Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Ispovest Mileta Švajsera

“Mnogo mi je zvučala posesivno”  govorio bi on, a onda bi dodao: “a i bila je zaista posesivna”. Sve mi se činilo da hoće da me poseduje, da me ima kao svoju lutkicu, a ne da me voli. Tako mi je bar zvučala dok je ponavljala, po ko zna koji put, gledajući me uporno i valjda zaljubljeno u oči: “Ti si moj!” Takva je ona bila, i jedva sam je se se otkačio. Kaže: “Volim te ludo, budi samo moj, nikome te ne dam, i u grob zajedno … “. Hej, ne znam da li je to ljubav, ali boli do besvesti, čak sam se i propio jedno vreme, koprcao sam se ko ulovljena zver i jedva sam se povratio. Otada sam, iskreno da kažem, bežao od tih koje govore tako pesnički… moj si, ne dam te nikom, i slična svojatanja mog običnog i golog, ali meni dragog života … A da li me je stvarno volela?….Ne znam, samo što znam da mi nije prijalo.

6110_Todor-Kableshkov-University-of-Transport

A, bre, baš mi je jebala mamu ta moja velika ljubav… kad se samo malo bolje prisetim, neku gorčinu i neki čudan strah sam osećao i nosio dugo sa sobom. I pri svakom kasnijem susretu ili poznanstvu, bojao sam se da mi se nešto slično ne desi, naročito ne ono: “moj si, pa moj si, ti si samo moj”.Tto bi me nekako podsetilo na nju. Ona je imala takav stil, a možda nije ni znala, niti mogla drugačije. “Moj si, i u grob neću bez tebe”,govorila je u nekom posesivnom, sebičnom zanosu. a ja se mislim u sebi:”Nemoj, molim te, idi sama , što baš sve moramo zajedno da radimo”. Idemo ulicom, pada sneg, prolazimo pored nekog restorana odakle se čuje muzika. Adamo peva onu romantičnu zimsku šansonu “tombe la neige” (pada sneg). Ona me u zanosu steže za ruku i zaljubljeno bulji u mene, a onda se oklizne, i tako padnemo zajedno, razbijem se, ona na meni, i dalje me uporno i zaljubljeno gleda i kaže: “ti si moj, ti si samo moj” a snežne pahulje joj padaju na nos i obraze, i tope se, šta bi drugo ?.

U bioskopu gledamo film, uzbudljiva scena, tajac, tišina, strah i uzbuđenje među gledaocima, ja je pogledam, a ona celo vreme samo gleda u mene, jebi ga, to je mogla i u parku, na mesečini, što li sam kupovao dve karte?

U studentskom domu (pokušavao sam i da studiram) stanovao sam u parteru, duboka noć a ja sedim za stolom i čitam. Bio je topao maj i otvoreni prozori. Osetim nečiji pogled i vidim nju, gleda me kroz prozor, sav se stresem, uplašim, preznojim.”Šta radiš?”, pitam je. “Gledam te već čitav sat, ti si moj, samo moj”… pa, da ne ponavljam to više, samo da ti kažem Džo, dugo je to trajalo, i duga je to priča, pokušavao sam ja nju i da razumem, a ona bi mi uz uporan fiksirajući pogled, koji me i dan-danas proganja, govorila: “Ne zameri, to je jače od mene….ti si samo moj… “

Celjski SDS

Prošlo je puno godina. Svalile su se na moje grudi, a i posao koji nije nimalo lak i jednostavan učinio je svoje. Osedeo sam, malo oćelavio, malo se i pogrbavio. Tada sam baš radio u pozorištu kao švajser, a pomagao sam i električarima jer mi je i taj zanat išao kako treba. Naime, za vreme predstave u Narodnom pozoristu bio sam dežuran zajedno sa glavnim električarem Tomicom i ton-majstorom čika Batom. Izgledalo je sve obično, kao i svaki radni i dosadni dan u pozorištu.

dvorana 2

Gledaoci su već počeli da ulaze, a mi isprobavali svetla, ton, kulise itd. Najednom spazim nju, sedela je sa jednim ćelavkom u drugom redu i neizanteresovano gledala u velike zavese koje se još nisu podigle. Nije stezala onog ćelavka za ruku, niti je gledala u njega zaljubljeno. Izgledala je kao svaka druga žena koju je dosada dovela u pozoriste, da provede vreme i malo se razonodi. Ćelavko joj je stalno nešto šaputao i pokazivao po sali, a ona je ravnodušno posmatrala ili bi se nezainteresovano okrenula pozadi, kao da hoće da vidi otkud ta promaja stiže. Moram priznati, bila je lepa i ostala je lepa, ali sada nekako tužna i otmena, elegantna i inteligentna. Divio sam joj se. Te mlade godine su davno prohujale, i ja sam pored onog švajs-aparata koji prži i zrači ostario, smanjio se i osušio. Neke duboke bore nacrtale su mi se na licu, a od one bujne kose ostalo je nešto malo. Ni traga od onog momka koji je trčao u atletskom klubu Morava, pobeđivao na krosevima i zajedno sa šampionkom Verom Nikolić učestvovao na mnogim atletskim takmičenjima. Sada je to bila druga priča. Stajao sam iza ton-majstora gospodina Bate i posmatrao je. Verovatno sam se bio toliko zagledao u nju da su moje kolege to primetile, a glavni tehničar za osvetljenje upravio je jedan reflektor žute boje prema njoj. Izgledala je božanstveno, nezainteresovano, pomalo tužno i mnogo otmeno…

lampa3t

Posle predstave požurio sam prema garderobi u želji da je tamo izbliza pogledam, da nam se susretnu pogledi kao ono u bioskopu, ili dok smo ležali na snegu, ili one tople majske noći… u toj žurbi i gužvi skoro se sudarismo … “ti si moj” …učini mi se da sam čuo… “da ja sam taj” rekoh, gledajući je zbunjeno… “Pardon, gospodine”, reče ona gledajući me upitno, a zatim se okrenu ćelavku kao da ga pita: “ko je ovaj, šta hoće ovaj čovek?”, potom se okrenu i ode …

Dugo sam gledao za njom, išao sam i do izlaza, i dok su se kišobrani otvarali na kiši, ja sam je pratio pogledom … O, kako sam tada želeo da mi kaže ono njeno “ti si samo moj”, samo sada … kako bi mi prijalo, kako bi me grejalo, kako bi to obradovalo moju usamljenu izmorenu samačku dušu … Tih davnih sedamdesetih mi je smetalo, sprečavalo me je da se bavim sportom, da putujem po svetu, da imam druge ljubavi, te reči su mi bile kao okovi …

black-rain

Kiša je te večeri pljuštala nad Beogradom, a ja sam na stepenicama pozorišta, mokar i sam, stajao i plakao….

epilog:
Inače, Mile Švajser je u mladosti bio dobar atletičar, ali je želja za lutanjima preovladala. Posle mnogo godina u Nemačkoj i Australiji, vratio se u rodni Beograd. i eto šta se desilo….

za P.U.L.S.E   Džo Moler

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *