Ulogujte se / Kreirajte profil

Ideologija izvinjenja i tetovaže životne laži: Roditelj – Autoritet – Ljubavnik

Andre Brito Photography

Dve životne istine se pokazuju kao najveći kamen spoticanja, a takođe i poricanja da se to spoticanje dešava, u jednoj čovekoliko modernoj formi sastavljenoj od krvi, mesa i pomalo – savesti. Mi sada ne možemo fašistički prisiliti to moderno biće na shvatanje istine, niti ga smemo okretati ka rešenju protiv njegove volje, jer sve su šanse da posle nekoliko godina uslovljenosti moralom takve progresivne misli, ono će pre potražiti pravdu oslobođenja od robovanja a za moralnost i etiku će na žalost reći da ih nisu ni hteli, čak ni u samom početku… Tako i time prosledivši ovaj jednostrani imperativ hrabrijeg napretka zdravog bunta (kome cilj ne bi smeo da bude izjava prema svojim drugovima iz prošlosti „Ha! Bolji sam čovek od svih vas!“), iz usmerene jednostavnosti radoznalog deteta – možemo hladne glave započeti sa prvim i osnovnim delom priče…

– Da li iznenađuje to što kod prosečne osobe nalazimo duboku težnju za sigurnošću i ukorenjenošću, što joj je ranije pružao odnos sa majkom?
Porodica i pleme, a kasnije država, nacija ili crkva, preuzimaju funkcije koje je prvobitno imala majka prema detetu.
– Čovek, oslobođen tradicionalnih okova srednjovekovne zajednice, uplašen od nove slobode, koja ga pretvara u izolovani atom, beži u novo idolopoklonstvo krvi i zemlje.

“Zdravo društvo” Erih From

Prva istina je: Tražimo majku i posle majke.

Tražimo sigurnost i stabilnost. Poznato i koliko toliko toplo… Bar u nekom periodu našeg postojanja. Ako nemamo momentalno tu toplotu i sigurnost onda se nadamo i radimo za neku savršenu mirnu luku negde u budućnosti i tu negde uz put, nesvesno sebi priznajemo da nismo nikada možda ni hteli da se otisnemo u nemirno more nepoznatog. Ipak pravo pitanje je da li se čitav moderni društveni mit može okarakterisati kao impotentan pokušaj jedinke, ne da odraste, već da se preseli u zagrljaj druge majke? I kako se desilo da taj pokušaj preseljenja postane definicija glavnog motiva individualnog osamostaljenja modernog doba?

Drugi deo slagalice je još zanimljiviji.

– U pogledu zabluda, roditelji su svugde isti. Dete veruje da su oni magovi delimično i zbog toga što je to ubeđenje roditelja.
“Ako budeš radio kako ti ja kažem, sve će biti u redu.”

Za dete to znači: “Ako budem radio ono što mi kažu, biću zaštićen magijom i svi će se moji snovi ostvariti.”

Ovo uverenje je skoro nemoguće uzdrmati. Ako mu se snovi ne ostvare, to ne znači da je magija zakazala, već da je ono negde zasigurno prekršilo pravila. A ako se dete usprotivi i napusti roditeljske direktive, to nipošto ne znači da je i oslobođeno iluzija. To najčešće znači da nije u stanju da ispunjava zahteve, otuda zavist i poruga prema onima koji poštuju pravila.

“Psihologija ljudske sudbine” Erik Bern

Druga istina je: Čak iako naš roditelj – autoritet – ljubavnik duboko greši i ugrožava, posle svađe i nesuglasica, usled težnje za sigurnošću i ukorenjenošću, mi ćemo mu ipak posle svega reći “Izvini.”

Da li zato što se plašimo spoljašnjeg i nepoznatog, mi se dodvoravamo i priznajemo nadmoć? Time možda i direktno shvatamo da je igra nadmoći jedino oko čega se moderni svet okreće.

Drugostrano, da li zato što mislimo da nismo još uvek spremni, pa trpimo dok ne skupimo još snage za let u nepoznato? Time se potajno osmehujemo skrivenom planu igre gde mi pokazujemo svima da smo oduvek bili u pravu i da su svi oko nas samo ovce na poligonu.

Tu ovi prvi se takmiče u sujeti pod okriljom drugog majčinstva gde omalovažavaju bilo kakvu društveno-klasnu logiku i svaki put kada ih neko ignoriše oni se osećaju bezvrednim. A ovi drugi postaju društveno osvetoljubivi apsolutisti čija politika stvara nove utopije novih ugroženosti putem potpunog i hladnog ignorisanja svega što nije njihova pravda… I tako u krug bez trunke iskrenih priznanja i stvarnih osvetljenih osećanja slabosti koje jedni drugima ne smeju da priznaju.

To je zapravo nova društvena utopija i moderni nerešivi konflikt društva: jedni omalovažavaju iz pozicije okrilja druge majke (koja je pogrešno ustaljen glavni mit odrastanja); a drugi iz pozicije društvene ugroženosti žele promenu, potuno nesvesni da bez tog pogrešno ustanovljenog mita – njihov identitet ne bi ni postojao.

Razlog zašto kroz istoriju revolucije nisu nešto ‘bog zna šta’ menjale stanje svesti je upravo taj da su nastajale samo iz bunta nelagodnosti većine. Samim tim pošto bi se konflikt razrešio ostala bi praznina i dete bi ponovo tražilo drugu majku iznova. Kroz istoriju, to bi bila samo neka nova deca koja traže nove majke.

I vremenom nova deca bi postajala stara deca i tako u još jedan krug. Ipak drugi deo priče se ne odnosi na koren, već na posledice…

A posledice su nova kultura i novi standardi. Sa ovakvom tvrdnjom vrlo lako možemo da se zapitamo: da li kada se posle svađe vraćamo našem partneru, mi to radimo zato što se ne predajemo u našoj ljubavi, ili zato što je to sigurnost koju poznajemo i to su granice topline koje ne moramo ponovo ispitivati? Koliko modernih “ljubavi” su zapravo prva i najbliža rešenja bliskosti? Ko se tu izvinjuje a ko čeka izvinjenje? Koliko su uopšte moderni ljubavnici svesni da je njihovo izvinjenje partneru zapravo izvinjenje ka novoj majci modernog života?

Koliko radnih atmosfera i poslova u nepravednoj radničkoj klasi su prvi i poslednji pokušaj čoveka da se dokaže novom društvu od koga ne želi da bude odbačen?

Koliko buntovnika koji su odbačeni od te moderne utopijske kulture parova će prezrivo da traže suprotnosti u nekoj opscenosti na tržištu neke već utvrđene kulture bunta?

Koliko tih istih bunotvnika će da čeka svoju starost od jednog neuspešnog zaposlenja do drugog, kukajući da su neshvaćeni i nepravedno postavljeni na nerešivi sudbinski kraj gubitništva?

Najveća ironija ove kulture je upravo ta da oba ova bića su od iste majke. Obitavali oni u iluziji da će njihova nova sigurnost jednoga dana izroditi smisao, ili obitavali oni u buntu zasnovanom na nepravednosti – oni imaju fiksiranu sudbinu. Jedan čovek se izvinjavao ni ne gledajući šta su posledice izvinjavanja, a drugi je mislio da će da nasamari svog roditelja tako što će da kaže izvini a kovaće plan kako će negde u budućnosti da dokaže (uspešno ili neuspešno) da je bio u pravu i da je on vredniji pojedinac od svih njih koji su mu ikada stali na put.

Ideologija izvinjenja roditeljima iz prvobitne zajednice, nas tako kroz život šeće – od jedne do druge majke.

Diskutabilno je pričati o rešenju i o mogućem Ocu modernog čoveka. Nekakvom mudracu koji nemilosrdno i uprkos moralu i etici, sprovodi kroz rituale, inicijacije i vatrena suočavanja mentalnih i telesnih čeličenja… Diskutabilno je iz jednostavnog razloga što bi vrlo lako takva osoba mogla biti isuviše nestabilna pojava za trenutne osetljive zakone morala i etike.

Oni koji bi ipak tražili ovakvog Oca na duhovnom putu, usled svojeg nekontrolisanog poriva za novom majkom i usled nedovoljno razvijenog kritičkog stava – bi mogli ovog novog životnog savetnika pogrešno idealizovati u majku… Ironije li, oni bi tražili sigurnost i ukorenjenost u njemu, a on bi pokušavao da ih nauči suprotnom. Možda izvedeno iz toga je logično zaključiti da je moderna duhovnost neka vrsta majčinskog pokušaja da se istupi iz zone komfora, dakle neki kratak izlet u duhovno. Vežbati jogu par meseci, ili baviti se površnom umetnošću nekoliko dana u nedelji, ili pročitati poneku knjigu koja u naslovu ima mekane reči iz popularne psihologije, ili pridružiti se terapeutskoj grupi i tamo početnički učiti o svojim emocijama nekoliko sezona.

Ono što bi ga Otac prvo pitao je verovatno: Da li ti zaista imaš vremena da se produhovljuješ lagano i polako, poštujući sebe i sebi slične? Da li ti stvarno zavređuješ takvu formu ljudskog poštovanja? Da li ćeš i od mene napraviti idola ako uvidiš moje znanje ili ćeš postati bolji od mene? Da li ću ti poslužiti kao vodilja za novi rat smisla ili ćeš prestati sa nadmetanjem?

Time zaključno: u logičko filozofskom smislu, čovek verovatno ne zna da izbegne sve zamke nazadnosti njegovog pokušaja da napreduje. Ali da li je baš sve utopija?

Ako od majke uzme šta treba, ne zadržavajući se predugo, uputivši se posle toga u nepoznato… Ali šta je nepoznato? Nepoznato nije žena hladnog i nedostižnog lica koja govori “Nikada me nećeš imati.” Niti je to muškarac hladnog i nedostižnog osmeha koji uživa u ispijanju žestine dok budnim okom motri da je sve još uvek pod kontrolom. Ne, ovo su nedostižni mitovi modernog društva, koliko god bili privlačni oni su samo usavršene igre nadmoći i zasnovani su samo i prvenstveno na tome da ulove nesigurnost deteta koje se nikada nije odvojilo od svog izmaštanog sveta sigurnosti.

Ako moderni čovek pogleda oko sebe, primetiće hladna i privlačna, stamena lica svojih nedostižnih ljubavi. Dalje posledično, ako pogleda u ogledalo otkriće da uživa u toj igri suptilnog provociranja, bolno razmenjujući povremeno iskre emocija u nasilnosti vatre nesvesnog konflikta, između ljubomore i između sna, on živi i misli da poznaje sebe, potpuno izgubljen i opijen u igri strasti, on piše pesme u svojoj lutkastoj formi nadajući se da će neko da kupi njegovu malu vatru nesavršenstva. Da li će, kuda će i kako će ikada takvim nevinim licem uspeti da ubedi svoje očeve nevremena da može da preživi oluju haosa, ponor, bezdan, jaz, ambis, pakao…

Ili možda je taj moderni čovek isuviše odveć “Moderan”. Možda ako mu pristupimo ovakvom dramom opisa, on će reći “Dosta mi je ovih dramatičnih učitelja!” previđajući čitav splet okolnosti koje mogu da ga pokrenu. Možda je odveć zabegao u hedonističku poziciju lenjosti prenačitanog, diskursno upućenog pojedinca koji veruje samo u sopstveni elitizam lokalne misli. Ko zna da li je već sudbina svake reči da bude protumačena kao ideologija, možda čovek više ni ne zna kako da gleda na reč a da ne viče “Evo nama nove utopije!”

A ako pišemo samo analitičkim rečima, suvim, pustinjskim stilom, bez strasnog pogleda ka telima i licima hladnog i nedostižnog grča nadmoći… Ko bi onda uvideo neizloženu zagonetku ironije? Možda niko. Čak i da je pred nama bila svo vreme, čak i da nas je ona sama navela na prvi pogled, možda mi nikako ne bismo smeli navesti da smo mi sami – ti koji su zavisni od izvinjenja.

Ipak, ne bi ni smeli završiti sa pretpostavkom, već sa konkretnim pitanjem i konkretnim odgovorom, ali usled tog konstantnog ponavljanja, ta reč “Možda!” deluje nekako i moćnije od konkretnog i činjenično uslovljenog… Kada bi strast bila osoba i kada bi je pitali da li bi se smela uputiti izvan ustaljenog i sigurnog, da li bi ona rekla naivno i odlučno “Da!” a zatim odmah i odletela u nepoznato predavši se divljim zverima…

… Ili bi to, sa njene strane, bilo jedno zavodljivo, ispitno i oprezno “Možda…”

Za P.U.L.S.E: Juror 8

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *