Ulogujte se / Kreirajte profil

И све се стопи у зов, у крик / Спомен комплекс Кадињача

„Архитетура је израз људске сензибилности и духа, „уметничка креација у простору“, супротстављена самој природи, подигнута до духовног значења, до филозофског разматрања суштине ствари. Платон је признавао архитектуру као једину уметност, можда и зато што се изражава обликом и геометријом, дисциплином којом се и „Бог свакодневно бави“. Архитектура је и данас грађевинарство у функцији људског духа.

Развој архитектуре је одраз средине и времена, друштва и његових корена.

(Личина Светислав)

ka15

Споменичка архитектура у Србији је још по завршетку Првог светског рата доживела велик процват, ако уопште можемо говорити о процвату кроз потребу готово сваког насеља да обележи неко место, личност или догађај везан за страдање и крв.

Већи број тих споменика изведени су по устаљеној матрици која је владала у међуратном периоду – класична академска комозиција маса, нешто налик на пирамиду, обелиск или стуб, велико постоље и декорација хералдичког типа у циљу наглашавања било националног било југословенског карактера.

Процес напуштања скулпторалног типа споменика, са фигурама на постољу и рељефима, на рачун архитектонског типа обележја, неретко монументалних димензија, трајао је постепено.  Међутим, десило се да је тај процес, окончан шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у свести народа остао нераскидиво везан уз имена тада владајућих. Небројена уметничка дела немалих димензија стајала су игнорисана од стране свих. Игнорисање је права реч јер тешко можемо „заборавити“ на постојање објекта који се виде и из авиона. Стога не чуди интересовање страних уметника, јер амбијенталност и естетика могу се лако изоловати од предрасуда, историје и беса и превести у неки други, много свет(л)ији контекст.

ka2

Спомен комплекс “Кадињача” налази се 14км западно од Ужица и посвећен је борцима ужичког Радничког батаљона, страдалим штитећи одступницу главнини партизанских снага из Ужица ка Санџаку.

29. Новембра 1941. године, далеко надмоћније непријатељске снаге пробиле су последњу одбрану слободног Ужица. Данас, сам комплекс, представља сложену архитектонско-музеолошку целину састављену из низа сегмената грађених у периоду између 1952. и 1979. године.

Постојећи споменик - пирамида

Постојећи споменик – пирамида

I фаза

1952. године, у знак сећања на отпор бранилаца Ужица, откривен је Споменик – пирамидалног облика под којом се налази костурница са посмртним остацима припадника Радничког батаљона страдалих током битке на Кадињачи. Аутор споменика је београдски вајар Стеван Живановић.

Поглед на постојећи споменик (1952) из правца Амфитеатра (1979)

Поглед на постојећи споменик (1952) из правца Амфитеатра (1979)

II фаза

1979. године комплекс је знатно проширен и обогаћен пројектом чији су аутори вајар Миодраг Живковић и архитекта Александар Ђокић, и којим је комплекс добио свој данашњи изглед. По окончању уређења, меморијални комплекс свечано је отворио Јосип Броз Тито 23. септембра 1979. године.

Нови споменички комплекс, простире се на површини од 15ha у аутентичном простору битке на Кадињачи. Најизраженији део просторног решења јесте Споменик битке чију композицију граде три целине: Амфитеатар Ужичка република, Алеја Радничког батаљона и Плато слободе.

Покренута и лирска композиција Споменика састоји се од низа елемената различитих облика и величина, уклопљених у конфигурацију терена и потенцирајући силуете гребена, које симболизују људски отпор.

 Амфитеатар Ужичка република 

Поглед на Амфитеатар Ужичке републике (1979) са постојећег споменика - пирамиде (1952)

Поглед на Амфитеатар Ужичке републике (1979) са постојећег споменика – пирамиде (1952)

Почетак просторне композиције Споменика чини отворена сцена која се просторно везује за идеје Ужичке републике. Једноставне скулпторске масе окружују централни амфитеатар, њихова покренутост према центру композиције и њихово затварање – симболизују отпор и одбрану.

У склопу предњег дела композиције грађене као разуђене ликовне структуре налази се фигурална композиција. Људска присутност дата је само као обележје и наговештај у фигурама које тихо израстају из камених маса.

 Алеја Радничког батаљона

Поглед на Алеју Радничког батаљона са постојећег споменика - пирамиде

Поглед на Алеју Радничког батаљона са постојећег споменика – пирамиде

Средиште скулторског решења Споменика чини снажна фигурална композиција чије масе израстају из земље.

Алеја Радничког батаљона

Алеја Радничког батаљона

Фигуре, основни елементи кружне композиције, позициониране су тако да се из покренутости двеју скулпторских групација рађа монолитна здруженост радника сврстаних на бранику револуције. Композиција бораца отвара се и уздиже према простору и сунцу, револуцији и вечности. Претвара се у снагу која отвара даље путеве.

Алеја Радничког батаљона - детаљ

Алеја Радничког батаљона – детаљ

Плато слободе

ka9

Завршетак и главна ликовна доминанта читавог простора дата је у виду снажне и оштре структуре споменичких маса које стреме у висину.  Продори и визуре међу масама стреме ка месту где је било тежиште битке.

У склопу камених монолита, на централном месту Платоа слободе, налази се највиши скулпторски акценат висок 14m, са узаним вертикалним продором кроз масу.  Верикални продор завршава се динамичном фигуралном композицијом кружног облика са отвором према Ужицу. Фигуре не иду у наративност и само су симбол и обележје човека и његове борбе за слободу.

Плато слободе - детаљ

Плато слободе – детаљ

Идеја изражена Спомеником није смрт већ живот и слобода, сваки камен ударен у земљу био је симбол човека који је на њој остао бранећи слободу. И цвет и сунце и симбол.

Поглед на Плато слободе са ободног пута

Поглед на Плато слободе са ободног пута

Поред скулпторког просторног решења Споменика меморијални комплекс садржи и објекат прихватног центра као свој интегрални део.

Прихватни центар поставњен је непосредно уз ободни пут, у крајњем јужном делу комплекса.

Поглед на Прихватни центар са паркинг простора

Поглед на Прихватни центар са паркинг простора

Обејкат не ремети аутентичност постојеће природе и сраста са комфигурацијом терена. Захваљујући основном концепту објекта, конструктивном склопу и примени материјала, остварена је синтеза спољних и унутрашњих простора.

Првобитна намена објекта била је да својим садржајем (информације о историјским збивањима на Кадињачи, предавања, продаја сувенира, ресторански део) прихвата посетиоце и омогућава им дуже задржавање у историјском и споменичком амбијенту.

Поглед на Прихватни центар из правца Амфитеатра

Поглед на Прихватни центар из правца Амфитеатра

Спомен-комплекс отворен је уз помпу, био је обавезна станица ђачких екскурзија да би потом дуги низ година био заборављен. Његова санација оточела је још 2005-те године…

„У Србији зидови имају такву судбину да их неко стално руши.“

(Бркић Алексеј, Знакови у камену)

 А памћење? А прављење разлике између парчета камена, невино настрадалих и истинских криваца?

ka14

Кадињача

(Одломак)

Славко Вукосављевић

А на Кадињачи брезе су витке
К’о борци рањене легле уз брег.
Тишина, тишина, затишје битке,
На суве усне капље снег.

Командантову погледај руку –
Под њом батаљон и цео брег;
Све ближе, све јаче топови туку
И тихо, тихо пада снег.

Командантову погледај руку –
Под њом батаљон и цео брег;
Све ближе, све јаче топови туку
И тихо, тихо пада снег.

Он је полако спустио руку.
Намах је замук’о брег,
само што напред топови туку
и тихо, тихо пада снег.

И напред упро батаљон очи
– Тако се гледа с ‘буром све јачом –
к’о да ће сада ћутке да скочи
заједно с ‘брдом, с’ Кадињачом.

А тамо доле, још далеко,
црна се змија окуком пови
и с ‘чудним миром рече неко:
– Пази, тенкови!

И к’о да тихо низ поља бела
уз одјек топова што небо рију,
топао као крв из тела
потече шапат у Србију:

– Ево, ја овде, друг у близини
и ово брдо и тишина –
да ли је тако, ил ‘ми се чини –
све је то сада Домовина!

И није чудо, није чудо –
обичан тастер за то је мало –
срце дечака увек будно
Србији што је откуцало:

– О, чујте чете у даљини,
будући људи, земљо нова,
да ли је тако ил ‘ми се чини –
сви сте крај нашег рова!

Кажите – ту смо!
Кажите – јесмо!
Кажите будући,
Кажите живи!
Дижите пести, полети песмо,
пођите, сунца, на облак сиви!
Вадите, људи, срца из груди!
О, кажи и ти, бар шапни, мама:
– Сви смо са вама!

Ал ‘строј се цео диже и крену;
погну се, јурну и дечак блед
јер комесаров крик га прену:
– Напред, напред!

И све наједном промени лик,
поче да тамни, да чили дан
и све се стопи у зов, у крик,
пригушен, далек, к’о туђ а знан:

– За нове дане – да свима сване!
Да ове стазе поштени газе!
Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!
У цеви љубав,
мржњу и јед –
напред,
напред!

ka16

за  P.U.L.S.E  Skineta Splajn

Jedan komentar na tekst И све се стопи у зов, у крик / Спомен комплекс Кадињача

  1. Bobi Lentić

    17/12/2014 at 15:09

    Dobro objašnjeno. Bravo!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *