Ulogujte se / Kreirajte profil

Isidora Sekulić: Ralf Valdo Emerson

He is the friend and aider of those who would live in the Spirit.
Matthew Arnold.

R. V. Emerson, sjajni eseist, rođen je u Bostonu, u Americi, 1803. Studirao je u Harvard koledžu teologiju, bio, kao svršen teolog, nekoliko godina profesor, pa onda propovednik jedne unitarijanske crkve u Bostonu. Propovedničko mesto je međutim morao dosta brzo napustiti. Religija njegova je došla u sukob sa bogoslovsko hrišćanskim formulama, i pastor Emerson je morao uzmaći ispred filozofa Emersona. Filozof taj je odbacivao istorijsku religiju, naročito je emancipovano stao prema učenju o Tajnoj večeri, a Hrista je propovedao kao dosada jedinog savršenog čoveka. Napisao je na jednom mestu o stradanju i smrti Isusovoj: „Taj poraz je do danas najveća naša pobeda”. Bunio se Emerson protiv katihizisa iz dve pobude. Bio je, na prvom mestu, etičar nada sve; i iznad religije, pa čak i iznad umetnosti. Pisao je negde: „sveštenik iznad pesnika”; drugde je Getea nazvao hladnim; opet negde je o Svedenborgu zabeležio: „drži se hrišćanskih simbola mesto moralnog osećanja, koje u sebi nosi bezbroj hrišćanstava, čovečanstava i božanstava”; najzad je konstatovao da u Napoleonu nema ničeg dobrog i lepog. Bio je, na drugom mestu, transcendentalist koji se odlično služi prirodnim naukama, poštuje iznad svega njene zakone, i piše: „we are born loyal” u smislu poslušnosti i odanosti zakonima vaseljene.

Napustivši mesto propovednika, i pošto mu je 1831. umrla žena, Emerson putuje na godinu dana u Englesku. Vuku ga u Evropu velike simpatije, tako reći inspiracije, znameniti pesnici S. T. Kolridž i V. Vordsvord, usamljenici Kvantoka, poete samoće. Vuče ga, dalje, inspiracija i učitelj, T. Karlajl. Kolridž i Vordsvord privlače Emersona transcendentalista i Emersona pesnika. Za Karlajla, (s kim je vodio zanimljivu prepisku) vezivao je Emersona isti glavni motiv u filosofiji: sistem života čovekova, koji je odasvud stegnut skučenostima, a ipak je slobodan i svoja snaga.

Po povratku iz Evrope, povukao se Emerson iz Bostona u Konkord, i to za uvek, ostavši tamo do smrti, 1882. Zanimao se držanjem javnih konferencija i štampanjem svojih eseja. Predavao je po koledžima i društvima, u Americi, takođe i u Engleskoj, kuda je ponovno putovao i gde su, na primer, prvi put čitani, i prvi put štampani, znameniti Reprezentanti.

Ženio se Emerson dva puta. Prva žena mu je bila vrlo lepa i vrlo darovita, „sjajna”. Njena smrt je značila za Emersona očajanje. Drugi put se oženio običnom, dobrom ženom. Bilo mu je svejedno – samoća njegova se definitivno zapečatila.

Rekosmo samoća. Za tu reč međutim ne treba vezivati jedino Emersonovu samoću u ljubavi, kući, i prijateljstvu braka. Emerson je uopšte uzevši usamljenik. Taj idealist, optimist, primalac i darivalac radosti, neobično je samotan duh. Sem sa Karlajlom donekle, ni s kim Emerson celog svog života nije bio blizak ni prisan. I nigde u njegovim delima nema ničeg intimno ličnog, sem jednog stiha, (Emerson je 1847. izdao i zbirku stihova: Poems):

… samoća, u kojoj živim,
kao stena je…

Sve su Emersonove misli univerzalne misli iz samoće. Slobodan od svakog imperativa i svake zavodljivosti društva, on na dnu ćutanja otkriva svoje sugestivne i lepe misli i analogije o najraznovrsnijim predmetima života, o umetnosti, istoriji, religiji, kulturi uopšte; i spaja sve to nečim čudnim, što samo smireni duh usamljeništva nalazi, onim što je Andrju Džordž (Andrew J. George), pišući o Emersonu, nazvao: „ljubav mudrosti i mudrost ljubavi”.

Emerson, ma koliko dubok, svoj i konsekventan, nije dao pravi sistem filozofije. Uostalom, kao nijedan pesnik-filozof. Ili, kao nijedan iz grupe poznatih anglo-saksonskih esejista-filozofa, kojima je, sem ostalog, u izradi sistema smetala i odviše topla čovekoljubivost, dakle praktična tendencija. Iako i mistik, sa nekim fiksiranim simbolima, i transcendentni intelektualac, Emerson je ipak sve pokušavao primenjivati, i primenjivao na svakidašnji život čoveka, svačim hteo čoveku pomoći, čoveka darivati. Posmatra vaseljenske probleme, a istine izvodi pomoću krvotoka gravitacije i ekonomije. Balansira stalno između visina filozofa, gde se ne zna za čoveka kao ličnost, i milostivih briga jednog filantropa, koje tretiraju čoveka baš kao ličnost. U drugom periodu svoga rada – kuda spadaju i Reperezentanti, u kojima je uspeo održati se strog prema čoveku, i videti samo strukturu duha i dejstvo energija – bio je više teoretik i transcendentan. U trećem periodu – kuda dolazi i Upravljanje Životom – prevlađuje bavljenje sa aktivitetom sila u jednostavnom životu, prevlađuje oduševljenje za prostog čoveka koji svršava najveće zadatke sveta i učesnik je u svemu, prevlađuje dakle praktična mudrost. – Uitman, kritikujući Emersona (uostalom u zamenu za Emersonovu kritiku njegove Dece Adama) nazvao ga je odviše svestranim – tako da sledbenici njegovi najzad ne znaju čemu da veruju i šta da obožavaju – i nazvao ga je hladnim. Opaske Uitmanove nisu potpuno neosnovane; ali mu se mora zameriti što je najviše osetljiv bio baš za ona mesta u Emersonu, koja su procep između njegove transcendentne filozofije i, ako smemo reći, njegove geofilozofije.

Sistemu Emersonove filozofije smetao je, sem Emersona praktičnog čovekoljupca, još i Emerson poet, dakle čovek odviše svestran i odviše entuziastičan. Da nije bio teolog, možda bi bio čist prirodnjak, pravi panteist, sa jednom od jakih ideja ili predrasuda, koje pomažu nazidati sistem. Da nije bio prirodnjak – ponekad preterano jednostavni optimist i empirik – možda bi svom divnom idealizmu i trans-cendentalizmu uspeo dati odlučne crte i čisto naučne zaključke. Ovako, čas apstraktno oseća večne kombinacije i slivanje sila, čas opet mehanički i ograničeno. Čas im vidi mađiju i nedokučnost, čas im opet na jedan skoro radionički način iscrpljuje ciljeve. Emersonu – piscu ta složenost apsolutno nije škodila, naprotiv; ali je škodila Emersonu kao sistematskom filozofu. Interesantno je, u pitanju idealizma i transcendentnosti, sravniti Emersona sa, opet misliocem o sistemu čovečjeg života, sa R. Tagorom. Tagore, čije su sve drame dialogizovani eseji, kaže: „A zar je priroda uopšte nešto neprijateljsko čoveku? Zar njoj treba stvari otimati?’ Dok kod Emersona ima često darvinistička ideja, iščupavanje, i od prirode dušmanina, a zacelo ne od blagog, prijatelja. Ali su sjajno pero, briljantne analogije i polet pesnika uvek bili u stanju osigurati i uskoj teoriji nešto idealno i večno.

Zbog čestog, upravo konsekventnog podvlačenja materijalnih zakona, kauzaliteta, granica i ograničavanja, Emersonov transcendentalizam kao da se muti. Ali ako se muti, on se odmah i čisti. I utoliko više se čisti, ukoliko je više onoga što pokušava da ga muti. Idealizam njegove filozofije je uvek poslednji princip njegov. Baš pomoću te idealne snage je Emerson bio u stanju da koordinira tako razne utiske kao što su utisci od metafizičara Kolridža, fantasterevolucionara Vordsvorda, i naučnika i kritičara Karlajla. Pomoću te idealne snage koordinira on i utiske svoje iz vaselene, koja je u isti mah i Kolridž, i Vordsvord i Karlajl. U mislima Emersonovim, da, postoje i vladaju moćni zakoni materije, mešaju se zemaljski elementi u sve oblasti i telesnog i duševnog života, ali, nad svim tim se uzdižu viši, jači i nedokučni zakoni vaselene, na kraju krajeva zapoveda samo jedan Autoritet, caruje samo transcendentno Jedinstvo. Jesu zakoni prirodini i zakoni Boga jedna organizovana i strašna vojska, ali zato čovek ima u moralnom svom biću moć da odreče i Boga i zakone, i zato, po onim najvišim zakonima vaselene, priroda i Bog ne ulaze u čoveka s vojskom, nego posredstvom lepote i ljubavi. Da, Emerson je predstavnik idealne filozofije. U materiji vidi on duh, u prirodi simbole i čuda. Astronomiji i hemiji se doduše pokorava, ali, više ciljeve imaju za njega astrologija i  alhemija. Ljudi su, po njemu, organi jednog duha čovečanstva bez obzira na vreme i prostor. Svaki čovek, ma kako malen, ima od tog duha sve, ma kako malo (klicu mislioca, junaka ili umetnika); obratno, svaki ma kako velik čovek, samo je u jednom pravcu intenzivno razvijen, i samo jednostrano oruđe duha.

Važno je posmotriti stav idealnog filozofa Emersona prema individui. Prema individui stoji Emerson na stanovištu  bezgraničnog razvića individualnosti, i na stanovištu duhovne aristokratije. Kao Niče od prilike, ali sa velikom razlikom. Dr Karl Federn, prevodilac i komentator Emersonov, vrlo je lepo istakao tu razliku – preziranje s jedne, sažaljivost s druge strane – u pitanju duhovnog preimućstva individue, navodeći uzastopno citat iz Ničea, pa iz Emersona.

„Samo u tri pravca zaslužuju mase da bacim pogled na njih: kao blede kopije velikih ljudi, kao otpor velikima, kao oruđe velikih. Inače neka ih nosi đavo i statistika”.

„Glavna tragedija čovečijeg života izgleda da leži u razlici ljudske obdarenosti”.

Imajući pravo na bezgranično razviće, a imajući to pravo zato što je organ i deo duha božjeg, svaka individualnost mora doći do svog individualnog izraza. Samo, individualnost se ne sme nikad identifikovati sa ličnom korišću. Korist i dobro moraju uvek biti opšti, u skladu sa duhom Boga.

Smatra se da je Emerson u Prirodi (Nature, 1836) dao glavno svoje jevanđelje o idealizmu, da je tu prvi put jasno istakao svoju nauku o Jedinstvu, dao jednu savršenu harmoniju između duša i stvari. Po Gijou, niko ne zna da li je priroda dobra, rđava ili indiferentna, i himera je reći: upravljaj se prema prirodi. Emerson ima više idealizma i poverenja. On kroz ljuske i omote prirode vidi više od Gijoa. I zato nam baš kroz prirodu najbolje izlaže onaj svoj dvostruki aspekt – robovanje i sloboda, nužnost i lepota i radost – koji daje elemente za veliku harmoniju Jedinstva. U istim pojavama oblika, glasa, boja, opaža on i nasilne uslove i slobodu i radost. S jedne strane je u prirodi neprekidan rad, s druge neprekidna dokolica; spolja su priroda i život bez odmora, u srcu njihovom vlada večiti mir i lepota. Čovek je podvrgnut zakonu, ali duša ide od zakona do oslobođenja. A u svemu, i nad svačim, je ljubav, kao najviši smisao i najviša pokretna moć vaselene. I zakoni su ljubav – čuvanje, predusretljivost, pomoć – ali su oni to u ograničenoj formi, dok nad njima stoji viši zakon, bezgranična ljubav.

Dalje se računaju među najkarakterističnije eseje Emersonove Duh Sveta (The Over-Soul 1841), i Kompenzacija (Compensation 1841). Čovek zna da je njegova sudbina odjek njegovog duha, i zato samo budale jadikuju da im se dešava nepravda, i veruju da ima „sreće i nesrećnih brojeva”. „Niko i ništa mi ne može škoditi, do ja sam”. Zatim, čovek sa svakim preimućstvom uzima i neku štetu. I sve se i nagrađuje i osvećuje. Te se ideje intenzivno javljaju i u esejima knjige Upravljanje Životom. Prostim jednim izrazom se tu udaraju po glavi celi sistemi naših novih društvenih nauka:

„Socijalni naš red sastoji se u tom da svako sa zapetom pažnjom motri da mu neko ne učini krivo. Ali dobro bi se osiguralo, i šteta otklonila, kad bi čovek kao svoju brigu smatrao da on drugom ne učini nepravdu”.

Opet jedan od vrlo karakterističnih radova jeste Samostalnost (Self-reliance). Ta se ideja, ili bolje reći čitav sistem života, jako ističe kroz sve radove treće periode, pa dakle i kroz Upravljanje Životom. Ne verovati mnogo u darove, snage i preimućstva prošlosti. Verovati, naprotiv, da se danas može živeti isto tako, i bolje, jer su svi momenti istorije od iste vrednosti, samo čovek treba da je na pravom mestu. Nijedna duša, učitelj, knjiga ili spasitelj ne mogu nam reći šta je dobro a šta zlo; samo u samima sebi dolazimo do rešenja”.

Upravljanje Životom, (Conduct of Life 1860) jeste serija javnih predavanja, držanih u Bostonu, Pitstonu i drugde. Pojavila se, kako godina izdanja pokazuje, u vreme građanskog rata. U toj su knjizi najbolji dokazi mudrosti i snage mislioca-Emersona, a rasprave su namenjene praktičnoj svrsi: da se unese svetlost u život čoveka, i istaknu istine i lepota života. Kroz to delo, uostalom i kroz druge stvari iz treće periode, iskače Emerson, sem kao filozof, pesnik i praktičar, još i kao specijalni Amerikanac. Kad se Amerikanac-Emerson uhvati za neki problem, on ga reši. Ako ga i ne reši u najširim srazmerama, reši ga ipak, reši ga za sebe. On uživa u naletanju čoveka na granice i prepreke, i veseli se bilo trijumfalnoj, bilo podmukloj njegovoj pobedi. Nesavršenstvo ne uzima nikada kao negaciju savršenstva, nego uvek kao postepeno zbivanje savršenstva. Moderna država bazira na jedinoj realnoj snazi: poštenom, muškom, jednostavnom, slobodnom karakteru građanina, i na jedinoj realnoj demokratiji: da se ma kako velika manjina pokorava ma kako maloj većini.

Način Emersonovog pisanja bio je beleženje, i onda sastavljanje onoga što se odnosi na isti predmet. Stavovi su, po mislima i slikama, bili često vrlo disparatni, jer je Emerson bio neobično svestran, i na osvetljenje nekog procesa ili fakta prosto sipao argumente, principe, citate, slike. Nije dakle bilo uvek lako povezati te delove u jedno; i otuda onda stotinu ćuprijica i stepenica, da budete dovedeni do predmeta. Smisao teksta je zbog toga često nejasan, a stil pun neočekivanosti, pa i incidenata. Nema uvek dovoljno logike u linijama strukture, ali uvek ima snage u divnim antitezama i analogijama. Svi prevodioci i komentatori se tuže da nisu dorasli tekstu, a svi se slažu da umetnik i retor spasava i najumornija mesta. Uostalom, Emerson mudro stišava svako uzbuđenje te vrste jednom svojom rečju:

„Ako veruješ u ono što kažem, dobro; ako ne, znači imaš druge oči, i ne možeš njima isto videti.”

Isidora Sekulić

predgovor knjizi “Upravljenje životom” Ralfa Valda Emersona

izdanje “Partenon”

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *