Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako je film “There will be blood” predvideo Trampovu Ameriku

Suočimo se s tim: stvarno bogati belci imaju čitav dijapazon opcija na raspolaganju kako da provedu slobodno vreme i potroše novac kad bukvalno mogu da rade šta god im padne na pamet i kupe bilo šta. Mogu da se zavuku u apartman na poslednjem spratu hotela u Las Vegasu, angažuju osoblje isključivo sastavljeno od Mormona, jer su oni jedini kojima može da se veruje, puste bizarno duge nokte i otkupe sve zalihe Baskin-Robinsovog sladoleda od banane i lešnika. Ili mogu da se kandiduju za javnu funkciju, pretvaraju se da im je stalo do sve manje životnih prilika na raspolaganju običnih smrtnika iz niže klase i budu izabrani za vođu slobodnog sveta. Sa svim tim opcijama u ponudi, odlazak u penziju da bi se igrao golf deluje kao jeziv nedostatak mašte. 

Za Danijela Plejnvjua — naftnog tajkuna kog je tako moćno odigrao Danijel Dej Luis u Biće krvi, petom i još uvek najvećem filmskom ostvarenju Pola Tomasa Andersona — ništa ne govori “Ja sam kralj sveta!” kao odvaljeni boravak iza zatvorenih vrata sopstvene vile pune kul stvari u koje može da se zapuca. A još ima i kuglanu. U redu, Plejnvjuovom zaraslom licu prijao bi susret sa žiletom i verovatno je mogao da iskoristi jednog ili dvojicu pomenutih Mormona da ga odgovore od premlaćivanje gostiju na smrt kuglaškim čunovima, ali čak ni Entoni Robins ne bi mogao da porekne da je čovek iskoristio svoj puni potencijal pre nego što se prodrao: “Završio sam svoje!”

Plejnvjuova poslednja rečenica druga je najslavnija replika u filmu posle ranije tirade našeg junaka o ispijanju svakog milkšejka koji mu donesete na noge. Ali čak i sad, deset godina posle premijere, ne izgleda da je Biće krvi završio s nama. Umesto toga, Andersonova kaustična alegorija o ambiciji, bogatstvu, moći i sirovim, nemilosrdnim metodima američkog kapitalizma možda ima više da kaže o našem današnjem istorijskom trenutku (i imperativima koje je ovaj proizveo) nego bilo koji drugi film koji nema The Purge u svom naslovu.

Anderson je delimično zasnovao svoju sagu na životu Edvarda Dohenija, stvarnog naftnog tajkuna koji je otkupio ogromne delove Kalifornije i Meksika i masno se obogatio zahvaljujući onome što je pronašao ispod zemlje. Pisac Apton Sinkler prethodno je ubacio fiktivnu verziju Dohenija u Nafta!, roman iz 1927. godine na kojem je Biće krvi zvanično, ali tek simbolično, zasnovan. (Vrlo je moguće da će Anderson ponoviti istu strategiju spajanja istorijskih i fiktivnih elemenata sada kada se ponovo sastao sa Danijelom Dejem Luisom da snimi za sada nenaslovljenu dramu o krojaču kraljeva i drugih bogataša, liku navodno zasnovanom na revolucionarnom modnom kreatoru Čarlsu Džejmsu.)

Ali ne dozvolite da vas kulise ranog Dvadesetog veka obmanu i da pomislite kako Biće krvi danas može da se posmatra sa bezbedne istorijske distance — ono što vidimo u osunčanim kalifornijskim pejzažima filma trebalo bi da nam bude dobro poznato, pošto se zapravo radi o novom rađanju naše stvarnosti. Na kraju krajeva, radi se o čoveku koji razume umeće pogodbe i anticipira našu bezgraničnu glad za crnom tečnošću koja navire iz zemlje. Plejnvjuova priča služi kao neobično iskreno svedočanstvo kako stvarno izgleda popeti se na vrh gomile u sistemu koji rutinski žmuri pred zloupotrebama i malverzacijama ljudi dovoljno bogatih da nameste igru. Na kraju krajeva, jedina osoba dovoljno jaka da uništi Plejnvua jeste sam Plejnvu — niko drugi tome ne priđe ni blizu.

Od prvog trenutka kada ga vidimo duboko u rudniku (zbog čega njegov uspon ispada krajnje bukvalan), Plejnvjuov napredak deluje istovremeno nezaustavljivo i neizbežno. On započinje u skromnim i prljavim uslovima, ali zahvaljujući svojoj rešenosti, uskoro ovladava svojim okruženjem jednako sigurno kao što upravlja svim ljudima oko sebe. Vremenom ispunjava prizore filma kranovima, cevovodima i drugim simbolima svoje dominacije. Skoro svako koga sretne potčini se njegovoj volji. Oni koji to ne učine, izloženi su izlivima gneva od kojih ostaju zapanjeni, poniženi ili mrtvi.

Već nabijen snagom zahvaljujući uobičajenom stepenu intenziteta Danijela Deja Luisa, Biće krvi je u protekloj deceniji postao možda još i jači. Za to najviše može da se zahvali Plejnvjuovoj ambiciji i stavu — svakako drugačije shvaćenim na izlasku iz Bušove ere i početku ere poruka nade demokrata — koji sada deluju posebno naglašeno u Trampovoj podjednako nemilosrdnoj viziji američke privrede i društva. Uprkos svojim ponekad opominjućim aspektima, Plejnvjuova životna priča danas može da posluži i kao motivaciona sesija obuke, potvrda šta sve može da se postigne uz mešavinu grubog individualizma, nepokolebljivog takmičarskog duha i neiscrpnih unutrašnjih rezervoara vešto prikrivene mizantropije. Njegova posebna vrsta stava “sve se može kad se hoće” deluje jedinstveno prilagođeno našem vremenu. “Ne želim da niko drugi uspe”, objašnjava on u retkom trenutku iskrenosti koji danas zvuči prigodno trampovski.

Jedan od razloga zašto je Plejnvju tako upečatljiva figura jeste da je on sposoban da prepozna energiju koja ga pokreće i istovremeno sprečava da ikad bude zadovoljan. Tačnije, Plejnvjuovi problemi su verovatno još gori od toga. “Mrzim većinu ljudi”, priznaje on u istom tom razgovoru. Kako priča kreće da ulazi u svoju završnu fazu, on gubi sposobnost da to sakrije. Kao što i priliči tako mračnoj, otrovnoj viziji čovečanstva, Plejnvjua ne čeka srećan kraj.

Kod nas, u ovom našem svetu, prisustvujemo ubrzanom raspadu ionako već prilično klimavog izgovora za socijalnu sigurnost u Americi, zajedno sa neprikrivenim širenjem prezira kakav bi Plejnvju prepoznao kao sopstveni. To je vizura koja pretvara skoro svakog drugog u ono što predsednik voli da zove “gubitnicima i hejterima”.

Istovremeno, Anderson nas poziva da se divimo Plejnvjuovoj sposobnosti i finesama prodavca i pregovarača. Čak i pre nego što to prizna u finalnoj brutalnoj sceni sa svojim usvojenim sinom, jasno je da on dečaka iskorišćava kao rekvizit i sredstvo za sticanje poverenja drugih. “Ja sam porodičan čovek”, tvrdi on. On jedno kratko vreme tvrdi da je čak i religiozan, mada njegova fascinacija smrtnim neprijateljima Ilajem uglavnom potiče iz samoprepoznavanja, budući da je u svom rivalu video još jednog veštog šarlatana i manipulatora. Da je Plejnvju sve svoje savete stavio na papir, mogao je da napiše Umeće pogodbe.

Andersonov film deluje jednako dalekovidan u vezi s ovim našim trenutkom zahvaljujući prikazu ranih dana naftnog biznisa, koji će ubrzo nakon toga postati kamen temeljac američke ekonomije. Andersonov opis meša herojsko s ironičnim, vešto pokazujući kako se veoma mutan posao naftne eksploatacije pretvarao u izanđale mitove o osvajanju američke granice. Jedina razlika je što se ovde isteruju siromašni beli doseljenici sa zemlje koju su naselili. Domorodci koji su se tu nalazili pre njih već su “pacifikovani” u Kalifornijsko-indijanskim ratovima 1850-ih i 1860-ih, mada njihov gnev i dalje živi u sporovima oko prava na zemljište i prolasku cevovoda u protestima kod Stending Roka i Trens Mauntina, između ostalih.

Za rane naftne mogule, čim su se dokopali zemlje, bilo je toliko lako pretvoriti ga u izvorište nafte, da mora da su se osećali kao da im Bog lično poručuje da želi da se svi — mada ne svi mi, naravno — obogate. Tramp i dalje krčmi ideju da postoji nešto suštinski dobro, iskreno i američko u eksploataciji fosilnih goriva, osvajanju glasova na obećanjima da će oživeti davno mrtve rudarske gradiće, hvalisanju izgradnjom bušotina i naftovoda i angažovanjem bivšeg šefa Eksona kao prvog diplomate svoje administracije. (Ne zaboravimo negatora klimatskih promena i pristalice pojačanja energetskog sektora sada zaduženog za vođenje/razaranje EPA.) Uprkos svemu tome, nafta je prljava, prljava stvar u Biće krvi. Lica su neprestano umusavljena njom, a leševi obično završe porinuti u nju. U drugim trenucima, Anderson naglašava njeno reflektujuće svojstvo — više nego jednom, naftna bara bukvalno potaje crno ogledalo.

Budući da obično očekujemo da u tim lokvama ne ugledamo ništa drugo sem tamnog ništavila, uvek uznemiri kad umesto toga u njemu nekako nazremo sunce, nebo i oblake. Isto tako, kad pogledamo Plejnvjua, možda ćemo videti nešto što nismo očekivali, pohlepnu, destruktivnu silu sadašnjice umesto ostatke udobne i daleke prošlosti.

TwitterGoogle+

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *