Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako je sniman film „2001 – Odiseja u svemiru“

Iza svakog čoveka koji sada živi stoji trideset duhova, odnosno za toliko puta ukupan broj umrlih nadmašuje broj živih. Od osvita vremena približno sto milijardi ljudskih bića hodilo je planetom Zemljom.

Ovako počinje roman ‘2001: Odiseja u svemiru’ koji je izvorno objavljen jula 1968. godine. Ali njegova prva verzija, starija četiri godine, imala je drugačiji početak…

Kada sam se prvi put sreo sa Stenlijem Kjubrikom, u Trejder Viksu, 22. aprila 1964. godine, on je već sakupio popriličnu količinu gradiva iz nauke i naučne fantastike i nalazio se u izvesnoj opasnosti da poveruje u leteće tanjire; čini mi se da sam stigao u poslednji čas da ga izbavim od ovog zlehudog usuda. Još od samog početka, on je imao određenu predstavu o svom osnovnom naumu i jedino je nastojao da pronađe najbolji način da ga sprovede u delo. Želeo je da snimi film o Čovekovom odnosu prema Vaseljeni – nešto što još nikada nije pokušano, a još manje ostvareno u istoriji sedme umetnosti. Jednom prilikom optužio sam svoje prijatelje iz odeljenja za reklamu kompanije MGM da poseduju naročitu tipku za uštedu na vremenu na pisaćim mašinama, koja, kada se pritisne, automatski počne da otkucava: ‘Još nikada u istoriji sedme umetnosti…’ Razume se, postojalo je neizmerno mnoštvo ‘svemirskih’ filmova, od kojih je većina bila sasvim bezvredna. Čak i onaj mali broj koji je rađen sa izvesnom umešnošću i prilježnošću bio je prilično prostodušan, više zaokupljen dečačkim uzbuđenjem oko kosmičkog letenja nego dubokim implikacijama ovog čina po društvo, filozofiju i religiju.

Stenli je bio potpuno svestan ove okolnosti i stoga rešen da stvori umetničko delo koje će gledaoce moćno ispuniti osećanjima čuđenja, strahopoštovanja… pa čak, ako bude primereno, i užasa. Na drugom mestu sam opisao kako je došao na ovu zamisao (videti: ‘Sin doktora Čudiljuba: ili kako sam naučio da prestanem da se brinem i zavoleo Stenlija Kjubrika’ – u knjizi ‘Izveštaj o planeti tri’, ‘Harper & Row’). Uspeh koji je doživeo zabeležen je ili razmatran milionima izgovorenih i napisanih reči, čiji je popriličan deo sakupljen i može se naći u dopadljivoj knjizi Džerija Ejdžela ‘Stvaranje Kjubrikove 2001.’ (‘New American Library’). Moja pažnja, međutim, ovde nije vezana za film, već za roman, koji posmatram kao nezavisno i samostalno delo – bez obzira na to što je pisan sa prevashodnom namerom da posluži kao osnova za film.

Ovo je, razume se, obrnut slučaj od uobičajenog stanja stvari. Većina filmova snima se prema već postojećim romanima, po mogućstvu prema onima koji su bili bestseleri, što najčešće znači da poseduju jemstvo dobre prođe. (Valjani primeri u ovom smislu jesu ‘Prohujalo sa vihorom’ i ‘Doktor Živago’). Postoje, zatim, filmovi koji se rade prema scenarijima posebno pisanim za njih, pri čemu nema romaneskne verzije (niti – uh! – ‘romanizacije’ filma). Svi Čaplinovi filmovi, na primer, ili ‘Građanin Kejn’ i ‘Lorens od Arabije’, spadaju u ovu kategoriju. Ovakva ostvarenja zamišljaju se i realizuju od početka do kraja kao filmovi; jedina stvar koja postoji na papiru jeste scenario, odnosno na osnovu scenarija napravljena knjiga snimanja. U scenariju se izlažu dijalozi, akcije, scene, i tako dalje, onim redom kojim će se stvarno pojavljivati na ekranu. Bilo bi, međutim, besmisleno i snimati ih istim redom, te u tom smislu knjiga snimanja pravi pregrupaciju kadrova koji se razvrstavaju prema mestu radnje, postavkama, glumcima.

Nekim genijalnim rediteljima polazilo je za rukom da prođu i bez toga. Ma koliko zvučalo neverovatno, smatra se da je Dejvid Vork Grifits držao u glavi celokupan film ‘Netrpeljivost’. Mislim da bi se Stenliju dopalo da je to isto uradio sa ‘2001.’, pa i po cenu da pritaji kako lično veruje da je tako nešto teorijski nemoguće. Ali, u svakom slučaju, za njega je to bilo neizvodljivo u praksi – ako ni zbog čega drugog, ono zato što je morao da ima nešto prilično opipljivo što bi pokazao svojim finansijerima. Banke i filmske kompanije zahtevaju nešto više od nekoliko nažvrljanih listića hartije pre no što odluče da u projekat ulože svoje ljubljene milione.

Scenario, međutim, nije umetničko delo, iako njegovo stvaranje nalaže popriličnu umešnost. Odnos scenarija prema filmu približno je isti kao odnos muzičke partiture prema izvođenju simfonije. Postoje ljudi koji umeju da čitaju muzičku partituru i da ‘čuju’ simfoniju – ali nema dva reditelja koja će videti iste slike kada pročitaju scenario. Dvodimenziono ustrojstvo raznobojne svetlosti o kome je ovde reč neuporedivo je složenije od jednodimenzione senzacije zvuka – koja se, u načelu, potpuno može opisati na papiru. Jedan film je nemoguće ovako predočiti, premda se scenarista nalazi pred obavezom da pokuša taj neizvodljivi zadatak. Sa izuzetkom onog slučaja kada je pisac scenarija istovremeno i reditelj, sve se mora izložiti do dosadnih pojedinosti; nije stoga nikakvo čudo što je scenarije podjednako mučno kako čitati tako i pisati. Džon Fauls je to sasvim prikladno opisao, rekavši: ‘Svaki romansijer koji je imao prilike da se lati pisanja scenarija poznaje ona tegobna ograničenja – obavezno ulaženje u suvišne pojedinosti – koje film nameće. Pisati roman odgovara plivanju u moru; pisati scenario, pak, isto je što i batrgati se u nekom gustom sirupu.’ (‘Da li je roman mrtav?’ – ‘Books’, jesen 1970.).

Ja sam tek nejasno bio svestan svega ovoga 1964. godine, ali je zato Stenli bio dobro upućen u stvar. Od njega je potekao predlog da, pre no što prionemo na dirinčenje oko scenarija, pustimo malo mašti na volju tako što ćemo priču razraditi u ceo roman. Razume se, da bismo to uradili, morali smo da priredimo znatno više građe nego što će moći da se upotrebi u završnoj verziji filma. Ali to nije predstavljalo problem. Svaki dobar romanopisac ‘zna’ daleko više nego što stavi na hartiju: isto tako, svaki sineast bi trebalo da bude svestan znatno širih obzorja od onih izloženih u scenariju.

Teorijski posmatrano, dakle, valjalo je najpre sročiti roman (imajući neprestano na umu ekran), a potom iz njega izvesti scenario. Praktično, međutim, ishod je bio znatno zamršeniji; negde pred kraj, roman i scenario pisani su istovremeno, sa povratnim spregama u oba smera. Izvesni delovi romana pretrpeli su završne prerade pošto smo videli radne kopije filma zasnovane na scenariju sročenom prema ranijim verzijama romana… i tako dalje.

Posle nekoliko godina ovakvog rada, kada je roman konačno bio objavljen, učinilo mi se da bi na mestu predviđenom za ime autora trebalo da stoji: ‘Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik prema scenariju Stenlija Kjubrika i Artura Klarka’ – dok bi u slučaju filma redosled naprosto valjalo preokrenuti. I dalje smatram da bi ovako podeljeno autorstvo najvećma odgovaralo zapetljanoj istini.

Posle nekoliko lažnih početaka i jednog dvanaestočasovnog pomnog pretresanja cele stvari, Stenli se konačno, početkom maja 1964. godine, složio da priča ‘Stražar’ sadrži prikladnu građu za film. Ali prema našoj prvobitnoj zamisli – koja mi sada ne izgleda osobito prihvatljiva, premda se u ono vreme činila sasvim održiva – otkriće vanzemaljskog artefakta trebalo je da predstavlja klimaks, a ne početak priče. Njemu bi prethodio niz peripetija ili pustolovina posvećenih istraživanju Meseca i planeta. Ovoj prvoj verziji dali smo čak i interni naziv (koji, razume se, nikada nismo nameravali javno da upotrebimo): ‘Kako je osvojen Sunčev sistem’.

I tako sam ponovo počeo da prebiram po hrpi svojih kratkih priča u potrazi za materijalom koji bi pogodovao ovoj zamisli. Konačno sam izabrao pet dela: ‘Nit koja je pukla’ (iz zbirke ‘Pohod na Zemlju’), ‘Izvan kolevke, beskrajno orbitirajući…’, ‘Ko je to?’, ‘U kometi’ i ‘Pre raja’ (sve četiri iz zbirke ‘Priče sa deset svetova’). Na dan 28. maja 1964. godine prodao sam sva dela Stenliju i potpisao saglasnost da radim na predviđenom filmu. Naš prvobitni plan bio je razdragano optimistički: pisanje scenarija – dvanaest nedelja; njegovo razmatranje – dve nedelje; revizija – četiri nedelje; razrada projekta – četiri nedelje; vizuelizovanje, umetnički rad – dvadeset nedelja; snimanje – dvadeset nedelja; montaža, pripreme za prikazivanje – dvadeset nedelja. Ukupan skor iznosio je osamdeset dve nedelje. Doda li se tome još dvanaest nedelja za najavu premijere, dobija se konačan zbir od devedeset četiri nedelje, U izvorniku pogrešno stoji devedeset dve umesto devedeset četiri – prim. prev. odnosno pretežan deo dve godine. Veoma me je tištalo ovo ogromno razdoblje, pošto sam jedva čekao (kao i uvek) da se vratim na Šri Lanku; na svu sreću, nijedan od nas dvojice nije tada ni slutio da će se projekat protegnuti na čitave četiri godine…

Preostale mesece 1964. godine proveli smo u grozničavom mozganju. Kako su nam na um dolazile nove zamisli, prvobitna koncepcija se polako menjala. ‘Stražar’ je postao početni, a ne završni deo filma; jedna za drugom, otpale sa svih pet priča koje sam naknadno izabrao. Godinu dana kasnije, zaključivši (ne neizostavno ovim redom) a) da nije pošteno prema Stenliju dopustiti da kupi nešto što mu nije potrebno i b) da se od pomenutih priča jednoga dana može napraviti drugi valjan film, ja sam ih otkupio od njega…

Kada je Stenli prvi put obznanio svoje namere štampi, izjavio je da će naziv njegovog budućeg filma biti ‘Putovanje s one strane zvezda’. Priznajem da mi se ova verzija nikada nije dopala, budući da je naučna fantastika obilovala raznovrsnim putovanjima i pohodima. (Štaviše, nekako u isto vreme počinjalo je i snimanje filma ‘Fantastično putovanje’, u kome je glavnu ulogu igrala Rakel Velč, dok je u svojstvu statista nastupalo deset hiljada krvnih zrnaca. Alternativni nazivi koje smo uzeli u razmatranje, ali od kojih smo kasnije odustali, bili su: ‘Vaseljena’, ‘Tunel do zvezda’ i ‘Planetopad’. Tek jedanaest meseci posle početka zajedničkog rada – u aprilu 1965. godine – Stenli se konačno odlučio za naziv ‘2001: Odiseja u svemiru’. Koliko me pamćenje služi, ovo je u celosti bila njegova zamisao.

Uprkos velikim obavezama koje nam je nametao posao (slobodan dan praktično je iznosio ciglih dvanaest časova), vodio sam podroban dnevnik cele operacije. Bez želje da vas zatrpavam sitnicama, koje bi mogle da zanimaju jedino fanatične kjubrikologe, izložiću nekoliko izvoda iz ovog dnevnika sa nadom da će oni uspeti da dočaraju duh koji je prožimao početak stvaranja ‘2001.’

28. maj 1964. Predložio sam Stenliju da oni budu mašine koje organski život smatraju za kužnu bolest. Stenliju se to čini dopadljivo i oseća da smo na pravom putu.

31. maj. Evo jedne zgodne zamisli koju, međutim, nećemo upotrebiti. Sedamdeset vanzemaljskih stvorenja – gole, crne piramide – voze se u otvorenim kolima Petom avenijom, okružena irskim policajcima.

20. jun. Završio sam početno poglavlje ‘Pogled iz 2000. godine’ i započeo rad na delu sa robotom.

1. jul. Poslednji dan rada na tekstu ‘Čovek i svemir’ za ‘Time’ i ‘Life’. Uzeo sam novu sobu, broj 1008, u hotelu ‘Čelzi’.

2-8. jul. Pišem u proseku od hiljadu do dve hiljade reči dnevno. Pošto je pročitao prvih pet poglavlja, Stenli kaže: ‘Pa ovo je bestseler.’

9. jul. Proveo sam skoro celo popodne učeći Stenlija da rukuje logaritmarom – izgleda očaran.

11. jul. Nameravao sam da razmotrim sa Stenlijem razvoj sižea, ali smo gotovo sve vreme proveli u raspravljanju o Kantorovoj teoriji transifinitnih skupova. Stenli pokušava da opovrgne paradoks da je ‘deo jednak celini’, tvrdeći da savršeni kvadrat broja ne mora nužno da bude istovetan celom broju iste vrednosti. Zaključio sam da je latentni matematički genije.

12. jul. Sada imamo sve – izuzev sižea.

13. jul. Nastavio sam rad na romanu prilično uspešno, iako me je ometala konvencija republikanske stranke.

26. jul. Stenlijev rođendan. Otišao sam do Vilidža i našao jednu čestitku na kojoj je prikazano kako se Zemlja rasprskava; ispod je bilo napisano: ‘Kako čoveku da bude srećan rođendan kad svet može svakoga časa da ode bestraga?’

28. jul. Stenli kaže: ‘Ono što nam je potrebno jeste neka gromovita tema koja doseže mitske razmere.’

1. avgust. ‘Rendžer VII’ se spustio na Mesec. Ostao sam kasno da bih posmatrao prvi televizijski prenos. Stenlija počinju da zabrinjavaju skorašnje sonde za Mars. Šta ako one otkriju nešto što bi podrilo celu našu postavku? (Stenli je kasnije stupio u vezu sa londonskim ‘Lojdom’ da bi izvidio mogućnost osiguranja protiv jedne ovakve neprijatnosti.)

6. avgust. Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovemo Atena.

17. avgust. Konačno imamo ime našeg junaka – Aleks Boumen. Ura!

19. avgust. Pisao sam vasceli dan. Dve hiljade reči o istraživanju Jupiterovih satelita. Gnjavatorski posao.

7. septembar. Stenli izgleda presrećan: ‘Ide kao podmazano.’ Sastavio je listu od sto pitanja o našim astronautima, poglavito u smislu: ‘Da li spavaju u pidžamama?’ ili ‘Šta jedu za doručak?’ I tako dalje.

8. septembar. Noćas sam imao nevolje sa stomakom. Sanjao sam da sam robot koga sklapaju. U velikom naponu energije uspeo sam da preradim dva poglavlja. Odneo sam ih Stenliju; veoma su mu se dopala i u to ime mi je zgotovio sočan odrezak, primetivši: ‘Džo Levin ne radi ovo za svoje pisce.’

26. septembar. Stenli mi je dao da proučim analizu mita u delu ‘Junak sa hiljadu lica’ Džozefa Kembela. Veoma podsticajno.

29. septembar. Sanjao sam da je snimanje započelo. Unaokolo se vrzmalo mnoštvo glumaca, ali ja i dalje nisam znao razvoj sižea.

2. oktobar. Završio sam čitanje ‘Afričkog Postanja’ Roberta Ardrija. Našao sam na jedan upečatljiv deo iz koga bismo čak mogli da uzmemo naziv filma: ‘Zašto čovekova vrsta nije iščezla u dubinama pliocena?… Znamo da bi bez poklona sa zvezda, bez slučajnog sudara zraka i gena, inteligencija nestala na nekoj zaboravljenoj afričkoj ledini.’ Ardri, doduše, ima na umu mutacije izazvane uticajem kosmičkih zraka, ali formulacija ‘Poklon sa zvezda’ izvrsno se može primeniti na siže za koji smo se trenutno odlučili.

6. oktobar. Sinula mi je jedna zamisao koja mi se čini od ključne važnosti. Bića koja srećemo u drugom zvezdanom sistemu jesu ljudi koji su odvedeni sa Zemlje pre sto hiljada godina, te su nam stoga u dlaku istovetni.

8. oktobar. Celo jutro smo raspravljali o sižeu, ali posle duge šetnje po suncu završili smo tako što smo stali da posmatramo čamce i lađice na Ist Riveru. Odbacili smo sve usijane i nategnute zamisli – i sada smo se opredelili za Galaktički Mirovni Kor bez ikakvog nasilja i krvoprolića.

17. oktobar. Stenliju je pala na um luda zamisao o svojevrsnim robotima-posilnima koji stvaraju viktorijansku sredinu da bi se naši junaci prijatno osećali.

20. novembar. Otišao sam do Prirodno-istorijskog muzeja da bih se video sa doktorom Harijem Šapirom, upravnikom Antropološkog odeljenja, koji nema baš visoko mišljenje o Ardriju. Zatim sam se našao sa Stenom; raspravljali smo o odnosu vegeterijanskih i mesožderskih sklonosti primitivnog čoveka. Sten želi da naši posetioci preobrate Čoveka u mesoždera; ja sam tvrdio da je on to oduvek bio. Vrativši se u ‘Čelzi’, nazvao sam telefonom Ajka Asimova sa kojim sam razgovarao o biohemijskim problemima vezanim za prelazak iz biljoždera u mesoždere.

21. novembar. Pročitao sam Likijevo delo ‘Adamovi preci’. Postao sam poprilično potišten, ali posle šestočasovnog razgovora Stenu je sinula zgodna ideja. Naši vanzemaljci stižu na Zemlju i upućuju naše miroljubive pretke u komandoske borilačke veštine, što ovima omogućuje da opstanu i napreduju. Prilično smo se zabavljali razrađujući ovu zamisao, ali mi se ona ipak ne čini osobita.

22. novembar. Nazvao sam Stena i kazao mu kako smatram da nijedna od naših ideja o prizorima iz prošlosti nije valjana. On me je polako povratio iz neraspoloženja; najednom sam se razveselio kada sam rekao: ‘Kako bi bilo da se vanzemaljci nasukaju na Zemlju i da im je potrebna pomoć čovekolikih majmuna?’ Ova zamisao (po svoj prilici ne odveć originalna, ali do vraga sa tim) otvorila nam je čitavu lepezu novih sižea koje sada obojica preispitujemo.

10. decembar. Pošto je video ekranizaciju Velsovog romana ‘Ono što će doći’, Sten me je nazvao i rekao da u životu više neće da pogleda nijedan film koji mu ja preporučim.

21. decembar. Skoro celo popodne provedeno kod Stenlija u planiranju kampanje za nagradu Akademije za koju je konkurisao sa ‘Doktorom Čudoljubom’. Kad sam se vratio u ‘Čelzi’, čekala me je poruka od Alena Ginsberga da me on i Vilijem Berouz čekaju dole u baru. Rado sam im se pridružio, nadajući se novim nadahnućima.

24. decembar. Polako privodim kraju pisanje kako bih imao Božićni dar za Stenlija.

25. decembar. Stenli je oduševljen poslednjim poglavljima i ubeđen je da smo proširili obzorja naučne fantastike. Takođe je očaran i razdragan što je Bosil Krauter iz njujorškog ‘Time-sa’ svrstao ‘Doktora Čudoljuba’ na listu ‘Deset najboljih filmova’, pošto ga je cele godine žestoko napadao. Nazvao sam Boslija: ‘Kritičar koji se vratio sebi’. Posredi je aluzija na poznati roman Džona Le Karea, po kome je snimljen i film, pod naslovom ‘Špijun koji se vratio sebi’ – kod nas preveden kao ‘Špijun’. U originalnom naslovu koji glasi ‘The spy who came in from the cold’, Klark menja reč ‘Spy’ – špijun – rečju ‘Critic’ – kritičar.

Na temelju ovih beležaka moglo bi se zaključiti da je do Božića 1964. godine roman u suštini bio gotov, tako da nas je posle toga čekao srazmerno lak zadatak da na osnovu njega izradimo scenario. I mi smo sami, štaviše, bili žrtve ove zablude – odnosno, bar je sa mnom bilo tako. Ono čime smo, zapravo, raspolagali, bila je naprosto gruba skica dve trećine knjige, koja se prekidala na najuzbudljivijem mestu. Taman smo stigli kod tačke kada je Boumen zakoračio kroz Zvezdane Dveri – ali, izuzev u najopštijim crtama, nismo imali pojma kako bi trebalo da se stvari dalje razvijaju. Postojeći rukopis, međutim, udružen sa Stenlijevom trgovačkom umešnošću, bio je dovoljan da se sklopi pogodba sa MGM-om i ‘Sineramom’; i tako je ‘Putovanje s one strane zvezda’ doživelo najavu uz gromoglasnu jeku fanfara.

Celo proleće 1965. godine nastavili smo da vršimo prepravke i da proširujemo roman, kao i da neprestano odbacujemo čitave delove za koje smo prethodno smatrali da su završeni i potpuni. Sve to vreme, Stenli se uporedo bavio iznajmljivanjem osoblja, radio je na dizajnu, pogađao se sa glumcima i tehničarima i hvatao se ukoštac sa milionima drugih problema koji neumitno iskrsavaju čak i pri stvaranju najbezazlenijeg filma. Ritam rada postao je odveć grozničav, tako da je samo mali deo zbivanja mogao da nađe mesta u mom dnevniku, a osim toga (na svu sreću) tek se jedan sitan postotak cele te gungule ticao lično mene. Moj glavni zadatak i dalje je bio da brusim roman, premda sam se stalno uplitao u tehničke rasprave sa glumcima i pomoćnim osobljem. (Ponekad su ovakvi razgovori imali katastrofalne ishode; obratite u tom smislu pažnju na početak zapisa za 10. novembar, nešto dalje.)

9. februar 1965. Video sam na televiziji Dalija kako iscrtava izlog jedne radnje u Petoj aveniji kao promociju za ‘Fantastično putovanje’. Kad sam obavestio o tome Stenlija, on mi je uzvratio: ‘Ne brini – već smo rezervsali izlog i za tebe.’

8. mart. Morao sam da se uprem iz petnih žila da sprečim Stena da doktora Pola vrati iz mrtvih. Bojim se da mu je opsednutost besmrtnošću natkrilila umetničke nagone.

6. april. Bio sam u glavnom štabu KOMSAT-a u Vašingtonu da bih prisustvovao lansiranju prvog komercijalnog telekomunikacionog satelita ‘Rana Ptica’. Predstavljen sam potpredsedniku Hemfriju, koji je takođe predsednik Veća za svemir. Izvestio sam ga da na popularizaciju svemira upravo trošimo deset miliona dolara. Takođe sam mu kazao da će jedan junak u filmu biti predsednik Veća za svemir… kroz tridesetak godina. ‘Oh’, uzvratio je smesta H. H. H. ‘ja nameravam da tada i dalje budem na istoj funkciji.’

12. april. Bilo je mnogo uzbuđenja kada mi je Stenli javio telefonom kako su Rusi izjavili da su otkrili radio-signale iz svemira. Pozvao sam Voltera Salivena iz njujorškog ‘Time-sa’ i odmah razjasnio u čemu je, zapravo, stvar; posredi su naprosto flukutacije kvazara CTA 102.

14. april. Prijem u izdavačkoj kući ‘Harcourt, Brace and World’. Među prisutnima su bili Bil Jovanović (predsednik), Džeremi Bernstin (časopis ‘New Yorker’), Denis Flanagan (‘Scientific American’), doktor Robert Džestrou (iz ‘Gadardovog svemirskog centra’), Stenli i Kristijen Kjubrik, Al Rozenfeld (urednik za nauku u ‘Life-u’), Silvester (Pet) Viver, Skot Meredit i još mnogi drugi moji prijatelji. Vladalo je opšte uverenje da je prijem priređen u čast budućeg objavljivanja romana ‘Putovanje s one strane zvezda’ kod izdavačke kuće ‘Harcourt’, ali ja sam objasnio da to još nije svršena stvar i da zavisi od toga koliko mogu da dobiju na račun hipoteke za zgradu.

19. april. Došao sam u ured sa oko tri hiljade reči koje Stenli još nije pročitao. Tu sada vlada pravi metež: među desetoricom zaposlenih nalaze se i dva tehničara iz Engleske. Zidovi postaju sve prekriveniji upečatljivim slikama i ja već počinjem da se osećam kao sitan zavrtanj u velikoj mašineriji.

Neki ćaknut tip, koji je uporan u zahtevima da ga Stenli po svaku cenu angažuje, već nekoliko nedelja po vasceli dan sedi na klupi u parku preko puta našeg ureda i povremeno prilazi zgradi. Samoodbrane radi, Sten nosi veliki lovački nož u aktovki.

1. maj. Na trećem spratu hotela ‘Čelzi’ buknuo je požar. Zabrinuto sam čekao u foajeu dok su vatrogasci gasili plamen… Stalno mi se pred očima motalo kako jedini završen primerak rukopisa nestaje u vatri i dimu…

2. maj. Okončao sam poglavlje pod naslovom ‘Vaseljena’ – uskoro će ceo treći deo biti spreman za kucanje. Ura! Sten me je pozvao telefonom da mi kaže kako mu se dopada ‘Lebdeće ostrvo’. Ima nečeg neobičnog i ohrabrujućeg u činjenici da se veliki deo građe, od koga sam već digao ruke, na kraju pokazuje kao sasvim podesan.

3. maj. Priveo sam kraju skicu za epizodu sa kvarom na anteni.

25. maj. Stenli hoće da uvede u temu đavola iz ‘Kraja detinjstva’…

7. juni. Loša kritika u ‘Tribjunu’: kažu da bi trebalo da se držim popularisanja nauke, pošto sam kao prozaista pravi amater.

Kraj juna. Pročitao sam radni dnevnik Viktora Lindona; sasvim me je ošamutio. Milo mi je što se ne bavim njegovim poslom. Za jednu scenu bila su potrebna četiri dresirana bradavičava svinjčeta.

Nekako u to vreme vratio sam se na Šri Lanku posle jednogodišnjeg odsustva, da bih se već u avgustu ponovo pridružio Stenliju u studijima kompanije MGM u Borem Vudu, petnaest milja severno od Londona. Njegovo carstvo sada se prilično proširilo, umetničko odeljenje radilo je punom parom, a podignute su i impresivne kulise. Vreme koje sam posvećivao poslu bilo je sada ravnomerno podeljeno između naizgled beskrajnog razmatranja novih zamisli sa Stenlijem, prepravki romana i gotovo svakodnevnih savetovanja u studiju.

25. avgust. Iznenada mi je sinulo kako bi roman trebalo da se okonča: Boumen stoji pokraj vanzemaljskog broda.

25. septembar. Posetioci iz NASA-e: doktor Džordž Miler (pomoćnik upravnika) i ‘Dik’ Slejton (direktor operacija letnih posada). Pošto smo im sve podrobno pokazali, stekli su izvanredan utisak. Džordž je dao nekoliko korisnih predloga i čežnjivo je zamolio da dobije model ‘Otkrića’ za svoje službene prostorije kada budemo završili snimanje sa njim. Dik je kasnije izjavio da je rekao: ‘Stenli, bojim se da vas je nasamario neki trgovački putnik koji prodaje upotrebljene kapsule.’ Krajnje neverovatna stvar – podozrevam da su u nju umešani fini italijanski prsti Rodžera Karasa, Stenlijevog potpredsednika zaduženog za publicitet.

1. oktobar. Stenli me je telefonom izvestio da ima drugi kraj. Ustanovio sam, međutim, da sam zaboravio da ponesem njegov sinopsis kada sam sinoć polazio od njega. Nesvesno odbijanje?

3. oktobar. Stenli na telefonu – brine ga kraj… izložio sam mu svoje poslednje zamisli i jedna od njih iznenada nas je obojicu privukla: Boumen regredira na nivo detinjstva i u poslednjoj sceni vidimo ga kao bebu. To je njegova sopstvena predstava o sebi na tom stupnju razvoja. A možda Kosmička Svest raspolaže sklonošću ka humoru. Saopštio sam telefonom tu zamisao Stenu, koji nije bio baš oduševljen, ali ja sam sada srećan.

15. oktobar. Sten je odlučio da poubija celu posadu ‘Otkrića’ i da ostavi samo Boumena. Izgleda drastično, ali i na mestu. Uostalom, i Odisej je jedini preživeo…

17. oktobar. Prvi put sam video kako je Stenlija obuzela bespomoćna histerija dok smo razrađivali neke komične zamisli. U hibernakulumima neće biti nikoga – svi regruti su dezertirali, ali bez obzira na to misija se mora nastaviti.

19. oktobar. Studijska kola došla su po mene i ceo dan sam proveo radeći (ili pokušavajući da radim) sa Stenom. Uprkos tome što mu je svaki čas neko dolazio, što je vodio duge telefonske razgovore sa Holivudom i što nas je sputavao propis o zabrani prekoračenja određenog radnog vremena koji su doneli sindikati, uspeli smo ipak da poprilično uradimo i rešili smo (ponovo!) glavne sižejne probleme.

26. oktobar. Razgovarao sam sa Stenlijem o njegovoj poslednjoj zamisli – prema kojoj bi ‘Otkriće’ bilo brod na nuklearno-impulsni pogon. Pročitao sam jedan nedavno objavljen službeni izveštaj o tome i stvar mi se prilično dopala – ali je osoblje zaduženo za dizajn stalo otvoreno da negoduje.

10. novembar. Prilikom odlaska, zajedno sa Stenom i osobljem zaduženim za dizajn broda za vožnju na relaciji Zemlja-orbita, omakla mi se opaska da pilotska kabina liči na kineski restoran. Sten je to, izgleda, ozbiljno shvatio i istog časa je naredio da se sve prepravi. Nekoliko dana sam morao da izbegavam susrete sa ljudima iz Umetničkog odeljenja.

16. novembar. Proveo sam dugo vremena sa Stenlijem, raspravljajući o scenariju. Došli smo do nekoliko dobrih zamisli, ali imam utisak da bi bilo najbolje ako nam više nijedna ne bi pala na um.

18. novembar. Osetivši se prilično bezvoljno, otišao sam u London i pogledao film Karola Rida o Mikelanđelu, pod naslovom ‘Agonija i ekstaza’. Jedna stvar je posebno delovala na mene – ona scena, naime, kada neko izgovara rečenicu: ‘Bog je stvorio čoveka prema svom liku.’ Uostalom, to je tema i našeg filma.

30. novembar. Otišli smo do kluba ‘Oksford i Kembridž’ sa Rodžerom Karasom i Fredom Ordvejem (tehnički savetnik), gde smo se našli sa doktorom Luisom Likijem i njegovim sinom Ričardom. Doktor Liki je baš onakav kakvog sam ga zamišljao – pun oduševljenja i ideja. Misli da Čovek seže u prošlost najmanje četiri ili pet miliona godina. Takođe mi je poverio da je napisao jednu dramu – fantaziju o primitivnom čoveku za koju smatra da bi se od nje mogao snimiti dobar film. Reč je o grupi antropologa koju vraća u prošlost jedna vračara. Kazao sam (kršeći sva svoja pravila) da bi mi bilo drago da vidim rukopis – što je tačno.

16. decembar. Moj četrdeset osmi rođendan – i smrt Somerseta Moma. Pokušao sam da to nekako dovedem u vezu (možda čak i u smislu nadmetanja?).

25. decembar. Božić – ha, ha! Napredujem prema Jupiteru, polako ali sigurno.

26. decembar. Radio sam vasceli dan. Stan me je pozvao telefonom da mi se zahvali na poklonu i poslao je šofera da mu donese ono što sam napisao. Telefonirao mi je kasnije da mi kaže kako mu se dijalozi ne dopadaju osobito. Složio sam se.

Za Božić 1965. godine svi smo stvarno bili u velikoj vremenskoj stisci i niko nije koristio praznični odmor. Stenli je bio suočen sa neodložnim krajnjim rokom. Ogromne kulise, za scenu sa iskopinom MNT-1, u kojoj se nalazio monolit pronađen na Mesecu, bile su postavljene u studiju Šeperton, u jugozapadnom Londonu, i morale su biti uklonjene do prve nedelje nove godine, kako bi mogle da započnu pripreme za neki drugi film. Stenliju je tako preostala samo jedna sedmica da snimi sve kadrove vezane za drugi ključni susret između Čoveka i Monolita.

Monoliti i rukopisi

Još čuvam rasporedni list za prvi radni dan u Šepertonu – dalekog i studenog 29. decembra 1965. godine. Iz sentimentalnih pobuda – ali i zato što će on jamačno zanimati čak i dobroćudne žitelje onog limba koga je neka holivudska pokondirena tikva jednom nazvala ‘neceluloidni svet’ – reprodukovaću ga ovde. Teško da ima boljeg načina da se dočara nevidljivi posao iza kulisa na kome se temelji svaka sličica filma.

U mom dnevniku taj prvi dan zabeležen je nešto podrobnije:

29. decembar 1965. Kulise za MNT-1 su ogromne; posredi je druga po veličini scena u Evropi koja zbilja deluje veoma upečatljivo. U pitanju je rupa razmera 150 x 50 x 20 stopa po kojoj stoji raštrkana oprema. (Posredi su male mašine-kopačice na električni pogon, buldožeri i slično; najzanimljivije je to što bi sav ovaj alat stvarno mogao da se koristi na Mesecu!). Unaokolo se vrzma stotinak tehničara. Neko vreme prerađivao sam sa Stenlijem scenario – pa smo čak i tokom ručka nastavili taj posao. Upoznao sam se sa glumcima i ustanovio da sam prilično dobar stručnjak kada su oni stali da mi postavljaju pitanja iz astronomije. Ostao sam do šesnaest časova; do tada još nije bilo nikakvog snimanja, ali su zato obavljene gotovo sve pripreme. Skafandri, oprema koja se nosi na leđima i ostale stvarčice izvrsno su urađeni, a MNT-1 deluje veličanstveno – iako je neko zamrljao crnu plohu; Stenli se razgoropadio kada sam mu to pokazao.

Bilo je, naravno, vanredno teško osvetliti i fotografisati kao ugalj crnu ploču monolita – i ceo kadar bi potpuno propao ako bi se na abonosnoj površini pojavili otisci golih prstiju pre no što su je dodirnuli astronauti sa navučenim rukavicama. (Pet godina kasnije, u Smitsonovoj zadužbini u Vašingtonu, ukazala mi se prilika da stavim ruku u onu rukavicu koja je prva ostvarila dodir sa površinom Meseca.)

Čuveni monolit, koji je izazvao toliko protivurečnosti i zabuna, predstavljao je završni proizvod jednog pozamašnog razvojnog procesa. U početku je vanzemaljski artefakat bio jedan crni tetraedar – najjednostavnije i najosnovnije od svih pravilnih tela, sačinjen od četiri istovetna trougla. Ovaj oblik pružio je nadahnuće i bio podsticajan za čitavo mnoštvo filozofskih i naučnih razmatranja (Keplerova kosmografija, ugljenikov atom, geodezijske strukture Bakminstera Fulera…), i umetničko odeljenje napravilo je veći broj modela različitih veličina koji su postavljeni u afrički i Mesečev pejsaž. Ali zbog nečeg, tetraedri nikada nisu predstavljali pravo rešenje, između ostalog i zato što je stalno postojala opasnost da se dovedu u sasvim nebitnu vezu sa piramidama.

Izvesno vreme Stenli se nosio mišlju da upotrebi providnu kocku, ali ispostavilo se da je nemoguće stvoriti ovakvo telo neophodne veličine. Stoga se opredelio za pravougaono obličje i nabavio blok providne plastične mase težak tri tone – najveći koji je ikada izliven u komadu. Na žalost, i on je izgledao neubedljivo, te je tako bio odložen u jedan kut studija, a na njegovo mesto je naručena potpuno crna ploča istih razmera. Ja sam besomučno pratio – a ponekad i predviđao – sve ove promene na svojoj pisaćoj mašini, ali ipak moram priznati da sam imao daleko lakši zadatak nego odeljenje zaduženo za kulise.

Uprkos raznovrsnim problemima, kao što su, na primer, bile ptice (ili možda šišmiši) koje su preletale džinovsku pozornicu i tako se nakratko obrele usred Mesečevog pejsaža, Stenliju je ipak pošlo za rukom da privede kraju snimanje pre jednonedeljnog roka. Monolit je brižljivo upakovan u vuneni omotač i sklonjen na sigurno mesto gde će ostati sve dok se ne bude ukazala ponovna potreba za njim – otprilike godinu dana kasnije, prilikom snimanja poslednjeg sretanja u završnoj sceni hotelske sobe. Ekipa se vratila u Boremvud studio, a ja sam nastavio da razbijam glavu oko sižea…

7. januar 1966. godine. Noćas sam shvatio da Zvezdane Dveri moraju biti Japet, na kome odnos između svetla i senke iznosi šest prema jedan. Dostavio sam Stenu memorandum o tome.

8. januar. Rekordan dan – tri hiljade reči i neka od najuzbudljivijih mesta u knjizi. Na smrt sam se prepao kada je kompjuter stao da otkazuje, pošto sam bio sam u kući sa električnom pisaćom mašinom…

14. januar. Završio sam poglavlje ‘Pakao’ i doveo sam Boumena u hotelsku sobu. Sada ga valja izvesti odatle.

16. januar. Posle dugog razgovora sa Stenom uspeo sam da rešim većinu zaostalih sižejnih problema. Odmah sam se dao na posao i u času kada sam se, već sasvim malaksao, skljokao u postelju, imao sam najzad gotovo okončanu prvu verziju završnog dela romana. Sada stvarno mogu da kažem da je kraj na vidiku – ali zar to isto nisam rekao već dva puta ranije?

17. januar. Oko podne bila je gotova prva skica poslednjih poglavlja. Od tada osećam neku mučninu i stalno mi se vrti u glavi. Odveć sam iscrpljen da bih iskusio zadovoljstvo; jedino me ispunjava osećaj olakšanja. Ceo dan sam se upinjao da valjano raspletem stvar; srećom, sutra nisam obavezan da budem u studiju, tako da ću se pošteno odmoriti.

18. januar. Poseta lorda Snoudona koji je slikao Stenlija iz svih uglova za ‘Life’.

19. januar. Stenli mi se javio telefonom da mi kaže kako je veoma zadovoljan poslednjim poglavljima i kako oseća da smo najzad nabasali na ‘ono pravo’. Oduševljen, pokušao sam da mu na brzinu izmamim saglasnost da se postojeća verzija da na prekucavanje i pošalje našem agentu.

2. februar. Proveo sam ceo dan sa Stenom u razlaganju nekoliko novih zamisli, ali kao i uvek svaki čas su nas prekidali; tako, na primer, morali smo da prisustvujemo testovima šminke za Garija Lokvuda i Kira Daleu (koji želimo da izgledaju kao trideset petogodišnjaci). Boli me grlo i kao da sam se prehladio, tako da se Sten stalno drži podalje od mene.

4. februar. Prisustvovao sam projekciji jednog demonstracionog filma koji je Sten sačinio na taj način što je na brzinu izmontirao nekoliko kadrova da bi budžama iz kompanije pružio kakav-takav uvid u tok zbivanja. Prizore u bestežinskom stanju muzički je potkrepio Mendelsonovim ‘Snoviđenjem u noć ivanjsku’, dok je ‘Antarktičkom simfonijom’ Vogena Vilijemsa ‘pokrio’ scene na Mesecu i specijalne efekte ‘Zvezdanih Dveri’. Ishod je bio izvrstan. Izišao sam sa ubeđenjem da u rukama imamo remek-delo – samo ako Sten bude uspeo da ga do kraja izvede.

Nekoliko dana posle toga, utekao sam na Šri Lanku. Ali ne zadugo.

15. mart. Prekomorski telegram od Stena u kome mi traži ‘tri minuta poetskog klarkovskog pripovedanja’ o HAL-ovom nervnom slomu. Istog popodneva poslao sam mu narudžbinu ekspresnom poštom. (Nikada nije upotrebljeno…). Takođe sam započeo (poslednju)n reviziju i posao mi je prilično išao od ruke.

20. mart. Ceo dan sam žestoko radio na romanu i negde oko dvadeset jedan čas završio sam poslednju radnu verziju (šta, opet!).

2. april. Dodao sam nekoliko stotina poslednjih (?) reči u rukopis i konačno ga zaklopio. Što se mene tiče, posao je završen.

Avaj, nije bilo tako. Nekoliko dana kasnije odleteo sam sa Šri Lanke u Lorens, u Kanzasu, na proslavu stogodišnjice tamošnjeg univerziteta. Poslao sam telegram Stenliju u kome sam ga izvestio da se vraćam u London da bih sredio poslednje formalnosti oko objavljivanja roman. On mi je odgovorio: ‘Ne trudi se – nije još gotov.’ Javio sam mu da ću ipak doći i tako sam i učinio.

19. april. Prvi ceo dan proveden u studiju posle povratka – gledao sam snimanje u centrifugi. Zastrašujući prizor, propraćen užasnim šumovima i prskanjem električnih sijalica. Stenli mi se pridružio za vreme pauze i samoinicijativno potegao pitanje datuma objavljivanja. Kada sam mu otvoreno zatražio objašnjenje, zakleo se da uopšte ne pokušava da zadrži štampanje romana do premijere filma. Objasnio je da javno prikazivanje neće početi sve do kraja 1967. ili čak početka 1968. godine. Ako prve projekcije i budu započele aprila 1967. godine (započele su, zapravo, aprila 1968), one će biti ograničene samo na ‘Sineramine’ dvorane, tako da ćemo imati malo ‘lufta’.

23. april. Odvezao sam se sa Rodžerom Karasom i Majkom Vilsonom do jednog izuzetnog privatnog zoološkog vrta blizu Nanitona u kome se nalaze sve vrste velikih majmuna. Majk se prilično namučio snimajući šimpanze, koji su se stalno bacakali unaokolo i srljali na kameru. Prilično me je izvelo iz takta mladunče gorile koje je bilo veoma sklono da krajnje zloslutno škrguće zubima… Sve u svemu, bio je to prijatan dan koji me je naveo na neke podsticajne zamisli o Gleda-Mesecu i družini.

29. maj. Naš poligon posetio je sovjetski ataše za vazduhoplovstvo. Zagledao je svaku tablicu sa uputstvima na maketama svemirskog broda, a zatim rekao pomalo usiljeno: ‘Nadam se da uviđate da bi sve to trebalo da piše na ruskom.’

Krajem maja odleteo sam u Sjedinjene Države da bih prisustvovao zvaničnoj najavi filma; odmah sam preduzeo sve što je bilo u mojoj moći da uspokojim zabrinute glavešine kompanije MGM koji su me saletali pitanjima u stilu: ‘Kako Stenli napreduje?’ Tom prilikom sam takođe prvi put posetio Kejp Kenedi sa jednom sasvim malom grupom uglednika, koji su došli na poziv Džejmsa Veba, upravnika NASA-e, da prisustvuju lansiranju ‘Džeminija IX’. Kao što je to slučaj sa svakim posetiocem, i mene je ispunilo osećanjem sićušnosti i strahopoštovanja zdanje za montažu letelica, kao i vozilo za prevoz brodova po tlu, mileći transporter od tri hiljade tona, čija najveća brzina (kada ne nosi nikakav teret) iznosi dve milje na čas. Sećam se da sam posmatrao Džordža Milera, predsednika Odbora za astronautiku u Kongresu, kako isprobava upravljačke uređaje na vozilu-kornjači; skrenuo sam mu pažnju na to da ne prekorači propisanu brzinu, pošto mu tik iza leđa stoji vrhovni sudija Voren.

Na žalost, letelica tipa ‘Atlas-Agena’ sa kojom je ‘Džemini IX’ trebalo da se sretne, nije uspela da uđe na orbitu, tako da je došlo do odlaganja lansiranja ljudske posade. Zadivila me je staloženost upravnika Veba kojom je primio ovu neprijatnost; odmah se okrenuo prema kongresmenu Mileru i kazao mu: ‘Bojim se da ću ponovo morati da se obratim vašem Odboru za nešto malo para.’

Narednog meseca opet sam se obreo u Londonu, i dalje nastojeći da ubedim Stenlija da je roman završen i da se rukopis može pustiti u promet. Tokom jednog od mojih žustrijih uveravanja, on je primetio: ‘Stvari nikada nisu toliko loše kako se čini’, ali ja sam bio odveć neraspoložen da bih se saglasio.

Stenlijevo stanovište bilo je da želi da još malo poradi na rukopisu, ali naprosto nikako ne stiže da ugrabi vremena za to zbog veoma velikih obaveza u studiju. (Stvarno su bile ogromne i mene je neprekidno ispunjavala zadivljenošću Stenlijeva sposobnost da se hvata ukoštac sa desetak istovremenih i međusobno prepletenih kriza, od kojih je svaka mogla da staje i po pola miliona dolara. Nije stoga nikakvo čudo što ga oduševljava Napoleon…) Ali ja sam bio uporan u tvrdnji da bi on trebalo da se povinuje mom sudu, pošto sam ja pisac; šta bi kazao da sam ja izrazio želju da montiran film?

Na kraju smo pronašli jedan kompromis – Stenlijev. On će pokušati, tokom bavljenja u kupatilu ili prilikom odvoženja kući vlastitim rols-rojsem najvećom dozvoljenom brzinom od trideset milja na čas, da pribeleži sve ispravke koje želi da napravim. Na ovoj osnovi, Skot Meredit je konačno dobio priliku da sklopi izvrstan ugovor sa izdavačkom kućom ‘Delacorte Press’.

Stenli je, kao i uvek, bio čovek od reči. Još čuvam devet strana memoranduma, sačinjenog od trideset sedam stavki, datiranog pod 18. jun 1966. godine; primedbe koje se tu nahode uglavnom su sasvim na mestu, premda povremeno umeju da budu i prilično zajedljive:

1. Da li može da se upotrebi reč ‘livada’ za područje koje je opustošeno sušom?

6. Odakle pčele u području opustošenom sušom? Od čega one žive?

9. Da li leopardi reže?

11. Da li je leopard u stanju da nosi čoveka?

14. Kako će se knjiga pojaviti pre filma (cvrc!), ne vidim zašto se u njoj ne bi pojavilo nešto što bi bilo poželjno da smo mogli da ostvarimo u filmu. Želeo sam da blok bude kristalno prozračan, ali tako nešto je bilo neizvodljivo. Voleo bih da je blok crn u romanu.

15. Ne čini mi se pogodan glagol ‘ćijukanje’. Moramo da se dogovorimo o tome kako oni opšte.

19. Ova referenca pomalo zvuči kao neka scena iz ‘Bambija’.

22. Doslovan opis ovih tekstova izgleda mi krajnje nepriličan. Time se raspršava cela čarolija.

24. Ova scena mi je od početka izgledala nestvarna i pomalo neshvatljiva. Oni će biti pošteđeni smrti od gladi, ali nikada neće postati presiti, svilenog runa i glatke kože, a ponajmanje zadovoljni. Tako nešto ne dešava se ni sada, u 1966. godini. Smatram da jednoga dana kocka treba da nestane, a zatim da Gleda-Mesec i njegovi momci, prolazeći pokraj velikog kostura slona, koji su viđali mnogo puta pre toga na putu prema ispašama, iznenada budu privučeni tim kostima kojima bi stali da zamahuju i vitlaju; to bi celom prizoru dalo draž čarolije kako na papiru u romanu tako i kasnije, na celuloidu u filmu; posle te scene mogli bi da se približe biljoždernim životinjama sa kojima obično dele ispašu i da ubiju neku od njih, i tako dalje.

27. Ne razumem šta to znači.

33. Više mi se dopada prethodna verzija…Izraz ‘meseci su menjali mene’ čini mi se užasno stereotipan. Izraz ‘bezubi tridesetogodišnjaci su skončali’ takođe je prilično grozan.

37. Mislim da je ovo veoma rđavo poglavlje i da ne bi trebalo da bude uključeno u knjigu. Odveć je pedantno, nedramatično i narušava divan prelaz od čovekolikog majmuna do 2001. godine.

Da ovi odlomci ne bi stvorili pogrešan utisak, moram dodati da se u memorandumu nalazi i nekoliko veoma laskavih komentara koje mi skromnost nije dopustila da navedem. U stvari, Stenli je tu ponekad preterivao. On je naprosto podsticao moj moral (što je stvarno bilo potrebno) prekomernim hvaljenjem upravo napisanih delova; zatim bi, tokom narednih dana, pronalazio sve više i više grešaka, sve dok na kraju cela stvar ne bi pala u vodu. Sve je to predstavljalo deo njegovog neprekidnog traganja za savršenstvom, što me je često izazivalo da ga podsetim na aforizam: ‘Nijedno umetničko delo nikada nije završeno; ono je samo napušteno.’

Bojim se da sam bio spreman da napustim brod pre njega. Ali divio sam se njegovoj ustrajnosti, čak i ako mi se nije dopadalo to što sam poglavito ja njena žrtva.

Stvari su dostigle vrhunac u leto 1966. godine; u mom dnevniku stoji zabeležen ovaj patetičan odlomak:

19. jul. Gotovo sve sećanje na nedelje rada u hotelu ‘Čelzi’ kao da je izbrisano, a postoje i verzije knjige koje sam sasvim zaboravio. Potpuno sam izgubio račun (na svu sreću) o revizijama i ćorsokacima. Sve je to prilično onespokojavajuće – jedino se nadam da će krajnji ishod biti vredan uloženog truda.

Povod za ovako turobno raspoloženje je shvatljiv. Stenli je odbio da potpiše ugovor – pošto je ‘Delacorte’ pustio knjigu u štampu i dao upečatljiv najavni oglas na dve strane u časopisu ‘Publisher’s Weekly’. I dalje se pozivao na to da još nije zadovoljan rukopisom i da želi da još malo poradi na njemu. Počeo sam ozbiljno da razmišljam o tome da se obratim doktoru Likiju za preporuku o nekom vraču na glasu, odnosno Skotu Mereditu da nabavi pribor za bacanje čini. Uzdržavši esnafske suze, ‘Delacorte and Co.’ je obustavio dalje štampanje. Bio sam im izuzetno zahvalan zbog popustljivosti u ovoj zamršenoj stvari i milo mi je što sam im se odužio, skromnim bestselerom ‘Vremenska sonda’.

Ispalo je ne može biti bolje što tada niko nije ni slutio da će proteći još dve godine pre no što knjiga konačno ugleda svetlost dana u izdanju ‘New American Library’, u leto 1968. godine – više meseci posle premijere filma. Posmatrano u globalu, sve se ipak svršilo kako treba – baš onako kako je Stenli predvideo.

Ali ja znam i za lakše načine da čovek zarađuje za život.

Osvit čoveka

Tokom novembra 1950. godine napisao sam kratku priču o susretu u dalekoj prošlosti između posetilaca iz svemira i jednog primitivnog čovekolikog majmuna. Neki urednik u izdavačkoj kući ‘Ballantine Books’ dao joj je domišljat naslov ‘Pohod na Zemlju’ kada je bila objavljena u knjizi sa istim naslovom, ali meni se više dopadao ‘Susret u osvit’. Kada sam, međutim, za ‘Harcourt, Brace and World’ sačinio izbor sopstvenih dela za zbirku ‘Devet milijardi Božijih imena’, naslov je ponovo na tajanstven način promenjen u ‘Susret u osvit’. Do danas više nije bilo nikakvih preinačenja.

Iako ‘Susret’ nije bio obuhvaćen onim pričama koje je Stenli prvobitno kupio, on je veoma uticao na moja razmišljanja u početnim fazama našeg poduhvata. U to vreme – pa čak i poprilično kasnije – nosili smo se mišlju da stvarno pokažemo neku vrstu vanzemaljskog bića, verovatno ne odveć različitog od ljudskog genotipa. No, čak nas je i to suočavalo sa vanredno složenim problemima na planu maski, odnosno verovatnosti i ubedljivosti.

Poteškoće vezane za šminku i maske mogle su još da se reše – kako je docnije pokazao Stjuard Friborn svojim sjajnim radom na čovekolikim majmunima. (Na moju veliku ozlojeđenost, ‘Oskar’ koga je Akademija dodelila 1969. godine u ovom rangu pripao je filmu ‘Planeta majmuna’! Pitam se, i to nipošto u sebi, već iz sveg glasa, da li je žiri možda prešao preko ‘2001.’ zato što je mislio da smo koristili prave majmune.) Problem verovatnosti i uverljivosti po svoj prilici bi bio znatno veći, zato što bi se lako mogao steći utisak kako je posredi samo jedan u nizu filmova o čudovištima. Posle obimnog vršenja opita, digli smo ruke od cele stvari, kako u okviru filma, tako i knjige, i po svoj prilici bilo je to ispravno rešenje.

Ali pre no što smo do toga došli, činilo nam se razložno da pokažemo stvarni susret između čovekolikih majmuna i vanzemaljaca, kao i da pružimo znatno više pojedinosti o tom događaju u pleistocenu, pre tri miliona godina. Poglavlja koja slede za ovim predstavljala su naš prvi, nezamršen pokušaj da pokažemo kako su čovekoliki majmuni mogli da budu obučeni, uz puno strpljenja, da poboljšaju vlastiti način života.

Samo zahvaljujući Stenlijevom geniju uspeli smo da razaberemo koje su slabe tačke naše zamisli. Ona je bila odveć prostodušna: ali, još gore, nedostajala joj je čarolija za kojom je on tragao, kako je objasnio u dvadeset četvrtoj stavci svog memoranduma, navedenoj ranije.

U romanu smo konačno došli u priliku da ostvarimo željeno dejstvo na taj način što smo izbacili sve pojedinosti i uveli naprave za superobučavanje, Monolite, koji su, što je ispalo još značajnije, obezbedili ključne vezivne teme između različitih delova glavnog sižejnog toka. U filmu je Stenli mogao da stvori znatno naglašenije emocionalno dejstvo sjajnim korišćenjem usporenog snimanja, upečatljivih krupnih planova i muzičke poeme Riharda Štrausa ‘Zaratustra’. Zamrznuti trenutak na početku istorije, kada Gleda-Mesec, nagoveštavajući Kaina, hvata sa tla jednu kost i počinje zamišljeno da je proučava, pre no što će stati da vitla njome u rastućem uzbuđenju, uvek uspe da mi ispuni oči suzama.

Taj prizor je najsnažnije delovao na mene dok sam sedeo iza U Tanta i doktora Ralfa Banča u bioskopskoj sali ‘Dag Hamaršeld’ i posmatrao projekciju koju smo priredili na zahtev generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija. Najednom mi je sinulo da su tu počele sve nevolje – i da je upravo ovo zdanje mesto gde nastojimo da ih okončamo. Istovremeno me je pogodila zapanjujuća paralela između oblika monolita i zgrade Ujedinjenih Nacija; postojalo je nešto veoma čudno u toj podudarnosti. Ako je posredi samo puka podudarnost…

Prizor sa razmrskavanjem lobanje predstavljao je jedinu scenu koja nije snimljena u studiju; radili smo je na jednom polju udaljenom nekoliko stotina metara – jedini put kada je Stenli izišao na otvoreno. Podignuta je mala platforma i na nju se popeo Gleda-Mesec (Den Rihter), okružen kostima. Rubom polja jurili su automobili i autobusi, ali kako je korišćen donji rakurs sa nebom kao pozadinom, oni nisu ulazili u kadar – premda je Stenli ipak morao da napravi kraću pauzu zbog slučajnog prolaska nekog aviona.

Kadar je toliko puta ponavljan i Den je razmrskao toliko kostiju, da sam se pri kraju pobojao da će nam ponestati lobanja bradavičavih svinja (ili tapira). Ali Stenli je konačno bio zadovoljan i dok smo se vraćali u studio, on je počeo da baca kosti u vazduh. U prvi mah sam pomislio da je i ovde posredi joi de vivre, ali on je onda stao da ih snima malom kamerom – što sve zajedno nije bio baš lak poduhvat. Jednom ili dva puta, jedna od pozamašnih kostiju koje su se brzo obrušavale umalo nije pala na Stenlija koji je zurio kroz okular; da nam je sreća tada okrenula leđa, ceo projekat je mogao tu da se okonča. U tom smislu, jedna već navedena Ardrijeva misao mogla bi, uz malu prepravku, da glasi: ‘Inteligencija bi se ugasila na nekom zaboravljenom polju Elstrija.’

Kad smo završili sa snimanjem scene u kojoj se kost vrti spram neba, Stenli se ponovo uputio u studio; ali sada je uhvatio jednu metlicu i počeo nju da hita uvis. Još jednom sam pomislio da sve to čini iz čiste zabave; i možda je stvarno bilo tako. No, u isti mah, posredi je bio i nastanak najvećeg reza u istoriji filma: između kosti-tojage i veštačkog satelita, koje je na celuloidu razdvajao ništavan dvadeset četvrti deo jedne sekunde, ležalo je tri miliona godina istorijskog vremena.

(U prvo vreme ovaj rez nije imao usmerenje prema budućnosti, već prema prošlosti; sasvim sam zaboravio na to sve dok nisam primetio da su četiri naredna poglavlja prvobitno nosila brojeve od trideset pet do trideset osam. Sada mi, međutim, izgleda logičnije, a u svakom slučaju manje zbunjujuće, ako ih dam ovde, što će takođe omogućiti da knjiga dobije isto ustrojstvo kao i roman, odnosno film.)

Rođenje Hala

Filmu ‘2001: Odiseja u svemiru’ često je zamerano da mu nedostaje ljudska dimenzija i da nema prave junake – sa izuzetkom Hala. Skočivši iz pleistocena pravo u svemir, Stenli Kjubrik je naprosto zaobišao sve probleme vezane za prethodni život astronauta, za političke i kulturne uticaje do kojih bi neizostavno došlo posle otkrića monolita, kao i za opšte podrobnosti o načinu življenja na početku narednog stoleća. O tome smo mogli da napišemo čitavu knjigu – u stvari, to smo i učinili…

Tek što smo obavili taj posao, postalo nam je jasno da su sve te stvari nevažne za glavnu temu filma. Da smo obradili ceo taj materijal koji se odnosio na ono što je stajalo u pozadini, ne samo što bi se dužina filma povećala za nekoliko časova, a njegova cena za više miliona dolara, nego bi i ključni motiv sasvim izišao izvan žiže. Roman sadrži samo nekoliko stranica vezanih za Zemlju u godini 2001. – dok je u filmu to potpuno prenebregnuto i odmah se stupa u svemir.

Jedan od problema sa kojima se suočava svaki pisac naučnofantastičnih dela koji piše za široku publiku ogleda se u sledećoj nedoumici: koliko, naime, objašnjavati, a koliko pretpostaviti da je čitaocima poznato. Sa jedne strane, SF autor ne sme čitaoce da ostavi u nedoumici, ali u isto vreme mora da izbegava ona prerušena dociranja, tako tipična za žanr, u stilu: ‘Molim vas, profesore, objasnite mi…’ Jedno vreme, Stenli se nosio mišlju da izvrda ovoj poteškoći – bar kada je film u pitanju – na taj način što bi na početak stavio svojevrstan dokumentarni preludijum, u kome bi poznati naučnici i filozofi izrekli svoj sud o vrednosti i održivosti naše teme. Imajući sve ovo u planu, poslao je Rodžera Karasa na put oko sveta da snimi intervjue sa preko dvadeset stručnjaka na polju svemira, kompjuteristike, antropologije – pa čak i religije. Na ovom spisku nalazili su se astronomi Herlou Šepli, ser Bernard Level, Fred Vipl i Frenk Drejk; zatim dr Margaret Mid (koja je bila veliki pobornik svemira znatno pre ‘Sputnjika)’, kao i veliki ruski naučnik A. I. Oparin, prvi čovek koji je (još 1920. godine) ukazao na verovatan način na koji život može da iznikne iz jednostavnih hemikalija primitivne Zemlje.

Ovi intervjui, od kojih je većina izuzetna i očaravajuća, ostali su neupotrebljeni – okolnost koja je s razlogom onespokojila neke od uvaženih i prezauzetih učesnika u njima. (Prepisi nekih od ovih intervjua mogu se naći u knjizi Džeroma Ejdžela ‘Stvaranje Kjubrikove 2001.’). Ispostavilo se, međutim, da bi njihovo svrstavanje u film bilo pre svega estetski nemoguće; osim toga, to i nije bilo neophodno. Naša dužnost nije bila da podučavamo publiku, budući da je taj posao za nas obavio vrtoglavi sled astronautičkih zbivanja.

Za vreme snimanja filma došlo je do prvog svemirskog ‘randevua’ (‘Džemini VI’ i ‘Džemini VII’). ‘Luna IX’ spustila se na Okean Bura i posredstvom nje prvi put smo dobili snimke Mesečeve površine sa udaljenosti od samo nekoliko inča. (Na žalost, ovaj poduhvat usledio je odveć kasno da bi umetničko odeljenje moglo da se koristi njegovim nalazima; sve naše lunarne scene već su bile snimljene, ali, na svu sreću, naša učena nagađanja veoma su bila bliska stvarnosti). Najneverovatniji i najneočekivaniji događaj – otkriće prvih prividno veštačkih radio-izvora u svemiru – obznanjen je na samo mesec dana pre premijere filma (april 1968. godine). Danas se pouzdano zna da takozvani ‘pulsari’ predstavljaju prirodne objekte (neutronske zvezde), ali bilo je zanimljivo pratiti sa koliko su ozbiljnosti štampa i naučnici stali da pretresaju hipotezu o ‘malim zelenim’…

Krajem te iste godine, ‘Apolo 8’ ušao je na orbitu oko Meseca i polovina ljudske rase imala je priliku da čuje onu nezaboravnu Božićnu poruku sa drugog sveta. Ako se sve ovo uzme u obzir, Stenli je ipak bio sasvim u pravu što je svoju publiku smesta poveo u svemir, ne gubeći vreme na suvišne pripreme. Oprezan, sporohodan pristup imao bi za posledicu trenutno zastarivanje.

Pa ipak, nije mi bilo baš pravo što su pali u vodu mnogi delovi vezani za Zemlju, na kojima se kasnije temeljila epizoda pohoda na Jupiter (odnosno na Saturn, kako je bilo preinačeno u romanesknoj verziji). Tu se nalazilo nekoliko zgodnih (bar se nadam) uvodnih sekvenci, kakva je, na primer, ona u poglavlju pod naslovom ‘Vaseljena’, gde se opisuje film koji predočava prave razmere kosmosa. Video sam posle toga dva filmska ostvarenja (od kojih je jedno napravio Čarls Ims) snimljena upravo na ovu temu.

Deo koji sledi usredsređen je na rani razvoj HAL-a (odnosno ‘Sokrata’ ili ‘Atene’, kako mu/joj je prethodno glasilo ime. Videćete da je u toku pisanja HAL izgubio pokretljivost, ali je zato stekao ogromnu inteligenciju.

Kada već govorimo o tome, hteo bih da raskrinkam jedan neprijatan i postojan mit koji datira iz razdoblja neposredno posle premijere. Kako je to jasno istaknuto u romanu (šesnaesto poglavlje), HAL je skraćenica naziva Heuristički programiran ALgoritamski računar. (Ne, nije mi namera da se dam u objašnjavanje šta ovo znači; reći ću samo da su time objedinjena najbolja moguća svojstva u pravljenju kompjutera.) Međutim, bar jednom nedeljno, nađe se neki pametnjaković koji ‘otkrije’ da se do imena HAL došlo tako što se naziv čuvene firme IBM pomerio za po jedno mesto nadesno u abecedi, na osnovu čega se smesta izvodi zaključak da smo se Stenli i ja dali u propagandu ove cenjene institucije.

Tačno je, doduše, da nam je IBM pružio obilatu pomoć, te nas je tim više uočena podudarnost dovela u nepriliku i mi bismo bili svakako promenili ime kompjutera da smo to na vreme uočili. Iako verovatnoća da slučajno nabasamo baš na ovakvo ustrojstvo slova iznosi dvadeset šest na kub prema jedan, odnosno 17.576:1 (kako je ustanovio niko drugi do HAL mlađi – prekrasan računar 9100A koji su mi poklonili moji prijatelji iz ‘Hewlett-Packard-a’ za Božić 1969. godine), posredi je ipak puka podudarnost.

Narednih sedam poglavlja sadrže samo deo građe vezane za uvodna zbivanja na Zemlji koja smo Stenli i ja razradili; izostavio sam više hiljada reči posvećenih opisivanju i karakterizaciji likova, koje više nisu zanimljive. (Ne postoji dokumenat o tome da sam ikada odgovorio na Stenlijevo pitanje: ‘Spavaju li u pidžamama?’). Ono što je, međutim, ostalo i dalje je relevantno i to će biti još dugo – sve dok stvarno ne dođe do prvog susreta sa vanzemaljcima.

Primetićete da u prvoj verziji svrha misije nije držana u tajnosti; lično sumnjam da bi u stvarnosti tako nešto bilo moguće u okviru razdoblja koje je pretpostavljeno u filmu. Ponovo pročitavši, posle svih ovih godina, poslednje poglavlje – ‘Ponoć, Vašington’ – najednom sam se setio da sam, tačno četiri godine pošto su te reči bile napisane, primio poziv na večeru u Belu kuću u čast prvih ljudi koji je trebalo da narednog Božića uđu na orbitu oko Meseca. Na žalost, već sam se nalazio na putu za Šri Lanku, tako da nisam iskoristio priliku da poželim srećan put Bormenu, Andersu i Lavelu.

Nikada nisam potpuno oprostio Bilu Andersu to što je uspeo da odoli iskušenju, za koje je kasnije priznao da mu je zatitralo kroz um, da putem radija izvesti Zemlju o otkriću velikog, crnog monolita na tamnoj strani Meseca…

Misija na Jupiter

Kao i sve drugo u ‘2001.’, i dobri, stari brod ‘Otkriće’ doživeo je mnogo preobražaja dok nije stekao svoje konačno obličje. Očigledno nije mogla da bude posredi konvencionalna letelica na hemijsko gorivo, a izgledalo je gotovo izvesno da misija koju smo imali na umu mora koristiti nuklearnu energiju. Ali na koji način primeniti ovu energiju? Postojalo je nekoliko mogućnosti: električni potisak koji koristi čestice sa nabojem (takozvani ‘jonski pogon’); mlazovi izuzetno vrelog gasa (plazma), kontrolisani putem magnetnih polja; struje vodonika koje bi kuljale kroz ispusne cevi pošto bi se zagrejale u nuklearnom reaktoru. Sve ove zamisli već su ranije isprobane na Zemlji ili prilikom svemirskih letova i za njih se znalo da su operativne.

Konačna odluka doneta je pre s obzirom na estetiku nego na tehnologiju; želeli smo da ‘Otkriće’ izgleda neobično, ali i uverljivo, futuristički, ali ne i fantastično. Na kraju smo se opredelili za plazmeni pogon, premda moram da priznam da smo pribegli jednoj maloj obmani. Sve letelice na nuklearnu energiju moraju da imaju velike zračeće površine da bi se oslobodile suvišne toplote koju stvaraju reaktori – ali sa ovim dodacima ‘Otkriće’ bi izgledalo prilično čudno. Kako su, međutim, naši gledaoci već imali obilje povoda za čuđenje, nismo želeli da ih opteretimo još i obavezom da pola filma provedu u neoumici zbog čega svemirski brod ima krila. I tako su radijatori otpali. Jedno vreme smo se nosili mišlju – na veliku užasnutost, kako je već pomenuto, osoblja iz umetničkog odeljenja – da pribegnemo nekom potpuno novom pogonskom sistemu. Krajem pedesetih godina, američki naučnici bili su zaokupljeni izučavanjem jedne izuzetne zamisli (poznate pod šifrom ‘Projekat Orion’) koja je teorijski omogućavala da se pravo u svemir lansiraju hiljade tona korisnog tereta uz visok stepen delotvornosti. To je i dalje jedini poznati metod da se uradi ovako nešto, ali iz sasvim očiglednih razloga projekat ‘Orion’ nikada nije isproban u praksi.

Posredi je sistem zasnovan na nuklearnim impulsima – svojevrsna atomska verzija ‘fau-dva’ bombi iz drugog svetskog rata. Stvar je zamišljena tako da male (kilotonske) fisione bombe eksplodiraju, stopom od jedne svakih nekoliko sekundi, u neposrednoj blizini masivne potisne ploče koja bi apsorbovala impuls eksplozije; čak i u svemirskom vakuumu, razorna snaga jedne ovakve mini-bombe dostiže džinovske razmere.

Ploča bi bila povezana sa svemirskom letelicom posredstvom amortizerskog sistema koji bi nivelisao impulse, tako da bi neustrašivi putnici dobili jednoobrazan potisak snage jedne gravitacije – izuzev ako bi sam motor stao da se trese i podrhtava.

Iako ‘Projekat Ozma’ zvuči pomalo neverovatno, razrađene teorijske studije i neki testovi u kojima je korišćen konvencionalni eksploziv pokazali su da je on sasvim izvodljiv – kao i da bi bio mnogostruko jeftiniji od bilo kog drugog metoda svemirskog pogona. Čak bi mogao biti jevtiniji, po jedinici putničkog sedišta, i od konvencionalnog vazdušnog prevoza – pod uslovom da se uzimaju u obzir samo letelice od preko milion tona. Ali celu stvar je stavio pod led Ugovor o zabrani vršenja nuklearnih proba; izvesno je da će proteći još prilično vremena pre no što se NASA ili neko drugi budu latili jednog tako zamašnog poduhvata, ali je i prijatno znati da sama mogućnost postoji, za slučaj da se ikada ukaže potreba za lunarnim ekvivalentom berlinskog vazduhoplovnog lifta…

Nekako baš u vreme kada smo započinjali rad na ‘2001.’ skinuta je zabrana sa nekih dokumenata iz projekta ‘Orion’ i oni su došli u naše ruke posredstvom naučnika ozlojeđenih zbog zamrzavanja cele stvari. Očarala nas je zamisao da prikažemo nuklearni impulsni sistem na delu, pa je čak napravljeno i nekoliko radnih modela takvog broda; ali posle nedelju dana Stenli je došao do zaključka da bi odvajanje od Zemlje stopom od dvadeset atomskih bombi u minutu bilo odveć komično. Štaviše – imajući na umu završetak filma ‘Doktor Čudoljub’ – većini ljudi moglo bi da izgleda da se reditelj preterano saživeo sa naslovom sopstvenog ostvarenja i da je stvarno počeo da ‘Voli Bombu’. Tako smo odustali od projekta ‘Orion’, a jedini njegov trag koji je ostao kako u filmu, tako i u knjizi jeste ovaj naziv.

Kako su to već pokazali odlomci iz mog dnevnika, puni neurotičnih mesta, bile su nam potrebne dve godine mukotrpnog rada da bismo razvili sižejnu liniju dela. Raspolagali smo početkom i (samo okvirno) krajem; središnji deo nam se, međutim, nikako nije uklapao. Imao sam ponekad utisak da smo se uhvatili ukoštac sa nekom snažnom zmijom, nimalo voljnom na saradnju, pričvršćenom za oba kraja.

Neprestano su se menjali imena i broj članova posade ‘Otkrića’, ali ono što nam je zadalo najviše glavobolja bio je incident do koga je došlo sredinom putovanja, odnosno tačna priroda HAL-ove neposlušnosti. Znali smo da će poremećena komunikacija predstavljati srž ovog problema (baš kao što je to posredi i sa većinom ostalih problema), te smo stoga želeli da dođe do takvog prekida radio-veza sa Zemljom koji se ne bi mogao lako otkloniti. Jedan od načina da se ovo postigne bio je da se učini nepokretna glavna usmerivačka antena broda – ili čak da se izgubi. Ispostavilo se da je to prilično teško izvesti, ali kako će odlomci koji slede pokazati, ipak nam je pošlo za rukom. U njima ćete takođe naći, uzgredno pomenut u nekoliko redaka, zametak konačnog sukoba između Boumena i HAL-a.

Kroz mnoštvo preobražaja prošle su i Zvezdane Dveri – ta transdimenziona prečica kroz prostor i vreme koja vodi u neki drugi svemir. Prvobitno smo je smestili na najunutrašnjiji Jupiterov mesec; imao sam utisak da bi ovakvoj napravi bilo potrebno gravitaciono polje neke džinovske planete koje bi je ukotvilo. Isto tako, u to vreme još nismo nemilosrdno poubijali sve astronaute sa izuzetkom jednog, što nam je omogućilo da uputimo preživele u kratkotrajno istraživanje ove nepravilnosti u ustrojstvu kosmosa pre no što se otisnu u nju. Sve ove preliminarne radnje bile su drastično skraćene u završnoj verziji knjige – a potpuno odstranjene u filmu.

Takođe smo se kolebali ozmeđu Jupitera i Saturna kao odredišne planete ‘Otkrića’. U romanu smo našli kompromisno rešenje, tako što smo iskoristili ‘dejstvo praćke’ Jupiterovog gravitacionog polja da bismo povećali brzinu svemirskom brodu prema Saturnu. Na ovom načelu temelji se i projekat o takozvanoj ‘Velikoj Turi’, koja bi trebalo da nam omogući da prođemo pokraj svih spoljnjih planeta, od Jupitera do Plutona, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, svemirskim sondama koje bi bile lansirane pomoću već sada postojećih raketa. Planete će ući u najzgodniji raspored za izvršenje jedne ovakve misije krajem 1976. godine i takvo njihovo ustrojstvo potrajaće četiri godine. Ako propustimo ovu priliku, na narednu koja bi bila približno pogodna morali bismo da čekamo najmanje dva stoleća. Ukoliko je, međutim, krajnja stanica Saturn, onda Jupiter može da bude od pomoći po godinu ili dve tokom svake decenije.

Stenli i njegova ekipa zadužena za specijalne efekte proveli su mnogo časova radeći na Saturnu, pre no što je odlučeno da se pređe na Jupiter. Malo će ko poreći da Saturn, sa svojim veličanstvenim sistemom prstenova, predstavlja najspektakularniju planetu u Sunčevom sistemu i meni lično bilo je prilično žao kada smo odustali od njega. Ali što smo pomnije reprodukovali ovaj izuzetan svet, on je izgledao sve manje verovatan.

Jedan od razloga što me je toliko privlačio Saturn (u romanesknoj verziji on igra glavnu ulogu) bio je i njegov deveti mesec Japet, jedno od najzagonetnijih tela u Sunčevom sistemu; Japet je šest puta svetliji na jednom kraju svoje orbite nego na drugom. Posle izučavanja njegovih svetlosnih krivulja, došao sam do zaključka da on mora da ima blistavi oval na jednoj polulopti i ovu okolnost sam iskoristio kao dobru pripovedačku osnovu. Bio sam stoga veoma prijatno iznenađen kada su mi doktor Kuk i doktor Frenklin iz astrofizičke opservatorije Smitsonovog instituta poslali svoj referat pod naslovom ‘Objašnjenje svetlosne krivulje Japeta’, u kome se nalazila jedna neobična referenca: ‘Naše viđenje trenutnog stanja Japeta u izvesnoj meri je, premda na sasvim drugačijoj osnovi, anticipirao Klark (1968). Mi se, međutim, ne možemo složiti sa njegovom tvrdnjom da se u središtu svetlog područja nalazi neko neobično, crno zdanje.’

U romanu sam koristio naziv ‘Japet’, a ne ‘Iapet’, i to je ponegde izazvalo nedoumice (Džeri Ejdžel se čak pitao da li je, možda, posredi neka igra reči). Tek nedavno sam ustanovio zbog čega sam izabrao prvu, a ne drugu mogućnost; to nesumnjivo ide na dušu mom starom prijatelju Viliju Liju. U svojoj divnoj knjizi pod naslovom ‘Osvajanje svemira’, koju je napisao u tandemu sa Čezlijem Bounstelom 1949. godine, on isključivo koristi ‘J’ kao početno slovo.

Pretpostavljam da je ovde posredi nemačka transkripcija grčkog; na žalost, nisam više u prilici da zatražim pouzdano objašnjenje od Vilija. Pošto je više od četrdeset godina popularisao putovanje svemirom, preminuo je na samo mesec dana pre leta ‘Apola 11’. Na tamnoj strani Meseca, između Vinerovog i fon Nojmanovog kratera, nalazi se jedan koji sada nosi njegovo ime.

U petnaest poglavlja koja slede – od dvadesetog do trideset četvrtog – obrađene su alternativne verzije incidenta, priroda Zvezdanih Dveri i načini ulaska u njih. Kako je obično dugo potrebno da bi se uvidelo očigledno, preturili smo preko glave čitavo more teškoća da bismo spasli neke od Boumenovih kolega, pa čak i da bismo uveli ceo svemirski brod, sa njegovom delimično desetkovanom posadom, u svemir koji se pružao sa druge strane Zvezdanih Dveri. Ne mogu da se setim koliko smo dana i nedelja straćili pre nego što nam je postalo jasno da jedino Boumen treba da preživi.

Morali smo mnogo ranije da uočimo mig koji nam je uputio Melvil; na početku svog kratkog ‘Epiloga’ on navodi jedan stih iz ‘Knjige o Jovu’: ‘I samo ja jedini utekoh da vam ovo kažem’.

Epilog

I tako se na kraju, posle mnogo pustolovina, Odisej vratio kući, preobražen iskustvima kroz koja je prošao…

Ja ne znam šta sledi posle kraja ‘2001.’, dok Dete-zvezda čeka, ‘pribirajući misli i mozgajući o svojim još neiskušanim moćima.’ Mnogi čitaoci su protumačili značenje poslednjeg pasusa u smislu da je ono uništilo Zemlju, možda u želji da stvori novi Raj. Meni takva pomisao nikada nije pala na pamet; jasno je da je ono aktiviralo nuklearni tovar na orbiti, ali bez štete po matičnu planetu, zato što je ‘više volelo vedrije nebo’.

Ali sada više nisam tako siguran. Kada se Odisej vratio na Itaku i u sali za proslave otkrio svoj identitet zatezanjem velikog luka, koji je jedino on mogao da napne, poklao je trutove-prosce, koji su godinama traćili njegova dobra.

Mi smo isto tako traćili i skrnavili naša sopstvena dobra – predivnu planetu Zemlju. Zašto bismo, onda, očekivali bilo kakvu milost od Deteta-zvezde koje se vraća? Ono bi nas podjednako nemilosrdno moglo osuditi, kao što je i Odisej osudio Leioda, čija se glava ‘otkotrljala u prašinu dok je još govorio’ – uprkos njegovom zakasnelom, uzaludnom vapaju: ‘Pokušao sam da sprečim ostale.’ Malo bi ko od nas znao za neki bolji odgovor, u slučaju ako budemo morali da se suočimo sa presudom zvezda. A takva ‘Dies irae’ možda je bliža nego što i u snu slutimo – jer razmotrimo samo sledeće činjenice.

Pre otprilike dvadeset godina naši prvi radari velike snage počeli su da obznanjuju Vaseljeni da se na Zemlji razvila tehnološka kultura. To znači da su do danas ovi signali prevalili dvadeset svetlosnih godina, a njih će biti moguće registrovati čak i kada budu stigli do znatno većih udaljenosti.

Koliko civilizacija već zna za naše postojanje? Koliko ih je zainteresovano – i spremno da preduzme neku akciju? To možemo samo da nagađamo.

Ono, međutim, što pouzdano znamo jeste da je plač elektronskog rođenja naše kulture već dospeo do najmanje sto sunaca, tamo negde do džinovske Vege. Zaključno sa 2001. godinom, biće dovoljno vremena da stignu mnogi odgovori sa raznih strana.

Ali biće vremena i za daleko više od toga. Uprkos suprotnim tvrdnjama nekih naučnika, koji bi trebalo da su do sada stekli bolji uvid u stvari, razvijena tehnologija jamačno će biti kadra da sazdaje brodove sposobne da dostignu najmanje četvrtinu brzine svetlosti. Do novog milenijuma, dakle, mogli bi da stignu izaslanici sa Alfa Kentaura, Sirijusa, Prokiona.

I stoga, ponavljam ono što sam napisao još 1948. godine:

Smatram da nećemo morati dugo da čekamo.

Artur Č. Klark

Kolombo, 31. decembar 1970.

Izgubljeni svetovi dve hiljade prve   Prevod: Zoran Živković
Clarke Arthur LOST WORLDS OF 2001 (THE), 1972.
za P.U.L.S.E priredio Boban Savković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *