Ulogujte se / Kreirajte profil

Jedinstvo mišljenja i života

Niče je u filozofiju uključio dva izražajna sredstva, aforizam i poemu. Sami ti oblici pretpostavljaju novu zamisao filozofije, novu sliku mislioca i mišljenja. Ideal saznanja, otkriće istine, Niče zamenjuje tumačenjem i vrednovanjem. Prvo cilja na „smisao” neke pojave, uvek parcijalan i fragmentaran; drugo određuje hijerarhijsku „vrednost“ smisla, i objedinjuje fragmente, a da ne slabi niti potiskuje njihovu mnoštvenost. Tačnije rečeno, aforizam je u isti mah umetnost tumačenja i stvar koju treba tumačiti; poema u isti mah umeće vrednovanja i stvar za vrednovanje. Tumač je fiziolog ili lekar, onaj koji pojave razmatra kao simptome i govori u aforizmima. Vrednovatelj je umetnik, onaj ko razmatra i stvara „perspektive”, ko govori u poemi. Filozof budućnosti je umetnik i lekar – jednom rečju, zakonodavac.

deleuze-and-nietzsche-672x372

Takva slika filozofije takođe je najstarija, najdrevnija. To je slika presokratovskog mislioca, „fiziologa” i umetnika, tumača i vrednovatelja sveta. Kako razumeti tu bliskost budućnosti i početka? Filozof budućnosti je u isto vreme istraživač starih svetova, vrhova i pećina, i stvara jedino sećajući se nečeg što je bilo fundamentalno zaboravljeno.

To nešto je, prema Ničeu, jedinstvo mišljenja i života. Složeno jedinstvo: korak za život, korak za misao. Načini života nadahnjuju vidove mišljenja, načini mišljenja stvaraju vidove života. Život aktivira mišljenje, a mišljenje sa svoje strane afirmiše život. O tom presokratovskom jedinstvu mi nemamo ni ideju. Imamo samo primere gde mišljenje guši i sakati život, i gde život uzvraća, obezglavljujući mišljenje i gubeći se s njim. Sada imamo samo izbor između osrednjih života i ludih mislilaca.

Života previše mudrih za mislioca, mišljenja suviše ludih za živog: Kanta i Helderlina. Ali, lepo jedinstvo ostaje da se ponovo nađe, takvo da više nije jedno ludilo – jedinstvo koje od anegdote života čini aforizam mišljenja, i od vrednovanja mišljenja novu perspektivu života.

Tajna presokratovaca bila je na određen način izgubljena već od početka. Filozofiju treba da mislimo kao jednu snagu. A zakon snaga je da se one ne mogu pojaviti bez pokrivanja maskom prethodnih snaga. Život mora najpre da imitira materiju. Bilo je potrebno da se filozofska snaga, u čas kad se rodila u Grčkoj, preruši kako bi preživela. Bilo je potrebno da filozof uzajmi izgled prethodnih snaga, da uzme masku sveštenika.

Mladi grčki filozof ima nešto od starog istočnjačkog sveštenika. Oko toga se i danas varamo: Zaratustra i Heraklit, Indusi i elejci, Egipćani i Empedokle, Pitagora i Kinezi – sve moguće zbrke.

Govorimo o vrlini idealnog filozofa, o njegovom asketizmu, o njegovoj ljubavi za mudrost. Ne umemo da dokučimo usamljenost i posebnu čulnost, malo mudre ciljeve jednog opasnog postojanja skrivenog ispod maske. Tajna filozofije ostaje da se otkrije u budućnosti, jer je izgubljena od početka.

deleuze

Dakle, sudbina je da se filozofija u istoriji razvijala samo degenerišući se, okrećući se protiv sebe, puštajući da izgubi svoju masku. Umesto jedinstva aktivnog življenja i afirmativnog mišljenja vidimo mišljenje koje sebi daje u zadatak da sudi životu, da mu suprotstavi navodno nadmoćne vrednosti i da ga ograničava, da ga osudi. U isti mah kad mišljenje postaje tako negativno vidimo kako se život obezvređuje, prestaje da bude aktivan, svodi na sve slabije oblike, na bolešljive oblike jedino uskladive sa vrednostima koje se zovu višima. Trijumf „reakcije“ nad aktivnim životom, i negacije nad afirmativnim mišljenjem. Posledice su teške po filozofiju. Jer dve vrline filozofa zakonodavca bivaju kritika svih utvrđenih vrednosti, to jest vrednosti viših od života, a koje u načelu zavise od njega, i stvaranja novih vrednosti, vrednosti života koje traže novo načelo. Čekić I preobražaj. Ali u isto vreme kad se filozofija degeneriše, filozof zakonodavac ustupa mesto pokornom filozofu.

Umesto kritičara ustanovljenih vrednosti, umesto stvaraoca novih vrednosti i novih vrednovanja, istupa čuvar do spuštenih vrednosti. Filozof prestaje da bude fiziolog ili lekar, kako bi postao metafizičar; on više nije pesnik, postaje „javni profesor”. On kaže da se potčinjava zahtevima istine, razuma; ali ispod takvih zahteva razuma često se prepoznaju snage koje nisu tako razumne – države, religije, tekuće vrednosti. Filozofija je samo popisivanje svih razloga koje čovek sebi daje kako bi se pokoravao. Filozof priziva ljubav za istinu, ali takva istina ne čini nikome ništa loše („pojavljuje se kao prostodušni stvor koji voli svoje udobnosti, koji neprestano svim etabliranim moćima daje jemstvo da nikome neće ni najmanje škoditi, jer je ona, posle svega, čista nauka” – Nesavremena razmatranja, Šopenhauer kao vaspitač).

Filozofija procenjuje život prema njegovoj sposobnosti da podnosi težinu, da nosi teret. Taj teret, te težine jesu upravo najviše vrednosti. Takav je duh težine koji u istu pustinju ujedinjuje nosača i ono što on nosi, reaktivni i potcenjeni život, negativnu i potcenjivačku misao. Tada imamo samo iluziju kritike i sablast stvaranja. Jer ništa nije suprotnije stvaraocu od nosača. Stvarati znači olakšati, osloboditi život tereta, pronaći nove mogućnosti života. Stvaralac je zakonodavac – igrač.

Odvajanje filozofije od života pojavljuje se jasno sa Sokratom. Ako se metafizika odredi preko razlučivanja dva sveta, preko suprotnosti suštine i pojave, istinitog i lažnog, duhovnog i čulnog, onda treba reći da je Sokrat pronašao metafiziku: od života je načinio nešto čemu treba suditi, što treba izmeriti, ograničiti, a od mišljenja meru, granicu što se izvršava u ime najviših vrednosti – Božanskog, Istinitog, Lepog, Dobrog… Sa Sokratom se pojavljuje tip dobrovoljno i suptilno potčinjenog filozofa. Ako nastavimo, preskačući stoleća, ko može verovati da je Kant obnovio kritiku, odnosno opet otkrio zamisao filozofa zakonodavca? Kant potkazuje lažne pretenzije na saznanja, ali ne dovodi u pitanje ideal saznanja; on potkazuje lažni moral, ali ne dovodi u pitanje pretenzije moralnosti, ni prirodu i poreklo njenih vrednosti. Optužuje nas da brkamo domene, interese; ali domeni ostaju nedirnuti, a interesi razuma sveti (istinsko saznanje, istinski moral, istinska religija).

Sama dijalektika nastavlja tu opsenu.

gilles_deleuze

Dijalektika je veština koja nas poziva na pridobijanje otuđenih svojstava. Sve se vraća Duhu, kao pokretaču i proizvodu dijalektike; ili na svest o sebi; ili čak na čoveka kao generičko biće. Ali, ako naša svojstva po sebi izražavaju obezvređeni život, osakaćenu misao, čemu nam služi da ih povratimo, ili da postanemo njihov istinski subjekt? Jesmo li potisnuli religiju kad smo interiorizovali sveštenika, kad smo ga stavili u vernika, na način reformacije? Da li smo ubili Boga kad smo postavili čoveka na njegovo mesto, kad smo mu sačuvali suštinsko, to jest samo mesto? Jedina je promena u ovom: umesto da bude optužen spolja, čovek sam preuzima terete na svoja pleća. Filozofija budućnosti, filozof-lekar, postaviće dijagnozu produžetka istog zla pod različitim simptomima: vrednosti se mogu promeniti, čovek sebe može staviti na mesto Boga, napredak, sreća, korist zamenjuju istinito, dobro ili božansko – suština se ne menja, to jest perspektive ili vrednovanja od kojih zavise vrednosti, stare ili nove. Uvek nas pozivaju da se potčinimo, da navalimo teret na sebe, da prepoznamo jedino reaktivne oblike života, optužujuće oblike mišljenja. Kad to ne želimo, kad ne možemo da sebe ispunimo najvišim vrednostima, pozivaju nas opet da prihvatimo „Stvarno kakvo jeste“ – ali to Stvarno kakvo jeste upravo je ono što najviše vrednosti čini od stvarnosti! (Čak je egzistencijalizam sačuvao zbunjujući ukus da se preuzme, prihvati teret, upravo ukus dijalektike, što ga je odvojilo od Ničea.)

Niče je prvi koji nas uči da nije dovoljno pogubiti Boga kako bi se obavilo prevrednovanje vrednosti. U Ničeovom delu ima više verzija smrti Boga, barem petnaestak, sve odreda velike lepote (ponekad se navodi zapis naslovljen „Bezumnik” iz Vesele nauke, III, 125, kao prva velika verzija smrti Boga, ali to nije tako; Putnik i njegova senka sadrži izvrsnu priču pod naslovom „Zatvorenici”). Međutim, upravo prema jednoj od najlepših, ubica Boga je „najgnusniji među ljudima”. Niče hoće da kaže kako čovek još uvek od sebe pravi gnusobu kad, bez potrebe za spoljašnjom instancom, sebe spontano opterećuje politikom, bremenima za koja mu se čini da više ne dolaze spolja. Tako istorija filozofije, od sokratovaca do hegelovaca, ostaje istorija dugog potčinjavanja čoveka i razloga koje on sebi daje kako bi to opravdao. To kretanje obezvređenja čoveka ne tiče se samo filozofije, već izražava najopštije postajanje, najtemeljniju kategoriju istorije. Ne neko delo u istoriji, već samo načelo odakle proističu najveći broj zbivanja koja određuju našu misao i naš život – simptomi jedne dekompozicije. Zato istinska filozofija, kao filozofija budućnosti, nije više istorijska niti večna: ona mora biti nesavremena, uvek nesavremena.

Svako tumačenje je određivanje smisla neke pojave. Smisao se upravo sastoji od odnosa snaga, prema kojem neke delaju a druge reaguju u složenom i hijerarhizovanom skupu. Ma kolika bila složenost pojave, po pravilu razlikujemo aktivne snage, primarne, snage osvajanja i nadređivanja, od reaktivnih snaga, sekundarnih, snaga prilagođavanja i regulisanja.

Ovo razlikovanje nije samo kvantitativno, već kvalitativno i tipološko. Jer suština snage je da je u odnosu prema drugim snagama; i u tom odnosu ona prima svoju suštinu i kvalitet.

Odnos snage prema snazi naziva se „volja”. Stoga, pre svega, treba izbeći pogrešno shvatanje Ničeovog načela volje za moć. To načelo ne označava (ili barem ne označava u prvom redu) da jedna volja hoće moć ili da žudi da vlada. Dokle god tumačimo volju za moć u smislu „žudnje za vladanjem“ činimo da ona snažno zavisi od ustanovljenih vrednosti, jedino kadrih da odrede šta se mora „priznati“ kao najmoćnije u ovom ili onom slučaju, u takvom ili onakvom sukobu.

gilles-deleuze

Time se pogrešno razumeva priroda volje za moć kao plastičnog načela naših procena, kao skrivenog načela za stvaranje novih, nepoznatih vrednosti. Volja za moć, kaže Niče, ne sastoji se od vatrene žudnje niti čak od zauzimanja, već od stvaranja, i od davanja. Moć, kao volja za moć, nije to što volja hoće, već ono što hoće u volji (Dionis lično). Volja za moć je diferencijalni činilac iz kojeg proizlaze prisutne snage i njihov odgovarajući kvalitet u nekom kompleksu. Stoga se ona pojavljuje uvek kao pokretni, vazdušni, mnoštveni činilac. Jedna snaga upravlja preko volje za moć, ali se preko volje za moć i neka snaga potčinjava. Dvama tipovima ili kvalitetima snaga odgovaraju stoga dva lica, dve qualia volje za moć, krajnji i tečni karakteri, dublji od snaga iz kojih proizlaze. Jer volja za moć čini da aktivne snage potvrđuju, afirmišu vlastitu razliku: na njima je potvrđivanje primarno, negacija je uvek samo posledica, poput viška uživanja.

Ali svojstvo reaktivnih snaga, suprotno prethodnom, leži u tome da se najpre suprotstave onome što one nisu, da ograniče drugo: kod njih je negacija prva, putem negacije one dolaze na to da liče na potvrđivanje. Afirmacija i negacija su, dakle, qualia volje za moć, kao što su aktivno i reaktivno kvaliteti snaga. I kao što tumačenje pronalazi načela smisla u snagama, tako procena nalazi načela vrednosti u volji za moć. – Konačno, zarad prethodnih terminoloških razmatranja, izmičemo redukciji Ničeove misli na prost dualizam. Jer, vidimo, afirmaciji pripada na suštinski način da sama bude umnožena, mnoštvena, a negaciji da bude jedna, odnosno nespretno monistička.

Žil Delez: Niče, Pariz, 1965, рр. 17-41]

Preveo sa francuskog: Novica Milić

Fenomeni 

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *