Izazovi kreativnog potencijala

Moć intermedijalnosti¹ – Umberto Ortega Viljasenjor²

Uvod

Tehnološka revolucija i pomenuti kvalitativni tehniloški početak ili skok su jednostavno promenili način na koji se međusobno vezujemo, bolje rečeno način na koji razgovaramo, komuniciramo, živimo i gradimo svoj lični identitet, a samim tim i način na koji stvaramo kolektivni identitet. Digitalna sredstva komunikacije nam nude jednu viziju sveta, to  dobro ističe Armand Matelart 1998. koja se bori između dve logike; globalizacije i lokalizacije, tako da je  ovo vreme u kom društvo zahteva takozvane instant informacije, vreme koje nas sa jedne strane lako i brzo spaja i okuplja, a opet sa druge strane nas  istovremeno izdvaja iz društva, razdvaja i etiketira prema delu sveta u kom živimo.

Ovaj frenetički i paradoksalni pravac koji prati život čoveka u XXI veku,takođe utiče i na način na koji se poima realnost oko nas, tako da menjajući nam percepciju sveta u kom se nalazimo i način na koji obitavamo u istom, neminovno je da se i način na koji predstavljamo svet nepopravljivo izmeni.

(Rut Kubiljo 2013).

Baš u ovome se može najbolje primeniti pojam intermedialnosti,koji nam omogućava da shvatimo i objasnimo veze između umetničko-kulturnih procesa i tehnološko-digitalnih sredstava (Kubiljo 2013.) na šta se i sam u ovom analitičkom članku pokušavam da osvrnem.

Konceptualna preciznost

Stavovi Maršala Mekluana iz 1964. godine blisko objašnjavaju uticaj koji će razni vidovi komunikacije, naročito televizija i digitalne tehnologije, imati  na ponašanje budućeg čoveka, tj. kako će čovek polako napustiti svoju individualnost i intimnost. Sa stanovišta današnjice ti stavovi se mogu činiti poput proročanstva koje se obistinilo. Šta ovo znači u socijalnom smislu? Znači da će se čoveku, a da to ni ne primeti, desna moždana hemisfera koja je zadužena za akustičnu i simultanu percepciju sveta za razliku od leve koja je zadužena za  fragmentalno, sekvencionalno i linearno poimanje sveta, ubrzano početi da razvija u odnosu na to kako je do sada bio slučaj. (Ortega i Kinjones 2005).

Kao što  i sam Mekluan najavljuje u delu Zakoni medija iz 1990. zapadnjačko društvo ulazi u epohu kada će biti moguće potpuno uskladiti i iskoristiti funkciju obe moždane hemisfere u rešavanju problema koje nam nameću priroda i život u globalnom smislu.

Kako je rekla Irina Rajevski (2005 :44) svaka osoba koja se bavi pojmom internedijalnosti, pre svega treba da definiše šta se podrazumeva pod datim terminom, i zašto  se medijalnost metonimijski  širi ne bi li obuhvatila:

„interakciju između tehnologije, društva i kulturnih faktora pri čemu priznata sredstva komunikacije stvaraju, transformišu i čine da informacije neprestano cirkulišu.‟

U nastavku pokušaćemo da razjasnimo o kakvoj intermedijalnosti se ovde govori, kroz tri osnovne kategorije intermedijalnosti koje Irina Rajevski razlikuje (2005:44-45).

1. Intermedijalnost kao medijalna transpozicija (npr. adaptacije filmova ili romana), ovde kvalitet intermedijalnosti u vezi je sa formom u kojoj proizvod nastaje tačnije u vezi je sa transformacijom kroz koju prolazi određeni proizvod (film, književno delo) da bi se dobio krajnji rezultat.
2. Intermedijalnost kao referenca ka drugim medijima, npr. upotreba nekih književnih odlomaka u filmskoj umetnosti i obrnuto, korišćenje nekih kinematografskih tehnika u književnosti (zum, montaža, režija).
3. Na kraju, intermedijalnost kao kombinacija tradicionalnih medija i novih tehnologija, polazeći od puke bliskosti dve fizičke manifestcije do ostvarenja prave i istinske celine.

Zašto želim da se osvrnem naročito na ovu poslednju kategoriju? Zato što kombinovanjem medija kao što su animacija, muzika, opera, pozorište, slikarstvo, vajarstvo itd. sa multimedijom ili medijima koji su se razvili kroz ove nove tehnologije, svaki od navedenih unosi svoju materijalnost i doprinosi stvaranju i značenju nekog potpuno novog proizvoda (Rajevski,2005:44). Polazi se od  bliskosti dve fizičke manifestacije do ostvarenja istinske celine. Što sa mog stanovišta  predstavlja kreativni potencijal i pokretačku sposobnost usmerenu ka budućnosti.

Intermedijalnost nekada i sada

Razjašnjenje koje nudi holandski profesor Hil Katenbelt sa Univerziteta u Utrehtu u svom skorašnjem članku gde kaže da pojam intermedijalnosti i nije tako nov, čini mi se izuzetno mudrim. On ističe da se intermedijalnost razvijala sa

„novim tehnologijama s početka XX veka koje su koristili i uveli na kulturnu scenu avangardisti, posebno evropski i to naročito u slikarstvu, književnosti, muzici i modi.Njihovi stavovi i dela srušili su iluzije o  realnosti koje su do tada vladale u XX veku (razmislimo o realistčkom romanu XIX veka i uticaju pozitivizma, 2008.)‟.

Ovi umetnici upravljaju stvarnošću, ruše je i manipulišu pojmom vremena i prostora do granice nezamislivog (npr. Uliks  Džejmsa Džojsa, Orlando od Virdžinije Vulf, nadrealističko slikarstvo Salvadora Dalija ili filmovi Luisa Bunjuela).

Engleski antropolog Tim Ingold čini se kao da iskazuje poštovanje kada govori o slikaru Vasilu Kandinskom, koji je 1928. izveo performans na jednoj pozorišnoj izložbi uz muziku Musorgskog. Na njoj uspeva da deset slika transformiše u šesnaest muzičkih scena sa sve scenskim pokretima, osvetljenjem i dekoracijom – tzv. slike Musorgskog. Cilj slikara bio je da forme i boje kako je on sam istakao : plove pred mojim očima dok slušam muziku. (Ingold:2010.)

Iz toga možemo zaključiti da se sa avangardistima  pokreću nove forme predstavljanja stvarnosti koje u XXI dostižu nesumnjive oblike i dimenzije. Nove generacije  (mislim na rođene od 1980-te pa nadalje ) opažaju, žive i stvaraju značajna dela na način drugačiji od onog kako smo mi rođeni pre ove dekade. Takođe i one delatnosti koje smatramo tradicionalnim možemo uključiti u ovaj stav, kao što su : slikarstvo, pozorište, ples ili sama književnost.

Zbog ove razlike u percepciji i obavljanju ovih radnji od značaja, kao rezultat se javlja razvoj novih delatnosti, koje možemo kvalifikovati kao intermedijalne zbog isprepletanih estetskih pravila i značenja koja imaju, ali i takođe zbog načina na koji predstavljaju stvarnost  i to posle postmodernizma jednu suštinsku relativnu i složenu stvarnost. U savremenom kontekstu u kom smo  svi u konstantnom pokretu,kako fizičkom tako ideološkom, meren brzinom transportnih sredstava ljudi i podataka (internet) kroz ne samo fizičke granice našeg tela, nego i teritorijalnim granicama naših zajednica, uticaj istraživanja intersubjektivnosti se neophodno nalazi povezan sa promenama u materijalnim sredstvima koje stvaraju komunikativne promene,tj. pojam intermedijalnosti.

Proces promene informacija sa analognog na digitalni format i veća lakoća ovih drugih da inkorporiraju podatke u različite oblike percepcije ( tekst, slika,audio,video), je usmerio istraživanja ka terminu intermedijalnosti,takoreći, dijalogu između različitih analognih medija  koji sada dele zajedničku podršku digitalnih. (Lopez Varena,2011:95).

Rezerve i potencijali

U   razvoju ovih novih medija koji su toliko povezani sa savremenom tehnologijom, pojavljuju se takođe i različiti problemi ontološkog karaktera.

Naime, na to ukazuje i sam Ingold :

„ Namerno sam izabrao da se ne mešam u pitanja o digitalnim tehnologijama zbog količine ljudi koja ovo istražuje i zna o čemu priča. O samoj tehnologiji ne znam mnogo i ostavljam sa zadovoljstvom drugima da o tome govore. Moje mišljenje je da što više konstantno gledamo  u ekran , manje vidimo svet oko sebe i verujem da je to vrlo zabrinjavajuća činjenica. Brine me što se studentima i deci govori da ako žele nešto da saznaju o svetu to mogu učiniti putem ekrana, a ne gledajući u svoju okolinu. To je jedna demokratska briga. Voleo bih da pređem na neki vid digitalne tehnologije koji ne zahteva ekrane ni konstantno zarobljeništvo koje ne podrazumeva nikakav smisao posvećenosti. Dopada mi se da pišem rukom i perom , zato što možeš da osetiš to što pišeš i ostaviš realan trag na papiru. Verujem da postoje drugi načini da okrenemo digitalnu tehnologiju u našu korist, i koji će smanjiti raskorak između nas i sakupljača informacija. Problem savremenog mišljenja je to što se ljudi izopštavaju iz svoje okoline, gube vezu sa svetom i samim tim ne brinu za isti. Digitalne tehnologije stvaraju jednu vrstu granice između nas i sveta i bilo bi neophodno obrnuti ovu tendenciju kako bi se stvorila direktna i čvrsta veza sa onim što nas okružuje. Tako bismo digitalne tehnologije koristili da postignemo ovaj smisao. Mislim da ono što treba da uradimo sa digitalnom tehnologijom jeste da je izvučemo iz unutrašnjosti i stavimo je na površinu , kako bi podstakla naš odnos sa prirodom.” ( Tim Ingold,2014.)

Sa ove perspektive , Ingold govori  i o odnosu subjekta sa materijalima:

„Pogrešna je pretpostavka da tamo gde se razvija tehnologija i gde su ljudi vezani za praktične poslove,da su te sposobnosti proizvod samo tehnološkog razvoja. Takav stav ljudsku sposobnost tretira kao nešto mehaničko. Dokazano je da praktična sposobnost ne može biti svedena samo na skup mehaničkih principa. Ovo uvećava određeni smisao u vezi između viđenog i onog što osećamo i konverzacije  između materije i praktičnog.

Ovo se takođe povezuje sa razlikom između tehnike i tehnologije, tako da do skoro većina antropologa i arheologa se zadovoljavala pretpostavkom da kada se govori o tehnici govorilo bi se i o tehnologiji i samim tim su zaključivali da obavljanje nekih radnji nije ništa drugo do mehanička operacija koja može biti shvaćena bez da su uzete u obzir sposobnosti koje ta radnja zahteva. Onom koji obavlja neku radnju je oduzeta svaka kreativnost i stavljenja je pod uopšteno , nezavisno od ovih opravdanih rezervi , verujemo da ako digitalna tehnologija dozvoli razvoj kreativne dimenzije i uzdigne je do genijalnih načina izražavanja,perspektiva može biti laskava, ipak je umetnost ta koja je najbitnija.‟(Tim Ignold,2014.)

Kultura i komunikacija odbijaju da se redimenzioniraju uprkos napretku u rastu i razumevanju ideja. Kultura, sa stanovišta umetnosti , mora biti osnova za razumevanje novih stvari, zato što nove stvari u komunikacionoj terminologiji nisu potpuno nove. Kako smo ranije rekli , dodaju novi kod u već poznatu strukturu. Raspakuju  i ponovo sređuju , ali na nov način. Na isti način, kultura pored umetnosti donosi zlatan ključ za vrata spoznaje. Ruši jaz, naizgled neuništiv, što zaustavlja napredak nauke iz perifernih izvora. Ruši  strahove koji nastaju usled vrednosti i domena perifernog uticaja na sveopšte znanje.

Uzima se u obzir potencijal onih oblasti koje su krucijalne za umetnički izraz. Značenje koje imaju ovi predlozi zavisi naravno od suptilnog uticaja i pametnog umetanja u celokupni obrazovni sistem.

U odnosu na ovo Timoti Marej je rekao :

„Pažnju skreće stalno udaljavanje umetnosti  kao proizvoda i umetnika kao genija, naspram stalnog stvaranja mreža koje povezuju realizaciju , umetnički izraz i konceptualnu artikulaciju. Zbog toga je fleksibilnost koju donose platforme medija za prezentaciju i umreženih sistema  dozvolila širenje tehnoloških sistema izvan prethodnih paradigmi komunikacijskih sredstava sa zapada baziranih na imenu, slavi i auri autora ili samog proizvoda. Nešto najbitnije za kreativni potencijal nove tehnološke ere, jeste to što je pažnja usmerena ka procesu (više nego ka proizvodu) takođe i to što je osetljivija na veze među komponentama koje čine medije kao i na njihovu artikulaciju kroz mogućnost  upravljanja i skladištenja podataka‟. (2012:326)

Naravno, razvijaju se epistemiološki problemi povezani sa novim tehnologijama, koje treba imati na umu pri istarživanju ovih formi predstavljanja , zato što ćemo bez sumnje morati da generišemo nova približavanja teorije i metodologije. Iz mog ličnog iskustva kao docenta i istraživača u procesu dijaloga između reči i slika, smatram da je relevantno objasniti intermedijalnost sa stanovišta kulturno-komparativnih studija,tj. sa stanovišta dijaloga različitih značajnih dela ili tradicionalnih medija povezanih sa novim tehnologijama, kao i kroz ekspanziju akademskih studija o bioskopu, televiziji, vizuelnih studija i filozofije slike i zvuka.

Iako ne sumnjam da će  stručnjak za književnost verovatno nastaviti da koristi literarni tekst kao osnovu za intermedijalnu analizu, isto tako kao što će  muzičar muziku, a slikar osnovu naći u slikarstvu ili dramaturg u dramskom delu i njegovom predstavljanju na sceni, ipak mislim da pristup istraživačkom objektu sa stanovišta intermedijalnosti implicira dalje promenu mesta ili pozicije sa koje stvaramo i analiziramo stvarnost. (Himeno Ugalde,2012:215 )

Treba da promenimo perspektivu sa koje analiziramo, stvaramo i posmatramo realnost oko sebe naročito zato što kako Marej ukazuje :

„sa pokretljivošću medija i sa pristupačnošću tehnologije nastale su mešavine visoke i niske kulture, kao i poboljšanje forme individualnog i društvenog izražavanja ,kao rezultat teorije i novorazvijenih sredstava komunikacije.‟(2012:325).

Vudi Vasulka u odnosu na ovo u svom eseju Nova epistemika prostora iznosi argumente i tvrdi da smo pošli od veze sa tehnologijom koja je pokušala da prizove kreativni potencijal spacijalnih alata, da bi došli do onog čiji tehnološki razvoj uključuje novi kreativni potencijal ljudskog govora u novi epistemički prostor (1990:465). Bolje rečeno promena uključuje ne samo umetnike kao stvaraoce, već i primalačku publiku. Mogli bismo reći, da se sa Žakom Deridom, čiji teorijski predlog intermedijalnosti prolazi kroz rekonstrukciju postojećih modela znanja, istovremeno implicira stvaranje kompromisa među hijerarhijama koje funkcionišu na različitim poljima našeg društvenog i kulturnog života.

Izazovi

Čini mi se da bi bilo izuzetno preporučljivo ostvarenje intermedijalnih studija kroz interdisciplinarnost ili transdisciplinarnost, što implicira podršku u saradnji istraživača raznih oblasti i disciplina kao i učvršćivanje dijaloga između analitičkih perspektiva svakog pojedinca:

„ovo bi smanjilo značajno ili možda potpuno rizik da jedan isti istraživač analizira različite radove ili medije.”(Kubiljo:2013).

Postizanje ovog inter ili transdiciplinarnog priznanja da nije moguće nastaviti sa pretpostavkama da su znanja i discipline odvojene, dovodi do toga da se predstave stvarnosti koje analiziramo ili stvaramo, bilo da su to književnost, pozorište, bioskop ili video igre, stavljaju u složenu mrežu veza u kojoj napreduju i zahtevaju da budu tumačene sa raznih perspektiva kako bi bile što bolje objašnjene.

Činjenica da su se vidovi komunikacije u svetu promenili ne znači da imamo tačnu definiciju značenja današnjice. U suštini formiramo veliko selo nepismenih kojima se ispituje i razvija ponašanje desne hemisfere (osećajno), kada struktura zahteva da delujemo prema levoj (razum) i to sve se obavlja   pod  pretpostavkom da ova druga  više ne funkcioniše. Edukatori treba da budu svesni ovoga. Možda će u budućnosti biti postignut ravnomeran razvoj moždanih hemisfera, iako još uvek nema strategija ni modela jasnih da se to i postigne. Možda će najpre biti ostvarivo da se stvore strategije umetnosti koje bi trenirale desnu, a samim tim i strategije nauke i tehnologije koje bi isto to radile sa levom hemisferom mozga. Beskorisno je raditi samo na jednoj – ne služi ničemu. Najbolje je jednostavno biti dvoličan, razdvojiti obe hemisfere i integrisati ih. Sa nečim tako nežnim treba pravilno postupati.

Na ovaj način, mogli bismo slučajno prevideti u tami i zameniti intermedijalnost sa transcedencijom i tako otvoriti vrata  da se novi formati mogu razviti i koristiti čovečanstvu u 21 veku. Moramo razumeti i iskoristiti ulogu koju ima umetnost i koju može  dostići kroz nove formate kreativnosti posebno ako se setimo da umetnost vidi tamo gde nauka ide.

Preko današnjeg poznavanja Teorije Haosa mogli bismo videti kako je geofizičar ili matematičar u srednjem veku počinjao da se za istu interesuje.  Da li to znači da slika ukazuje na ono što joj je prethodilo pre njenog nastanka od pre četrdeset, pedeset godina ?

Kubizam je izrodio, fikcionu književnost, događaje, veze, vreme-prostor skokove u romanima Džejmsa Džojsa, tako da se njegov lik izdigao iz naučnog sveta na viši nivo. Rezultat je bio  na dohvat ruke, već je postojao  (iako znamo da jednačina haosa nije napisana matematičkim terminima).

Gde se omanulo? Ako kroz sve  svoje  manifestacije, umetnost obezbeđuje  unapred   sve elemente  koji  u uslovima svakodnevnog života utiču  na promenu osnovnih principa nauke, trebalo bi razmisliti. Šta je falilo formativnim  i istraživačkim komponentama  pojedinca?

Prilikom objave ovog eseja u jednom časopisu kao prilog išao je dvd koji predstavlja intermedijalni proizvod, zamišljen od strane autora ovog eseja u saradnji sa digitalnim dizajnerom Alin Martinez iz Švajcarske, koji je radio animaciju, muziku, sliku i vizuelne efekte.

Radi se o vizuelnom eksperimentu koji postavlja mogućnost saradnje između vizuelne umetnosti i nauke, bazirano je na delu Eureka, E.A. Poa, severnoameričkog pisca rođenog u Bostonu, Masačustes 1809. koji sa svojih četrdeset godina prerano 1849. umire.

Autor: Umberto Ortega Viljasenjor

prevod: Ivana Šarčević

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

¹ Ovaj članak je predstavljen kao predavanje na Prvom jesenjem kolokvijumu programa za doktorske studije na Katedri za društvene nauke Univerziteta u Gvadalahari, pod nazivom Film I Društvene nauke.Vizije društva u novom milenijumu;održanog u Gvadalahari, Halisko,Meksiko, 24. i 25.oktobra 2014. godine. Ovo je istraživački projekat pod nazivom Svet i slika  (Statika i pokret). Istraživanje kreativnih vezama i njihov uticaj na nauku i tehnologiju sa epistemičkog stanovišta Poperove misli, vođeno od strane autora i istovremeno profesora istraživača na Univerzitetu u Gvadalahari, Meksiko, kao i ITESO,istaknutog člana Udruženja fakulteta (UDG-CA-595); Analiza filma,pokreta, žanrova i stilova.

² Pomenuti profesor istraživač, kategorija C, e-mail adresa :huorvi@gmail.com

Kratka beleška o autorima

Umberto Ortega Viljasenjor je slikar, pisac, istraživač i profesor na Univerzitetu u Gvadalahari, Meksiko. Rođen je u Meksiko Sitiju 1951.godine. Na UNAM-u (Univerzitet u Meksiko Sitiju) 1975.godine završava studije i dobija diplomu advokata. Master studije završava na univerzitetu u Londonu, a potom završava i  doktorske studije na odseku za prava na Univerzitetu u Meksiku (UNAM). Radio je kao profesor i istraživač i objavio je veliki broj članaka koji se bave različitim aspektima filozofije, umetnosti, komunikacije i kulture. Izdao je veliki broj zbirki poezije: Nebo  povraćenih stvari, Ekspedicija kroz biće, Harfe munje, Kula bašte simbola, Lutrija čuda, Svetovi od blata, Razmeštanja i prelazi, Kutija ostrva, Pogled kameleona, Beskrajna bašta. Potom izdaje različite kompilacije poput: Rečnik magičnih zveri i irealnih bića Amerike, Rečnik uzvika i onomatopeja u španskom jeziku koji se govori u Meksiku, Cveće i pesme sa četiri strane (antologija savremene meksičke indijanske poezije, Kosmičke mape Mezoamerikanaca: mitsko putovanje duše  i tematski rečnik Simbologija, kosmovizija i ceremonijal Viksarika. Takođe objavljuje eseje koji se bave književnom naukom, jednu knjigu priča i dve knjige aforizama : Tandariola, Aforizmi i deaforizmi. Njegov istraživački rad se posvećen je  savremenoj poeziji Haliska i temu poetike posmatra kroz tri vrste nje same: metapoetika, mitska poetika i etno poetika. Sa pet godina počinje da se bavi slikanjem ,a veliku podršku i pomoć dobija od svog oca koji ga i podučava određenim tehnikama. Od 1975.godine pa sve do danas imao je veliki broj samostalnih i grupnih izložbi u Meksiku, Sjedinjenim Državama i Evropi. Trenutno radi kao predavač i istraživač na Univerzitetu u Gvadalahari na odseku za studije književnosti. Živi u Gvadalahari sa svojom suprugom Milagros i sinovima Alvarom i Alonsom.

Kratka beleška o prevodiocu

Ivana Šarčević, devojačko prezime Brković, rođena je 1986.godine u Valjevu. Završava 2005. godine valjevsku gimnaziju društveno-jezičkog smera i potom upisuje Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu – katedru za španski jezik i hispanske književnosti i za izborni jezik bira engleski jezik. Studije završava u roku i stiče zvanje profesora španskog jezika i hispanskih književnosti. Prevodilaštvom se bavi još od gimnazijskih dana kada aktivno učestvuje u uređivanju školskog časopisa Prevodilačke sveske u kom objavljuje neke od svojih prevoda sa francuskog jezika. U toku studija razvija interesovanje ka finskom jeziku koji počinje da uči kod profesora Čedomira Cvetkovića. Objavljuje nekoliko prevoda pesama i priča brojnih finskih autora sa finskog jezika u časopisu za književnost, umetnost i kulturu Akt, gde takođe objavljuje niz prevoda poezije i proze sa španskog i engleskog jezika. Zbirku kratkih priča Skica za portret jednog sveta našeg nagrađivanog i istaknutog umetnika Dejana Bogojevića prevodi na španski jezik i objavljuje u Meksiku. Veliki broj pesama i kratkih priča istoimenog autora takođe prevodi na španski jezik koje su dalje objavljene u časopisima širom španskog govornog područija. Pored književnog prevođenja bavi se i drugim vrastama prevođenja pa iza sebe ima prevode psihološke i tehničke tematike. Radila je kao bibliotekar i nastavnik engleskog, španskog i finskog jezika. Danas živi u Valjevu sa svojim suprugom Nebojšom.

Bibliografija:

Kubiljo Paniagva,Rut (2013), Intermedijalnost u XXI veku, Diálogos, Istorijski digitalni    časopis, Vol.14, N°.2, Univerzitet Kosta Rika,sep/dec , dostupno na linku : http://www.scielo.sa.cr/scielo.php?pid=S1409-469X2013000200006&script=sci_arttext. (15.oktobar,2014.).

Himeno Ugalde, Ester  (2001). Slike u pokretu ; slika u bioskopu. Intermedijalne veze  u Vreme nasilja (Mercero 1998)  i Dajem ti svoje oči  (Bollaín 2003)”, Olivar,  2011, Vol. 12 Issue 16, p. 215-240. (215-216).

Ingold, Tim: Antropologija, arheologija, arhitektura i umetnost su način da pokažemo svet u kom živimo, Entrevista S/A, Alfilo, Digitalni časopis Univerziteta u Kordobi,Argentina ,

Dostupno na linku : http://www.ffyh.unc.edu.ar/alfilo/entrevista-a-tim-ingold-antropologia-arqueologia-arquitectura-y-arte-son-maneras-de-explorar-el-mundo-en-el-que-vivimos/. (16.avgust, 2014). (2010).“Ways of mind-walking: reading, writing, painting”, Visual Studies, Vol. 25, N° 1, pp. 15-23.

Kandinski Vasilij (1982).Kandinsky : Complete Writings on Art, Vols. 1 (1901-1921) and  2 (1922-1943),edited by K.C. Lindsay and P. Vergo, London: Faber & Faber.

Katenbelt, Hil (2008). Intermedijalnost u pozorištu i izvođenje: Definicije, percepcije i međusobne veze. En Čappel, F. (Ed.) Časopis za studije kulture. 6(1). Dostupno na linku: file:///C:/Users/rrms/Desktop/La%20intermedialidad%20Intermediality.htm.

Lopes-Varela Askarate, Asunsion (2011). Semiotička geneza intermedijalnosti: kognitivne osnove i društveni osnovi komunikacije, CIC, Cuadernos de Información y Comunicación, Univezitet Complutense Madrid, Vol. 16, pp.  95-114.

Matelart, Armand (1998).Mondijalizacija komunikacije , Paidos, Madrid.

Mekluan, Maršal (1964). Razumevanje medija: čovekova dostignuća, London,Rutledž.

Mekluan, Maršal i Erik McLuhan, (1990).Zakoni medija,nova nauka, Meksiko Siti,  CONACULTA y Alianza.

Marej, Timoti  (2012).Future Perfect:The Archival Event on the Scene of Asian Intermediality, Amsterdamer Beiträgezur Neueren Germanistik, Vol. 82, pp. 325-341.

Ortega-Viljasenjor, Umberto i Kinjones,Henaro (2005), Moždane i kulturne hemisfere, Alpha, N.21,Osorno,decembar.

 Santijago O.,Alonso(2013). Poetička geneza u jednom scenariju bez iskrica, Sincronía, časopis za književnost i filozofiju ,godina  XVII, N° 64,jun-decembar.

Po, Edgar,A. (1972), Eureka, (prevod. Julio Cortázar, Alianza Editorial, Madrid), c1956, 129 pp.

Roho, Alberto, G. (2010), Café científico, Razmišljanja o nauci (c 2011), Programa de Divulgación Científica de SECYT, Nacionalni Univerzitet u Kordobi

Rajevski , Irina (2005). Intermediality, Intertextuality, and Remediation: A Literary Perspective on Intermediality, Intermédialités, Vol. 1 (N° 6) . Preuzeto sa:  http://cri.histart.umontreal.ca/cri/fr/ intermedialites/p6/pdfs/p6_rajewsky_text.pdf.

Vasulka, Vudi(1990), The New Epistemic Space. In: Illuminating Video: An Essential Guide to Video Art, Ed. by Doug Hall and Sally Jo Fifer, New York, NY: Aperture/ BAVC.

  Intermetijalnost, Kreativni potencijal, Sociologija, Umberto Ortega Viljasenjor