Ulogujte se / Kreirajte profil

Izuzetna propast izuzetne države

Za američku nacionalno-bezbednu državu ovo je doba nekažnjivosti. Ništa što ona radi – tortura, otmice, ubistva, nezakonito nadziranje – nikad neće biti sudski procesuirano. Ni za jedno od njenih vanzakonskih dela niko neće odgovarati. Danas u zvaničnom Vašingtonu krivično delo mogu da počine jedino oni koji su dovoljno glupi da poveruju kako vladavina naroda, od naroda, i za narod neće nestati sa lica zemlje. Govorim o raznim uzbunjivačima koji su imali potrebu da obaveste Amerikance kakva dela i nedela njihova vlada čini u njihovo ime, ali bez njihovog znanja. Oni i dalje plaćaju za svoja dela, a cena koju plaćaju bi trebalo da nas sve zaprepasti.

Krajem juna, New York Times je na naslovnoj strani objavio reportažu o korporativnoj nekažnjivosti koja je možda jedinstvena u periodu posle 11. septembra (iako potencijalno najavljuje ono što nas čeka). Kako piše novinar Džejms Rajzen, 2007. godine je Danijel Kerol, rukovodilac plaćeničke kompanije Blackwater u Iraku, jedne od ratnih korporacija koje su u ovom veku pratile američku vojsku u rat, zapretio Džinu Rihteru, državnom istražitelju poslatom u Bagdad da proveri izveštaje o korporativnim malverzacijama.

Ovo je, prema Rajzenu, Rihterova verzija onoga što se desilo kada su se on, još jedan državni istražitelj i Kerol sastali da razgovaraju o mogućim zloupotrebama Blackwatera u toj ratnoj zoni:

„G. Kerol je rekao da bi ‘u tom trenutku mogao da me ubije i niko ništa ne bi učinio, niti bi mogao da učini, pošto smo u Iraku’, napisao je g. Rihter u dopisu visokim zvaničnicima Stejt departmenta u Vašingtonu. Napomenuo da je g. Kerol ranije bio pripadnik Šestog odreda Navy SEAL, elitne specijalne jedinice. ‘G. Kerol je ovo izjavio prigušenim glasom, spuštene glave, gledajući me pravo u oči’, napisao je g. Rihter u svom dopisu. ‘Ozbiljno sam shvatio pretnju g. Kerola. Bili smo u borbenoj zoni gde se svakakve stvari događaju sasvim neočekivano, pogotovo kada su u pitanju potencijalno negativni uticaji na unosne bezbednosne ugovore.’“

Kada su zvaničnici iz američke ambasade u Bagdadu, inače najveće na svetu, čuli šta se dogodilo, odmah su se bacili na posao. Stali su u zaštitu ovog menadžera Blackwatera, proteravši iz zemlje Rihtera i istražitelja koji je prisustvovao ovoj sceni (neobavljena posla). Iako bi pretnja smrću nekom američkom zvaničniku, pod drugačijim okolnostima, mogla dovesti do toga da tim CIA-e ili specijalaca kidnapuje krivca sa neke bagdadske ulice, prebaci ga na brod na saslušanje, a zatim ostavi da trune u Gvantanamu ili nekom američkom zatvoru i čeka suđenje, u ovom slučaju ništa nije preduzeto.


Centri moći nemoćni da deluju

Reakciju ambasade možemo posmatrati kao indulgenciju u slavu novog doba. Za razne plaćeničke kompanije, građevinare, snabdevače i proizvođače oružja koji su se okoristili privatizacijom američkog ratovanja od 11. septembra, nekažnjivost je postala nova realnost. Na širem planu isto se može reći i za američki korporativni sektor i njegove finansijske ispostave. Na kraju, niko nije odgovarao za ekonomski krah 2007-2008. Nijedna značajna ličnost nijezavršila u zatvoru zbog bacanja američke ekonomije na kolena. (A mnoge takve ličnosti napunile su se kao brodovi kasnijim državnim spasavanjem i oživljavanjem njihovih kompanija.)

Za to vreme, tih godina, sama korporacija puštena je da divlja. Već dugo „osoba“ u pravnom smislu, ona je postajala sve sličnija pravoj osobi, koristeći niz presuda Vrhovnog suda koje sugušile sindikate i obične Amerikance, istovremeno dajući korporaciji sve veća prava i karakteristike građanina puštenog s lanca. Postseptembarski korporativni svet dobio jeslobodu izražavanja, slobodu trošenja, kao i razne druge slobode koje proizilaze iz zaprepašćujuće nejednakosti i brda novca. Korporativne tvorevine su dobile pravo da zatrpavaju politički sistem novcem a nedavno, makar u umerenoj formi, i slobodu veroispovesti.

Drugim rečima, dva velika centra moći izrasla su u Americi 21. veka: s jedne strane sve šira nacionalno-bezbednosna država, sve manje dužna da polaže račune, sve slabije nadgledana, sve tajnovitija, sve spremnija da nadzire druge i sve manje transparentna, sve ovlašćenija od strane tajnog pravosudnog sistema i organa tajnog prava čije presude niko nije mogao da sazna; i s druge strane sve militarizovanija korporativna država, sve manje dužna da polaže račune, sve slabije nadgledana, sve sigurnija da je zakon u njenom vlasništvu. Ova dva centra moći sada vladaju našim svetom. To su dominantne sile u uslovima možda najneefikasnijeg otpora u čitavoj našoj istoriji.

U oba slučaja, to je bilo doba trijumfalizma. Kako god merili: po rastu industrijskog indeksa Dau Džons ili širenju ekonomije slabo plaćenih poslova, po moći „mračnog novca“ da upravlja američkom politikom ili po rastućim zaradama direktora i stagnantnim platama njihovih radnika, po moći milijardera i porastu siromaštva, po senci tajnosti i poverljivosti koja se prostire nad državnim poslovima i sve manjim mogućnostima građana da saznaju šta se događa, ili po rastućoj snazi nacionalno-bezbednosne države i korporacija da od vašeg života naprave otvorenu knjigu. Gde god pogledate videćete neku verziju iste priče – priče o jačanju moći konferencijskih sala i pratećem osećanju nekažnjivosti.

Bilo da posmatrate snagu nacionalno-bezbednosne države ili korporativng sektora, ovo je njihov trenutak. I to kakav trenutak! Njihov uspeh je skoro potpun. Pa ipak je ovo samo početak čudne priče o našem američkom vremenu, jer iako ta moć raste, kao da ne može da se pretoči u klasičnu američku snagu. Što su ova dva sektora uspešnija, utoliko su Sjedinjene Države manje sposobne da efikasno iskoriste svoju snagu u bilo kom tradicionalnom smislu, u zemlji ili inostranstvu.

Svi to osećamo, pa je tako nedavno i anketa istraživačkog centra Pew pokazala da poslednjih godina drastično opada broj Amerikanaca koji smatraju da je SAD izuzetna, najbolja država. Do 2011, samo je 38 odsto Amerikanaca tako mislilo; danas je taj broj pao na 28 odsto, a kao pokazatelj budućih stavova – na samo 15 procenata u starosnoj grupi od 18 do 29 godina. Nije ni čudo. Po mnogim merilima Amerika je možda još uvek najbogatija, najmoćnija zemlja na planeti, ali se poslednjih godina njena sposobnost da postigne bilo šta, kamoli nacionalni ili imperijalni uspeh, drastično smanjila.

Centri moći opstaju, ali na neki neshvatljiv način izgleda da sposobnost da se bilo šta postigne jenjava u državi nekad poznatoj kao najpoletnija na planeti. Po tom pitanju činjenice su sumorne i jasne. Očigledno je da je američki politički sistem u nekakvom zastoju ili paralizi iz koje – sudeći po prognozama za izbore 2014. i 2016. – nema izlaza. Svi mediji prognoziraju, na primer, da u ovoj godini kongresnih izbora Kongres i predsednik neće uspeti ništa da zajedno postignu (osim možda da izbegnu još jednu obustavu rada vlade). Ništa, nula.

Predsednik deluje relativno minimalistički, izvršnim uredbama. Kongres mu preti tužbom zbog korišćenja takvih metoda, i (što bi rekao pisac Kurt Vonegat) tako vam je to. U međuvremenu, Kongres se pokazuje kao nesposoban da reši pitanja koja su nekad u američkom životu bila rutinska. Na primer, pitanje finansiranja običnih popravki nacionalne mreže puteva, iako sredstva za takve radove ubrzano presušuju i iako će radna mesta biti izgubljena.

Takve stvari predstavljaju samo simptom u zemlji sa ogromnim bogatstvom čija se infrastruktura raspada i koja nema ni kilometar brzih pruga. U svemu tome, u porastu siromaštva i ekonomije minimalnih plata, u gubitku – naročito za manjine – bogatstva koje je nestalo zajedno sa nekretninama, vidimo rađanje zemlje trećeg sveta unutar zemlje prvog sveta, nemoćne Amerike unutar navodne globalne velesile.

Foto-Mark-Bryan-Makela


Posebna vrsta pada

Kad već spominjemo „jedinu velesilu“, još uvek je tačno da nijedna kombinacija drugih armija ne može da se meri sa američkom vojskom, niti sa novcem koji država još uvek ulaže u nju i u istraživanje i razvoj futurističkog oružja. Budžet za nacionalnu bezbednost i dalje spada u Riplijevu rubriku „verovali ili ne“, sa čim nijedna druga kombinacija velikih zemalja ni približno ne može da se poredi.

Pored toga, Amerika još uvek održava stotine vojnih baza i ispostava širom planete (a poslednjih godina i sve veći broj baza za naše najnovije čudo od tehnike, bespilotne bombardere). Godine 2014, ona i dalje garnizonira u čitavoj planeti, što nikada nije radila nijedna druga imperijalna sila. U stvari, ona i dalje pokazuje sve ornamente velike imperije, sa vojskom toliko impresivnom da naša poslednja dva predsednika moraju da koriste isti hvalisavi opis: „Najsjajnija borbena sila koju je svet ikada video.“

Međutim, novija istorija je jasna: vojska se pokazala nesposobnom u ratovanju sa manjim (i manjinskim) pobunjenicima globalno, baš kao što i Vašington, uz svu svoju silu, vojnu i ekonomsku, vrlo teško nameće svoje želje u bilo kom delu planete. Izgleda da je Vašington izgubio sposobnost da pretoči ovu moć u bilo šta nalik na uspeh.

Danas Amerika manje liči na funkcionalnu i efikasnu imperiju a više na imperijalnu ludu kuću, nesposobnu da svoju nesagledivu silu efikasno upregne od Nemačke, preko Sirije, Iraka, Avganistana, do Južnog kineskog mora, Krima i Afrike. Što je još čudnije, sve se to odigrava u odsustvu bilo kakvog imperijalnog izazivača. Rusija je klimava energetska država koja ume da ostvari svoju verziju imperijalnog uspeha samo unutar svojih granica, a Kina, očigledno glavna rastuća ekonomska sila na planeti, iako pokazuje vojne mišiće u spornim naftom bogatim vodama, nema vidljivu želju da izaziva američku vojsku daleko od svojih granica.

Sve u svemu, situacija je zaista zbunjujuća. Uprkos pričama o usponu multipolarnog sveta, svet je i dalje unipolaran, što možda znači da su povrede koje Vašington vuče sa brojnih frontova poslednjih godina posledice samoranjavanja.

Ostaje da se vidi tačno kakav je pad u pitanju. Međutim, danas je jasnije da su uspon nacionalno-bezbednosne države i trijumfalizam korporativnog sektora (uz toliko hvaljeni rast velikog bogatstva i zaprepašćujuću nejednakost u zemlji) praćeni jasnim slabljenjem sposobnosti države da funkcioniše u zemlji i imperijalne države da nameće svoju volju širom planete.

Tom Engelhardt, TomDispatch, 13.07.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 17.07.2014.

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *