Ulogujte se / Kreirajte profil

Iluzija međusobnog razumevanja

Postati svestan uglavnom ne znači “Da, ONI to tako rade i to je pogrešno”, postati svestan uglavnom znači “Da, priznajem sebi, uviđam da sam i ja deo te zablude.” To je bolan proces i potreban je napor da se situacija preusmeri na iskren put. Imati ovo u vidu jeste od ključnog značaja za ovo poglavlje. Za početak stavimo akcenat na to.

Kada je u pitanju iluzija koju imamo u komunikaciji, a tiče se međusobnog razumevanja, verovatno bi bilo najbolje da ovaj put ostavimo po strani izvođenje teza i prikažemo jedan veoma interesantan, emotivno bogat i upečatljiv razgovor između ćerke (Maša), majke (Olga) i pishoterapeuta. Slučaj je predstavio poznati ruski psihoterapeut Andrej Kurpatov, dakle preveden je sa ruskog, tako da treba imati razumevanja pri čitanju da verodostojnost razgovora nije u potpunosti prenesena, ali suština je tu.

Lynne Ramsay, "We Need to Talk About Kevin" (2011)

Lynne Ramsay, “We Need to Talk About Kevin” (2011)

Počelo je sve od toga što je Olga saopštila sve svoje zamerke Maši.
Olga: Evo pogledajte! Tri dana je molim da dođe, a ona sve nema kad! Baš me interesuje čime se ti baviš?!
Maša: Šta tebe briga.
Psihoterapeut: Olga, hteo bih da ovom razgovoru damo konstruktivni pravac. Možda je Maša zaista imala nekog posla. Mašo, jesi li bila zauzeta?
Maša: Jesam.
Psihoterapeut: Pretpostavljam da o tome možeš da pričaš.
Maša: Mogu. Ovo je poslednja nedelja u školi, u toku su ispiti. Pre podne ne mogu da dolazim.
Psihoterapeut: Po meni, to je logično.
Olga: Hoćeš da kažeš da si na kraju krajeva počela da ideš u školu?
Maša: To nije moja, već tvoja škola! Da sam znala da ćeš toliko da me maltretiraš, nikad se ne bih u nju upisala!
Olga: A šta bi interesantno radila?!
Maša: Našla bih već nešto!
Olga: Evo, doktore, vidite kako ona sa mnom razgovara!
Psihoterapeut: Ja vidim kako vi jedna sa drugom razgovarate. Ako nastavite tako, prekinućemo razgovor.
Maša: Da, i ovako nemamo o čemu da razgovaramo.
Olga: Bogami, imamo! O tebi moramo da razgovaramo!
Psihoterapeut: Dobro. Olga, možete li da mi kažete šta je suština vaših zamerki Maši?
Olga: Shvatate doktore, ona ne uvažava majku! Ja danonoćno radim, hranim je, oblačim, a nju je baš briga za sve. Skitanje, momci, diskoteke!
Maša: Hajde, hajde! Broj zalogaje ćerki! Ništa mi od tebe više nije potrebno!
Olga: Da?! Ništa?! Ti ćeš da plaćaš stan?!
Maša: Otići ću iz tvog stana, pa pukni onda!
Olga: Marš napolje!
Maša: I hoću!
Psihoterapeut: Samo trenutak. Mogu li ja nešto da dodam? Mašo, koliko ja shvatam, tvoja mama uopšte ne želi da ti odeš iz stana. Zar ne, Olga? (Olga potvrđuje.) Vidiš, ne želi. Ona brine za tvoju budućnost. Želi da završiš školu, da stekneš profesiju i da budeš samostalna. To je prirodna potreba roditelja – ne da se oslobode deteta već da mu daju mogućnost da postane samostalno. Olga, da li je ovo tačno? (Olga potvrđuje.) Druga je stvar što bi forma u koju se ta lepa želja uvija mogla da bude bolja. Briga može da se izrazi i na drugi način. Jesam li u pravu Olga?
Olga: Ali, kako kada njoj nije stalo do mene?!
Psihoterapeut: Odakle vam to? Zato što vam na grub način odgovara? Ali, i vi sami podižete glas kad s njom razgovarate, sumnjate u nju, okrivljujete je za sve. Mislim da je sasvim normalno što se Maša brani. Zar ne, Mašo?
Maša: Briga nju za mene!
Psihoterapeut: Mašo, preuveličavaš. Meni se čini da je tvoja mam i previše okupirana tvojom budućnošću. Zašto bi se, inače, tako ponašala?
Olga: Evo, pogledajte samo ovo! Ležala sam dva meseca u bolnici, umirala sam, nisam mogla da jedem, oslabila sam 15 kilograma, a ona je samo dva puta došla da poseti majku i oba puta je posedela 3 minuta i otišla!
Maša: Samo je vi slušajte! Oba puta kada sam došla kod nje, ona se okrenula ka zidu i nije htela da razgovara sa mnom. Zar je trebalo da ostanem?!
Olga: Osećala sam se loše!
Psihoterapeut: Bilo vam je toliko loše da niste mogli da razgovarate s Mašom? Ili ste na taj način hteli da pokažete da vam je loše? Mislim da je to u pitanju. Maša je sve shvatila na svoj način: ljuti ste i ne želite s njom da pričate. Naravno, i ona se na vas naljutila. Obe ste se veoma potrudile oko tih neverbalnih poruka i jedna drugu niste shvatile.
Maša: Mama, stvarno sam brinula za tebe. Ali, ne možeš stalno da me šikaniraš!
Psihoterapeut: I jedna i druga ste specijalisti za “šikaniranje”. Mogu li obe nešto da pitam? (Saglašavaju se.) Olga, da li volite svoju ćerku? Brinete za nju? Ne ljutite se na nju? Mašo, slušaj…
Olga: A šta vi mislite?!
Psihoterapeut: Nije važno šta ja mislim. Važno je kako ćete vi to reći Maši. Shvatite da je to zaista važno.
Olga: Mašo, naravno da te volim. Razume se, vređa me što se tako ponašaš, ali…
Psihoterapeut: Olga, molim vas, koncentrišite se i odgovorite na moja pitanja.
Olga: Mašo, ja te volim. Brinem za tebe. Ne ljutim se na tebe, samo se sekiram zbog tebe.
Psihoterapeut: Mašo, tvoja mama govori iskreno.
Maša: A zašto onda pravi predstave?!
Psihoterapeut: Mašo, to je druga priča. Predstave lako mogu da se otkažu ako postoji valjan razlog za to… Tvoja mama misli da tebi nije stalo do nje. Ja ne mislim tako, ali ona misli. Ako greši, reci joj.
Maša: Zbog čega sam ja dužna da kažem?!
Psihoterapeut: Mislim da znaš zbog čega.
Maša: Mama, nije tačno da mi nije stalo do tebe.
Psihoterapeut: Zar je to ono što treba reći mami?
Maša: Treba da joj kažem da je volim.
Psihoterapeut: A zar to nije tako?
Maša: Jeste tako! (Plače.) Samo, ona ne shvata da ona mene odbacuje, ona mene ne voli!
Psihoterapeut: Olga…
Olga: Mašo, šta pričaš? Ja te volim, stvarno. (Plače.) Oprosti mi. Prosto, ti…
Psihoterapeut: Možete li da ostavite detalje za kasnije?
Olga: Mašo, oprosti mi… (Grli Mašu.)
Psihoterapeut: Mašo, ništa ne želiš da kažeš?
Maša: Nisam htela da te vređam…
Psihoterapeut:  Da, niste htele jedna drugu da vređate. Ali, činile ste to. Znate li zašto? Računale ste na međusobno razumevanje, a da čak nijednom niste uspele da porazgovarate. Trebalo je prvo da popričate, da sve razjasnite – ko se prema kome kako ponaša, a potom tek da se prepoustite svom razumevanju. Međutim, obe ste mislile da je ona druga “dužna” da razume. Vi, uostalom, sve raumete! Plačete… Zašto plačete? Zar je normalno to što ste se jedna drugoj svetile bez ikakvog razloga? Šta ste postigle? Ako volite jedna drugu, a ja u to ne sumnjam, treba da nađete način da se približite jedna drugoj. Ne treba sedeti i čekati da se sve samo razreši. I još pride postavljate jedna drugoj zagonetke. Jedne nema i ne govori gde je, majka se brine. Druga se okreće zidu… Jeste li se isplakale? Dobro. Mogu li nešto da vas zamolim (Pristaju.) Molim vas da se tri dana ne upuštate u utvrđivanje detalja i u to ko je šta uradio. Prosto jedna drugoj pričajte šta osećate. Ako volite – recite da volite i ništa više! Hoćete li moći?
Olga: Mašo, moramo da pokušamo.
Psihoterapeut:  Pa, dobile ste zadatak!
Maša: U redu.

Wim Wenders, "Paris, Texas" (1984)

Wim Wenders, “Paris, Texas” (1984)

Za P.U.L.S.E  Juror 8

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *