I jezik je rodom iz Afrike

Istraživač koji analizira glasove širom sveta opazio je drevni signal koji pokazuje na južnu Afriku kao mesto odakle je potekao moderni ljudski jezik.Nalaz se dobro uklapa u dokaze iz ostataka lobanje i DNK da su moderni ljudi nastali u Africi. Mada nije dokaz za to, navodi na pomisao da čovekov jezik ima samo jedno mesto porekla, što predstavlja vrlo kontroverzno pitanje među lingvistima. Otkriće tako drevnog signala u jeziku iznenađuje. kako se reči menjaju velikom brzinom, mnogi lingvisti smatraju da se ne može ustanoviti daleka prošlost jezika. Najstarije do sada rekonstruisano jezičko stablo pripada indoevropskoj porodici (čiji je član i srpski), a prošlost joj se datira najduže na 9.000 godina.

Kventin Etkinson, biolog na Univerzitetu Okland (Novi Zeland), uklonio je ovu vremensku prepreku (ukoliko je njegova tvrdnja tačna), tako što nije posmatrao reči nego foneme – suglasnike, samoglasnike i tonove koji su najjednostavniji elementi jezika. Dotični stručnjak za primenu matematičkih metoda u lingvistici, pronašao je jednostavan ali upadljiv obrazac u oko 500 jezika širom sveta: što neka jezička oblast koristi manje fonema, to su rani ljudi morali više putovati iz Afrike.

Neki od afričkih jezika koji koriste klikove imaju preko sto fonema, dok ih havajski, koji je na dalekom kraju ljudske migracione putanje iz Afrike, ima svega 13. Engleski ih ima oko 45, a srpski 30. Obrazac smanjivanja raznolikosti sa povećanjem udaljenosti, sličan dobro potvrđenom opadanju genetičke raznovrsnosti sa udaljavanjem od Afrike, navodi na zaključak da je poreklo modernih ljudskih jezika u oblasti jugozapadne Afrike, tvrdi Kventin Etkinson u “Sajensu”. Jezik je barem 50.000 godina star, što je doba kada su ljudi počeli svoje širenje iz Afrike, a neki stručnjaci kažu da je dvostruko stariji. Kventin Etkinson, ukoliko mu je pristup ispravan, osluškuje eho iz ovako daleke prošlosti.

Jezikoslovci obično odbacuju svaku tvrdnju o pronađenim tragovima jezika starijim od 10.000 godina, “ali je ovaj rad vrlo blizu tome da me ubedi da je ovakva vrsta istraživanja moguća”, kaže Martin Haspelmat, lingvista iz Instituta za evolutivnu antropologiju “Maks Plank” u Lajpcigu – Nemačka. Kventin Etkinson je jedan od nekolicine biologa koji su počeli da u istorijskoj lingvistici primenjuju precizne statističke metode razrađene za izgrađivanje genetskih stabala zasnovanih na nizovima DNK. Neki se lingvisti sa sumnjom odnose prema ovakvim naporima.

Godine 2003. Kventin Etkinson i Rasel Grej, takođe biolog na Univerzitetu Okland, rekonstruisali su stablo indoevropskih jezika pomoću metoda za crtanje DNK stabla, koji se naziva bajesovska filogenija. Stablo je pokazalo da je indoevropski mnogo stariji nego što su to stručnjaci za istorijsku lingvistiku procenili i, stoga, išlo je u prilog teoriji da se ova jezička porodica razgranala sa zemljoradnjom pre oko 10.000 godina, a ne sa vojnim upadom stepskih naroda pre nekih 6.000 godina, što je shvatanje kome se priklanja većina istorijskih lingvista.

Donald Rindž sa Univerziteta Pensilvanija upozorava:

“Prerano je reći da li je zamisao Kventina Etkinsona ispravna; ako jeste, to je jedan od najzanimljivijih članaka u istorijskoj lingvistici koje sam video u poslednjih deset godina.”

Novozelandski nalazi se uklapaju u druge dokaze o poreklu jezika. Bušmani iz pustinje Kalahari pripadaju jednoj od najstarijih grana genetskog stabla zasnovanog na ljudskoj mitohondrijskoj DNK. Njihovi jezici spadaju u tzv. hoisansku porodicu i obuhvataju klikove, što je izgleda veoma staro obeležje jezika. A oni žive u južnoj Africi, gde proračuni Kventina Etkinsona upiru kao na mesto porekla jezika.

Da li je hoisanski najbliži nekom praotačkom obliku jezika “nije ono čime se moj metod bavi”, naglašava Kventin Etkinson, čije je istraživanje podstaknuto nedavnim otkrićem da se broj fonema jednog jezika uvećava sa brojem njegovih govornika. Iz toga je proisteklo da se raznolikost fonema povećava sa porastom stanovništva, ali ponovo opada kada se mala skupina odvoji i odseli daleko od roditeljske grupe. Svaji put kada se manja grupa udalji, dolazi do smanjenja njene genetske raznovrsnosti. Smanjenje fonemske raznolikosti sa povećanjem udaljenosti od Afrike, kako tumači Kventin Etkinson, ima paralelu u smanjenju genetske raznolikosti već zabeležene od biologa.

Sve ukazuje da je širenje ljudi iz Afrike bilo veoma brzo u svakoj fazi,

“Sticanje modernog jezika ili tehnologija koja je to učinila mogućim, možda je podstaklo širenje. Ali jezik se ne menja tako brzo – on zadržava signal svoga porekla desetinama hiljada godina”, zaključuje Mark Pejdžel, biolog na Univerzitetu Reding. “Jezik je bio naše tajno oružje, i čim smo ga stekli postali smo vrlo opasna vrsta.”