Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Iskušenje slikara dečaka

1

Prvi biografi Mikelanđela Buonarotija (1475- 1564), njegovi savremenici Đorđo Vazari i Askanijo Kondivi zabeležili su da je veliki umetnik  kada je počeo da radi kao šegrt kod vodećeg umetnika Firence u drugoj polovini 15. veka Domenika Girlandaja – pored crteža, naslikao i kopiju grafike “Iskušenje svetog Antonija”, poznatog nemačkog grafičara tog doba Martina Šongauera.

Iako nema Mikelanđelov potpis, istoričari umetnosti danas su uvereni da je ta slika, za koju su njegovi savremenici napisali da je zadivila i samog maestra Girlandaja (1449-1494) i izazvala zavist među ostalim članovima radionice, baš ova kojoj je u njujorškom Metropoliten muzeju posvećena specijalna izložba.

U čuvenom i neprevaziđenom Vazarijevom delu o firentinskim umetnicima piše da je slika nastala kada je Mikelanđelo imao oko 12-13 godina, znači između 1487-1488, i da mu je mentor u Girlandajovoj radionici bio stariji kolega i najbolji drug Frančesko Granaci. Zabeleženo je da je mali genije išao na firentinsku riblju pijacu da bi proučio boje i krljušti riba, i tako učinio čudovišta, koja okružuju sveca, uverlaivijim nego na predlošku koji mu je dat da kopira.

Slika danas privlači armije posetilaca, jer je prvo delo vredno najveće pažnje koje je naslikao najveći umetnik renesanse. Većini je poznat kao vajar Davida, Mojsija, Piete i majstor fresaka na plafonu i oltarskom zidu vatikanske Sikstinske kapele, a ne slika štafelajnog formata. Delo nije privlačilo pažnju stručnjaka, iako se pojavilo u javnosti 1830. godine, kada ga je jedan od manje poznatih francuskih vajara kupio u Pizi tokom studijskog boravka u Italiji. Postojala je priča kod Vazarija, da je Mikelanđelo nešto tako naslikao, ali pošto je slika rađena na dasci temperom i uljem bila prekrivena naknadno dodatim slojem boje i laka koji su bili potamneli od prljavštine i vremena, nikome nije padalo na pamet da je stvarno delo Mikelanđela.

Slika je stigla u Umetnički muzej Kembel u Fort Vortsu. Teksaški kustosi obratili su se Odeljenju za konzervaciju i restauraciju Metropolitena gde joj je vraćen prvobitni sjaj i definitivno potvrđeno da je to ono delo koje spominje Vazari.

Korišćena je najsavremenija tehnologija da se dođe do originalnih boja, jasno vide sve finese slike, slikarske tehnike karakteristične za Mikelanđela u kasnijim vremenima, da bi se doneo sud o njenom autorstvu.

Istovremeno, infracrvena reflektografija otkrila je u kojoj meri je dečak (Mikelanđelo) odstupio od Šongauerove grafike, koja mu je bila zadata, pošto je snimak osnovnog crteža (vernog originalu) bio skriven ispod njegovih izmena.

Autori izložbe su odabrali da centralno mesto dobije, naravno, Mikelanđelovo delo, da sa desne bude izložena grafika, koja je bila predložak, a sa druge sjajan (nezavršen) portret Mikelanđela njegovog zemljaka Danijela da Voltera (1509-1566). Bočni zidovi su prepušteni ilustracijama konzervatora i restauratora na kojima su predstavili pojedine delove slike pre i posle čišćenja kao i fotografije detalja i upoređivanje sa drugim Mikelanđelovim delima gde se može prepoznati da je reč o delu istog umetnika.

Sve je detaljno opisano i dokumentovano što je prava poslastica za znalce ali je, očigledno, dovoljno jasno i zanimljivo da se publika zadržava i pomno čita.

4

Šongauer je danas poznat istoričarima umetnosti, koje zanima nemačka renesansa, pošto je bio izuzetno popularan pre Direra. Wegove grafike cirkulisale su po celoj Evropi, pa se od 1480. javljaju i u Firenci gde su bile na ceni, posebno među slikarima. Koristili su ih kao predloške za slikanje pozadine (pejzaža) i veoma bogatih, neobičnih detaqa. Koliko se sada zna, Mikelanđelo je bio jedini italijanski umetnik koji je prekopirao u celini neku Šongauerovu grafiku.

Mikelanđelov portret, u vlasništvu Metropolitena od 1977. kao dar Klerensa Dilona, tek od nedavno je atribuiran da Volteri, pošto je u njegovom testamentu nađeno da se u ateljeu čuva “Portret Mikelanđela na dasci”. Veruje se da je rađen 1545. kada je veliki umetnik imao 70 godina. Ništa više se ne zna o slici, osim da je služila kao predložak za mnoge kasnije kopije.

Šongauerova grafika je nastala oko 1470. i predstavlja ilustraciju dela Jakobusa de Voragine “Zlatna legenda” (oko 1260. godine) u kojoj opisuje kako je Bog iskušavao svetog Antonija. Prema De Voragineu, Bog je slao zveri koje su ga “grebale, grizle, ujedale: zubima, rogovima, bodljama, kandžama”.Za razliku od drugih umetnika, Šongauer je naslikao sveca koji lebdi okružen rojem zveri – plodom umetnikove mašte bazirane na srednjovekovnim “bestijarijima”.

mikelandjelo

Ova grafika je neosporno opčinila mladog Mikelanđela kompozicijom u čijem je centru smireni svetac dok se oko njega kovitlaju isprepletani oblici letećih čudovišta. Za razliku od predloška, Mikelanđelo je čudovištima dao više sličnosti sa stvarnim životinjama, nekima je dodao krljušti kojih kod originala nema, u pozadini je naslikao drugačiji pejzaž koji je alegorijski prikaz mirnog duhovnog stanja sveca dok trpi iskušenja. Snažne, jasne boje, i njihova neobična kombinacija, već nagoveštavaju kolorit koji će Mikelanđelo koristiti više decenija kasnije u Sikstinskoj kapeli.

Fotografija reljefa “Borba Kentaura” (čuva se u Kaza Buonaroti u Firenci) koju će Mikelanđelo isklesati u mermeru četiri-pet godina kasnije, pokazuje da je primenio istu kompoziciju (centralni kentaur stoji mirno u sredini dok se oko njega prepliću tela boraca), kakvu je preuzeo od nemačkog grafičara. Prema rečima jednog kritičara, Mikelanđelo je “tokom celog života posmatrao svet kao poprište titanske borbe moralnih i duhovnih snaga, i to ga je opredelilo za karakteristični vid kompozicije sa kakvom se sreo na samom početku svog plodnog i dugog života.”

Jednostavnije i plastičnije draperije na Mikelanđelovom svetom Antoniju, u odnosu na gotski “uznemirene” na predlošku, sreću se samo nekoliko godina docnije i na njegovim skulpturama.

Naime, ubrzo pošto je “dokazao” da je savladao slikarski zanat, Mikelanđelo je u Girlandajovoj radionici počeo da savladava vajarsko umeće. Danas su u svetu poznate samo još tri slike štafelajnog formata pored “Iskušenja svetog Antonija”, jedine koja je stigla do Amerike. To je čuveni “Tondo Doni” u firentinskoj galeriji Ufici i dve nazavršene u londonskoj Nacionalnoj galeriji, “Mančesterska Madona” i “Hristovo polaganje u grob”.

Američki stručnjaci koji složno tvrde da je to autentični Mikelanđelo, poručuju onima koji sumnjaju neka dokažu suprotno.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *