Ulogujte se / Kreirajte profil

Истина спаљена сунцем

Епски је, али баш у дословном смислу ове речи и нови филм Никите Михалкова, наставак његовог Оскаром награђеног ремек-дела „Варљиво сунце”, у којем сада под насловом „Егзодус:Варљиво сунце 2”, поново на сцену изводи генерала Котова и његову ћерку Нађу. Опет визуелно раскошан, маестрално режиран и поетичан филм који удара и у срце и у стомак. Важан филм – и у контексту западњачког покушаја ревизије историје Другог светског рата и значаја учешћа и жртава Совјетског Савеза и Русије у њему, и у контексту „унутрашњих руских питања”, односа нових генерација руске омладине према сопственој историји и суштинским моралним вредностима. Ово је и својеврсно поновно рашчишћавање са Стаљином, стаљинизмом и заблудама, кроз снажне драматичне сцене Стаљиновог жртвовања прво својих политичких противника – „становника” сибирских гулага, а потом и совјетске младости – деветнаестогодишњих припадника елитне кремаљске гарде, још у првим месецима рата на совјетском тлу.

[youtube]kcyL7ouJ_90[/youtube]

Ово је опет и дирљива прича о односу између оца и ћерке и њихове бескрајне љубави. Једина озбиљна мана „Варљивог сунца 2” јесте што делује недовршено, јер се његов дефинитиван крај очекује у следећем наставку „Варљивом сунцу 3”. У филму осим Михалкова у улози Котова, Олега Мењшикова (КГБ мајор Арсентијев) и плејаде сјајних руских глумаца, улогу ћерке Нађе –коју памтимо као ону преслатку девојчицу из првог дела, а сада видимо као пионирку из Стаљинових пионирских логора– незаборавно поново тумачи Никитина ћерка Надежда Нађа Михалкова. Свој видљиви допринос филму дао је и наш монтажер Светолик Мића Зајц, који тренутно монтира нови наставак.

Нови филм Никите Михалкова неки су већ назвали „пропутиновским филмом”, у Русији где је већ приказан изазива полемике, али оно што је најважније филм никога не може да остави равнодушним. У Кану 2010 је приказан као предпоследњи филм у такмичарском програму, а у Театру Лимијер је доживео овације публике која је дуго стајала на ногама…

—————————————————————————

–Ово није прича о рату који водиш на туђој територији, у Вијетнаму, Камбоџи… Ово је прича о другој врсти рата, великог патриотског рата, рата за одбрану отаџбине, а ка­да је то тако онда се не боре само људи, све се бори, земљиште се бори, птице, кра­ве, предмети. Има у томе и доста метафизике – каже славни ру ски редитељ Никита Сергејевич Михалков, причајући недавно у Кану за „Политику” о свом епском филму „Егзодус:Варљиво сунце 2”, првом наставку Оскаром награђеног дела „Варљиво сун­це”  у којем га поново гледамо у улози Котова, Олега Мењшикова као КГБ мајора Арсентијева, а Надежду Нађу Михалков као Кото­вљеву ћерку…

Један од мотива за настанак овог филма лежи и у томе, каже Михалков, што се врло добро сећа париске премијере сјајног Спилберговог филма „Спасавање редова Ра­јана”, када је уочио да већина младих људи мисли да је искрцавање у Нормандији једино оно значајно што се догодило током Другог светског рата и да не знају готово ништа о рату на Истоку. Страшном рату, страшним жртвама…

Ово је веома комплексан филм о великом отаџбинском рату, снимање је дуго тра­јало а то је од Вас као редитеља и продуцента, али и целокупне екипе, сигурно захтевало веома снажну енергију?

То је истина, али могу да кажем да данас имам екипу која може да уради било који пројекат. То су људи који могу радити на дуге стазе, што је веома важно, јер овде го­воримо и о поновном рођењу филмске индустрије у земљи. Она би требало да буде велика и озбиљна индустрија а не полигон за прављење видео клипова и реклама. Дођеш, одрадиш нешто, узмеш неки новац и одеш кући. Тако не може да настане озбиљна филмска индустрија. Људи који су са мном радили нису радили само за новац, већ су радили предано и истрајно зато што воле филм.

Многи су овај Ваш филм већ назвали „пропутиновским”?

Када неко тр жи нешто и гледа нешто што снажно жели да види, он ће наћи оно што тражи. Када бих желео да видим Бреда Пита на вашем месту, како да нас разговара са мном, ја ћу га видети. Очигледно је, нарав но, да ви нисте Бред Пит, као што је очигледно и да мој филм није „пропутиновски” ма шта то значило. Где је ту Путин? У возу дигнутом у ваздух, колони избеглица на које падају бомбе из немачких „штука”, у Стаљиновој канцеларији, међу људима спаљеним у сеоској штали у знак немачке одмазде? Је ли он онај младић који гине испред немачког тенка на крају филма? Где је он? Покажите ми га? Наравно, свако може да говори, да напише и да мисли шта хоће и да тражи оно чега нема. А шта кажете на то што је у прозападним нови­нама писано да је ово „простаљиновски филм”?

Можда зато што смо од успостављања „уједињеног европског краљевства” све­доци сталног покушаја ревизије историје Другог светског рата и умањења значаја доприноса совјетских трупа и совјетских, руских жртава?

Знате како, наивно је мислити да када педесет старих људи ставите заједно од тога можете добити једну нову, младу особу. То не може, они ће и даље остати стари. Али, неки људи још увек верују у илузију да је то могуће. С друге стране, не разумем смисао тога да се у мој филм импутирају ствари које тамо не постоје.

Ова прича је базира на на историјским фактима или фикцији?

Свака филмска прича је на нечему базирана. У мом филму има и фикци је. Рецимо, сцена када Немци у знак одмазде кажњавају сељане тако што их живе спаљују у штали, није се могла догодити у првој години рата у Совјетском Савезу, јер тада још нису биле формирале партизанске јединице. Наравно, важно је знати да када упо­требљаваш нешто што није фактографија, да то не чиниш зато што то не знаш, већ зато што желиш и што знаш да то има уметничког оправдања.

Занимљиво је и то што покрећете питање религије, што видимо да у комунистич­ком Стаљиновом режиму и Стаљиновој армији нису сви били исти и нису сви има­ли исти однос према религији?

И то је оно што сам хтео да кажем. Млади Татарин, муслиман, моли се пред страшну битку, клања, а млади руски војник само понавља своје име, име свога града, адре­су на којој станује и број. Он није васпитан да зна шта је то молитва. То је веома ва­жна порука. Има много важних порука у мом филму, он је слојевит, потребно је ис­траживати те слојеве, а не само седети и јести кокице.

Зашто сте одлучили да о свему овоме говорите баш сада?

Зато што човечанство, а посебно људи у Русији, губе ову врсту имунитета. Зато што људи да нас фокусирају своје животе на мале проблеме који им се чине огромним. Мој циљ је да покажем да су постојали и да постоје огромни, важни и суштински проблеми, да подсетим да мале ствари значе срећу. Да имаш да купиш сладолед, да се чујеш са родитељима, да ухватиш аутобус на време, све је то срећа. Једино ка­да изгубиш те мале ствари, те мале фине могућности, тек тада схватиш да су они зна­чили срећу. У данашњем свету луксуза и гламура, многи се неће осећати пријатно гледајући овај мој филм, питаће се зашто толика људска трагедија сада, али ми тре­ба да се сећамо и да запамтимо неке ствари. Важне, суштинске ствари.

Мишљења сам да ће Ваш филм бити важан младој генерацији.

Специјално младима. Примио сам огроман број писама од стране младих људи. Веома су дубока, разложна. Дирнути су. Неки од њих ми се захваљују за овакав филм. Међутим, занимљиво је да таква писма добијам на личну адресу. Ретко које од њих се појави у јавности. У јавности се само појављују напади на мене.

Како смо могли да прочитамо, ово је и „најскупљи руски филм свих времена”. Би­ло је тешко скупити новац за његово снимање?

Ми у Русији кажемо: „Половину живота радиш за своје име, а у другој половини живо­та твоје име ради за тебе”. Од државе сам добио два милиона, један за први и један за други филм, и то је био максимум који су ми могли дати. Остатак новца сам ску­пио сам. То је новац инвеститора, спонзора, банака. Убеђивати сада људе да није тачно да сам узео све паре од државе и све паре од руске кинематографије да бих снимио „Варљиво сунце 2”, потпуно је бесмислено, јер то апсолутно није тачно. Хва­ла богу па се такве ствари лако могу истражити и доказати.

Дубравка Лакић

[објављено: 30/05/2010]
Politika online

4 komentara na tekst Истина спаљена сунцем

  1. Zapitan

    30/04/2013 at 11:34

    Stigao sam na pola filma, tako da ga nisam odgledao. Koliko se sećam na kraju prvog dela KGB major vrši samoubistvo, Kotova ubijaju, a piše da mu je i ćerka ubijena u logoru.
    Kako sad drugi deo ?
    Ili se drugi deo dešava pre prvog ?

  2. Boban Savković

    30/04/2013 at 13:17

    Varljivo sunce 2 se zapravo sastoji od dva filma i sinoć je bio drugi deo drugog dela. U Varljivom suncu iz 1994. godine Mitja izvršava samoubistvo, Kotov je streljan a Marusja (žena) umire u logoru. Kćer ostaje živa. Mihalkov je za potrebe nastavka “oživeo” likove. I, ma koliko, sam bio skeptičan prema tome….kada se odgledaju oba nastavka, priča ima itekako smisla. Izuzetan film, epskih razmera, sa nebrojeno sjajno odigranih uloga.

  3. Zapitan

    30/04/2013 at 16:23

    Hvala na pojašnjenju 🙂

  4. Goran Đerić

    09/06/2013 at 22:30

    Dragi moji,

    U Varljivom suncu 1 (moj favorit iz trilogije), nije “virio feder iz sofe”. To ga je i činilo tako dragim i čudesnim i pomalo tajanstvenim sa onom Mandeljštamovom lutajućom vatrom koja gori…II i III su “feder iz sofe” i sasvim druga priča. Pošto nismo savremenici događaja možemo samo da pretpostavljamo, da li je bilo onako kako daje Mihalkov. Možda je i bilo…Uz svo dužno uvažavanje te VELIKE ŽRTVE jednog naroda (i narodnosti), mislim da je režiser to mogao da prikaže i sa manje tih “masovnih kadrova” i istinitije, npr. dokumentarcem, kojih sigurno ima malo more na ovu temu. Izazvao bi sličan efekat u našim srcima. Gledajući II i III prosto mi se nameće stih iz Blokove “Dvanaestorice”, kada baka kaže “Toliki štof, đavo nosi. Moglo bi se sašiti deci, svi su goli i bosi”…Ono sa čime se ne slažem i što je neistina, a zbog čega i pišem ove redove, to je ta “pesnička” konstatacija-hiperbola N. Mihalkova o tome da “sve se bori, zemljište se bori, ptice, krave, predmeti”…Ovde već navijamo, a to nije posao reditelja…Kada navijate, Vi ste daleko od onoga što se zove “istina”. Negde davno sam pročitao da u doba najvećeg užasa u Staljingradu je jedan ruski vojnik sišao do reke da se opere (Volga ) i video ribe koje mirno plivaju, neugaženu travu i shvatio sav besmisao ratovanja. Budimo realni, Nikita je tražio nemoguće…Priroda je često tako ravnodušna da mi na pamet padaju ti strašni stihovi O.E.Mandeljštama iz njegove pesme “Lamark”. Nađite i pročitajte, toplo Vam preporučujem. Srce će da uradi ostalo…Filmove (II i III) pogledajte, naravno. Zamislićete se nad nečim što se zove ljubav, a to već nije mala stvar.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *