Ulogujte se / Kreirajte profil

Iz sebe rođen

Sanjao je skarabeja, inertnog i bez tereta. Dolazio je sa zapada. Proverio je puls. Krv je tekla mirno. Čekao je da mu se oči priviknu na mrak da bi ustao, iako to nije morao da radi. Znao je i zatvorenih očiju gde se šta nalazi. Dok je ležao, zapitao se: koliko večnosti ima do večnosti? Neuronska veza, ponikla u delu mozga zaduženog za budućnost brzo se ugasila, snagom njegovog uma. O budućnosti nije mislio. Razvio je do savršenstva sopstvenu tehniku zamračivanja slika stvorenih iz misli. Kei ih je zvao misao – slike. Nestankom slike, nestajala je i misao, a za njom veza koja ih je spajala. Prošlost je prezreo. Živeo je isključivo sadašnjost, skoncentrisan u tački na pravoj liniji, sa koje se milimetrima pomerao samo do druge tačke u sadašnjosti.

Kada mu se oči privikoše na mrak uputio je pogled ka otvoru na ulaznim vratima nalik onom za pse. Ponekad, kada bi se na to fokusirao, Kei bi video ruku dostavljača. U retkim trenutcima bi pamćenjem fotografisao sliku ruke, izdvojenu iz svega nekoliko frejmova, koju bi kasnije dugo držao u svesti. Dodir mu je najviše nedostajao. Smatrao je da dodir sublimira sva čula i da impulsima prenosi sve što ostala čula verifikuju. Pogledao je na ručni sat. Alarm ga je uvek budio u isto vreme: prvi put pred zalazak sunca kada bi se budio a zatim rano ujutru kada bi, uz prve sunčeve zrake, odlazio na spavanje.

Na pragu ispred otvora, gde inače stoji bela, upadljiva kutija nije bilo ničega. Kei je širio zenice u neverici. Slaba i atrofična masa njegovog tela naglo je počela da drhti u pokušaju da se pridigne. Nakon svih godina agorafobičnog života, po prvi put je osećao strah od nepoznatog straha. Sigurnosni zidovi stana nisu popuštali ali je zato Keievo telo postalo skučeno za njega samog. Lupanje srca probijalo je nabubrelu kožu Keijevog tela, krvareći od udaraca. U trenutku je zaboravio sve odbrambene mehanizme za otklanjanje panike dajući kredibilitet nepostojećem gušenju, doživljavajući ga kao stvarno. Osetio je da je strašnim udarima njegovog srca snagu davalo celo njegovo biće, želeći da se izmesti iz sopstvene kože.

Uz veliki napor zbog drhtanja, uspeo je da nađe prekidač na lampi i upali je. Oči su me mogle prevariti, pomislio je, ali se nije usudio da ih otvori. Pokušao je da suzi rasutu pažnju i fokusira je na jedinu sliku, tačnije frejm koji je video tog jutra. Pomisao da ga je vid izdao nije imalo nikakvo realano uporište. Tokom svih godina mračne samoizolacije vid mu je postao poput mačećeg.

Telefon se oglasio. Inače je retko zvonio. Pokušao je da ga ignoriše, obuzet ambivaletnim osećanjem nemira i nade. Brzo je shvatio nemilosrdnu upornost dopirućeg zvuka koji mu je tresao ceo nervni sistem. Dopuzao je do aparata.

– Kako si?
– Živ sam. – odvatio je je Kei suvim glasom.
– Nisi, samo obitavaš u algoritmu života koji si programirao. Sistem počinje da ti se urušava, pojavljuje bezbroj grešaka. – reče glas rigidnim i osuđivačkim tonom. – Oprosti mi na tonu kao i na tome što ti pošiljku nisam poslala. Smatrala sam da je, posle svih bezuspešnih pokušaja ubeđivanja, taj radikalni čin jedini način…

Reči su se gubile u daljini dok je spuštao slušalicu. Od tog trenutka strah i drhtanje su već sasvim bili van Keieve kontrole. Disfunkcija i atrofija Keieve telesne mase, pod naletom drhtanja, rezultirale su potpunim slamanjem. Srušio se na pod. Ceo sistem izgrađene simulacije pretio je kolapsom. Zenice su mahnito poskakivale pokušavajući da uhvate oslobođene refleksije živopisnih slika prošlosti i budućnosti koje su lebdele svuda oko njega. Refleksije zvuka nisu ostavljale slike nemima. Sve što je mogao je da posmatra i sluša potisnutog sebe, koji se oduvek opirao zaboravu. Već rođenjem odumiremo, sevnula je odbrambena misao kroz Keievu glavu, ali se brzo ugasila, bez ikakve šanse da održi Keiev veštački stvoren sistem bitisanja.

Prošlo je nekoliko sati pre nego što je ponovo postao svestan sopstvenog postojanja u prostoru. Misao-slike i zvuci su bledeli i isčezavali. Keievo sklupčano i ukočeno telo zauzimalo je mali deo prostrora njegovog stana. Njegov suv i katatoničan pogled bio je fiksiran za prostor na ulaznim vratima. Više nije pamtio ni dan, ni godinu kada je poslednji put prošao kroz vrata svoga stana iako je pogled u tom pravcu postao uslovni refleks egzistencije.

Tears of timeless reunion, Rose Lynn Fisher

Tears of timeless reunion, Rose Lynn Fisher

Usudio se da pogleda ka prozoru. Nešto je Keia vuklo ka njemu ali je sva njegova snaga bila obesnažena. Učinilo mu se da je u otkrivenom delu prozora virio drekavac ali ga više nije plašio. Ličio je na Keia; postao je refleksiona slika. Nekada ga je izbezumljivao. Sada, svi Keievi strahovi su već toliko bili uplašeni da se sam strah multiplicirao do beskraja i tamo, negde u poslednjoj tački paralelnog univerzuma, je postao razum.
Dohvatio je kutiju sa rižom i morskim plodovima. Moj poslednji obrok, mislio je Kei. Dok je gutao poslednje ostatke hrane od prethodnog dana, gledao je fotografije iz albuma. Albume je ostavaljao svuda po stanu. Svi su bili prepuni fotografija istih motiva: more, sunce, ptice. Nekada davno ih je sam načinio. Nije bilo ljudi na njima. Keievo telo se polako opuštalo iz grča života, prodiranjem u plavo i duboko. Svest je curila u plavo i gasila se.

Tog jutra predvečerja, sunce je zalazilo na istoku. Integrisana implozijom, crna rupa je grabila ka istoku, željna upijanja. Negde, na dalekom zapadu, rađalo se crno sunce. Keievo telo nikada nije pronađeno.

Za P.U.L.S.E Tanja Mlađen

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *