Ulogujte se / Kreirajte profil

Ja, Danijel Blejk – Ken Louč

Ja, Danijel Blejk poslednji je u nizu filmova, sada već legendarnog, Kena Louča, čiji se filmovi neretko bave problemima radnih ljudi u srednjoj klasi ili pak onima na dnu  društvene lestvice. Ako bi se ograničili na tu odredbu, ovaj film onda deluje kao tipičan za Louča, ali ono što svaki njegov film odvaja od prethodnog, u čemu Louč briljira, je u realističnim prikazima likova u okolini u kojoj obitavaju, kako se u toj okolinili snalaze i kako rešavaju svoje probleme… To je ne samo sadržaj većine njegovih filmova već i ono što ih razdvaja od prethodnih. Kada Louč snima film, uglavnom su to realne lokacije, filmovi uglavnom snimani objektivima koji mu omogućavaju da se jako udalji od svojih glumaca, reže na ne tipičan način jer kako on sam kaže:

“Rez ne treba praviti kad protagonista počne da govori nego koji sekund kasnije, kada bi ljudsko oko normalno stiglo da se prebaci sa jedne stvari na drugu”… Ukratko, Loučov pristup filmu je naturalistički.

.

Zbog načina na koji snima njegovi glumci gube svest o prisustvu kamere i kada dođu u dodir sa stvarnim lokacijama i tim ljudima na ulicama koji nisu samo puki statisti, dobijaju se sjajni rezultati. Nema dodatnih ukrasa kao što bi to uradio neko poput Matrina Scorsesea, kamera zabodena u zemlju i što dalje (koliko je moguće a da ne bude previše) da se ta autentičnost vidi. Kada razbije ove postulate i snimi film kao što je “Džimijeva dvorana” (2014)  koji je smešten u tridesetim godinama prošlog veka, ta se varka oseti… Nema autentičnosti, nekom drugom bi to možda išlo od ruke ali u “Džimijevoj dvorani”, to ispadne kao film napravljen za televiziju koji nije nužno loš ali nije ni fenomenalan. Tragedija likova, pa i njihova borba, nije toliko snaža jer koliko god se trudio ne može istraživačkim radom da napravi autentičnost, niti će set zameniti realne lokacije. Na našu sreću, “Ja, Danijel Blejk” nije takav film već fenomenalan povratak onome u čemu je Louč najbolji.

Priča prati šezdesetogodišnjeg stolara, Danijela Blejka, koji nakon što je preživeo srčani napad podnosi zahtev za socijalnu pomoć za nezaposlene… Ali umesto pomoći stiže mu dopis po kom nije skupio dovoljno bodova da bi ostavrio pravo na socijalnu pomoć pa ga samim tim smatraju sposobnim za rad. Neće to proći bez nekakvog vida otpora od strane Danijela koji podnosi žalbu za žalbom, ide sa jednog šaltera na drugi, ne bi li se izborio za pomoć koju zaslužuje, a sve to dok pokušava da pronađe novi posao. Totalno Kafkijansko iskustvo koje na delu pokazuje isčašenu logiku britanskog biroa za zapošljavanje. U svom tom ludilu uspeva da se sprijatelji Kejti (Katie), mladnom  i samohranom majkom dvoje dece, koja je jednako pogubljena u besmislu “FT1P”[1]procedura na birou. Zajedničkim snagama tokom filma, pokušavaju da se izbore za svoja prava i postignu svoj konačni cilj, a to je da žive pristojno… da ne preživljavaju.

Reakcije na ovaj film, iako su raznolike, koliko sam ja uspeo da primetim uglavnom idu u pravcu, srceparajućeg… Ljude je sudbina ovih likova pogodila, a razlog za to je može se reći upravo to da bez obzira na zemlju porekla ovo jeste veoma česta priča iz svakodnevnice mnogo ljudi. Problem ogromne nezaposlenosti je globalan problem, pojava gde ima mnogo više ljudi koji traže posao nego što posla ima. Ali kao da ne zaposlenost već sama po sebi nije dovoljan problem, nego još vlada kao da pokušava da problem učini još većim tako što će uvesti dodatne i komplikovanije procedure pod izgovorom da je to radi efikasnosti i radi boljitka usluge… Nije li sistem osmišljen tako kako bi celu stvar učinio humanijom, kako ne bi mogla jedna osoba da se zbog svojih ličnih frustracija iživljava tražeći bespotrebnu papirologiju ili kako ne bi neko ostao zatrpan u nekoj fioci do kraja života nadajući se da će ga neko pronaći, tehnologija implementovana kako bi se procudure obavljale brže i da bi se moglo nastaviti sa pomaganjem drugim ljudima a socijalna pomoć kako ljudi bez posla ne bi bili skroz bez novca u tranzicionom periodu?

Takva slika nama je ovde veoma poznata, ali mi ovde svakodnevno slušamo priče o tome kako se moraju usvojiti zakoni da bi dosegli evropske standarde i  kako bi to bilo mnogo humanije i efikasnije, ali ovde vidimo koliko je od humanosti tako nešto zapravo daleko… Neke bitne razlike zapravo nema. Ono što je postignuto je da ti ljudi više nisu ljudi nego kao brojevi pa tako bivaju i tretirani i ne samo od strane sistema već i od ljudi na dnu kojima je prioritet zaposlenje pa onda ljudski integritet, jer kada bi bilo kontra brzo bi se i oni našli u toj koloni čekajući na pomoć. Ti su radnici, radnici na prvom mestu a tek onda ljudi… Stvar koja je trebalo da proces zapošljavanja učini humanijim, dozvolila je sebi odsustvo humanosti i etike.

Najgori deo je ustvari to što se neko usuđuje da nekim svojim, opštim merilima, određuje nivoe siromaštva kako bi utvrdio ko zaslužuje pomoć a ko ne. U jednu ruku, neka regulacija jeste potrebna ali koja je suštinska razlika između dve bolesne osobe od kojih je na aplikaciji jedna dobila 15 bodova a druga 13? Ko je tu bolesniji? Koji je bio presudni faktor? Jedina razlika je u tome što bolesnik sa 15 bodova ima pomoć od države a bolesnik sa 13 to pravo nema, jer automatski svi ispod 15, navodno, mogu da rade. Ljudi koji ocenjuju druge ljude, čisto igranje boga. Takođe se može reći da je film i ironičan na jedan isčašen način, toliko ljudi traži posao kako bi mogli da se obezbede dok u birou za zapošljavanje ima mali milion računara čija je svrha da smanje broj zaposlenih i samim tim pomažu problem koji žele da spreče! Takođe se može reći da je na jednako isčašen način smešno, kada Danijel sa svijih 60 godina ide na seminar o pisanju CV-a gde im govore kako da bi dobili zaposlenje moraju da odskaču iz gomile… Nije li žalosno reći tako nešto tolikom auditorijumu?

Ako svi odskaču iz gomile, da li onda neko odskače ako svi rade isto? Pogotovo ako svi kucaju istim fontom, istim marginama, to skenira neki računar ili umesto toga čovek koji radi kao da je računar. Svi ovi, ali i mnogi drugi problemi, prisutni su u filmu ali ne na način gde bi neko držao lekciju o manjku humanosti u ovim ustanovama (kao ja sada) već na način gde posmatrajući muke Danijela i Kejti da skontaju ovaj ludi sistem, sa njim se upoznajemo i mi. Danijel, kao šezdesetogodišnjak koji nije imao potrebu za tako nečim i nije ispratio razvoj tehnologije i društva zadnjih dvadeset godina, svakako da je autsajder i sistem je za njega ponižavajući, dok je Kejti toliko mlada a opet i ne obrazovana da nije imala susreta sa tako nečim gde ti pružaju otpor pre nego što si dobio i normalnu šansu da se dokažeš.

Celokupnost tragedije života nemoguće je obuhvatiti okvirima filmske kamere, ali moguće je da se kroz priču o fiktivnim ljudima istina o životu prelije na platno, i to je slučaj ovde. Obično kada je reč o filmovima koji se bave monumentalnim promenama za čovečanstvo, to je više gomila trivija i činjenica servirano kao priča (što je jedan od razloga zašto “Džimijeva dvorana” odaje utisak varke) dok su ovakvi filmovi odgovor na životne okolnosti koje se događaju sada i to su najveći kvlaliteti Louča. Vrlo verovatno će se za pet do deset godina pojaviti neki film koji će pokušati da posledice Brexita u Britaniji prikaže kroz gomilu činjenica, ali pravi film na tu temu je već napravljen… Sada, dok se to dešava! Film se ne trudi da preuveliča patnju i emocije svojih likova tako što će se koristiti raznim ukrasima, da je film sniman u Holivudu sigurno bi bio na granici sa melodramom, niti bilo ko pokušava da nametne bilo kome neki određen pogled na svet. Ono što dobijamo su likovi u svom realnom okruženju i kako u njemu obitavaju. Za mene lično, to je bilo dovoljno, ali opet ne umem da artikulišem kako sam se osećao kada je priča dostigla svoj vrhunac. Reakcije na kraj su obično takve da film ljude ostavlja u moru suza ali kao da me nije pogodilo na emotivnom nivou. Shvatam da ovo treba da bude kao komad života, ali opet kao da mi fali ta dramska struktura, kao da fali katarza. Mada, nije li uostalom to na neki način i poenta? Stvaranjem nekog puta koji likovi treba da prođu da bi postigli ‘prosvetljenje’ i postali novi ljudi, bilo bi možda previse varljivo, onda ne bi bio komad života već imitacija njega.

Možda sam i ja kao gledalac previše naviknut na takav tip filma (da ne kažem “otupeo”), ali ovo nije nikako bila zamerka. jeste da sam se posle filma osećao nekako ambivalentno, ali nekoliko dana od televizijske premijere (što može biti faktor, televizor nema tu magiju bioskopske sale) film mi ne napušta misao. Film se ne trudi da isprovocira reakciju, već samo prikazuje ono šta ima a ko kako odreguje neka mu na volji. Bilo da vas natera da zaplačete, da vas iznervira ili čak smori… ono što je sigurno je da film pokreće debatu o prisutnim problemima i da će ostati u glavama gledalaca dugo nakon gledanja… A ako to nije odlika odličnog filma, ne znam onda šta jeste.

za P.U.L.S.E: Nikola Jović

[1] “Fali ti jedan papir…” citat iz skeča Indexovog radio pozorišta o šalterskim službenicama

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *