Ulogujte se / Kreirajte profil

Kad mrak i rane pevaju: Nick Cave

Prodornog pogleda i očiju iz kojih sevaju varnice strasti i bola, glasa koji raspamećuje, muzike koja dotiče ono najranjivije, najrovitije u čoveku, uskih ramena i tamnih brkova, Nik Kejv (Nicholas Edward Cave) je ime za ljubav optočenu mrakom.

Rekao je kako “želi da piše pesme koje imaju istu vrstu tuge kao kad uhvatite nečiji mali prst i slomite ga na tri mesta.” Takvu muziku zasigurno je i stvarao. Ako se setite bar “The Mercy Seat”, pisane iz perspektive čoveka osuđenog na smrt električnom stolicom, postane jasno da je deo “And I’m not afraid to die” zapravo krik. Jači od onog koji lomljenje prsta na tri dela izmami.

Prodornog pogleda i glasa izvučenog iz najtamnijih dubina duše

Prodornog pogleda i glasa izvučenog iz najtamnijih dubina duše

O Kejvovoj biografiji evenutalno bi se još je i mogulo govoriti u kraćim crtama. O diskografiji – nešto teže. Obožavaoci njegovog lika i dela svakako su upoznati sa fazama kroz koje je, zajedno sa svojim bendom, The Bad Seeds, prošao. Od tvrdog do gotovo posve nežnog zvuka, od mraka do nešto manje mračne (ali još uvek, i u lepoti, bolno krvave) ljubavi. I natrag. Na koncertu u Beogradu činilo se da je nova energija, koju je udahnuo starim pesmama, ona konačna i savršena. Potom se pojavio na Exit-u sa Grindermanom, još okrutnijeg zvuka, takvog i pogleda. Da bi na poslednje albumu, “We No Who U R”, još jednom zablistao u nešto nežnijem tonu.

No, odakle se krenulo?

“A man without a moustache is like a woman with one”

“A man without a moustache is like a woman with one”

Za muziku se zainteresovao još kao osnovac, da bi, nešto kasnije, zbog nje i napustio studije slikarstva. U to vreme, uzimao je i heroin, a, uz te dve, uskoro sreće i treću ljubav – pevačicu Anitu Lejn (Anita Lane), koja se pojavljuje u “Death Is Not The End”, a sa njim je radila i na pesmi “From Her To Eternity”. Sam Kejv, često ju je pominjao kao svoju muzu. Pa ipak, sredinom osamdesetih su se razišli, a on u Brazilu upoznaje Vivijan Karneiro (Viviane Carneiro), koja mu je 1991. rodila sina. (Pored njega, ima još jednog sina koji sa majkom, Bju Lezenbaj (Beau Lazenby), živi u Australiji.)

Nakon pesama u kojima je mrak bio gotovo opipljiv, nakon tamnih, religijskih tema, nakon muzike koja pulsira smrću i bolom, sa povremenim izletom u ljubavne tematike, dešavaju se albumi “Let Love In”, “Murder Ballads”, “The Boatman’s Call” i “No More Shall We Part”. Iako još uvek neodoljivo mračan, Kejv je devedesetih svoju muziku obojio gotovo posve romantičnim emocijama. Posebno 1997. godinu, albumom “The Boatman’s Call”, na kom je dobar deo pesama inspirisan njegovom vezom sa Pi Džej Harvi (PJ Harvey), sa kojom je snimio i predivan duet “Henry Lee”.

Uskoro upoznaje i svoju sadašnju suprugu, britansku manekenku Suzi Bik (Susie Bick), sa kojom danas ima blizance. Tada, nakon gotovo 20 godina zavisnosti od heroina i alkohola, konačno odlazi na rehabilitaciju, posle koje objavljuje album “No More Shall We Part”.

Kritičari su svojevremeno pisali kako “Nik Kejv ne peva. On izvlači glas iz najtamnijih dubina duše”. S obzirom na to da slušanje njegove muzike zaista pobuđuje upravo takav osećaj, nije ni čudo da čak i u njegovim najromantičnijim pesmama postoji izvesna doza mraka i krvi.

Pa i ona, romantična “And No More Shall We Part”, u kojoj mu se glas, od divljeg i grubog, pretvara u tanan i nežan, još uvek liči na živ i pulsirajući bol, koji bi autora teksta lako dirnuo do suza.

Sa nekadašnjom devojkom, pevačicom Pi Džej Harvi

Sa nekadašnjom devojkom, pevačicom Pi Džej Harvi

Kejvova fantastična, često fanatična, teatralnost, lako prelazi i u ceremonijalnost kakvu srećemo u “The Weeping Song”. Pri live izvođenju ove pesme sa nekadašnjim gitaristom Bliksom (Blixa Bargeld), emociju refrena “This is a weeping song, but I won’t be weeping long” možete napipati prstima, zgrabiti golim rukama i, zajedno sa njim, u plačnoj pesmi plakati.

Pa ipak, u “The Ship Song” i “Into My Arms” Kejv je ganutljivo nežan. Do malopre pun krvi i znoja, vazduh sav miriše na slatkastu vanilu, a koža se fino ježi. I u tome upravo leži njegova magija – način na koji svoje trčkaranje kroz krajnosti fascinantno objedinjuje, svemu dajući svoj, uvek isti, snažan, Kejvovski pečat.

Bilo divljačka ili gotovo posve nežna, emocija u njegovoj muzici uvek je jednako snažna i raspamećujuća

Bilo divljačka ili gotovo posve nežna, emocija u njegovoj muzici uvek je jednako snažna i raspamećujuća

Posle velike turneje 2005. godine, on je samostalno počeo da komponuje muziku, zvuka nešto sirovijeg u odnosu na onaj koji smo od Bed Sidsa mogli čuti. Sa delom benda, snima nove materijale i pojavljuju se u novoj postavi kao Grinderman. Istoimeni album izašao je 2007. godine, od strane publike ocenjen kao najsličniji Kejvovim počecima u bendu The Birthday Party. Poslednjim albumom razočarao je, ili samo razuverio, one koji su mislili da, u svojim pedesetima, gladuje za svojom ranom fazom, te da želi da fura imidž “žestokog momka”. Na “We No Who U R” još jednom je zablistao i sa sebi svojstvenom lakoćom pokazao na koji način je moguće, u muzici (zvuku!) kretati se kroz, nekako potpuno bliske, krajnosti.

Njegov buran život je danas – ozbiljan, porodičan i profesionalan. Ima čak i kancelariju (ne atelje) u koju svakodnevno dolazi kako bi radio. Okružen sa dva klavira, gitarom, ormarom prepunim knjiga i slikom Isusovih muka iznad glave, Kejvi više nije onaj koji (kao u pesmama sa početka) stradanje proživljava, već onaj koji ga posmatra ili ga se priseća.

Osim ogromnog muzičkog opusa, napisao je scenario, producirao, glumio i izdao sanudtrek za film “Ponuda” (The Proposition), a sarađivao je i na scenariju za film “Ghosts… Of The Civil Dead”. Knjige “I magarac ugleda anđela” i “Smrt Zeke Munroa” i zbirka poezije “King Ink” – podsećaju na lepotu koja se rađa pri njegovom igranju s rečima.

Dilan, Koen, Keš i Kejv – četvorka koju moraš, ako ne voleti, onda bar duboko poštovati

Dilan, Koen, Keš i Kejv – četvorka koju moraš, ako ne voleti, onda bar duboko poštovati

Brojni tvrde da Kejvovu mračnu fazu možeš voleti, uglavnom nakon što do kraja izgustiraš njegov “nežniji” i ljubavniji muzički period. Žene bi tvrdile da Kejva možeš voleti i ako ga ne slušaš. Prodoran, istovremeno mračan i nežan, divljački i plah pogled, ipak, ponajviše dolazi do izražaja kada je na pozornici. Bilo u mraku ili na svetlosti, on postaje emocija, a nakon ispijanja svog stradanja, sve lepote i nelepote iz njegovih pesama, stanje u kom se zatekneš sliči katarzi.

Nije retkost da od Nikovih fanova često čujete i imena: Dilan (Bob Dylan), Koen (Leonard Cohen), Keš (Johnny Cash). Ovo zaista neretko sliči nerazdvojivoj četvorci koja se mora, ako ne voleti, onda bar duboko poštovati. Emocija koja dotiče ono najizranjivije, ono najmračnije i ono najnežnije, doslovno vrišti iz pesama svakog od nijih, čak i onda kada muzika liči na gotovo slatkastu.

Samsonova snaga bila je u njegovoj kosi. Snaga ovog brkatog, istovremeno mračnog i nežnog mužjaka, leži u njegovim ranama. One pevaju!

 Za P.U.L.S.E: Dijana Knežević

Wannabe Magazine

6 komentara na tekst Kad mrak i rane pevaju: Nick Cave

  1. Branko Josipović

    25/05/2013 at 12:50

    Sve od napisanog stoji. Samo bih pomenutom kvartetu Dilan, Koen, Keš i Kejv dodao Tom Vejtsa

  2. Exxx

    25/05/2013 at 12:54

    Dobra recenzija, sveobuhvatna. Nick Cave: Boy next door, Birthday Party, Bad seeds, Grinderman… Prošao sam i preslušao sve njegove faze i metamorfoze

  3. Lilit

    17/09/2013 at 16:52

    Sjajan tekst! Samo se poslednji album zove “Push the Sky away”… A ožiljci i rane svakako imaju svoju blistavu i mračnu priču. 🙂

  4. Pingback: Dijana Knežević - KAD RANE I MRAK PEVAJU: NICK CAVE - eXperiment

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *