Ulogujte se / Kreirajte profil

Извор суза и даље тече – Федерико Гарсија Лорка

1

Лорка или хроника најављене смрти

Пред зору би у „проклетом селу” и петлови занемели: чули су се само плотуни. Таква је била последња ноћ песника чувених стихова „Кад умрем, оставите балкон отворен”. Али, нико се није усудио да отвори бар један прозор…

У пет по подне маестро Мануел де Фаља ставља шешир, узима штап и креће се пустим улицама Гранаде. После много дана и ноћи, сад први пут излази из своје куће, из добрoвољног притвора: уместо гитара и фламенка, Гранадом се проламају пуцњи, уместо вина тече људска крв, чежњиву песму Гитаноса заменили су јауци и плач. Али, сењор Фаља сад мисли само на то да је ухапшен Федерико Гарсија Лорка, песник Лорка, некада његов студент, блиски пријатељ… Мора да га спасе.

Деветнаести је дан августа 1936. године. Сунце немилосрдно сија над Гранадом. Франкови жандарми ћутке поздрављају славног композитора. Он у Гранади живи већ петнаест година и сви га познају, иако га виђају ретко, најчешће на мисама у чувеној катедрали. И сад готово саблазно одјекују њена звона над замрлим градом. Де Фаља се ужурбано крсти, моли за Федериков живот и жури у градски штаб фалангиста. Убеђен је да тако племенито биће као што је Федерико Гарсија Лорка не може никоме да нанесе никакво зло. И сад га види како седи за клавиром и својим чистим гласом пева андалузијске песме које је чуо у народу, записао и обрадио.

                                                   Лоркини ''Лимунови''

Лоркини ”Лимунови”

Као музички и литерарно изузетно надареног, Де Фаља га и упућује да прикупља народне песме и мелодије. Чује га како на родном, кастиљанском дијалекту говори своје стихове. Називали су га и „андалузијски славуј”. Де Фаља је често прелиставао његове књиге стихова с посветама, осећајући увек језу читајући „Плач за Игнасиом Санчез Мехијасом”. Ту до грча болну тужбалицу Лорка је испевао кад је у августу 1935, годину дана пре, бик у арени убио омиљеног тореадора, песниковог пријатеља. Лорка је сузе целе Шпаније успео да преточи у потресне стихове који се већ деценијама налазе у многим антологијама широм света:

„…Све друго било је смрт и само смрт / у пет по подне”.

Звона су умукла. Мануела де Фаљу спроводе пред месног шефа фалангиста. „Лорка, где је Лорка?”, пита. Следи одговор да је он „само” месни шеф, он то не зна, али ће се одмах распитати код војног команданта Гранаде чија је то надлежност. Излази и оставља композитора да чека.

„Маестро, касно сте стигли”, чује најзад хладни, службени глас. „Лорка је прошле ноћи стрељан. Адиос.” Сломљен ужасним сазнањем, тешка корака иде ка кући Лоркиних у самом центру Гранаде. Ту су отац Федерико, мајка Винсента, брат Франсиско и сестра Кончита. Угледавши их уплакане, Де Фаља нема снаге да им саопшти истину. Међутим, то није била једина зла коб ове породице…

.

Песма заспала на уснама

На југу Шпаније је Андалузија, земља сунца и фламенка, „где може да се умре од песме и љубави”. У њој је Гранада, чије је знамење зрео, распукнут нар. Приповеда се да је нека госпођа, идући њеном улицом, не осврнувши се прошла поред слепог просјака. Ганут призором, обратио јој се један од пролазника:

„Сењора, уделите му милостињу. Знате, у животу нема веће казне него бити слеп у Гранади.”

Двадесетак километара западно од Гранаде налази се село Фуенте Вакерос. Ту један црнокоси, крупнооки дечак већ у детињству заувек упија у себе сву живописност свог завичаја. Није онда чудно што тај малишан, рођен 1898. године, син имућног велепоседника и мајке учитељице, више воли да слуша мистичне легенде и очаравајуће песме Гитаноса, шпанских Цигана, него да учи. Од мајке Винсенте, која изврсно свира клавир, наслеђује изразит дар за музику. Машта да буде пијаниста. Андалузија му издашно дарује праву симфонију боја, и све те неизбрисиве утиске носиће у себи дословно до последњег часа. Напомињао је:

„Пишем поезију да се отворе вене…”

            Обновљена родна кућа несрећног песника у Гранади и Лорка са члановима породице

Обновљена родна кућа несрећног песника у Гранади и Лорка са члановима породице

Долази време обојено крвљу, кад се заиста отварају вене Шпаније, кад у Гранади није казна бити слеп, већ имати очи, видети, чути… У ноћима без сна њени житељи ослушкују како кроз замукли град тутње камиони. У њима су они које су франкисти означили као „сумњиве”. А сумња се претвара у смртну казну. У једном од камиона је и песник Федерико Гарсија Лорка. Тих непуних девет километара свима је последње путовање. Са њега повратка нема. Одредиште је мало село Визнар, североисточно од Гранаде, у подножју планине Алфакар, где на шкртој земљи живи тек неколико стотина сељака. Они у лето 1936. године постају згранути сведоци догађаја који мењају живот и историју њиховог места: Визнар је једно од масовних стратишта у околини Гранаде, каквих је много широм Шпаније. Сами мештани назвали су га „проклето село”.  Још само тада и никада више, Лорка ту гледа месечину над својом Андалузијом. Све прекидају плотуни.

„Песма / коју нећу никада рећи / заспала ми је на уснама…”, написао је.

Неколико месеци раније, он је у Мадриду. Већ је испевао познату „Романсу шпанске жандармерије”, слутњу да наилазе дани и ноћи кад ће харати убице и паликуће:

„Црни су им коњи. / Црне потковице. / На огртачима сијају / мрље мастила и воска. / Носе, зато не плачу, / лобање од олова…”.

Има тридесет осам година. Његови стихови објављују се на разним језицима и у разним деловима света. Славни „Цигански романсеро”, настао 1928. године, изишао је у Шпанији до пресудне 1936. године у чак шест издања! Тада пише и чувену драму „Дом Бернарде Албе” о мајци која својих пет кћерки држи затворене у мрачној, досадној кући. Ускоро ће се и сам Лорка осећати теже него ове несрећнице: живот у Мадриду, и не само њему, постаје из дана у дан све неизвеснији.

Као вођа сасвим извесног војног пуча спомиње се генерал Франсиско Франко (1892–1975), бивши командант шпанске Легије странаца. Сам Лорка није члан ниједне политичке партије, али је свим срцем уз Народни фронт, леве, напредне коалиције која тог пролећа побеђује на изборима.   У мају 1936. године шпанске новине пишу да је песник Лорка подржао замисао познатог песника Антонија Маћада (1875–1939) и потписао манифест шпанског Комитета за светски мир, у ствари, антифашистички проглас. Лорки тај чин неће бити ни заборављен ни опроштен… „Ја нисам политичар, нити ћу то икада бити”, говори пријатељима. „Али, ја сам револуционар. Не може неко да буде истински песник, а да није револуционар”. Не скрива да се ужасно плаши сваког рата, терора, пуцњаве, оружја.

„Можете ли замислити мене са пушком у руци? Ја не могу…”.

Свестан је блиског и неминовног грађанског рата. Све више се шапуће о тајним списковима за фашисте неподобних и непожељних. Почетком јула у Мадриду убијају у атентатима неколико виђенијих грађана. Бескрупулозни лов на људе почиње.

5

Путовање са гласником смрти

Рафаел Алберти (1902–1999), његов пријатељ и школски друг, такође велики шпански песник, био је сведок тих дана зебње:

„Убеђен да је на једном од оних спискова и његово име, Лорка је био уплашен и није знао шта ће са собом. Мучио се у недоумици да ли да остане у Мадриду или да некуда оде. Али, он је био исувише везан за свој завичај.”

Најзад, 15. јула, саопштава Албертију:

„Осећам да ће се овде улице пунити лешевима. Одлазим у Гранаду и нека буде како Бог одлучи…”

У Гранади, односно Фуенте Вакеросу су његови најближи. Градоначелник Гранаде је социјалиста Мануел Фернандез Монтесинос, муж његове сестре Кончите. Локални лист „Идеал” објављује 16. јула кратку вест: „Песник дон Федерико Гарсија Лорка налази се од данас у родној Гранади.” Али, већ једно виђење у возу је опомињуће. Наиме, чим је Лорка сео и воз кренуо, одједном се појавио извесни Рамон Руис Алонсо, десничарски посланик из Гранаде, човек сумњивог морала и несумњиве спремности на све. Алонсо је само значајно погледао сапутника и удаљио се без речи. Ускоро ће се показати да је за Лорку овај жбир гласник смрти.

.

НОКТУРНО

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја
пуног росе.
Одох да спавам.
Ако ме не пробудиш,
оставићу крај тебе
моје хладно срце.

Шта то звони
Тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Ставио сам ти ђердане
од зориних драгуља.
Зашто ме остављаш
на овом путу?

Ако одеш далеко,
моја ће птица плакати
и зелена лоза
неће дати вино.

Шта то звони
тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Никада нећеш знати,
сфинго од снега,
колико бих те волео
у свитањима
кад пљушти киша
и кад са суве гране
пада гнездо

Превео Миодраг Гардић

.

Како се и слутило, 18. јула 1936. године војна хунта силом обара легалну владу и заводи фашистичку диктатуру. Издашно је помажу Хитлер и Мусолини. Франко постаје „каудиљо” – вођа. Следи 986 дана крвавог грађанског рата у коме је убијено око милион људи, а више од 650 хиљада принуђено да бежи у иностранство. Шпански народ ће да доживи трагичну судбину: први се дигао против фашизма, а последњи се од њега ослободио. Фашисти 20. јула узимају власт и у Гранади и одмах хапсе градоначелника Монтесиноса. Лорка је у родној кући. Ускоро га посећују два непозната човека у црном који, наводно, желе само да се увере да је ту, на добро познатој адреси. Сутрадан добија анонимно писмо у коме се наводи да се зна да је он „руски шпијун” и да га чека сигурна смрт. Они незнанци долазе опет, али сад осорно претресају целу кућу и малтретирају породицу. Кад им се Лорка успротивио, ућуткали су га ударцима, псовкама и најгорим увредама. Схвата да се смртоносни круг око њега затвара и стеже. Још само да се као сабласт појави Рамон Руис Алонсо који у новој власти Гранаде постаје шеф за „специјалне” задатке. Где и како да се склони и сачува голи живот? Његов лик се толико пута појавио у новинама и књигама. Цела Шпанија добро познаје чак и његову лептир-машну.

 О Кончитином мужу се ништа не зна више од двадесет дана. Лорка одбија да га тајним везама пребаце на фронт код „црвених” јер се грози чак да узме револвер у руку. Може да се склони код Мануела де Фаље, који је и за фалангу недодирљива величина, али никако не жели да узнемирава знаменитог маестра и излаже га могућој опасности. Најзад одлучује да сигурност потражи у кући браће Розалес у Гранади. Један од њих, песник Луис Розалес, његов је дугогодишњи пријатељ. А друга двојица браће? Они су проверени фалангисти. У нади да ће ту бити заштићен, Лорка под њихов кров стиже 8. августа 1936. године.

С наоружаном патролом франкиста, Рамон Алонсо упада у кућу његових родитеља, тражи Лорку, урла, прети да ће их све побити. Оставља их укочене од страха. Стиже и сутрадан. У груди песниковог оца и мајке су уперене пушчане цеви. Несрећна сестра Кончита сад признаје да Федерико није побегао и да је у Гранади, код Луиса Розалеса, такође песника. Наравно, шеф за „специјалне” задатке је то ионако знао. Он се са браћом Розалес већ жестоко препирао како да се поступи са Лорком. Луисов брат Мигел, иако фалангиста, тврдио је да је Лорка само песник, и то велики песник, који никада неће узети оружје у руке. Међутим, Алонсо је непоколебљив: за нову власт Лорка је опаснији са пером него са пушком, и зна се како се са таквима поступа. Уосталом, „Смрт интелигенцији”…

Људи у црним униформама, с пушкама на готовс, опкољавају 16. августа кућу Розалесових. Предводи их – Рамон Алонсо. Наводно, њему је лично Хозе Валдез Кузман, војни командант Гранаде, наредио да му приведе Лорку само ради „информативног разговора”. Иако сумња у Алонсово објашњење, уплашен за животе родитеља и сестре који су такође у кући, најмлађи Розалес изводи Лорку. Било је пет по подне кад су му везане руке. Тог истог дана, пре сванућа, стрељан је Лоркин зет Мануел Фернандез. Код куће га је чекало троје малене деце.

.

4
Зелено, волим те, зелено!

Узалуд Луис Розалес протестује код команданта који лаже да је песник већ у затвору, а не код њега. У ноћи између 17. и 18. августа, Валдез, наводно, телефоном тражи упутство од генерала Киепа де Љана, једног од најближих Франкових сарадника, шта да ради са Федериком Лорком.    „Шта да радиш?”, генерал мирно понавља Валдезово питање. „Па, дај му кафе, пуно кафе…” Знало се шта то значи: следеће ноћи, пред поноћ, Лорка је одвезен у Визнар. А тамо…    „Стрељања су извршавана сваке ноћи, пред зору”, гласи једно од многих сведочанстава из „проклетог села”.

„Кад би се зачули плотуни, и петлови би престајали да се јављају. Мајке, сестре и супруге ухапшених и несталих долазиле су преко дана на те обронке и тражиле тела својих синова, браће, мужева. Оне које су стизале рано у зору могле су да нађу лешеве најмилијих, али им нису дозвољавали да их однесу. Под строгом присмотром фалангиста и жандарма, побијене су сахрањивали гробари, брзо и у плитким ракама.   Прекривани су танким слојем земље, па су из ње извиривале руке, ноге, делови одеће, ципеле. Кад би стратише опустело, појављивали су се чопори паса…”

Сматра се да је само у Визнару убијено и закопано између две и три хиљаде људи. С Лорком су, највероватније, стрељани и Галиндо Гонзалес, учитељ из Гранаде, и локални тореадор Франсиско Галади. Смакнуће је обављено код Извора суза, како мештани називају врело хладне планинске воде изнад Визнара. Много година после тог 19. августа 1936. године, кад је о Лорки и његовој смрти могло да се говори слободније, јавио се један од гробара:

„Њих тројица су лежали поред пута. Лорку сам одмах познао. Имао је лептир-машну, ону широку какву носе уметници. Поред њега је лежао учитељ без ноге. Познавао сам и тореадора. Сахранили смо их заједно, у плиткој раци, једног преко другог…”

Лорка је био познат и веома омиљен и код нас, још у време кад је у Шпанији био фашизам. Нараштаји су са заносом говорили и говоре    „Зелено, волим те, зелено. / Зелен ветар, зелене гране…”, или познату песму „Неверна супруга”.
Већ 36 година у Шпанији нема каудиља Франка. Толико дуго постоји замисао да се најзад нађе песников гроб. Међутим, испоставља се да недужни Лорка дели Шпанију: једни су за овај поступак, други изричито против, тврдећи да се на тај начин поета поново убија. Међу овима су и Лоркини рођаци, деца његовог брата Франсиска и сестре Кончите, потомци стрељаног градоначелника Гранаде. Аурора Гарсија Лорка, кћерка песниковог брата, каже:

„Збио се велики злочин у Гранади и ми знамо ко га је починио. Мртве треба оставити на миру… Лорка је својом смрћу подигао споменик свим невино убијеним.”

Аурора Лорка живи у Њујорку, директор је Фондације  „Федерико Гарсија Лорка” и оснивач Меморијалног центра у Гранади посвећеног њеном стрицу.

Aли, постоје и претпоставке да Лорка већ дуго није на месту где је стрељан и сахрањен. Наводно, његов отац је, одмах после грађанског рата, платио неком утицајном из власти да му омогући да ноћу, кришом, склони мртвог сина на сигурно, тајно место. Од 1976. године, прве после Франка, сваког 5. јуна, на дан песниковог рођења, у Гранади и Фуенте Вакеросу одржава се фијеста „У пет по подне”, на коју долазе хиљаде људи из Шпаније и разних делова света.

Извор суза и даље тече.

Аутор: Иван Лончар
TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *