Ulogujte se / Kreirajte profil

Интеркултурално искуство у роману “Очеви и оци” Слободана Селенића

Заснован на интеркултуралном искуству, односно на феномену сусрета и судара различитих култура и менталитета, роман Очеви и оци (1985) Слободана Селенића, у коме се преплићу породична и друштвена драма једне епохе, бави се пре свега проблемима неспоразума на културном плану, те је у средишту нашег интересовањастога управо ово специфично интеркултурално брачно искуство и поменути проблем судара култура у заједничком животу двоје типичних представника својих нација, као релевантан аспект имаголошког истраживања. Наиме, кроз сусрет англосаксонског и балканског света, посредованог браком између Стевана Медаковића и Елизабете Блејк, као репрезената различитих култура и културних модела, те представникâ два лица Европе, откривају се она обележја домаће културе која би иначе остала латентна.

У центру Селенићевог интересовања су, између осталог, својеврсна опажања времена, простора, историје помоћу којих јунаци одређују себе и Друге у погледу етничког и културног идентитета (како је етнички идентитет тесно повезан са културним идентитетом, можемо говорити о етнокултуралном идентитету). Селенић конструише у свом делу специфичну, сложену „слику о Другом“, о другој култури, народу, језику (у савременој имагологији именованој термином hetero-image), но у исто време, поред конструисања појединих хетеростреотипа, успешно се етаблира и аутоимаж. Слика имагинарних културних реалитета који мотивишу понашање главних ликова почива и на покушају разградње постојећих стереотипа, из чега произилази и другачији начин њихове мотивације и индивидуализације. Аутор очигледно води дијалог са историјским временом, а његови јунаци, премда изразито индивидуализовани, носе се са последицима друштвено-историјских промена. Обухватајући раздобље између 1925. и 1945, о коме главни јунак Стеван Медаковић приповеда са временске дистанце од двадесетак година, дело кроз сећања јунака, а кроз смењивања наративних гласова брачних супружника, актуализује време од периода Стеванових постдипломских студија на Бристолском универзитету, где је упознао своју будућу супругу Елизабету, до краја Другог светског рата и смрти њиховог сина Михајла.

Стеванова страна културна појава, којом он пада у очи и одмах бива на неки начин издвојен и изопштен, утемељена је на фолклорно-епском, косовском патријархално-јуначком васпитању. Као приљежни питомац Нанкине кадетске школе, одгајан на њеним причама о народним легендама и митовима, он се у Енглеској осећа застрашено. Издвојеност у таквом окружењу у српском постидпломцу изазива још горљивије везивање за патријархалне и традиционалне стереотипе наше културе. Његова тврдоглава приврженост српској патријархалности и парохијалности бива, међутим, пољуљана пре свега чињеницом да је Елизабет, девојка у коју је заљубљен, странкиња. Овде се, несумњиво, сусрећемо и са нечим што је имаголошки познато као једна  врста стереотипног механизма – Стеваново преиспитивање и неодлучност, очигледно, долазе отуда што је он неко ко размишља у стереотипима – и он има свој „задатак“, по чему је сличан Лазаревићевом Миши Маричићу (Швабица):

До јуче у паници да бих могао које од светих обичаја наших, не одбацити, већ само видети туђим и непристрасним очима у бристолској чајџиници, ја видим Елизабету Медаковић, сред Београда, између мога оца Милутина и дојиље, скадарске Гојковице, као појаву могућу. Ништа ме у изненадно приспелој слици не узнемирава. […] Па шта ако је Енглескиња? Није ли и она човек, жена, не може ли бити мајка и супруга, само зато што није Српкиња? […] Зар Елизабети није место за нашим трпезаријским столом само зато што се не зове Ранка и за доручак не пије клековачу?

На готово идентичну дилему наилазимо и код Лазаревићевог јунака, код кога препознајемо деловање сличног стереотипног механизма:

Онда уведох Ану у тај мој завичај, и цела слика потамне. Људи ме гледаше као странца. Мојој матери неста смеха са усана. Моји нећаци и сестрићи клоне се своје тетке и ујне. Ја гледах само у њу. И њој беше тужно и хладно.

Стеванову првобитну нелагодност у страној култури смениће пркосна поноситост на своју полуоријенталну земљу, неуку и забиту, које наједном престаје да се срами. Стеван као представник изразито нерпилагодљивог народа, какви су уосталом и Енглези, својим колегама, страним студентима, пркосно и некако узинат, прича најгрозније приче о својој земљи које му падају на памет, видећи у озбиљности са којом се његов гладни народ односи према животу, његову моралну, људску узвишеност над лагодном мушичавошћу једне старе и нехајне културе. Међутим, његово краткотрајно самопоуздање увек изнова бива пољуљано, јер у страној средини, окружен Енглезима, заљубљен у Енглескињу, са пинтом енглеског националног пића у руци, усамљен, он осећа несигурност и преиспитује себе и своје понашање, осећајући узнемиреност  јер се плаши да вером не преокрене и не изда. Стеваново порекло и васпитање јесу, наравно, неизмењени део његове личности, али њега мења средина у којој се налази; он стално преиспитује себе (јесам ли преврнуо вером?), а у своју земљу се не враћа као онај који је био и пре одласка из ње, већ као специфична врста „капуташа“ – ни Енглез ни типичан Србин.

ocevi_i_oci-slobodan_selenic_v

Поводом Селенићевог романа свакако се може говорити и о литераризованим националним и етничким, историјским стереотипима. Како сматра Весна Тодоров, етнички стереотипи су схваћени као неутемељени и неосновани ставови и веровања једне етно-националне групе о једној или више других етно-националних група, тј. о њиховим представницима. Они су по правилу групни, тј. односе се на већи број људи, обично на припаднике целе једне групе. Погледе на Србе и српство, као и представе једних народа о другим, писац нам открива из углова различитих ликова. Вешто се, дакле, кроз аутоимаж или хетероимаж откривају особености одређеног националног „духа“. Селенићев презир према националистичкој политици многих својих сународника, и  не тако дискретно, испливава на површину кроз ставове његовог јунака Стевана Медаковића, који откривају типичан поглед на свет једног гређанског интелектуалца. Аутор нам кроз њих предочава на који начин интелектуалац са Балкана описује своју земљу и свој народ, како види однос сопственог народа са Западом.

Стеванова непристрасност и критичан однос према српском менталитету, његово самоосвешћивање у погледу сопствене нације, односно српства, потичу од његовог личног сазревања, професионалног и политичког. Он схвата да ствари не стоје онако како бисмо ми желели да их видимо. Успостављајући критичку дистанцу, он схвата да српство више није оно што о њему говори херојска епика, схвата да Срби нису најбољи народ на свету. Он почесто на своју непристрасност гледа као на издају, на нешто што је својствено Енглезима, и то је само још један од разлога за његово самопреиспитивање (нарочито тамо, у туђини, где себе подозриво посматра и сам себе шпијунира). Ипак, он остаје патриота, ма и противно својој вољи. Према сопственој тврдњи, српско питање није за њега било ни политичко ни историјско, већ дубоко лично. У патриотизму Стеван види живо осећање одговорности, а говорећи о свом националном осећању, тврди да га он заправо и нема. Он не може са Елизабетом говорити о томе јер врло јасно зна да она није наша, иако то све чешће заборавља: Како ћу пред несрбином Србе ружити? И – како ћу то пред Србима чинити? На трагу оваквог става, у коме се, заправо, рефлектује став самог писца, настаје симптоматичан и врло промишљен наслов дела – „Очеви и оци: Знао сам одувек да је српство моја судбина, да су Срби моји очеви и оци, од којих се човек не одриче ни када су наказни и зли, а некмоли онда када их види јадне и духовно потребите.

Елизабетини погледи на национални идентитет посве су другачији од Стеванових. Њен однос према Енглезима, са друге стране, хладан је и „неродбински“. За њу је патриотизам начин брисања појединца, последње прибежиште ниткова: Има много Енглеза које волим, и много оних које презирем, али ни једно ни друго не чиним зато што су Енглези. […] Сви народи имају садашње или будуће разлоге да мисле како су неупоредиви. Она у својим писмима износи значајне разлике између Срба и Енглеза, констатујући често како је неки српски обичај сасвим друкчији него у Енглеској, што нам омогућава да кроз њену визуру, а кроз успостављање идентитета према нечему што је друго/другачије, јасно уочимо две културолошке слике, два различита културна модела, а непобитно је, како тврди Бојан Ђорђевић (пишући о културолошким аспектима опозиције СВОЈ : ТУЂ у време рата и окупације), да се национални идентитет једнога народа гради, поред свих других релација, и на опозицији свога према туђем. Као што Стеван пореди на почетку романа сопствени народ са Енглезима, обратно чини Елизабета. Овде се, између осталог, види и како слика о Другом, на једној страни, постаје важан инструмент сопствене идентификације. Занимљиво је, са имаголошке стране, још једно њено запажање о Србима – Срби су, наиме, уверени да су генијалан народ и да то не треба доказивати, а с друге стране, исто тако, умеју хвалити Енглеску, уверени да Србија не ваља ништа. Поводом Стеванове националне одговорности и патриотизма, односно његовог поистовећивања са својим националним идентитетом, његова супруга странкиња примећује да је он „увек нешто крив и дужан пред својим Србима“, те истиче велике разлике између Срба и Енглеза, који су равнодушни и праве се да им је све свеједно (Енглез је као мртва риба). Посматрајући свог сина Михајла и поредећи своје Енглешче са размаженим Српчићима, она запажа да је њен Мајкл уздржан и нехвалисав, а ти мали Срби су као Ирци, наклоњени реторици, фантастици, те за моменат нестане граница између стварности са једне и епског са друге стране.

Друго поглавље романа обликовано је као Рахелино писмо Стевану, и у њему нам аутор открива погледе на Србе и српство из угла једне сефардске српске Јеврејке, и саме удате за Енглеза, која, такође, говори и о енглеском национу, али и о Јеврејима. Говорeћи Стевану о предностима прилагођавања, она им обома саветује да на међусобну различитост не гледају као на издају и непристојност, те да допусте једно другом да буду оно што јесу: Елизабета Енглескиња, а он Србин. Истичући да, иако Јеврејка, са свим предностима ћерке Израиљеве, никоме не жели судбину жене у туђини, јер, како тврди она, судбина туђинке може бити подношљива, али није весела, Рахела у исто време истиче и сопствену позицију дошљакиње, странкиње, што је, према њеном сведочењу, један од неколико неопростивих грехова у Енглеској. Занимљиво је да Елизабетино британско порекло као смртни грех истиче и Стеван. У овом поглављу, можда више него на било ком другом месту у роману, наилазимо на позамашан број стереотипних представа (што позитивних што негативних), пре свега о Енглезима. Рахела говори о енглеској елеганцији, али и презиру према странцима, затим о британској опседнутости приличношћу, те неповерљивости и ћутљивости Енглеза (уп. сам израз „Ћутљив као Енглез“, или: „Правити се Енглез“, што значи: „Понашати се као да те се нешто не тиче“). То је, по њеном мишљењу, не толико ствар њихове хладноће и затворености, колико ствар пристојности, што може деловати као тек наивно навођење давно утврђених стереотипа. Тако и за Елизабетину тајанственост тврди да је то пре свега део њеног карактера, са једне стране, и карактеристика њеног народа са друге, не заборављајући да спомене и Елизабетину типично британску потребу за извињавањем. О Србима има следеће мишљење – они су, наиме, одрасли као део већинског, победничког народа пуног полета, заљубљеног у себе, како то већ бива са дебитантима на позорници историје. Са друге стране, говори о страшној затворености свога гета. Иако Српкиња Мојсијеве вере и ватрени патриота, према сопственом признању, Рахела пред Стеваном отворено и свесно повлачи добро познату имаголошку границу између „ми“ (које је једно) и „ви“ (које је друго): Ви сте Срби или Енглези; ми смо Сефарди из Махале, који врло успешно могу постати Срби или Енглези остајући Сефарди. Она наглашава једну битну разлику у односу на Србе или Енглезе – Јеврејима приписује урођено сазнање о томе да су Други, они који жртвовањем језика и обичаја могу и остати Други, чак и онда када постају  Други (Срби или Енглези, дакле).

Емпатично виђење Петра Вокера, службеника енглеског посланства, када су у питању Срби, може се, донекле, довести у везу са саосећајним Дeфосеовим погледом на Босну у Андрићевој Травничкој хроници, обележеним, такође, извесним степеном разумевања тога народа. Патрик, по Елизабетином сведочењу, пре свега разуме Србе (што је она све мање способна да чини). То је очигледно већ на основу Вокерових исказа,  који говоре о парадоксалности Срба и низу супротстављених особина у њих:

Овде налазите непоштење и тачност, простоту и деликатност, похлепу и лепоту у једној истој особи. Готово свакодневно срећем политичаре који показују крајњи патриотизам и пљачкаштво, не у разна времена, већ истог дана; бруталност, која укљујује мучење и проливање крви, изненада преокренуту у најнежније милосрђе.

Јунаци Селенићевог романа, као припадници једног националног корпуса, налазе се усамљеницима међу припадницима друге нације, разапети између енглеске и српске културе живљења, чинећи посебну групу дошљака (Стеван у Енглеској, Елизабета у Београду, Рахела у Лондону, док је Михајло туђин међу својима). Селенић у први план ставља психолошку и менталну „оптику“ дошљака и странаца, кроз њихов сусрет са обичајем, језиком, нормама, те напослетку, менталитетом који не разумеју. Ступајући у брачну везу упркос различитој националној припадности, Стеван, Елизабета, па и Рахела, бивају двоструко маркирани као „дошљаци“. Правећи дистинкцију између дошљака у простору и дошљака у времену, Сања Мацура јунаке овог романа смешта у прву поменуту групу, као дошљаке из других народа и земаља, тврдећи да феномен дошљака не треба сагледавати само као нечије једноставно присуство у новој за њега страној средини, него […] је његово значење много дубље […] мотив дошљака не проистиче само из нечијег доласка са села у град, већ задире у унутрашње просторе ликова који сами себи постају странцима у новим окружењима, у додиру са давним временима, или су пак продукти бракова у којима се мјешају двије културе, од којих их нити једна не прихвата. Устаљени облик свести и мишљења пролази, дакле, кроз трансформацију у жељи за асимилацијом у новооткривеној средини (Елизабета), или се пак бори против тога да буде асимилован (Стеван), а самим тим јачају они механизми унутар личности, који су у природном окружењу скривени.

96322422

Сећајући се првих јада свог странствовања и нелагодности коју је осећао у страној култури, међу туђинима на факултету, Стеван отворено признаје да га је првих бристолских дана обузимало осећање да је у свему различит, из друга света приспео међу ту безбрижну и хировиту младеж […] брадат и бркат међу њима глатко обријаним, прав, висок и крут међу њима дечачки разиграним. Као дошљак, он у такву средину доноси оно чиме га је кроз васпитање задојила његова Нанка. Ипак, свестан своје „другости“, он одлучује да јој остане доследан, јер бити друкчији […] боље је него бити она жаба која диже ногу када види како то чине коњи. Стеван не жели да колеге и професори у њему виде дошљачку журбу да им се прилагоди. Посебно је занимљиво како други студенти на Бристолском универзитету опонашају његов говор, или његово држање уопште. Поставши тако брзо предмет шала, он пролази кроз „вишенедељно чистилиште“, констатујући и сам да свака различитост увек изазива или нетрпељивост или подсмех. Он признаје да је за своје године одиста био сувише озбиљан и тмуран, али он има и одговарајуће оправдање, тј. објашњење за то, посебно значајно ако се има у виду контекст друштвено-историјских збивања и околности у којима је растао. Он се, наиме, на једногодишњим студијама у Бристолу нашао неколико година након завршетка Првог светског рата, носећи се са последицама друштвено-историјских промена. Мада још ни двадесетдвогодишњак имао је већ тада трагичко искуство које је његовим бристолским колегама, мирнодопској деци, било потпуно страно, макар из два разлога: током рата имали су мање од десет година; ја сам му крај дочекао са петнаест; јесу и по мору и по копну, у Фландрији и на Соми, храбро изгинули, али рат на свом тлу нису имали. Разлика велика, амбис непремостив.

Специфична је и Елизабетина улога дошљакиње. Њени покушаји да се као супруга једног Србина што боље уклопи у свет предратног Београда и немогућност потпуне асимилације (она сама себи постаје странац у новом окружењу), такође нам дају повода да и у њеном лику препознамо познати феномен „дошљаштва“. Као странкиња у српској средини, Елизабета види оба лица Београда, па се у њеним изјавама о Србима и српском менталитету сусрећемо са успостављањем позитивног и негативног хетероимажа. У процесу адаптације на цивилизацијски и културно сасвим непознато и страно окружење, она хотимично постаје жртва прилагођавања. И сама свесна величине те жртве, сусреће се са страним, нелогичним и одбојним српским обичајима које не разуме, упркос свим напорима и спремности да их прихвати и схвати, као и да научи и већ једном добро савлада тај проклети језик. Елизабета се одлучује за један у основи ескапистички чин своје врсте: поставши љубавница Патрика Вокера, она престаје бити једина црна овца у стаду, барем на моменте, када је са њим. Она о тој вези, тачније њиховој малој, невиној енглеској завери сред тако српског Београда – да од Срба побегну, говори, са извесним иронијским призвуком, као о игри енглеске рехабилитације једне неуспеле Српкиње. Њихова конверзација одвија се, разумљиво, искључиво на матерњем језику, па је Елизабета и бележи на енглеском. Она је свесна тога да је извесна непремостива дистанца између ње и Стевана укорењена можда баш у томе што су њих двоје расли у другим земљама.

Михајлова аутодеструктивност услед персоналног подвајања проузрокованог кобним сударом двеју култура и идентитета у њему, те немогућност формирања властитог идентитета због такве „двогубе“ позиције (он је самом себи Други), такође је последица његове неприлагођености, само што је он, за разлику од својих родитеља, „рођени дошљак“. Стеван се пред крај романа и сам пита – да ли српска со и енглеска база помешане киселину отровну производе, чудећи се што његовом сину смета полуенглество (због којег је, уосталом, и презрен). Михајло је личност која страда као продукт мешовитог брака, брака у коме су се помешале две културе (а ниједна од њих га потпуно не прихвата). Упркос свим настојањима да ту неприлагођеност превазиђе и уклопи се у сопствену средину (од које одудара не само урођеним карактеристикама већ и својим физичким изгледом – у очима средине он је риђе Енглешче), у покушају индивидуације и допирања до личног идентитета, он се служи погрешним средствима: презире своје енглество због којег штрчи друкчији и постаје комуниста. У том тренутку и долази до коначног расцепа у породици. Михајловом отуђењу или изненадном преображају умногоме доприносе управо ставови и понашање његових родитеља, најпре њихово међусобно неразумевање и отуђење.

Стеваново „рвање“ са извесним предрасудама и стереотипима препознајемо, између осталог, и у његовом сопственом признању да је, пре своје везе са Елизабетом, у својој српској глави држао сумануту мисао о њеном белосветском лаком моралу. Аутор се у овом делу, говорећи о Енглезима, дотакао још једног важног питања. Значајно местo, нарочито у почетним деоницама романа, има и питање хомесексуалности као „распрострањене енглеске настраности“, у чему се, између осталог, огледа енглеска ексцентирчност своје врсте, што је један од првих утисака које о тој земљи стиче млади, патријархални Србин, кроз краткотрајно дружење са Робертом, захваљујући коме је брзо стекао нешто енглеског самопоуздања у првим данима свог прилагођавања и одгонетања неразумљиве околине. Занимљиво је како Стеван даје његов портрет, кроз карактеристичан хетероимаж, описујући најпре његов физички изглед: Носио се врло уредно и конзервативно, баш како цртају правог енглеског џентлмена – пругасте панталоне, црни смокинг-сако, полуциндер, кишобран у руци, а затим и његове особине, истичући, на пример, његову оговарачку страст и упадљиву уредност. Стидна енглеска сцена у којој Роберт изјављује Стевану љубав, те коначно открива своје хомосексуалне склоности, донекле је и хуморно обојена, нарочито када је реч о реакцији једног Србина, који се нашао, огорчен и постиђен таквим околностима, љут на себе што се у таквој ситуацију понео као куваричина малолетна ћерка. Ја сам наравно знао да хомосексуалност постоји, али је то нешто толико чудно да се међу људима које ја могу упознати једноставно не може срести – признаје Стеван, који Робертову хомосексуалну понуду доживљава као атак на сопстевени идентитет. Роберт ће одмах покушати да му објасни да је очигледно по среди деловање предрасуда – да се оно што у Србији изгледа страшно у Енглеској углавном сматра обичним (у другом делу романа такође сазнајемо из једног Елизабетиног писма да је први њен муж био хомосексуалац, у чему препознајемо деловање имплицитне имаголошке црте која подразумева гледање на хомосексуалност као на распрострањену енглеску настраност.) Када се, поводом неког чланка у часопису, међу Стевановим колегама поведе разговор о хомосексуализму међу школском омладином, Стеван ће се и сам уверити у то. Један од колега (Џон Даунинг), након што се Стеван умеша у разговор (из потребе да се оправда пред собом због претходног стидног искуства), отворено ће признати да је „непоправљиви хомосексуалац“.

Пажљив однос према језику приповедача још једна је значајна карактеристика Селенићевог романа. У том смислу важно је не само укључивање енглеских речи у роман, већ, уопште, однос самих јунака према језику као феномену. Стога ћемо, поводом овог дела, извесну пажњу посветити и питању језика, као важног атрибута националног идентитета, пре свега. Наиме, најпре се језик поставља као једна од главних баријера када је у питању Стеваново асимиловање у страну, за њега нову средину. Други студенти на Бристолском универзитету имитирају Стеванову употребу и изговор енглеског, што свакако доприноси мањку његовог самопоуздања међу странцима, чега је свестан и сам, те се најчешће правио да разуме и оно што није схватао, да не би био сметња лаком одвијању разговора. Елизабета није кадра објаснити нешто на српском као што би то могла на енглеском језику. Исти проблем има и Стеван као дошљак у Енглеској. Што се језичког плана тиче, свакако се може говорити о различити дискурсима који се међусобно сукобљавају у роману. Стеванов интелектуалистички дискурс обележен је сложеном синтаксом, а значајно место  у његовом начину говора (који Елизабета означава као извесно „пренемагање“) имају и ерудитски лексички архаизми. Елиза је према начину његовог изражавања уздржана, чак одбојна, називајући, иронично, његов стил цветним („flowery style“), патетичним и помпезним (You an your Slavonic profundness), ни најмање не трпећи исказивање осећања и описивање душевних стања. С друге стране, Стеванова дојиља Нанка, стамена Гојковица, од које је и научио шта значи бити Србин, држи се локалног наречја и народских израза, стално употребљава народску синтаксу и народне изреке, при чему су њене речи пуне некаквог набоја. Посебно су занимљива Стеванова размишљања о употреби и природи језика: Језик није човеку дат само зато да би могао тражити папуче или још мало чаја. Језиком човек, сваки понаособ, показује душу, бесмртну са своје јединствености садржане у начину, више но у предмету, говора. Међутим, сам Стеванов начин, па и предмет говора, почесто показује несклад са оваквим његовим размишљањем. Имајући у виду Стеванове речи које носе сав терет „синоубиства“ (I wish you were dead!), а са свешћу да је сам језик неодвојив од мишљења и укупног идентитета човека, не чуди што управо језик, односно реч, постаје пут ка пропасти и доводи до трагичног исхода, коначно бојећи ово дело антрополошким песимизмом. Очево осећање кривице због ових речи „синоубиства“, услед немогућности међусобног разумевања упркос томе што говоре истим језиком (односно језицима) од почетка прожима ову специфичну исповест. Двоструко именовање појединих јунака (Мајкл/Михајло, Елизабет/Елизабета, Рејчел/Рахела/Рашела, Стивен/Стеван), тј. смењивање двеју варијација имена (енглеска и српска варијанта, промишљено употребљаване) такође је изузетно фукционално у роману. Нова варијанта имена, очигледно, представља „другост“ у културном животу, па самим тим сугерише и други, нови идентитет. Ово негативно искуство алтеритета уноси извесну пометњу, сигнализирајући промену и активирајући свест о постојању тог „другог“ (алтеритета), сведочећи о искуству страности као разорној другости.

selb

Један од главних структуралних елемената романа јесте управо опозиција између Стевана и Елизабете, чији се погледи знатно разликују, видљива, између осталог, већ на формалном плану – с једне стране кроз стварна и замишљена Елизабетина писма упућена пријатељици, а са друге кроз наративни тон Стеванових сећања. Упркос томе што је роман конципиран као својеврсна исповест (кроз постојање епистоларне форме и додир са дневничком и аутобиографском прозом), те подразумева упућеност на другог, а самим тим и одговарајући, већи степен комуникативности и блискости, који подразумева персонална комуникативна форма писма, очигледно је овде реч о једној неуспелој комуникацији и међусобном неразумевању и отуђењу (не само између мужа и жене него и између родитеља и сина). У том смислу симптоматичан је и Елизабетин коментар да се отац и син (Absent-minded father и бркати Михајло) не разумеју иако обијица говоре истим језиком. У том смислу важно је и само Стеваново сведчење које потврђује отуђеност између чланова породице:

У кући више нису постојале две, већ је у њој почела да постоји трећа странка. Више нисам ја био на једној, њих двоје на другој страни. Михајло је посато партија за себе, што је довело до промене коју сам последњу запазио: да сам се, и то битно, изменио и ја.

Очеви и оци Слободана Селенића, откривајући проблеме неспоразума, раскриљују сву трагику културне нетолерантности, кроз колективне и индивидуалне тешкоће живота на рубу цивилизације. У Селенићевом роману долази до све продубљенијег јаза не само на спољашњем плану сукоба између две културе већ и на плану породичних односа, личног, емотивно-психолошког слома, оличеног у међусобном неразумевању. Проблем судара култура чини битну потку дела, а антрополошки песимизам овог романа несумњиво се огледа у одсуству праве комуникације и разумевања, те коначне немогућности изналажења „заједничког језика“. Кроз сучељавање наративних визура и културолошких перспектива, Селенић обликује нарочито, имаголошки плодоносно поље представа о повесним догађајима и њиховом значају у животу појединца.

За P. U. L. S. E: Mарија Мирковић

.

Литература:

Brajović 2007: Brajović, Tihomir. Identično različito: komparativno-imagološki ogled. Beograd: Geopoetika.

Brajović 2012: Brajović, Tihomir. Komparativni identiteti: Srpska književnost između evropskog i južnoslovenskog konteksta. Beograd: Službeni glasnik.

Гвозден 2005: Гвозден, Владимир. Чинови присвајања, Од теорије ка прагматици текста. Нови Сад: Светови.

Ђорђевић 2006: Ђорђевић, Бојан. Културолошки аспекти опозиције свој : туђ у време рата и окупације. М. Матицки (ур.), Београд: Институт за књижевност и уметност, 227–231.

Ђурић 2013: Ђурић, Мина. Имаголошки приступ проучавању књижевности imago/hidalgo, Савремена проучавања језика и књижевности. Година IV / књ. 2, Маја Анђелковић (ур.), Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, стр. 291–302.

Константиновић 2006: Константиновић, Зоран. Компаративна имагологија балканског и средњоевропског простора, Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима. М. Матицки (ур.), Београд: Институт за књижевности и уметност, 11–16.

Мацура 2006: Мацура, Сања. Мотив дошљака у романима Слободана Селенића, Слика другог у балканским и средњоевропским књижевностима, М. Матицки (ур.), Београд: Институт за књижевност и уметност, 347–354.

Smit 1998: Smit, Entoni. Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.

Тодоров 2010: Тодоров, Весна. Етнички стереотипи у Писмима из Италије Љубомира Ненадовића.  Kњижевност и језик, LVII, 1-2, Београд: Филолошки факултет, 155–164.

Halpern, Ruano-Borbalan 2009: Halpern, Katrin, i Žan-Klod Ruano-Borbalan, prir. Identitet(i): pojedinac, grupa, društvo, Beograd: Clio, 2009.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *