Ulogujte se / Kreirajte profil

Klod Kaun: ”Ja” je uvek Drugo, i uvek množina.

Klod Kaun (Claude Cahun) (1894-1954) francuska umetnica i spisateljica, enigmatična i impresivno svestrana figura koja je živela i radila na ostrvu u Engleskoj. Sa svojom družbenicom i saradnicom Masel Mur (Marcel Moore), proizvela je izvestan broj fotografskih autoportreta, kolaža, dramskih predložaka, publikovanih tekstova i ilustracija. Kao savremenica evropskih avangardi, Kaun ostaje marginalizovana u okviru institucionalizovane umetnosti i tek ovog veka posthumno otkrivena kao fotograf.

‘‘Ispod maske, još jedna maska. Neću se zaustaviti dok ne oljuštim sva lica.”

‘‘Ispod maske, još jedna maska. Neću se zaustaviti dok ne oljuštim sva lica.”

Njeni foto – performerski autoportreti predstavljaju vizuelnu maskeradu – oneobičavanje i prikaz pluralnosti sopstvenog polnog/ seksualnog/ umetničkog identiteta. Kaun upotrebljava fotografiiju kao sasvim jedinstveni sistem reprezentacije – akcenat je na konstuisanim fotografskim prostorima i kontinuiranoj težnji da se manipulacijom vizuelnim sadržajem prikaže ono što je iza oznake čulnog, ”dublja realnost”. Rolan Bart u Kameri Lucidi opisuje fotografiju kao primitivno pozorište, praznu tablu koja čeka svoj teatarski upis. Fotografije Klod Kaun produkt su privatnog izvedbenog čina u ambijentu sopstvenog intimnog prostora nalik teatarskom. Većina je nastala kao privatni dokument i lična beleška lišena umetničkih pretenzija, hortus conclusus – srednjovekovni vrt opasan bedemima pod čijim okriljem, skriven, stvara prvobitni androgeni stvaralac.

Kao prijateljica i savremenik osnivača pokreta nadrealizma, Andre Bretona, autorka svoj fotografski opus u mnogome zasniva na tipičnim ”nadrealistički kodiranom odnosu nesvesnog, telesnog i vizuelnog.” (M.Šuvaković, Paragrami tela/figure) Jaka patrijarhalna matrica nadrealizma umetnicom kao što je Kaun zadobija izuzetak, ovoga puta žena lezbijskog identiteta kreira sopstveni mit o telu. Kaun vizuelno dekonstruiše ženskolikost dovodeći u pitanje same kodove ženstvenosti i ženskog tela. Ona anticipira ono što će Džudit Batler postaviti kao tezu u svom kapitalnom delu Nevolje s rodom, a to je da su koherentnost i postojanost rodnog identiteta kulturalno uslovljene i istorijski utemeljene prakse koje zasnivaju svoju moć na kontinuiranoj performativnosti. Vizuelnom uporebom motiva prerušavanja, preoblačenja, te i subvertiranjem funkcije odevnih predmeta, Kaun ukazuje na izvedbeni karakter identiteta regulisanog nizom normativnih prisila od kojih je možda samo prvi sloj imperativ (samo)upisa značenja načinom odevanja i estetskim kodeksima. Ako u Frojdovoj tezi stoji da je identitet ekvivalentan konfliktu, Kaun  se  nameće kao opredmećeni prizor tog konflikta: biti žena i biti muškarac jeste izvedbeni čin balansiranja oprečnim principima.

Žudim za izuzecima. Upravo zbog toga, namerno se povlačim i deklasifikujem . Teže za mene.

(Klod Kaun, Avenux non Avenus)

Na pojedinim fotografijama Kaun se ističe kao prethodnica foto performansa Marsela Dišana koji u Rose Selavey introjektuje svoj objekat želje, ženu, inkorporirajući je u sopstveni identitet, aludirajući na integraciju muškosti i ženskosti. Vizuelni rezultat oba fotografska rada proizvodi utisak pomalo grotesknog kolaža polova, varku za oko koje zbunjeno sablasnom transparentnošću oba pola bira da zažmuri pred ponuđenom ”utopijom”.

Levo: Dišanova Rose Selavey, Desno: Klod Kaun autoportret

Levo: Dišanova Rose Selavey, Desno: Klod Kaun autoportret

Možemo da učvrstimo naš identitet, shodno sopstvenim raspoloženjima, ali on će uvek biti odlivak, maska. ‘”Ja” je uvek Drugo, i uvek množina.

(Klod Kaun, Avenux non Avenus)

Klod Kaun vizuelno usvaja različite ikoničke slike prisutne u kulturnim i istorijskim narativima. Ona je i Buda, ona je i Judita, dendi, object de culte, Salome…Mnogo pre savremene umetnice Sindi Šerman (Cindy Sherman), poigravajući se sa velikim mitovima društva, ona ”ispobava” uloge i materijalizuje njihovu varijabilnost. Česta upotreba maski insinuira na težnju da se portret kao esktenzija identiteta poništi i obezliči. Zadobijajući uloge varvarke ili kakve plemenske vračare, Kaunovoj kao da uspeva da materijalizuje kolektivni identitet neke fantazmatske zajednice.

 

Ipak, suštinski punktum njenog opusa ne bavi se isključivo rodnim identitetima. Na izvestan način, evocira se pitanje ontološkog određenja identiteta, te i upitnost o ”subjektu kao takvom”. U ključu teorijske psihonalaize Žaka Lakana, razmatranje subjekta per se nemoguće je pre saznavanja kako se on ustanovljuje i označava u jeziku. Premisa Lakana jeste da Veliko Drugo uvek determiniše subjekte. Veliko Drugo kao Veliki Zakon, Otac, Matrica (te i kao simbolički poredak moći pod čijem okriljem subjekti deluju) konstituiše pojedince posredstvom jezika, odnosno same prakse označavanja. Klod Kaun odbija da se označi u duhu Zakona, ali prihvata da se iznova vizuelno preoznačava – čin kojim se na određeni način subvertira sam princip označavanja.

Rastrgnuvši istorijske i kulturalne imperative (samo)određenja, Kaun vizuelno stvara novu daimonsku figuru.

.

Za P.U.L.S.E  Luna Jovanović

Blog LunaO

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *