Ulogujte se / Kreirajte profil

Imhotep – arhitekta, lekar i mudrac. Prilog proučavanju njegovog istorijskog značaja i kulta

Izuzetno je teško pristupiti rekonstrukciji životnog puta i analizi značaja jednog pojedinca koji  je, sudeći prema izvorima kojima se disponuje, živeo pre više od 4600 godina, odnosno u 27. veku pre nove ere. Oskudnost podataka, brojne konfuzne i nepotpune informacije, kao i čitav spektar mitizacija koje ga obavijaju, konsekventno uzrokuju da ličnost Imhotepa predstavlja predmet čitavog niza subjektivnih, spekulativnih, pa čak i pseudonaučnih interpretacija. Odmah na početku je potrebno istaći, da prilikom pisanja ovog teksta nije postojala tendencija da se izvrši šira kompleksna analiza koja bi obuhvatala čitav korpus činjenica koje se odnose na Imhotepa posmatranog kroz prizmu njegove mitizovane ličnosti kao neke vrste specifičnog socio-kulturnog fenomena. Nasuprot tome, ovom analizom se težilo da se u što konciznijoj formi sumiraju svi relevantni podaci koji se odnose na istorijsku pozadinu Imhotepovog života, kao i na razvoj njegovog kulta u starom Egiptu. Samim tim, u ovom tekstu su selektovani isključivo oni podaci, koji su bili predhodno izloženi temeljnoj naučnoj evaluaciji. Iako je analiza bila fokusirana na značaj Imhotepovih epohalnih dostignuća u arhitekturi, kao i na karakteristike njegovog kulta u starom Egiptu, ipak je u najopštijim crtama ukazano i na pojedine aspekte koji se odnose na savremenu percepciju Imhotepove ličnosti u kontekstu različitih savremenih mitizacija, tj. u kontekstu šireg socio-kulturnog okvira. Odnosno, akceptujući činjenicu da je Imhotep deifikovan još u starom Egiptu, kao i da je vremenom u vezi sa njegovom ličnošću stvorena izuzetno razvijena tradicija koja je ujedno prošla kroz čitav niz različitih modifikacija, nije iznenađujuće da se u savremenom kontekstu njegovo ime i lik pojavljuju u sklopu tema vezanih za okultizam, ezoteriju, kao i u zaista širokom spektru različitih nju ejdž (New Age) koncepcija. U tom kontekstu, kako bi se ukazalo na pojedine aspekte vezane za činjenice koje se odnose na savremenu glorifikaciju Imhotepa, u tekstu je ukazano i na različite refleksije koje se odnose na percepciju njegove ličnosti tokom srednjeg veka, kao i u savremenoj kulturi. Treba napomenuti da je fundus raspoloživih podataka kojima se disponuje o Imhotepu izrazito malobrojan, što ujedno delimično uslovljava i prilično mali broj kvalitetnih naučnih radova o ovoj temi. Samim tim, postojeći deficit adekvatne literature je u izvesnom smislu ujedno eventualno uzrokovao i izvesni stepen površnosti ove analize.

1

Sl.1 – Figurina Imhotepa. Muzeja Luvr (Pariz)

 Imhotep, prvi poznati genije

Danas se uz Imhotepa, kao potvrđenu istorijsku ličnost, vezuju različiti atributi od kojih su mnogi proizvod viševekovnih kompleksnih procesa mitizacije i stvaranja tradicije. Na osnovu istorijskih izvora kojima se disponuje, poznato je da je Imhotep bio egipatski vezir, visoki sveštenik, lekar i dvorski arhitekta, odnosno tvorac prve monumentalne strukture od kamena u istoriji čovečanstva. Tradicija ga predstavlja kao mudraca, vrača, mistika i čoveka za koga postoje indicije da je osmislio, ili barem usavršio mumifikaciju. Iako je bio poštovan još tokom svog života, nakon smrti je postepeno pao u zaborav, izuzev u regionu Memfisa i Sakare gde je njegova ličnost postepeno postala predmet različitih mitizacija. Kasnije, počinje da se formira jaka tradicija koja postepeno doprinosi širenju i jačanju njegovog kulta na prostoru celog Egipta. U starom Egiptu je inače smatran zaštitnikom pisara a takođe se verovalo da poseduje i isceliteljske moći. U Torinskom papirusu se pominje kao sin boga Ptaha, najznačajnijeg božanstva Memfiske trijade (Josephson 2001, 151). Njegov kult je doživeo kulminaciju tokom vladavine Ptolomeja, kada je deifikovan i poistovećivan sa Asklepijem. Tokom srednjeg veka, njegovo ime je bilo poznato u ezoterijskim krugovima, pri čemu je posebno bio cenjen među alhemičarima, vračevima, misticima i magovima.

Imhotep, čije ime u prevodu znači ,,Onaj (taj) koji dolazi u miru” (Bárta 2003, 10), živeo je i između ostalog, bio vezir i glavni kraljevski arhitekta tokom vladavine faraona treće dinastije Džosera (Nečerihet-a) koji je vladao od 2667. do 2648. godine p.n.e. (Shaw and Nicholson 1995, 139). Prilično su nepouzdani i teško proverljivi podaci koji se tiču njegovog ranog perioda života i mesta rođenja, pa se zbog toga oni moraju akceptovati u domenu hipoteze a ne kao validne i argumentovane činjenice.  Pretpostavlja se da mu je otac mogao biti Kanofer, kraljevski arhitekta na dvoru poslednjeg vladara druge dinastije Hesehemvija (Kasekemui) i prvog vladara treće dinastije faraona Nebke (Sanakhte), koji je sudeći prema jednoj od predloženih hronologija, vladao Egiptom od 2686. do 2667. godine p.n.e. Potrebno je napomenuti, da je upravo tokom vladavine faraona Kasekemuia počela upotreba kamena u monumentalnoj arhitekturi o čemu dokaze pruža njegova grobnica u Abidosu, kao i svetinja postavljena u Hijerakonpolisu. Miroslav Barta, rukovodeći se po svemu sudeći nižom hronologijom, navodi da je na osnovu pojedinih indicija moguće da je životni put Imhotepa, odnosno njegova profesionalna karijera, započela još krajem vladavine ovog faraona (vidi Bárta 2003, 14). Ipak, ovakva hipoteza se čini i suviše proizvoljnom, imajući u vidu različite aktuelne hronologije, kao i činjenicu da je Imhotep bio aktivan i tokom kratke vladavine faraona Sehemheta (Sekemketa) koji je vladao nakon Džosera. Imhotep je najverovatnije učestvovao u izgradnji Sehemhetove nedovršene grobnice, odnosno tzv. “zakopane piramide”, koja je locirana na nekropololi Sakare u neposrednoj blizini kompleksa Džoserove stepenaste piramide. Pojedini istraživači, crpeći podatke iz fragmentovanog Torinskog papirusa, smatraju da se Imhotepova majka zvala Hereduankh (Kheredu-ankh) i da je bila poreklom iz oblasti Mendesa. Za nju postoje izvesne indicije, da je možda mogla biti deifikovana zajedno sa Imhotepom, što se takođe navodi i za njegovu suprugu Ronpe-nofret (Turnure 1952, 28). Ipak, neophodno je još jednom istaći da se podaci o Imhotepovim roditeljima, kao i o tačnom datumu i mestu njegovog rođenja, moraju uzeti sa velikom dozom sumnje, odnosno kao pretpostavke bez čvršće utemeljenih argumenata. Odnosno, različita postojeća tumačenja o ovoj problematici se ne temelje na nekakvim relevantnim izvorima, već su više predmet različitih spekulacija. U tom kontekstu su oprečna mišljenja i o tome, da li je Imhotep rođen u Inebu Hedžu, tj. prestonici Memfisu, ili možda u selu Gebelein, koje se nalazi južno od Tebe. Isto tako nije utvrđena ni tačna godina njegovog rođenja, ali se kod nekih autora kao datum pominje šesnesti dan Epiphia trećeg meseca žetve, koji korespondira 31 maju.

Sudeći prema tradiciji, Imhotep je još u ranoj mladosti uživao reputaciju mudraca i bio je izuzetno poštovan među sveštenstvom čiji je i sam bio pripadnik. On je u tom periodu obavljao dužnost visokog sveštenika boga sunca Rea u Heliopolisu (Bárta 2003, 9; Josephson 2001, 151). Zahvaljujući svojim sposobnostima, postepeno je došao do položaja vezira na dvoru faraona Džosera i samim tim ujedno postao druga osoba po rangu a verovatno i uticaju na hijerarhijskoj lestvici starog Egipta. Ne postoji mogućnost pouzdane rekonstrukcije okolnosti, koje su Imhotepa dovele na položaj vezira, ali se iz tradicije mogu crpeti izvesne indicije. Veoma značajane podatke u tom pravcu, ali i u samoj potvrdi istoričnosti Imhotepa, pruža jedan natpis na steni koja se nalazi na ostrvu Sehel južno od Asuana u oblasti prve katarakte. Ovaj natpis je uklesan u kamenu i u stručnoj literaturi je poznat kao “stela gladi” (sl. 2). Radi se o natpisu otkrivenom 1890. godine, koji potiče iz perioda vladavine Ptolomeja V Epifana (205 – 180 god. p.n.e.), kada je kult Imhotepa bio na vrhuncu. Međutim, sadržaj natpisa zapravo predstavlja reminiscenciju na osamnaestu godinu vladavine faraona Džosera (Bárta 2003, 10). Natpis svedoči o tome, kako je već sedma godina u nizu od kada nije zabeleženo redovno plavljenje Nila, zbog čega se vladar obraća mudrom Imhotepu i traži od njega savet. Sadržaj teksta natpisa dalje govori kako je Imhotep, da bi pronašao rešenje za problem, otišao u kuću života u Hermopolisu i kako je vrativši se iz nje, izneo Džoseru svoj predlog kojim bi se problemi plavljenja Nila, od kojih je zavisila egzistencija Egipta, trajno rešili. Iz teksta se dalje saznaje, da je Imhotep rekao Džoseru kako treba da prinese žrtvu bogu Hnumu, budući da on vlada na čelu nekoliko bogova u oblasti Elefantine na izvoru Nila u Asuanu (Bárta 2003, 10). Nakon što je Džoser prineo žrtve Hnumu, on mu se pojavio u snu kao stvoritelj i najavio mu je skori povratak redovnih poplava, što se uskoro i dogodilo (Bárta 2003). Faraon je iz zahvalnosti zbog povratka rodnih godina, hramu Hnuma dodelio oblast koja se rasprostirala između Takompsoa u Nubiji i Elefantine poznatu  kao  Dodekaschoinos, pri čemu ju je oslobodio od poreza, ali je na produkte izvožene iz nje odredio desetoprocentni porez (Bárta 2003, 10 – 11). Natpis sa stele dalje svedoči, kako je Džoser naložio da se napravi zapis o svim ovim događajima, koji bi se izuzev natpisa na steni locirane na ostrvu Sehel, nalazio uklesan  na još jednoj steli koja treba da bude postavljena u hramu boga Hnuma na ostrvu Elefantina.

Sl.2 - “Stela gladi”  zapravo predstavlja natpis na steni, nastao tokom vladavine Ptolomeja V Epifana

Sl.2 – “Stela gladi” zapravo predstavlja natpis na steni, nastao tokom vladavine Ptolomeja V Epifana

Interesantno je da je tekst koji je zabeležen na ,,steli gladi”, koji govori o sedam gladnih godina, u određenoj meri analogan starozavetnoj priči koja je zapisana u prvoj knjizi Pentateuha a koja se odnosi na Josifovo tumačenje faraonovog sna o sedam debelih i sedam mršavih krava.  Odnosno, u prvoj knjizi Mojsijevog petoknjižja, postoji priča o Josifu (najmlađem sinu Jakova), pri čemu su određeni detalji iz njegovog života, sudeći na osnovu sadržaja starozavetnog teksta, u izvesnoj meri analogni Imhotepovim. Sudeći po tekstu Postanja, Josif, nakon što su ga starija braća zbog ljubomore prodala kao roba u Egipat, zahvaljujući svojoj mudrosti i veštini u tumačenju snova, nakon različitih nedaća dolazi do ranga vezira i zadobija lično poverenje faraona koji se u starozavetnom tekstu ne imenuje, već se njegova titula upotrebljava kao lično ime. Tekst Postanja govori o tome kako je Josif postavljen na položaj vezira, zahvaljujući tome što je protumačio faraonov san o sedam mršavih i sedam debelih krava, kao i o sedam klasova, u čemu je video predstojećih sedam rodnih i sedam gladnih godina. Iz sadržaja i strukture priče, jasno se primećuje značajna sličnost između starozavetnog teksta i natpisa sa ,,stele gladi”. Bez tendencije da se ulazi u bilo kakvu analizu ove kompleksne problematike, odnosno u kritičku komparaciju, bitno je naglasiti da se u ovom slučaju svakako radi o preuzimanju određenih elemenata sadržaja priče. Takođe, ovom prilikom je potrebno ukazati i na čitav niz pseudonaučnih stanovišta pojedinih ekstremno kreacionističkih i maksimalističkih autora i samoproklamovanih istraživača koji na osnovu sličnosti između sadržaja priča – potpuno bez argumenata, sa potpunim odsustvom kriticizma i uz naglašen emocionalni naboj – pokušavaju da povuku paralelu između Imhotepa i Josifa naglašavajući pri tome da je Imhotep zapravo biblijski Josif. Čitav niz ovakvih apsurdnih tvrdnji koje zanemaruju sve činjenice koje im ne idu u prilog, najčešće je opterećen subjektivnim verskim, političkim ili nekim drugim predubeđenjima pojedinih autora. Pored navedenog, u vezi sa prenošenjem pojedinih elemenata između priča, treba pomenuti još jedan primer gde su određeni delovi iz Josifove biografije opisane u Starom zavetu, slični fabuli takozvane  priče ,,O dva brata”. Ova priča je po svemu sudeći nastala u periodu XIX dinastije i nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa Imhotepom, što dodatno ukazuje na pogrešan postupak prilikom kvazinaučnog pristupa određenih istraživača u interpretaciji i komparaciji. Uostalom, postoji više poznatih i relativno proučenih primera prenošenja uticaja između pojedinih delova staroegipatske književnosti i starozavetnog teksta. Takođe, u tom kontekstu izuzetno su dinamične debate u naučnim krugovima i o  mogućem uticaju religijske dogme karakteristične za period Amarne na bazični koncept monoteizma u judeizmu (vidi Assman 1996).

Nakon ove kraće digresije, potrebno je napomenuti da se u samom sadržaju natpisa “stele gladi” uočava tendencioznost, budući da se Džoser prikazuje i predstavlja kao mudar i pobožan vladar. Kako ističe Jaromir Malek, ova stela je lažan istorijski tekst koji su istakli sveštenici boga Hnuma, pa se samim tim može dovesti u pitanje istoričnost događaja koje beleži (Šo 2004: 136). Međutim, iako je autentičnost opisanih događaja u tekstu sumnjiva, svakako se iz njega mogu crpeti određeni podaci. U tom kontekstu bitno je istaći da kasnija tradicija, proistekla iz glorifikovanja ličnosti Imhotepa, na neki način upravo ovaj događaj predstavlja kao ključan u Imhotepovom napredovanju. Pretpostavlja se da je Imhotep između ostalog bio zaslužan i za usavršavanje irigacionog sistema u starom Egiptu i da je, imajući u vidu položaj na kome se nalazio, možda kontrolisao njegovu izgradnju. Takođe, moguće da je u sklopu usavršavanja irigacionog sistema slao i ekspedicije na izvorište Nila kako bi bolje proučio karakter ove reke. U tom kontekstu bi i natpis sa ,,stele gladi”, mogao pružiti određene indicije o izgradnji irigacionog sestema, kao neke vrste preventivnog mehanizma u slučaju suša. U samom sadržaju teksta stele se navodi kako Imhotep saopštava Džoseru da treba da prinese žrtvu primarnom božanstvu Nila, bogu Hnumu, inače kreatoru ljudi koje ovo božanstvo oblikuje na svom grnčarskom točku. Iz ovog podatka se uočava sakralni aspekt rešenja dugoročne suše i neizvesnosti redovnih poplava, koji je posebno naglašen u tekstu. Sa druge strane,  profano i praktično, a samim tim i zaista delotvorno rešenje, bi se moglo videti u Imhotepovoj inovaciji i aktivnosti na izgradnji sistema irigacionih kanala kao garanta sigurnosti žetve koja je za Egipat imala svakako enormni značaj. Međutim, iako se ovakva hipoteza čini primamljivom, veoma je bitno istaći da ne postoje jasni dokazi koji bi potkrepili ovako ponuđenu interpretaciju, tj. nema podataka koji bi Imhotepu mogli sa sigurnošću pripisati projekte i radove vezane za usavršavanje irigacionog sistema. Akceptujući ovu činjenicu, moguće je da se radi zapravo o segmentu kasnije tradicije koja je Imhotepa predstavila kao mudraca zaslužnog između ostalog i za rešavanje ovog problema.

Postolje Džoserove statue, na kome se izuzev njegovog imena pojavljuje ime Imhotepa, pronađeno u Sakari

Sl.3 – Postolje Džoserove statue, na kome se izuzev njegovog imena pojavljuje ime Imhotepa, pronađeno u Sakari

Stela na ostrvu Sehel, svakako čini jedan od mogućih dokaza za potvrđivanje Imhotepa kao realne istorijske ličnosti, pri čemu se iz sadržaja teksta stele takođe mogu crpeti indicije da je Imhotep možda obavljao funkciju vezira na dvoru faraona Džosera. Međutim, daleko neposrednija potvrda o ovoj pretpostavci nalazi se u kompleksu stepenaste piramide u Sakari, odnosno na postolju Džoserove statue na kome se nalazi ispisano Imhotepovo ime, što ujedno predstavlja prvu poznatu validnu potvrdu o njegovoj istoričnosti (Josephson 2001, 151; Šo 2004, 138-139). Baza Džoserove statue (sl. 3), pronađena je prilikom arheoloških istraživanja arhitektonskog funeralnog kompleksa u Sakari 1926. godine u njegovom jugoistočnom delu. Primarno je statua bila postavljena u malom kultnom prostoru na ulaznom delu kompleksa i njeno otkriće čini jedan od retkih dokaza o Imhotepu, koji se datuje u period, tokom trajanja njegovog života (Bárta 2003, 13). Postolje ove statue se danas nalazi u Egipatskom muzeju u Kairu (Josephson 2001, 151). Na njegovom frontalnom delu je ispisano  Džoserovo ime a levo od njega, nalazi se hijeroglifski natpis koji se odnosi na Imhotepa: “Stražar (čuvar) pečata vladara Donjeg Egipta, heri tep nisut, vladar Velike kuće, princ, najviši Heliopoljski sveštenik, Imhotep, predstavljen vladaru, vajar, graditelj, tvorac kamenih posuda” (Bárta 2003, 13).Međutim i sam natpis na postolju, već dugo predstavlja predmet sporenja među istraživačima.  Odnosno, postoje različita stanovišta o tome da li se sve navedene titule zapravo odnose na Imhotepa, ili izvorni tekst pominje još jednu osobu visokog ranga koja je obavljala funkciju “kontrolora” vajara i zanatlija koji su izrađivali skulpture i kamene posude (vidi Bárta 2003). Upravo od ovih interpretacija zavisi i da li je na lokalitetu Džoserovog kompleksa u Sakari zapravo konstatovano još jedno svedočanstvo koje se odnosi na pomen Imhotepovog imena. Naime, u podzemnim galerijama stepenaste piramide pronađen je određeni broj kamenih posuda na kojima su konstatovani natpisi koji govore o tome, kako ih vrhovni sveštenik (verovatno Imhotep), daruje svome vladaru (Džoseru). Međutim, na ovim posudama se pored titule najvišeg sveštenika nigde ne pominje konkretno Imhotepovo ime, pa se ne može sa stopostotnom sigurnošću reći da li se natpisi zaista odnose na njega (Bárta 2003, 13-14).  Ime Imhotep je zabeleženo i na spoljnom zidu koji je okruživao piramidu faraona Sehemheta, koji je vladao od 2648. do 2640. godine p.n.e. (Šo 2004, 139) Moguće da je arhitekta ove nedovršene piramide, čije je ostatke pedesetih godina dvadesetog veka otkrio egipatski arheolog Zakaria Goneim (Muhammed Zakaria Goneim), takođe bio Imhotep (Michalowski 1977, 111) (kurziv moj).

Apsolutno je suvišno govoriti o epohalnom značaju i genijalnosti Imhotepa. Tokom treće dinastije, uočava se nagli progres u arhitekturi, umetnosti, medicini i nauci. Nesumnjivo je da je Imhotep u tome svakako odigrao značajnu ulogu. O njegovoj inventivnosti na polju arhitekture, koja se pre svega reflektuje kroz inovaciju korišćenja kamena kao građevinskog materijala za reprezentativna  zdanja, najbolje svedoči monumentalni kompleks u Sakari. Međutim, kasnije u procesu stvaranja različitih mitizacija, počeo je da se ističe i Imhotepov značajan doprinos na polju medicine. O procesu izgradnje tradicije o Imhotepu kao lekaru svedoči i činjenica da je on dva milenijuma nakon smrti, u Egiptu poštovan kao bog medicine i mudrosti  (Shaw and Nicholson 1995, 139), dok su ga Grci poistovećivali sa Asklepijem (Turnure 1952, 28). Formiranju Imhotepovog kulta kao boga medicine, verovatno je doprinela i činjenica što mu tradicija pripisuje velike zasluge na polju usavršavanja metoda mumifikacije. Moguće da je eksperimentisanjem upravo Imhotep došao do zaključka, da vazduh doprinosi propadanju tela i da je on prvi počeo da primenjuje kanopske posude iz čisto praktičnih razloga, primetivši da je utroba najsklonija propadanju. Osama El Sheimy je istražujući razvoj mumifikacije istakao, da se koncept mumifikacije u poznatom obliku upravo primenjuje od perioda početka treće dinastije koji korespondira sa vremenom u kome je Imhotep živeo. Titule koje se nalaze uz Imhotepovo ime na postolju Džoserove statue nađene u Sakari, o kojoj je već bilo reči, svedoče o mnogobrojnim funkcijama i njegovom visokom ugledu. Pominje se kao ,,iry-pat” (nasledni princ, plemić), što je titula koja je u ovom periodu bila rezervisana za članove kraljevske porodice. Iz dalje titulature se saznaje, da je bio odgovoran za najveći deo državne ekonomije u smislu da je kontrolisao državne (vladareve) resurse i magacine locirane u prestonici (Bárta 2003, 14).  Može se pretpostaviti da je takođe organizovao različite ekspedicije i upravljao javnim graditeljskim poduhvatima. Titula vezira je inače po svojoj koncepciji podrazumevala izuzetno široka ovlašćenja i čitav dijapazon funkcija, pa je samim tim Imhotep, naravno pod uslovom da je on ovu funkciju obavljao, u najmanje formalno predstavljao drugu najmoćniju osobu u državi. Iako se kraljevska rezidencija nalazila u prestonici Memfisu, gde je lokalno vrhovno božanstvo bio Ptah, činjenica da je Imhotep bio vrhovni sveštenik boga sunca Rea (Re-Atuma), dovoljno govori o izuzetnom značaju ovog božanstva, kao i o velikom uticaju sakralne prestonice Heliopolisa (Šo 2004, 139).

Stepenasta piramida u Sakari, predstavlja prvi primer korišćenja kamena u monumentalnoj arhitekturi

Sl.4 – Stepenasta piramida u Sakari, predstavlja prvi primer korišćenja kamena u monumentalnoj arhitekturi

 Državni arhitekta i tvorac prve monumentalne strukture od kamena

 Bez obzira što se za brojna dostignuća i inovacije u različitim oblastima zasluga uz manje ili više argumenata pripisuje Imhotepu, njegov istorijski doprinos na polju arhitekture oličen kroz velelepni kompleks stepenaste piramide u Sakari je činjenično pouzdan i enorman.

Do sada je više puta istaknuto kako tzv. stepenasta piramida (sl. 4), predstavlja prvi reprezentativan primer korišćenja kamena kao materijala u monumentalnoj arhitekturi (Bárta 2003; Lange i Hirmer 1972, 50; Turnere 1952, 27). Grobnice prve i druge dinastije, bile su, nasuprot piramidi faraona Džosera, građene od ćerpiča, što je uslovljavalo njihovo relativno brzo propadanje. Kratkotrajnost i propadanje grobnice je u egipatskom religijskom imaginarijumu u izvesnom smislu moglo dovesti u pitanje zagrobni život pokojnika. Zbog toga se ukazala potreba za iznalaženjem adekvatnijeg rešenja, koje bi obezbedilo večno trajanje grobnice a samim tim i večnu egzistenciju preminulog. Odnosno, osmišljavanje strukture čija će dugovečnost biti zagarantovana, naročito ukoliko se radilo o grobnici faraona, nametalo se kao primarni cilj i kao takvo je u potpunosti korespondiralo sa brojnim religijskim i ideološkim aspektima sakralnih praksi u starom Egiptu.

Sudeći prema tradiciji, Imhotep je nakon dužeg eksperimentisanja sa materijalima, što je podrazumevalo da se u izvesnom smislu cigla načini čvršćom, učinio radikalan potez opredelivši se za kamen. Ovom inovacijom, Imhotep je uspeo da obezbedi trajnost građevine i kako je to formulisao M. Barta, da stvori strukturu koja je trebala da simboliše večnu palatu u kojoj je faraon (bog) posle svoje fizičke smrti, nastavljao da živi i gde je trebalo da se u svojoj besmrtnosti pridruži ostalim članovima staroegipatskog panteona bogova (vidi Bárta 2003). U tom smislu, kamen se ukazao kao pogodan materijal koji je obezbeđivao da večna palata (piramida u Sakari) zaista traje večno i da se time ujedno još jednom potvrdi “božanski karakter” Nečeriheta. Pored toga, monumentalnost i veličanstvenost zdanja je imalo za cilj da reprezentuje određenu vrstu ideološkog manifesta. Odnosno, izgled i grandioznost građevine su omogućavali da ona predstavlja specifičnu vrstu medijuma koji je svedočio ne samo o božanskom karakteru faraona, nego i o njegovoj ogromnoj svetovnoj, tj. političkoj, vojnoj i ekonomskoj moći. Kroz ovakvu prizmu observacije moglo bi se konstatovati da je jedna od sekundarnih funkcija arhitektonskog kompleksa u Sakari bila i to, što je on na određeni način predstavljao pogodno sredstvo političke i religijske propagande, kao i indoktrinacije, što je svakako bilo komplementarno sa njegovom primarnom sakralnom funkcijom. Džoserova piramida, posmatrana na ovakav način, može se smatrati jednim od prvih primera korišćenja oficijalne državne arhitekture u propagandno političke svrhe. Ovakav pristup, kojim se kroz arhitekturu grobnica, naglašavao položaj kralja u svim svojim formama, je tokom sledeća dva stoleća istražen do svojih krajnjih granica, što je postalo moćan katalizator u razvoju egipatskog društva (Šo 2004, 139).

Džoserov piramidalni kompleks u Sakari: snimak iz vazduha

Sl.5 – Džoserov piramidalni kompleks u Sakari: snimak iz vazduha

Bez tendencije da se opisuje i analizira arhitekstonski kompleks Džoserove piramide u Sakari, treba istaći da je stepenasta piramida nastala kao finalni produkt više faza u izgradnji (Michalowski 1977), odnosno kao rezultat šest verzija plana koji su plod postepenog upoznavanja sa mogućnostima novog građevinskog materijala (Šo 2004, 138). Inicijalno je grobnica bila zamišljena kao mastaba okružena zidom, koja bi bila postavljena iznad grobne komore locirane ispod zemlje. Ova prvobitna faza se danas označava sa M1. Zatim je došlo do postepenog širenja gabarita prve mastabe na sve četiri strane, što se označava kao faza M2, a nakon toga se proširuje njena istočna strana, što predstavlja fazu M3 (Bárta 2003, 16). Sledeća faza koja se označava se P1, zapravo podrazumeva nadogradnju proširene mastabe sa još tri stepenika (u obliku tri manje mastabe), čime se dobija oblik četvorostepene piramide. Nakon toga je usledila završna faza na gradnji same konstrukcije piramide, gde se nakon još jednog širenja bazične mastabe, proširuju stepenici izgrađeni u fazi P1. Na njih su zatim dograđena još dva nivoa, čime je piramida dobila konačan šestostepeni oblik, što je označeno kao faza P2 (Bárta 2003; Lange i Hirmer 1972). Kao razlog zbog kojeg je Imhotep odstupio od svoje prvobitne zamisli izgleda grobnice u obliku mastabe, navodi se to što se ispostavilo da je mastaba niža od zidova kompleksa i ostalih objekata sepulkarnog karaktera unutar njega (Michalowski 1977, 110-111). J. Lauer ističe, da piramidalni oblik Džoserove grobnice asocira na gigantsko stepenište koje se uzdiže ka nebu i da je trebalo da omogući uzlet duše mrtvog faraona ka Suncu, odnosno svom ocu Reu (Lange i Hirmer 1972, 52). Posmatran na taj način, sakralni značaj samog stepenastog oblika grobnice – kao putu ka nebu i večnosti – olakšavao je Nečerihetu da izvrši sintezu sa svojim nebeskim tvorcem, odnosno da se na taj način ostvari povratak sina (faraona), svome ocu. Upravo kroz ovakvu percepciju, piramidalni oblik grobnice bi se mogao interpretirati kao mesto konačnog počinka božanskog faraona, odnosno kao forma koja asocira na prvobitnu humku (planinu) koja rađa boga tvorca Rea. Kult Rea je u ovom periodu bio inače izrazito jak, a Imhotep – kao njegov prvosveštenik – bio je svakako svestan ovakve simbolike koju je zapravo materijalizovao kroz oblik stepenaste piramide.

Džoserov piramidalni kompleks u Sakari: crtež idealne rekonstrukcije

Sl.6 – Džoserov piramidalni kompleks u Sakari: crtež idealne rekonstrukcije

Celokupni areal Džoserove grobnice se prostire na površini 545 x 277 m, dok je sama piramidalna građevina visine 60m, sa osnovama dimenzija 140 x 118m (Šo 2004, 138).  Kompleks je pravougaonog podorisa (sl. 5 i 6) i izuzev od same piramidalne građevine, sastoji se i od velikog broja objekata koji su svi bili posvećeni održavanju različitih oblika kraljevskog kulta. Hramovi i kapele,  kao i veliko otvoreno dvorište koje je služilo vladaru za obeležavanje Sed-svetkovina, čine sastavni deo kompleksa (Lange i Hirmer 1972, 50). Takođe, sa severne strane piramide se nalazio hram sa Džoserovom statuom u serdabu, koji je zapravo bila zatvorena prostorija. Pretpostavlja se da je kompleks u Sakari kao zagrobni dom faraona, svoj oblik u izvesnoj meri preuzeo iz svetovnog doma kralja, Inebu Hedža (belog zida), tj. prestonice Memfisa. Zbog toga se kompleks u Sakari ujedno smatra značajnim za rekonstrukciju izgleda prestonice Starog carstva u periodu vladavine Džosera.

Imhotepov hram (kapela) na ostrvu File izgrađen u vreme Ptolomeja V Epifana

Sl.7 – Imhotepov hram (kapela) na ostrvu File izgrađen u vreme Ptolomeja V Epifana

 Razvoj i karakteristike Imhotepovog kulta

Uzimajući u obzir današnji fond raspoloživih podataka, ne može se sa sigurnošću odrediti vreme kada je počelo poštovanje Imhotepa, odnosno tačan period, kada je došlo do početaka formiranja njegovog kulta. Postoje određene indicije da počeci štovanja sežu još u period Starog carstva, odnosno nedugo nakon Imhotepove smrti. Moguće da je već od četvrte dinastije, tačnije od vladavine faraona Menkaurea, tj. Mikerina (2532 – 2503. god. p.n.e.), Imhotep mogao imati polu božanski status (Turnure 1952, 27). U tom periodu je verovatno bio poštovan u regionu oko Memfisa, tj. u blizini njegovog groba, odakle se kult postepeno vremenom proširio na prostor celog Egipta. Međutim, na osnovu današnjeg stepena istraženosti, nije moguće precizno pratiti proces širenja i jačanja Imhotepovog kulta sve do perioda vladavine Saiske 26. dinastije, koja je vladala od 664. do 525. godine p.n.e. Moguće je, da je tokom 19. dinastije Imhotep poštovan u rangu polu-boga, kao sin Ptaha i boginje Sehemet, mada se kao njegova majka pominje i obična žena Hereduanh za koju postoje indicije da je bila deifikovana zajedno sa njim, na šta je već ukazano u prethodnom delu teksta. Tokom vladavine 26. dinastije Imhotep je deifikovan čime je uvršćen u plejadu egipatskih bogova. Od tog perioda se smatra božanskim mudracem u pravom smislu reči: postavljen mu je hram, poštuje se kao bog, poseduje vlastito sveštenstvo a vremenom dolazi do njegovog poistovećivanja sa grčkim Asklepijem, tj. rimskim Eskulapom (Bárta 2003, 9). Postoje međutim i drugačije interpretacije pojedinih autora, koji zastupaju stanovište da je Imhotep smatran polu bogom sve do persijske okupacije Egipta kada je deifikovan i dobio status boga (vidi Turnure 1952). Deifikacijom, Imhotep je  pored Ptaha i boginje Sehemet, postao treći član velike trijade Memfisa, u kojoj je zamenio boga Nefertuma. Budući da je smatram bogom mudrosti i pisanja, veoma često se dovodi u vezu i sa Totom (Shaw and Nicholson 1995, 139). O njegovom poređenju sa Asklepijem tokom Ptolomejskog perioda svedoči i naziv centarlnog mesta njegovog kulta u Sakari koje se često naziva Asklepion (Shaw and Nicholson 1995). Već je istaknuto da je Imhotepov kult kulminirao tokom vladavine Ptolomeja. U ovom periodu je na ostrvu File, Ptolomej V Epifan inicirao izgradnju manje kapele (sl. 7 i 8), koja je bila posvećena njegovom kultu i koja još uvek postoji (Bárta 2003; Turnure 1952). Ovo svetilište je locirano pored monumentalnog ulaza u Esetin (Izidin) hram, pored prvog pilona sa leve strane i veoma ga je teško uočiti (Bárta 2003, 13).

                      

Imhotepov hram (kapela) na ostrvu File izgrađen u vreme Ptolomeja V Epifana

Sl.8 – Imhotepov hram (kapela) na ostrvu File izgrađen u vreme Ptolomeja V Epifana

U grčko-rimskom hramu Hathor u Denderi, sačuvan je jedan natpis koji svedoči o rasprostranjenom kultu Imhotepa. Tekst ovog natpisa glasi: “Cenjeni (hvaljeni) Imhotep. Neka ti je hvala, bože, rođen kao bog, božansko dete boga Ptaha, rođen u Memfisu, dostojno dete, … ti koji slabiš vreme nemaštine, spretan u rečima, iskusan u božanskom pismu, ti koji daješ život ljudima i štitiš bremenite, koji daruješ bremenite detetom, koji daješ sina svakome, ko o njega moli, ti koji štitiš decu,… koji služiš bogu, koji smiruješ nemoćne” (cit. po Bárta 2003: 10-11). Tokom perioda tzv. Saiske renesanse, porodica sveštenika Iahmesa osnovala je Imhotepov hram negde u oblasti današnje severne Sakare ili južnog Abusira, pri čemu su njeni članovi nosili titule Imhotepovih sveštenika (Bárta 2003, 12). Lokacija ovog svetilišta do danas nije otkrivena. Izvesno je međutim, da je i ovo svetilište privlačilo veliki broj hodočasnika i bolesnih, koji su Imhotepu zavetovali brojne votivne figurine. Kako ističe Turnure, hodočasnici, odnosno bolesni su dolazili da prenoće u hramu Imhotepa u prisustvu njegovih sveštenika u nadi da će im se Imhotep ukazati u snu i pružiti odgovor tj. lek koji bi pomogao njihovom ozdravljenju. Ukoliko pacijent nije mogao da zaspi, ili ukoliko mu se Imhotep nije pojavio u snu, ulogu božanstva je na sebe preuzimao Imhotepov sveštenik, očito bez prigovora pacijenata (Turnure 1952, 27-28). Zahvaljujući sačuvanom tekstu iz hrama u Denderi, poznato je da je postojalo verovanje da Imhotep – između ostalog – poseduje moć u lečenju steriliteta i da može da usliši želju za muškim potomkom. Osobe koje su tražile pomoć od Imhotepovih sveštenika su veoma često, moguće od njih samih, kupovali i prinosili Imhotepu na dar brojne votivne figurine sa njegovim likom. One su predstavljale određenu formu zavetnih darova i na njima je veoma često bio utiskivan tekst sa imenom bivšeg stradaoca koji se zahvaljuje Imhotepu na izlečenju (Turnure 1952, 28). Ovakve figurine su nalažene često u grobovima lekara i hirurga i činile su sastavni deo pogrebnog fundusa. Po nekim autorima, ta praksa je mogla početi još od vremena Starog carstva o čemu svedoče određeni grobovi sa nekropola u Sakari i Abusiru. Ove statuete, kojih je do sada pronađeno nekoliko stotina, imaju ujedno ogroman značaj kao jedino svedočanstvo o ikonografskom predstavljanju Imhotepa. Figure većinom potiču iz perioda vladavine Saiske, kao i iz perioda vladavine dinastije Ptolomeja. Najčešće su izrađivane od bronze i malih su dimenzija. Na njima je Imhotep uvek predstavljen kako sedi na stolici sa rukama koje pridržavaju razmotan svitak papirusa koji drži položen na kolenima (sl. 1 i 9). Ovaj svitak se tumači kao simbol mudrosti i obrazovanja, dok duga suknja koja mu dopire do članaka, reprezentuje njegov sveštenički status (Bárta 2003, 12). Oblici figura variraju u određenim detaljima (npr. u dužini suknje), ali je ikonografska šema u suštini uniformna. Imhotep se predstavlja kako sedi u frontalnom stavu, što se uklapa u tradicionalnu pozu prikazivanja sedećih figura u vajarstvu (Turnure 1952). Jedina uočljiva značajnija varijacija je u tome, što se povremeno prikazuje gologlav (obrijane glave), a ponekad sa specifičnom kapom na glavi koja se vezuje za Ptaha, budući da je Imhotep smatran njegovim sinom i članom velike trijade Memfisa (Bárta 2003: 12). O Imhotepu kao Ptahovom sinu, pisao je i Maneton u svom delu, koji – izuzev što pominje njegova arhitektonska dela – govori i o njegovom autorstvu nad pojedinim svetim knjigama. Imhotepov kult se izuzev u Sakari, Deir el-Medini i hramu na ostrvu File, slavio i u Karnaku, kao i u Deir el-Bahariju (Shaw and Nicholson 1995, 140). U oblasti Veseta (Tebe), centar Imhotepovog kulta se nalazio u zadušnom hramu kraljice Hatšepsut (Maatkare), koja je vladala od 1473. do 1458. godine p.n.e. Njen hram, u periodu kada je u njemu poštovan kult Imhotepa, više nije služio svojoj primarnoj funkciji. U njemu je inače Imhotep poštovan zajedno sa kultom Amenhotepa – sinom Hapua – koji je bio vezir tokom vladavine Amenhotepa III (1390 – 1352). On je kasnije, poput Imhotepa, deifikovan, što se verovatno desilo tokom vladavine 22. dinastije. Kao bog mudrosti, Imhotep je poput Tota, izuzetno poštovan među pisarima koji su ga prizivali pre početka njihovog rada. Njegov kult je bio toliko raširen, da je tokom helenizma prevazilazio granice Egipta, dok je kako ističe švajcarki egiptolog Erik Hornung, u Egiptu na kraju Ptolomejskog perioda bio cenjeniji i od boga Ptaha (vidi Hornung 2002). Pojavom hrišćanstva, Imhotepov kult doživljava naglu stagnaciju, ali ipak opstaje sve do vladavine cara Justinijana po čijoj naredbi – sredinom šestog veka – prestaje aktivnost hrama na ostrvu File, čime se ubrzo njegov kult u potpunosti gasi (Turnure 1952, 28). Od tog perioda, tokom sledećih decenija i vekova, sećanje na Imhotepa praktično skoro u potpunosti nestaje. Ipak, ono na neki način opstaje u prilično modifikovanoj i dodatno mitizovanoj formi u uskim krugovima ezoteričara, okultista i alhemičara, pri čemu u kontekstu ideja ovih pojedinaca i grupa dobija poseban značaj kasnije tokom srednjeg veka. Verovatno zbog opstanka u ovakvom kontekstu, u prvim fazama novovekovnih istraživanja starog Egipta, istraživači su Imhotepa smatrali mitološkom figurom osporavajući njegovu realnost kao istorijske ličnosti. Ovakvo tumačenje, koje je konsekventno bilo uzrokovano zbog potpuno drugačijih karakteristika tradicije o Imhotepu koja je postojala krajem osamnaestog i tokom većeg dela devetnaestog veka, praktično je opstalo kao dominantna paradigma sve do potvrde njegove istoričnosti koja je usledila tek razvojem modernih istraživanja.

Figurina Imhotepa. Arheološki muzej u Bratislavi

Sl.9 – Figurina Imhotepa. Arheološki muzej u Bratislavi

 Još jedan aspekt koji je u direktnoj vezi sa kultom Imhotepa, odnosno sa njegovim slavljanjem kao boga mudrosti, vezuje se za činjenicu što mu je u ranijoj tradiciji (tokom drugog milenijuma p.n.e.), pripisivano autorstvo mudroslovne literature (Bárta 2003, 12). Na osnovu tradicije, smatra se da je napisao veliki broj instrukcija, od kojih do danas nije ništa sačuvano (Shaw and Nicholson 1995, 139). Zbog potencijalnog autorstva – zajdeno sa Hardžedefom i Ptahhotepom – uvršćen je u grupu tvoraca tzv. “literature mudrosti”, odnosno mudroslovne literature. Hardžedef je smatran mudracem, koji je na osnovu tradicije služio na dvoru faraona Hufrua, tj. Keopsa (2589 – 2566. god. p.n.e.), a moguće da je bio jedan od faraonovih sinova, koji se nikada nije popeo na kraljevski presto (Rokati 2005, 71). Njemu se pripisuje veliki broj didaktičkih tekstova, označenih pod egipatskim terminom sebayt, što bi se moglo prevesti kao saveti ili “instrukcije” (Shaw and Nicholson 1995, 305). Pod ovom vrstom tekstova se zapravo misli na staroegipatske literarne tekstove pouka (vidi Žába 1968). Brojne su kontradiktornosti i nejasnoće koje ova literarna dela vezuju za određene autore. Tako se npr. za pojedine tekstove, koje je prema tradiciji sastavio Hardžedef, ispostavilo da su nastali znatno kasnije  od strane drugih autora (Shaw and Nicholson 1995, 305). Generalno posmatrano, autorstvo nad ovim tekstovima je predmet neprekidne diskusije, pri čemu im se autorstvo više određuje na osnovu tradicije, nego što je ono potvrđeno neposrednim dokazima koji bi pojedine tekstove sa sigurnošću mogli vezati za određene autore. U tom smislu, ne postoji ni jedan sačuvan tekst, koji bi se mogao povezati sa Imhotepom  (Rokati 2005, 71). Međutim, tradicionalno se upravo Imhotep smatra autorom prvog teksta ovakvog sadržaja (vidi Hornung 2002). Češki egiptolog Zbinek Žaba (Zbyněk Žába), bazirajući se prvenstveno na proučavanje tekstova čijim se autorom smatrao Ptahhotep – koji je živeo tokom pete dinastije – ceo ovaj literarni žanr je formulisao pod nazivom “Knjige mudrih saveta za život” (vidi Žába 1968). Pri tome se u zavisnosti od autora ili bolje rečeno potencijalnih autora tekstova, govori o Ptahhotepovoj, Hardžedefovoj i drugim naukama. Uopšteno govoreći, cilj ovih nauka (tekstova), je bilo pružanje korisnih saveta činovnicima, koji su trebali da zauzmu položaje u državnoj administraciji (Bárta 2003, 12). Tekstovi zapravo pružaju savete, na koji način novi činovnici treba da se ponašaju u skladu sa moralnim i etičkim normama, pri čemu oni svoje temeljno uporište imaju u prošlosti kao reprezentu ispravnosti. Kao univerzalni uzor se u tom kontekstu, ističe tadicija prošlih vremena. Očito da je ovakav sadržaj tekstova imao za jedini cilj, da se obezbedi odgovarajuće funkcionisanje državne ideologije sa jednostrano koncipiranom percepcijom sveta koja podrazumeva vladara na čelu države, koji zajedno sa egipatskim bogovima kontroliše sve sfere života starih Egipćana (Bárta 2003, 12). Tekstovi su pisani u formi stiha i predstavljaju omiljeni i najrasprostranjeniji žanr koji egzistira tokom celog perioda postojanja egipatske države. U celini tekstovi odišu potenciranim etičkim sadržajem, pri čemu se stalno aludira na ispravnost iz prošlosti kao jedinog adekvatnog i ispravnog uzora. U njima je zastupljen i žanr životopisa, ali se pre svega uočava koncept  gde jedna osoba savetuje drugu, pri čemu su vidljivi određeni uspostavljeni šabloni kao što su komunikacija na relacijama: vladar – podanici (ili naslednik), otac – sin, učitelj – đak i slično. Etička formulacija ispravnosti kroz oblik davanja saveta je svakako bila u skladu sa Maat, tj. univerzalnim redom, gde se, kako ističe J. Assman, Egipat mora posmatrati kao kolektivna zajednica, pri čemu se ne uočava razlika između etike i etikete (Assman 2003). A. Rokati, pominje jedan papirus u kome se Imhotep svrstava u grupu ostalih cenjenih pisaca, a u svojstvu glorifikacije same pismenosti  drevnih autora. U pitanju je papirus Čester Beti IV, čiji se nastanak datuje u XIII vek p.n.e. (Rokati 2005, 71). Deo ovog teksta glasi: “Ima li ovde nekog poput Hardžedefa ili nekog poput Imhotepa? U naše doba nije se rodio niko nalik Nefertiju i Hetiju, najvećem među njima. Upoznaću te sa imenima Ptahemdžehutija, Heheperreseneba. Da li ima još neko poput Ptahhotepa i Kairesa?” (cit po Rokati 2005, 71). Još jedan dokaz, koji indirektno upućuje na Imhotepa kao jednog od autora mudroslovne literature, potiče iz  dvadesete dinastije. U jednom grobu nekropole u Sakari je konstatovan natpis na kome se Imhotep pominje u tzv. Antef pesmi, u kojoj se govori kako njegove reči tj. fraze, treba da budu svima u ustima (vidi Fischer-Elfert 2003).

10 Crtež nekropole u Sakari, sa obeleženom grobnicom S 3518, i ucrtanim položajem u okviru tzv. ,,Galerije Ibisa”

Sl.10 – Crtež nekropole u Sakari, sa obeleženom grobnicom S 3518, i ucrtanim položajem u okviru tzv. ,,Galerije Ibisa”

 Pojedini aspekti problematike u vezi sa određivanjem lokacije Imhotepovog groba

Iako potraga za Imhotepovim grobom, kao i sistematska arheološka istraživanja koja se vrše u tom prvcu traju već decenijama, do sada njegova grobnica nije pronađena, ili nije sa sigurnošću ubifikovana. Većina istraživača smatra da se lokacija groba nalazi negde u oblasti nekropole u Sakari (sl. 10), ili eventualno na nekropoli Abusira. Ovakve hipoteze su prilično argumentovane i logične, budući da je Imhotep kao ličnost visokog ranga sa značajnim funkcijama koje je obavljao u kraljevskoj palati tadašnjeg glavnog grada Inebu Hedža (Belog zida), morao biti sahranjen na elitnoj nekropoli Sakare na kojoj počivaju osobe sličnog ranga (Bárta 2003, 17). Još preciznije moglo bi se govoriti o regionu severne Sakare, odnosno o tome, da se njegov grob nalazi u blizini Džoserove piramide (Josephson 2001, 152). Masovna kampanja arheoloških iskopavanja u Sakari, koju je započeo i vodio engleski arheolog Walter Bryan Emery, rezlutirala je 1964. godine otkrićem grobnice br. S 3518 (sl. 11), kao i nekropole svetih životinja (Shaw and Nicholson 1995: 140). Radi se o mastabi izgrađenoj tokom treće dinastije, čije dimenzije podorisa prelaze 20 x 50 m, koja se sastoji sastoji se od čitavog niza kultnih prostorija, hodnika i ostava, i u kojoj je pronađen veliki broj otisaka cilindričnih pečata faraona Džosera, kao i značajna količina keramičkih posuda i mumificiranih darova (Bárta 2003, 17). Sama grobnica se nalazi u sklopu jednog šireg kompleksa tunela, poznatih i kao “galerija ibisa” (sl. 12 i 13). Radi se zapravo o širokom prostoru podzemnih galerija, koji je nešto mlađeg datuma od same grobnice i u kome je konstatovan ogroman broj od više hiljada mumija svetih životinja. Većina mumija pripada ibisima, ali značajan je i broj mumificiranih sokolova, mačaka i babuna. Mumije ibisa su bile deponovane uz zidove galerije i bile su smeštene u posude od terakote. Mumificitrane životinje zapravo predstavljaju zavetne darove koji su donošeni tokom dužeg vremenskog perioda u nečiju čast. Potrebno je istaći, da se ptica ibis smatra svetom životinjom boga mudrosti i znanja Tota sa kojim je Imhotep na neki način u kasnijoj tradiciji poistovećivan. Šta više, sudeći prema tradiciji, Imhotep je smatran  “gospodarem Ibisa”. Sve ove indicije uzrokovale su da W. B. Emery, grobnicu S 3518, prezentuje kao grobnicu Imhotepa, iako direktan dokaz koji bi ovakvo njegovo stanovište potvrdio do danas nije pronađen. Iz današnje perspektive, većina istraživača ovu hipotezu odbacuje (Bárta 2003, 17). Zanimljivo je napomenuti da su sa Emrijevom smrću, dalja istraživanja u ovom pravcu prekinuta. Takođe, treba istaći, da grob S 3518 u celini sa “galerijom ibisa” čini jedinstven primer u istoriji starog Egipta ukoliko se posmatra masovnost koncetracije broja zavetnih darova na jednom mestu.

  

Mastaba: S 3518, za koju je W. B. Emery smatrao da predstavlja Imhotepov grob

Sl.11 – Mastaba: S 3518, za koju je W. B. Emery smatrao da predstavlja Imhotepov grob

Postoji i druga hipoteza, koju zastupa manji broj naučnika kao što su Ayman Gemal i drugi. Oni Imhotepov grob lociraju u podzemne galerije Džoserove stepenate piramide. Ova grupa istraživača  ističe da je arhitekta Imhotep verovatno sahranjen u grobnici koja bi mogla biti locirana ispod Džoserove grobne komore, negde u kilometarskom nepreglednom spletu hodnika. U tom kontekstu se, kao potencijalna lokacija pominje i tzv. južna grobnica. Ipak, uz distanciranje od rasprava koje se odnose na otvoreno pitanje funkcije južne grobne komore – tj. da li je ona predstavljala Južno kraljevstvo ili je njena namena bila da simboliše neku formu kopije severne grobnice, odnosno da u njoj počiva faraonova placenta ili vladarev duh ka (vidi Bárta 2003, 16) -potrebno je napomenuti da  hipoteza po kojoj je ona predstavljala Imhotepovu grobnicu nema nikakvih argumenata, pa je stoga treba isključiti kao neodrživu.

“Galerija Ibisa” koju čini splet hodnika sa velikim brojem mumificiranih životinja

Sl.12 – “Galerija Ibisa” koju čini splet hodnika sa velikim brojem mumificiranih životinja

Svako istraživanje čiji je cilj lociranje i potvrđivanje Imhotepove grobnice, svakako privlači pažnju široke javnosti koja neprestano žudi za senzacionalnim i epohalnim arheološkim otkrićima. Zbog toga je potraga za Imhotepovim grobom, još od istraživanja koja je vodio W. B. Emery, u izvesnom smislu opterećena značajnom tendencioznošću u interpretacijama zarad što ranijeg ostvarivanjem željenog cilja. Uostalom, Egipat se mnogostruko pokazao kao izuzetno pogodno tlo za stvaranje senzacije na polju arheoloških istraživanja u čitavom nizu različitih primera. Verovatno rukovođena ovakvom željom za sticanjem popularnosti i izazivanja medijske senzacije, poljska ekspedicija kojom je rukovodio K. Mysliwiec, a koja je vršila istraživanja na prostoru zapadno od Džoserovog kompleksa, 1996. godine je objavila vest da je pronašla Imhotepov grob, što je imalo odjeka u svim vodećim svetskim medijima (vidi Bárta 2003, 17-18). Celokupna interpretacija o navodnom pronalasku Imhotepove grobnice se pri tome temeljila na svega nekoliko nalaza iz perioda Džoserove vladavine koji su bili pronađeni izvan konteksta, što je opravdano izazvalo oštru reakciju egipatskih institucija i naučnih krugova. Na kraju se ispostavilo da je pronađena grobnica, zapravo struktura koja potiče iz perioda šeste dinastije.

Bez obzira na generacije arheologa koji nastoje da dođu do ovako značajnog otkrića, za koje se često i u stručnoj literaturi već po ustaljenom i prilično negativnom šablonu pominje da bi bilo ravno Karterovom otkriću Tutankamonove grobnice, problematika oko lociranja Imhotepovog groba nije dobila adekvatno argumentovano rešenje. Pored toga, kao što je ukazano, ovo pitanje je opterećeno  brojnim subjektivnim i tendencioznim interpretacijama, što ujedno dodatno otežava i opterećuje istraživanja koja se vrše u ovom pravcu.

“Galerija Ibisa” koju čini splet hodnika sa velikim brojem mumificiranih životinja

Sl.13 – “Galerija Ibisa” koju čini splet hodnika sa velikim brojem mumificiranih životinja

 Period nakon gašenja kulta i stvaranje postegipatske tradicije o Imhotepu

Kao što je već istaknuto u prethodnom delu teksta, Imhotepov kult je pojavom hrišćanstva drastično oslabio i praktično je ugašen se prestankom aktivnosti u hramu na ostrvu File tokom Justinijanove vladavine (Turnure 1952, 28). Postoje izvesne naznake da se u prilično degradiranom i znatno izmenjenom obliku možda zadržao čak do pojave islama u Egiptu, ali ovakva konstatacija se ipak mora uzeti sa rezervom. Usled permanentnog potiskivanja od strane hrišćanstva a kasnije verovatno i od islama, Imhotepov kult je postepeno nestao zajedno sa ostatkom staroegipatskog panteona. Uprkos tome, postoje indicije da je određeno sećanje vezano za Imhotepa ipak opstalo, iako je ono svakako u potpunosti poprimilo sasvim drugačije karakteristike, odnosno forme. Akceptujući sve raspoložive činjenice kojima se u ovom trenutku disponuje, apsolutno je nemoguće rekonstruisati procese koji se odnose na egzistenciju survivala Imhotepovog kulta u stolećima nakon VI veka. Odnosno, interpretacije koje bi se kretale u ovom pravcu bi neminovno u sebi saržale prilično naglašenu spekulativu formu. Uostalom, temeljna analiza o tome – na koji način je opstajala i kakve je promene pretrpela tradicija o Imhotepu nakon gašenja njegovog kulta u Egiptu, odnosno kakvi su bili procesi mitizacije i modifikacije postojećih survivala u različitim periodima prošlosti – bi svakako zahtevala posebnu i daleko kompleksniju interdisciplinarnu analizu od postojeće koncepcije ovog teksta. Uzimajući u obzir ovakvo faktičko stanje, ovom prilikom su samo u najkraćim crtama sumirani najosnovniji argumentovani podaci koji se odnose na neke od aspekata uticaja i refleksija tradicije o Imhotepu tokom srednjeg veka, ali i u savremenom kontekstu.

Hermes Mercurius Trismegistus. Podni mozaik iz katedrale u Sijeni

Sl.14 – Hermes Mercurius Trismegistus. Podni mozaik iz katedrale u Sijeni

Tokom srednjeg veka svest o Imhotepu je skoro isključivo postojala  samo u uskim krugovima alhemičara, mistika, vračeva i magova. Među njima je Imhotep svakako poštovan i smatran drevnim mudracem, ali je istorijska percepcija o njemu bila znatno izmenjena. Imhotep se u ovom periodu poštovao i doživljavao u potpunosti izvan realnog istorijskog konteksta, ali i na posve drugačije načine od onih svojstvenih ranijoj tradiciji. Zapravo, delovanjem ovih krugova, postepeno se formirala zasebna i specifična tradicija o Imhotepu koja je korespondirala sa širokim praksama i idejama onovremene ezoterije i misticizma. Upravo su ovakve okolnosti ujedno konsekventno u značajnoj meri doprinele i činjenici da je sve do pronalaska direktnih dokaza kojima je potvrđena njegova istoričnost, moderna istoriografija Imhotepa smatrala za polu mitološku ili mitološku ličnost. Tokom srednjeg veka, u određenim domenima hrišćanskih teoloških tumačenja, Imhotep se predstavljao kao mudar paganski prorok koji je predvideo dolazak hrišćanstva. Ovakav koncept je postavljen još od strane sv. Avgustina i Tomaza Kampanela. Takođe, u filozofskim diskusijama hrišćanskih pisaca se povremeno pominje i kao savremenik Mojsija. Krugovi ezoteričara su ga veoma često poistovećivali sa Hermesom Trismegistosom (Bárta 2003), o čijoj istoričnosti ne postoji potvrda, ali zato se za njega vezuje čitav korpus različitih legendi od kojih ga jedna poistovećuje sa bogom Totom. Mercurius ter Maximus, odnosno Hermes Trismegistos se tradicionalno smatra i jednim od osnivača hermetičkih duhovnih nauka. Od čitavog spektra kontradiktornosti i konfuznosti koje se vezuju za ovu ličnost, jedna je i ta po kojoj je on poistovećivan sa Imhotepom. U tom kontekstu se Imhotepu od strane srednjovekovnih, ali i današnjih ezoterijskih krugova pripisuje autorstvo svetih, odnosno egipatskih spisa, koje predstavljaju bazu hermetičke prakse. Švajcarki egiptolog Erik Hornung, koji se pretežno bavio izučavanjem religije i kraljevskim tekstovima Novog carstva, navodi da je zapravo ikonografska predstava Imhotepa, poslužila kao osnov za formiranje Hermesa Trismegistosa (Hornung 2002).  Pored toga, postoje indicije da je lik Hermesa Trismegiistosa (sl. 14) formiran još tokom helenizma i da je nastao sinkretizmom bogova Hermesa i Tota. Budući da je Imhotep u ranijoj tradiciji povremeno poistovećivan sa Totom, nije čudno što je u srednjem veku došlo i do izvesnih disperzivnih izjednačavanja njegovog lika sa predstavama Hermesa Trismegistosa. Slobodna shvatanja srednjovekovnih mistika, magova i vračeva, prouzrokovala su ogroman broj pseudonaučnih elemenata koji se i danas u različitim okultističkim i ezoterijskim krugovima, kao i u okvirima tradicije masonskih redova (sl. 15) vezuju za Imhotepa.

Skulptura na spoljnoj fasadi masonskog hrama škotskog reda u Los Anđelesu. Skulptura predstavlja faraona Džosera (sedeća figura) i Imhotepa (stojeća figura). Autor skulpture napravljene 1961. godine je Albert Stewart

Sl.15 – Skulptura na spoljnoj fasadi masonskog hrama škotskog reda u Los Anđelesu. Skulptura predstavlja faraona Džosera (sedeća figura) i Imhotepa (stojeća figura). Autor skulpture napravljene 1961. godine je Albert Stewart

Izgradnja (uslovno) “nove tradicije” o Imhotepu, koja je započela u ovakvim okvirima tokom srednjeg veka, ujedno uslovljava i širu savremenu sliku o Imhotepu. Tako se njegov lik u savremenom kontekstu pojavljuje u najrazličitijim pravcima nju ejdž (New Age) religijskih koncepata, pri čemu se po pravilu predstavlja uz čitav niz često međusobno kontradiktornih pseudonaučnih i fiktivnih tvrdnji o njegovoj ličnosti i značaju. Internet u tom smislu, pruža najbolje, ali i nepregledno svedočanstvo o fikcijama najčešće predstavljenih kao “skrivenim istinama” koje prate njegovo ime. Uzimajući u obzir predhodno navedeno, moglo bi se uslovno konstatovati, da je Imhotep postao neka vrsta popularnog i kvazinaučnog fenomena za koji se vezuje čitav niz najšireg mogućeg eksperimentisanja na nepreglednim pseudonaučnim poljima. Pored toga, njegov lik je vremenom poprimio i izvesnu političku konotaciju. Odnosno, afrocentrični krugovi ga prikazuju kao “crnog genija” koga su lažno prisvojili belci i predstavili ga kao čoveka svetle boje kože. Ovakvo tumačenje se svakako uklapa u korpus afrocentričnih kvazinaučnih teorija o poreklu civilizacije i progresa. Takođe, kao što je ukazano u prethodnom delu teksta, Imhotep predstavlja predmet interesovanja i za različite hrišćanske neoprotestantske, dogmatske i ekstremnije kreacionističke grupacije, koje ga tendencionalno i naravno bez i jednog validnog argumenta poistovećuju sa biblijskim Josifom. Što se tiče savremenog vizuelnog stvaralaštva, imhotep je predstavljao inspiraciju pojedinim slikarima, ali je ipak najznačajnije uticao na kinematografiju u kontekstu koje je njegova ličnost prikazivana na način koji nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa realnošću i stvarnim istorijskim kontekstom. Kao najreprezentativniji a sasvim sigurno i najpoznatiji primer u tom smislu treba pomenuti filmove “The Mummy” i “The Mummy Returns”, koji bi se mogli podvesti pod žanr naučne fantastike, avanture i akcije. Pored toga, o Imhotepu je takođe napravljeno i nekoliko dokumentarnih filmova, koje odlikuje prilična površnost u obradi teme. Izuzetak svakako predstavlja dokumentarni film napravljen u italijanskoj produkciji, koji nosi spektakularan, ali svakako i prilično opravdan naziv: “Imhotep, genije iz Sakare”.

Na osnovu predhodno navedenog, moglo bi se uslovno konstatovati da Imhotep u savremenom kontekstu predstavlja specifičan kulturni i subkulturni fenomen, kao i “ličnost” koja među pojedinim pripadnicima alternativnih religijskih koncepata, uživa posebno poštovanje. Ipak, istorijski podaci o Imhotepu nemaju mnogo dodirnih tačaka sa njegovim prikazivanjem i percipiranjem kakvo postoji u različitim savremenim izrazima i tendencijama. Uprkos tome, veličanje koje je prisutno, više je nego opravdano ukoliko se uzme u obzir njegov enorman doprinos na različitim poljima, kao i vremenski kontekst u kome je Imhotep živeo. U tom kontekstu, epitet “genije iz Sakare” koji najčešće stoji uz njegovo ime, čini se svakako opravdanim i realnim.

za P.U.L.S.E: Kristijan Obšust

Bibliografija:

Assmann, Jan. 1996. Mosaik Distinction: Israel, Egypt, and the Invention of Paganism. Representations 56: 48-67.

Assmann, Jan. 2003. Smrt jako fenomén kulturní teorie: obrazy smrti a zádušní kult ve starověkém Egyptě. Praha: Vyšehrad.

Bárta, Miroslav. 2003. „Imhotep, stavitel nejstarší pyramidy na světě”. In Pražské egyptologické studie. Suplementa I, ed. Hana Vymazalová, 9-21. Praha: České národní egyptologické centrum a Český egyptologický ústav FF UK.

Fischer-Elfert,Hans-Werner. 2003. „Representations of the Past in New Kingdom Literature”. In“Never Had the Like Occurred”: Egypt’s view of its past, ed. John Tait, 119-137. London: UCL Press.

Hornung, Erik 2002. Tajemný Egypt: kořeny hermetické moudrosti. Praha: Paseka.

Josephson, Jack A. 2001. „Imhotep”. In The Oxford Encylopedia of Ancient Egypt 2, ed. Donald B. Redford, 151-152. Oxford: Oxford University Press.

Lange, Kurt i Hirmer, Maks. 1973. Egipat, Arhitektura plastika slikarstvo tokom tri milenijuma. Beograd: Jugoslavija.

Michalowski, Kazimierz. 1977. Nielen pyramidy. Krajina a ľud v údolí Nílu. Veda objavuje staroveký Egypt. Bratislava: Obzor.

Rokati, Alesandro. 2005. „Pisar”. U Likovi starog Egipta, ur. Serđo Donadoni, 71-94. Beograd: Clio.

Shaw, Ian and Nicholson, Paul. 1995. Dictionary of Ancient Egypt. Cairo: The American University in Cairo Press.

Šo, Ijan. 2004. Oksfordska istorija Starog Egipta. Beograd: Clio.

Turnure, H. J. 1952. A Statuette of Imhotep. Record of the Art Museum, Princeton University 11 (2): 25-28.

Žaba, Zbyněk. 1968. Tesáno do kamene, psáno na papyrus. Praha: Svoboda.