Kako ispiti život do dna

ADAMOVA REBARCA

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da moje nebo neće otići
dalje od njegovih stopala.
Praviću mu ručak svakoga dana
i neću se zamlaćivati pričama
o muškim i ženskim poslovima.
Sve je ženski posao.
Ja ću da perem njegovu nečastivost,
da kuvam našu zajedničku nesreću,
da prostirem samo njegov prljavi veš
(ja ga nemam,
žena ne sme da stigne da ga ima),
da brišem prašinu sa njegovih sećanja
(neka ih sačuva,
sigurno ih je bilo i boljih od mene).

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću rovati po njegovim džepovima
tražeći dokaze naše zajedničke promašenosti.
Kad dođe s posla
uredno će ga čekati
supa koju sam od svojih suza spravila,
hleb koji sam rukama koje drma groznica
predano umesila.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću se zamlaćivati velikim filozofijama.
Kad me pitaju šta je feminizam,
praviću se da ne znam.
Ako mi neko kaže da je moj veliki muž
još veći seksista – ja cu ga naivno pitati
šta to znači,
pa kad mi objasni,
dobrodušno ću ga zagrliti;
“Nisi, dragi, nisi.
Njima samo smeta što si jači.”
Tako ću mu reči.
Tako ću i misliti.
Žena, uopšte,
ne treba mnogo da misli.
To rađa mnoge probleme
a žena treba da rađa
jedino ručak,
jedino decu,
jedino brigu,
jedino pomirljivost
sa svojim malim i skučenim životom.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
reći ču “ne” svojim visokim stremljenjima.
Šta će meni snovi
ako njega nema da mi ih predloži?
Šta će meni kule i gradovi
ako njegova gospodarska čizma
u njih ne uđe?
Ima ta reč kod Crnogoraca,
stopanica,
samo ženski rod ima.
Tako zovu ženu koja uvek ide
za svojim mužem,
u njegov trag u snegu gazi,
pa se svakome ko bi tuda prošao
čini da je putem hodao
samo muškarac.
Bicu stopanica njegova.
U korak s njegovim željama.
U korak s onim što od mene želi.
U korak s onim što od mene traži.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
uveče, kada legnemo u postelju
(čak i kad malo zaudara na rakiju)
širiću svoje butine pokorno.
Neću očekivati da dira moje međunožje,
da zna bilo šta o malom čoveku u čamcu,
da zna bilo šta o ženskom orgazmu
da zna bilo šta o tome šta bih i kako bih.
Širiću svoje noge poslušno
i radovati se njegovom vrhuncu,
jer to sigurno znači
da ga neće tražiti na nekom drugom mestu.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
ako imam bilo kakvu mrlju
na svojoj prošlosti,
dobro ću je prati svakoga dana.
moliću se velikom Bogu
da nikad ne sazna da sam
volela,
učila,
sanjala,
bila odviše gorda.
Žena sme onoliko koliko
muškarac želi da žena sme.
Ja smem njega,
meni će to biti dosta.

Dame i gospodo,
svečano obećavam
podsmevaću se kada na ulici sretnem
one čija je suknja prekratka
one čiji je dekolte predubok,
one čije su oči prejako našminkane,
one s crveno nakarminisanim usnama,
one nakinđurene,
one što ne znaju svoj himen da čuvaju,
pa žure da u što više kreveta uskoče,
zamišljajući da će ih takve neko
jednom hteti.
Obećavam, kažem,
da ću se podsmevati
i iskreno žaliti
one koje misle
da je za ženu važno da je svoja,
da je samostalna,
da uči – pre nego da rađa,
da zahteva – pre nego da moli.

Dame i gospodo,
svečano obećavam,
ako on ode pre mene,
ako ostanem sama,
ako mi se učini da slobodnije,
da dublje dišem,
neću očajavati
što nema baš mnogo sećanja
kojima bih mogla da se radujem,
što sam olako gurnula
neke devojačke snove.
Neću gunđati sebi u bradu
kako sam i zašto sam
pustila da nebo mi je
kod njegovih smrdljivih čarapa.
Mirisacu njegove košulje
i biće mi tužna i pusta
staračka postelja.
Ali neću,
obećavam,
neću misliti na to
da bi u njoj bio toplije
da sam život nečim stvarno svojim
stigla da ogrejem.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi bar znate,
od Adamovog smo rebra.
Da Adamu budemo igra i odmor i sreća,
za to nas je veliki Gospod stvorio.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi, Adamova rebarca napuderisana,
vi što ste slabiji pol,
vi što ste plodne porodilje,
vi što ste odane majke i supruge,
vi što ste jače,
a ne smete biti jače,
vi što imate snove,
a ne smete imati snove,
vi što ste modre od poslušnosti,
vi sto gorite od neispunjenog života,
vi što plamtite,
a ne smete da plamtite,
vi što vam broje
koliko vam ih je kroz krevet prošlo,
spustite pogled.
Dole!
Tu, do njegove smrdljive cipele!
Tu da vam bude nebo!
Tu da počnete i tu da završite,
ni svoje,
ni njegove,
prazne i ničije,
da se svečano zaklonite,
a ne zaklinjete.

PEGLA

Kupila sam novu peglu.
Na paru.
Sad konačno mogu da popeglam
onaj svinjac koji si ovde ostavio
poslednji put kad si otišao.
Mogu sa njom da poravnam rubove
stare suknje
pa da se za mnom ponovo okreću
dok popeglana i sastavljena
hodam gradom.
Prislonim tu peglu ravno na srce.
Puši se.
Tako i svaki put kad odlaziš.

KAKO ISPITI ŽIVOT DO DNA

Nisam bila posebno mudra.
Srljala u nepoznato,
htela sve da vidim,
sve da opipam,
da se poigram,
nasmejem,
zaprepastim.
Duvala u prste opečene vatrom,
potom.
Peklo je, kažem,
nije da nije.
Iz tuđeg iskustva
Nisam naučila ništa.
Uvek mije bilo draže
da na svojoj koži
sve osetim.
I, istina,
nekada se telo
i medom osipalo.
Nekada kuvala sam se
na najjačoj vatri,
do ludila.
Nekada krčkala sam se
u loncu koji sama
sam podgrevala.
Nema veze,
govorila sam,
volim da znam.
I, kao,
sve je u vezi sa traženjem,
sa ispitivanjem granica,
mojih naravno.
Nisam stigla da upitam se
da li se jednom može desiti
da učini mi se da koža se
već sasvim istanjila
i da ništa na njoj
više i ne mogu da osetim.
Utroba se raspukla od nadanja.
Previše iluzija podavila sam.
Bez milosti.
Kao,
uvek odlučna
u ludilu i bolu.
Uvek odlučna
da zadam završni udarac.
Da boli?
Pa, nek’ boli!
Koga je još briga!
Zamišljala da iščitala sam
sve priručnike:
Kako ispiti život do dna,
Kako sve osetiti,
Kako ništa ne preskočiti.
A šta bi bilo
da nešto sam izostavila?
Možda bih se danas
malo lepše smejala?
Možda mi gorčina
sa uglova usana
ne bi visila
k’o ostaci od ručka,
prekjučerašnjeg,
jer jučerasnji nisam izjela.
Kažem samo:
nisam bila posebno mudra.
I ne znam šta bi bilo
da jesam.
Možda bi sve bilo isto.
Dosadno, nepodnošljivo isto.

Za P.U.L.S.E: Dijana Knežević

Violently Happy

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Dijana Knežević, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi