Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Jedan pogresan treptaj oka…

Članak “Sinhronizovano treptanje očima omogućava gledaocima da ne propuste akciju” iz magazina “New Scientist” mi je skrenuo paznju. Tamani Nakano i kolege sa Unverziteta u Tokiju posmatrali su dobrovoljce u bioskopskoj sali dok su gledali komediju sa stabilnom, jednolinijskom pričom kao i film o akvarijumu sa ribama sa nepovezanom pričom i beležili njihove treptaje očima za vreme gledanja oba filma, da bi potvrdili tvrdnju da u toku 150. minutnog filma publika izgubi 15 minuta od filma na treptanje očima. Svi u publici sinhronizovano trepću u isto vreme, zato što publika doživljava film na sličan način.

To se zove “sinhronizovano treptanje” i znači da mi podsvesno kontrolišemo vreme kada  da trepnemo  da ne bismo propustili nešto što je važno. Trepćemo kada nije neka kritična scena u filmu, i tako stvaramo neku vrstu ” rezerve,”  slično kao režiser koji uvek snimi dodatni materijal koji i ne mora da iskoristi za film pri montazi.

U knjizi “U treptaju oka” poznatog montažera filmova Waltera Murcha, pored interesantnih eseja o montaži, jedan je  deo u knjizi posvećen i treptanju i kako se na osnovu treptaja može saznati da li je film dobro montiran. Walter Murch je inače vrlo dobro poznat ljubiteljima filma, dobio je nekoliko Oskara za svoj rad kao montažer i dizajner za zvuk, a radio je u filmovima : The Conversation, American Graffiti, Julia, Apocalypse Now, The Godfather (deo II i III), The Unbearable Lightness of Being, Ghost, Crumb, Romeo Is Bleeding, First Knight, The English Patient i The Talented Mr. Ripley.

Walter smatra da ako pazljivo posmatramo publiku u bioskopskoj sali kada trepće, režiser lako može da odredi koliko je njegov film dobro montiran. Ako su tok priče i ritam filma dobri i montaža na pravim mestima uradjena, publika će biti skoncentrisana na film, pratiće radnju unisono i usled toga i treptati u isto vreme  kao jedna celina. S druge strane, ako publika trepće bez reda i nije sinhronizovana po Murchu razlog je slaba koncentracija i odsustvo interesovanja za tok radnje. Takvo Murchovo razmišljanje je prilično različito od stereotipnog načina skraćivanja i  izbacivanja nepotrebnih kadrova u montaži. Angažovanje publike kao nekog “merača” uspešnosti dobre montaže, po Murchu, moze da urodi plodom i pomogne i režiseru i montažeru u budućem radu.

Naravno, kada je film završen i počne da se prikazuje, onda  je kasno da se bilo šta promeni. Steven Spielberg i njegov montažer imaju slican pristup  Murchovom konceptu sinhronizovanog treptanja. Spielbergov sistem rada je da zajedno sa montažerom pogleda film, obojica individualno odluče koje scene treba da se iseku i kada, zapišu objašnjenj, pa posle odgledanog filma uporedjuju komentare. Sve scene za koje su se zajednički složili ostaju, a one, za koje se nisu usaglasili, su automatski isključene iz razmatranja.

Ova tema može vrlo lako da se proširi i na arhitekturu, kao nekom ekvivalentu filmu. Ako film ima “sinhronizovan momenat,” kako onda ispitujemo i odlučujemo za prostor u celosti, a ne u delovima? Kada odaberemo trenutak kada ćemo trepnuti? Prvenstveno  na onaj prelazni trenutak iz eksterijera u enterijer.

Ili, još slikovitiji primer, verujem da se desio svima nama da u stanu u kome živimo godinama, postoje kutovi koje jednostavno ne registrujemo, jednostavno trepćemo kada prolazimo pored njih, čak i ako smo u njihovoj blizini. Dešava se, da kada ih konačno uočimo, imamo utisak kao da smo ih videli prvi put, otkrivamo boju, ili oblik, ili sitne detalje…

Ako trepneš, da li si propustio?

za P.U.L.S.E /Snežana Moračić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *