Al Stewart: The Year Of The Cat

Bila je to 1978. Početak aprila. U Jugotonovu prodavnicu stigao je album čoveka o kojem gotovo ništa nisam znao. Al Stewart: The Year Of The Cat. Džuboks je tada bio dobar list i neki tip je, sećam se, napisao celu jednu stranu o toj ploči, mada ni on, uglavnom, nije ništa rekao, sem što se izmedju redova moglo naslutiti da album o kome piše sluša uglavnom noću i da je iracionalno zaljubljen u njega.

Živeo sam tada u Kragujevcu, i sam iracionalno zaljubljen u devojku koja je u moju postelju donosila komade tuđe posteljine. Znam da znate: to je period kada ti samo tajne i čudne šifre pomažu da opstaneš. Otišao sam u prodavnicu i pogledao omot. Bio je pun prijateljskih šifara: Stewart je za snimanje okupio ekipu muzičara iz koje je dobar deo radio sa Steve Harleyem, a Harleya sam voleo; producent je bio Alan Parsons, a taj je producirao Tamnu stranu meseca, album koji je bio relikvija ne samo meni; pesme su bile zaštićene pod šifrom Gwyneth Music, a to je deo adrese kompanije Cob Records iz Walesa, poštanskog servisa preko kojeg su mi godinama stizale drage i najdraže ploče. I, najzad, crtež na omotu je fantastično sugerisao osećanje koje me uvek iznova obuzima kad ulazim u sobe devojaka u prelaznom roku: onih koje još nisu napustile podmladak a već potpisuju za prvoligaški klub: sobe im uvek sadrže mešavinu parfema i mleka, a ako podignete plišanog medveda sa kojim inače spavaju, ispod ćete naći prvo pakovanje kontraceptivnih pilula.

Poslušao sam glas koji je dolazio od svih tih šifara i kupio album. Naslovna pesma, Godina mačke, imala je uvodni klavirski rif, razvijala se u talasast ritam sa puno lepršavih ukrasa gitare i klavira, sve dok nazalni Stewartov glas ne zapeva:

U jutro iz Bogartovog filma

U zemlji gde su vratili vreme

lutaš kroz gomilu kao Peter Lorre

razmatrajući zločin

Ona dolazi iz sunca

u svilenoj haljini

koja se razliva na kiši

Ne dosadjuj tražeći objašnjenja

Reći će samo da je došla

u godini Mačke

Bilo je to magično: Godina Mačke se pomešala sa tim aprilom, soba je izgubila dimenzije i počela da se razliva, nije me se više ticao miris tuđe posteljine, Kragujevac je tog sunčanog jutra sasvim mogao biti Greenwich Village i burek je bio Big Mac…

Ne daje ti vremena za pitanja

dok zaključava tvoje ruke u njene

I pratiš je dok ti osećaj pravca

sasvim ne nestane

U plavim zidovima blizu pijace

postoje skrivena vrata kroz koja te uvodi

Ovih dana, kaže, osećam svoj život

kao reku koja teče

kroz godinu Mačke

Godine su prošle od tog prvog susreta sa “Godinom mačke”. Saznao sam kasnije da je taj album doneo Stewartu uspeh koji ga je dugo i nezasluženo zaobilazio, da je postao platinast a da je singl “Godina mačke” krajem 1976, kada je izdat, dospeo na Top 10. Stewart posle toga nikada više nije ponovio sličan uspeh. Ja sam otišao iz Kragujevca i dobar burek zamenio lošim hamburgerom, Mačka iz 1978. valjda se još uvek bavi komparativnim proučavanjem tuđe posteljine, jablane pod mojim prozorom zamenilo je suvo granje na Ratnom ostrvu, disko je izgubio bitku protiv panka i novog talasa… Stewart je pripadao struji koju anglosaksonski kritičari nazivaju art-rock i uvek je bio mimo svega, kao i njegova “Godina mačke”, koja je bila i mimo Stewarta, kao što se sva remek-dela odvajaju od svojih autora…

Ona te gleda tako hladno

i oči joj svetle kao mesec u moru

Dolazi u tamjanu i pačuliju

Zato je uzmi da otkriješ

šta te čeka

u godini Mačke

Šest godina kasnije, užasno sparna noć u jeftinom hostalu u Barceloni. U sobici‑grobu tumbam se po krevetu uoči povratka u Jugu. Kroz prozor dopiru koraci straže pred ministarstvom preko puta. Ustajem, palim cigaretu i na walkmanu nalazim neki noćni program. Di Džej vrti stare ploče, najavljuje jedan album uživo iz osamdeset prve; Al Stewart – “Indijansko leto”. Pesma… znate već. I kreće taj klavir, aplauz publike, uvod je nešto duži, tako treba, tako treba, talasast ritam, nazalni glas. Napolju, stotinak metara dalje, Colombo visoko na stubu pokazuje nekud prema Americi, ispod njega, u luci, ljuška se verna kopija njegovog broda i, nešto mislim, trebalo bi noćas skupiti posadu od pravih ljudi, napabirčenih usput kroz sve ove godine, odvezati lađu i krenuti. Baš kao bronzani Colombo – potražiti Indiju a naći Ko Zna Šta.

I jutro dodje

a ti si s njom

Autobus i turisti su otišli

Ti si odbacio izbor i izgubio kartu

i moraš da ostaneš

Ali bubnjevi noći ostaju u ritmu novog dana

Ponekad ti je jasno da ćeš je sigurno ostaviti

ali za sada ćeš ostati

u godini Mačke

Za sada ćeš ostati u godini Mačke. Dugo vučem taj stih po svojim torbama; oni koji mnogo putuju nemaju mnogo da ponesu.

Kraj avgusta osamdeset pete. Amsterdam. Crveni kvart, kroz koji obavezno šetam sam, razgledajući divne devojke u izlozima – tek da vidim kakva je ponuda te sezone i da se setim jedne davne Kej Bi iz izloga odmah do hrišćanskog hostela Shelter. Na vratima jednog smeđeg kafea (svi starinski kafei u Amsterdamu su smeđi) stoji macho i puši kubu. Iza njega dopire muzika i dok prilazim sve je glasnija. Stewart upravo završava treću strofu i počinje onaj vezani solo, koji toliko volim i koji me uvek podigne za dva celzijusa: prvo gudači, pa akustična gitara koja preuzima poslednji ton gudača da bi završila za kvintu više na kojoj čeka električna gitara uz fortissimo celog benda, a onda vrhunac – saksofon koji polazi iz visokog Gis i hladi, hladi, hladi… Izlizano kamenje amterdamskog Harlema razliva se kao mermer na kiši, nage devojke u izlozima prelaze jedna kod druge na kafu, pohotni rumeni Bavarci u zelenim bermudama i belim dokolenicama ostaju usamljeni sa svojim markama i svojim erekcijama, crnci valjaju hašiš kao pomahnitali, Jevrejin u antikvarnici poklanja knjige oduševljen što Protokol sionskih mudraca ne postoji…

Veče istog dana. Ulricke, Kees i ja ulazimo u radnju u kojoj prodaju male muzičke kutije. Na jednoj piše “Smoke Gets In Your Eyes”.

“To je pesma koju voliš, zar ne?” – pita me Ulricke, nova Mačka u novoj godini.

“Jeste.”

“Pa zar nećeš da je kupiš?”

“Ne, ne volim da imam pesme koje volim.”

Ploča “Godina mačke” je oštećena sve više i svaki put kad je slušam zvuk je sve gori. U redu je, ne volim da imam pesme koje volim. Neka me iznenade slučajnim suretom, jednom u ponekad.