, shodno Kortasaru, nikud ne idu na put, a da nisu pre toga triput proverili rade li sijalice u ormanu hotelske sobe. Nade će biti srećne ako u toj sobi bude i sto, preko kojeg će jednostavno da otvore mapu ili da preko androida vide šta u tom novom gradu treba pogledati. Hronopiji će, kao sićušna stvorenja zadužena za kijanje na svečanim prijemima, i u tom i u bilo kojem drugom gradu, da se uhvate za ručice kako bi poskočili od radosti što i mi, u Beogradu, obeležavamo stogodišnjicu rođenja Velikog Hronopija, kako su prijatelji nazvali tog protoautora hiperteksta i pre kompjuterskog napuštanja linearnog ređanja reči; tog dugajliju koji je u nekom trenutku počeo i bradu da pušta, a dete pronašao u nama.

Veliki Hronopij se rodio 1914, i to 26. avgusta. Prevod njegovog kultnog romana Školice objavljen je na tadašnjem srpskohrvatskom jeziku pre ravno trideset godina. Naknadno je na hrvatskom objavljen izvanredan prevod Dinka Telećana, inače angliste, koji se – što je još čudesnije – u nekom svom propratnom tekstu ne libi da oda priznanje kolegi: „Srpski prevod je (da sad ne uznemirim svoju mačku, koja voli preko polica sa knjigama da ode u sopstveni san, ta moja Mara čija sam ja zapravo njena) onaj je koji mi je najviše legao“, kaže dakle otprilike sin našeg najboljeg hispaniste Milivoja Telećana, dok smo skupa bili mi, možda upravo deveta kućica.

Kako bilo, ugovor o prevođenju tog romana potpisala sam upravo jednog 26. avgusta. Poskočila sam tada od radosti kao malo zeleno stvorenje, sve na jednoj pa na drugoj nevidljivoj nožici. Tog dana jeinače bio i rođendan moje majke.

Knjigu Tajno oružje, u prevodu Radoja Tatića iz 1969. godine, a u izdanju tadašnjeg „Nolita“, dobila sam za neki od svojih rođendana od Ljubice Landeke kad smo nekoliko godina kasnije zajedno studirale francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu pri Beogradskom univerzitetu. U toj knjizi se nalazi i pominjana priča Progonitelj, a od svoje Ljube iz Pančeva sam za neki drugi rođendan u to vreme dobila i LP takođe pomenutog Parkera: Lover Man.

Deca danas muziku po mogućstvu daunlouduju. Nemaju kad da preskaču tamo neke podeoke u prostoru.Prostor je, kao i istina, postao još jedna virtuelna kategorija.

No, povodom bojnih otrova koji su prvi put upotrebljeni, kao fozgen između ostalih, te godine kadje još jedan Veliki rat počeo, i kad se upravo tada rodio taj jedan miroljubac koji ne može ni u vremenu da zastari, jer je oduvek, a sasvim tiho, bio ne ispred nego iznad vremena – iako je zatreptao za svakim trenom tekuće stvarnosti – samo ću još da najtoplije preporučim izložbu likovnih radova na temu Kortasara i njegovog dela u galeriji beogradskog Instituta Servantes: čudesno je stao svaki rad, velelepan po sebi, na tom nevelikom prostoru, gde ima svoju priču, a svi radovi se opet između sebe u priči nadovezuju: i privremene instalacije, i video-prilozi, i srce po zemlji umesto kamička, kod prvonagrađenog Nenada Galantića,

ili krhkog klirita u izlogu Instituta,

ili printova po njegovom podu, gde me svi gaze, jer taj izuzetno pročišćeni rad u likovnom smislu otpočinje prvom stranicom Školica, posle koje se dešavaju ostale kućice, i dalje po podu, kao što se i valja, dok na prvoj ipak piše moje ime.

Sada bih, posle svega, još nešto, naravno sasvim lično, opet za dušu pustila.

Silvija Monros Stojaković

Rođena je u Buenos Ajresu 1949, a u Beogradu je završila Filološki fakultet. Prevela je sa španskog više od sedamdeset bibliografskih jedinica, a na španski je prevela dela Andrića, Pavića, Simovića, Dušana Kovačevića. Objavila sledeće naslove: „Poslednje Kortasarove školice“ 1991, „Ogledalo ljubavi“ (prepiska Olje Ivanjicki i Leonida Šejke) 1994, „Grad na gradovima“ 2000. i „Ortegina klepsidra“ 2001. Prevodi i sa katalonskog, francuskog iportugalskog. Piše pesme, predgovore, pogovore, prikaze i druga pisma. Živi i radi u Beogradu.

Glif

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *