Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako je nastao Taxi Driver

Taxi Driver je film koji dodiruje granice ljudske psihe i sigurno nije bio jedan od onih koji obećavaju siguran uspeh, kako u smislu zarade, tako i po pitanju privhaćenosti od strane publike. Naprotiv. Kad je sniman svi su pretpostavljali da su šanse da ovaj film bude prihvaćen izuzetno male,  a sam Martin Skorsejzi kaže da nije mislio da će Taxi Driver zaraditi dolara.

Priča o ovom filmu je pocela 1973.  godine jer su se desile tri bitne stvari u zivotu Pola Šredera: žena ga je ostavila, dobio je otkaz u Američkom Filmskom Institutu i treća je da su ga dva prethodna događaja gurnula u depresiju i alkoholizam iz kojih je i nastao Taksista. Sjajno!

Lako je zaključiti da to i nije bio najsretniji period u životu Pola Šredera, koji je upao u dugove, spavao u kolima i svakog dana razmišljao o samoubistvu. Jedne nedelje je zbog jakih bolova u glavi otišao u urgentno gde je pričajući sa bolničarkom shvatio da već dve ili tri nedelje nije imao nikakvu komunikaciju sa ljudima izuzev pri naručivanju hrane. Kaže da se u tom trenutku osetio kao taksista koji pluta u svom metalnom kovčegu po gradu, naizgled među ljudima, a u stvari apsolutno sam. Vreme je prolazilo i Pol se u jednom trenutku trgao iz sna ličnosti i shvatio je da je postao čudak koji poseduje jako mnogo oružja, koje ni sam nije znao da objasni zašto je kupovao, da pije mnogo i da je postao opsednut pornografijom na način koji to može postati samo jako usamljena osoba. Iz tog očaja postojanja se rodio Taksista. Pol je tada napisao scenario, a onda je napustio Los Anđeles na 6 meseci.

Kad se vratio u Los Anđeles osećao se za trunku emotivno jačim. Tada je i počeo da radi kao filmski kritičar, kada je i dobio priliku da intervjuiše Brajana de Palmu. Tog popodneva, dok su igrali šah u  De Palminoj kući na plaži, Pol je pomenuo Brajanu da ima napisan scenario za film, a ovaj se ponudio da pročita. Brajanu se svideo scenario, ali u to vreme nije imao vremena da režira taj film pa je Pola poslao kod svog dobrog prijatelja, Martina Skorsejzia. Martin je pročitao scenario sa svojom prijateljicom i oboje su se složili da  je to vrsta filma koju bi Marti trebao da režira. Ovde treba napomenuti da su i Brajan i Martin videli, a što je i Pol kasnije potvrdio, da je Trevis baziran i na liku Artura Bremera, psihopate koji je pokušao da ubije desničarskog guvernera Alabame Džordža Volasa. Mešutim, ono što je davalo pravi kvalitet scenariju bila je autobiografska crta koju je Trevisu pružio Pol Šreder. Scenario je potom odnesen producentkinji Džuliji Filips koja je isprva odbijala da bude sama u kancelariji sa Polom jer je ovaj uvek sa sobom nosio svoj magnum, ali se kasnije ipak opustila kad je videla da je Pol toliko stidljiv da toliko spušta glavu dok priča sa njom da govori u svoj pazuh.

1974. Pol Šreder je prodao scenario za film ”Jakuza” Vorner Brodersu, a Džulija Filips je dobila oskara za “  The Sting”, tako da je i finansijska strana filma počela da se sređuje. Početni budžet filma je bio 1.3 miliona dolara i da je odmah urađen sa tim parama, Taxi Driver bi bio u crno beloj tehnici i umesto De Nira Trevisa Bikla bi glumio Džef Bridžis. Ali ipak je odlučeno da se sačeka još neko vreme i da se skupi dovoljno para kako bi se mogao angažovati De Niro koji je te godine dobio oskara za “Kuma II”. Godinu dana kasnije novac je bio tu i pripreme za film su mogle da počnu pošto je De Niro pristao da glumi.

U tih godinu dana priprema Bob De Niro je vozio taksi po Njujorku razgovarajući sa mušterijama i uopšte ponašajući se onako kako je mislio da bi to Trevis radio, a prema Šrederovoj priči Bob je tih dana zaradio i dosta novca. Jedne noći mu je navodno u taxi ušao glumac koji ga je prepoznao  i rekao mu: “Isuse prošle godine si dobio Oskara, a sad taksiraš. Izgleda da je teško naći stalan posao?”, Bob mu je objasnio šta radi, a kolega ga je potapšao po ramenu i nastavio:”Ne brini. Biće bolje, svi smo prošli kroz to”. Ali ono što je mnogo bitnije od ove anegdote je da je Bob, vozeći taxi, video da bi ljudi mnogo toga rekli i uradili svašta na zadnjem sedištu dok ih je vozio, kao da on nije ni postojao. Dobio je osećaj sopstvenog nepostojanja.

Resize of sshot-00011

Za ulogu Betsi je postojao izbor između Sibil Šepard i Fare Fosit, ali je Skorsejzi izabrao Sibil jer je, kako kaže, kao svaki Italijan voleo da vidi veliko dupe. Zanimljivo je da se Sibil i Bob nisu bas voleli, tačnije De Niro je mrzeo Sibil. Od glumačke ekipe je najviše problema je bilo sa Džodi Foster koja je tad imala 14 godina i morala je da ide kod psihijatra da bi dokazala da je sposobna da glumi prostitutku i da se utvrdi da to iskustvo neće kasnije uticati na njeno ponašanje. Ono što je apsurdno je naravno činjenica da je Džodi glumela prostitutku, ali je na snimanju uvek bila žena iz socijalne službe koja je brinula o tome da Džodi ne bude na snimanju kad se snima scena u kojoj ima psovanja.

Harvi Kajtel se isto naporno spremao za ulogu Džodinog  makroa – Sporta. Danima je šetao manje glamuroznim kvartovima Njujorka i posmatrao makroe. Na kraju je odabrao jednog i odveo ga u Actor’s Studio kako bi vežbali dijaloge. U tim probama Harvi bi glumio devojku i gledao kako bi se makro ophodio prema njemu, a onda bi zamenili uloge. Njih dvoje su i napisali sve dijaloge u filmu u kojima ucestvuje Sport.

Za vreme snimanja filma cela ekipa je ludela jer su Skorsejzi i De Niro mogli dva sata  pričati o, na primer, načinu na koji bi Trevis vezao čvor. Takođe, dok je sniman film Njujorski đubretari su bili u štrajku, tako da su ulice bile prepune smeća, a da bi scene na ulici izgledali iole normalno,  sama filmska ekipa je morala da vadi smeće “iz kadra”, pošto nije imao ko drugi da spere smeće sa ulica.

Resize of sshot-00012

Većina dijaloga je improvizovana, a čuvena rečenica ovog filma, “You talking at me?”, je nastala takođe spontano. U scenariju je pisalo: “Trevis razgovara sa sobom u ogledalu”, Bob je pitao Pola kako da to odlumi, a ovaj mu je rekao:” Pa, on je kao malo dete koje se igra sa pištoljima i glumi frajera”. I tada je De Niro izvukao ovu rečenicu koju je tad koristio jedan njujorški underground komičar kao osnovu svoje tačke, u nešto drugačijem obliku – “Are you looking at me?”

Resize of Taxi Driver pic2

Jednog dana, u toku snimanja, stari Skorsejzijev drug sa studija je otišao na večeru sa Martijem i De Nirom i budući da se nedavno vratio iz Vijetnama, De Niro ga je celo veče ispitivao o ratu i u jednom trenutku su pomenuli specijalne jedinice, čiji su se pripadnici šišali na krestu, kao Mohavci. Martijev prijatelj je odgovorio da se tim momcima niko nije približavao od regularnih vojnika, jer su uvek spremni da ubiju i da mogu da “puknu” u svakom trenutku.

Resize of de niro taxi

Pošto je film završen, veče pre premijere je cela ekipa otišla na večeru i složili su se da su napravili sjajan film i da se svi ponose sa njim, čak iako bude bio čista katastrofa na bioskopskim blagajnama i u novinskim kritikama. Sledećeg dana, kada je ustao, Pol Šreder je otišao da odgleda podnevnu projekciju Taksiste i kad je došao pred bioskop zatekao je ogroman red kroz celu ulicu i oko zgrade. Možete zamisliti koliko je bio oduševljen kada je saznao da su ti ljudi čekali da kupe karte ne za podnevnu projekciju nego za onu u 2 sata.

Na žalost, posle nekoliko godina film je inspirisao Džona Hiklija da izvrši neuspešan atentat na  Ronalda Regana. Godinu posle atentata na dodeli Oskara, Skorsejzi je otišao u WC gde je bilo ljudi iz obezbeđenja koje ga je pratilo. Kaže da je tad pomislio kako je obezbeđenje sjajno organizovano, ali je nekoliko godina kasnije je saznao da su svi koji su ga služili to veče, od konobara do vozača limuzine, bili agenti FBI-ja.

To bi bila storija o nastanku Taksiste, čoveku koji je crni dijamant američkog drustva, simbolu usamljenosti, koji pluta u svom metalnom kovčegu kroz grad i sa željom da ’skloni svo đubre sa ulica’.

Resize of sshot-00010

Scenario:  Pol Šreder

Rezija: Martin Skorsejzi

Glavne uloge: Robert de Niro, Sibil Šepard, Džodi Foster, Harvi Kajtel.

Za P.U.L.S.E. Tom Joad

4 komentara na tekst Kako je nastao Taxi Driver

  1. Boban Savković

    18/07/2009 at 20:40

    U prvom kadru isparenje izranja iz kanalizacije i zaposeda ceo ekran. Zatim se iz gustog isparenja pojavljuje vozilo, a onda ponovo ekran prekrije magla. Noć je. Kroz maglu se vidi titranje uličnog svetla. Kako u gustom mlazu izvire iz šahta, ona nas upozorava na prostor ispod nivoa ulice. Tuneli što nose nepoželjan teret preko isparavanja izlaze u otvoreni prostor grada i ulica postaje okupirana prljavštinom. Ljudi, preko njih i grad, postaju metonimija prljavštine i tovara kanalizacije. Iz zavese magle probija se taksi vozilo, metonimija glavnog junaka. Ova metonimija biće objašnjena u filmu: posao postaješ ti, Travisu (Robert de Niro), kaže njegov kolega. Kadar magle što guta pejzaž sugeriše nam da ćemo se suočiti sa nečim skrivenim, sa prostorom koji je antiprostor. Noć potvrđuje da se nalazimo iza granice poželjnog vremena. Kada se u narednom kadru sretnemo oči u oči sa Robertom de Nirom, prepoznaćemo antijunaka. Travis se pojavljuje preko sinegdohe, detalja očiju. On nas zove da uđemo u njegov um. Oči su kapije našeg sveta i hodnik kroz koji okolina postaje lokalizovana u našem mentalnom prostoru. Objekat lokalizacije su ulice Njujorka noću.

    (…) Od prvih kadrova filma suočeni smo sa Travisovom nemogućnošću da ostvari komunikaciju. To ne uspeva ni sa službenikom u taksi-stanici, ni sa radnicom u porno-bioskopu, ni sa Betsi (Sibil šepard), ni sa Ajris (Džodi Foster). Pre nego što Travisa vidimo direktno, u sceni u kojoj upoznajemo njegov dom, prikazuje nam se u ogledalu.(…)

    Travis sedi za stolom u svojoj sobi i piše dnevnik. Iza njega se nalazi prozor sa rešetkama. I ovaj objekat koji ima mogućnost da uspostavi vezu sa spoljašnjim prostorom grada je blokiran. Travis je zarobljen u svom stanu, u svom umu.
    Iz tih prostora on nema izlaza. Unutar taksi vozila za čijim je volanom, Travis ublažava gubitak socijalne lokalizacije . Na realnoprostornoj mapi on je u dinamičnom odnosu sa perlativnim trakama Njujorka. Ali ta fizička perlativnost, prostorni je prikaz kretanja kroz mentalni lavirint. Sa psihološkog aspekta, lavirint je izraz traganja za sredinom. Vožnja sa mesta na mesto, što pojačava značenje perlativnosti, jer nijedno odredište nema inicijalnu ili finalnu poziciju, pokušaj je Travisov da se lokalizuje. Najširi prostorni lokalizator su ulice grada. Njujork je pokriven centrima koje Travis obilazi. Svi ti uži prostorni lokalizatori su javni prostori. Sociolokativni prostori što imitiraju lažni dom. To su antikuće sa čijim stanovnicima Travis ne može da uspostavi kontakt. Kao da ne poznaje kulturni kod neophodan za uspešnu komunikaciju, on je odbijen ili oteran….

    Ljubinka Savčić

  2. Una

    30/09/2013 at 22:01

    “You talkin’ TO me?”

  3. goran

    17/10/2014 at 16:22

    Mislim da ovo nije cijela istina o Srederovoj ideji za pisanje ovog scenarija. Pogledajte diplomski filma naseg reditelja Jovana Joce Jovanovica “Izrazito ja”,koje je pokupio sve moguce nagrade na festivalu u Njujorku 1969 god. Taj film neodoljivo podsjeca na taxistu. Zanimljivo je da su u ziriju bili i Sreder i Skorseze.

  4. Reditelj

    07/09/2016 at 01:38

    “You talking to me” je direktan citat iz Stivensonovog filma Sejn.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *