Kako me je zavodio Zvjagincev (O “Povratku”)

„Svet, dabome, nije ništa drugo, do naša koncepcija o njemu.“ A.P. Čehov

Pre svega, biće ovo dug tekst.

Da bih uopšte pisala o ovom filmu, i ja sam morala da se vratim. Na početak filma. Kraj mi je, nekako, bio sasvim jasan. Bez tog sleda fotografija „Povratak“ bi i dalje bio sjajan film, ali nepotpun. Kamera, kao tehnički izum, može da zabeleži i ono što oko, kao dar prirode, vidi, ali odmah zaboravi. Fotografija je divna upravo zato što može da fiksira trenutak. A život je pun samo onda kada predstavlja sled ispunjenih trenutaka.

Šta nam kazuju te fotografije, zbog kojih sam odjednom, na kraju, zamenila pogođenost nežnošću?

Da sreća postoji u procepima. Da bez obzira na emocionalna stanja koja prikazujemo, postoje ona koja su izvor.  Da je u svim tim opiranjima, buntu, surovosti, povlađivanjima, čežnjama, besu, bekstvima, muci …koje smo pratili u filmskoj priči, postojalo nešto što nismo tako očigledno videli. Što nam je promaklo. Da vidimo svet kroz svoju percepciju, uslovljenu gomilom detalja, tragova, ožiljaka, engrama. Da gledamo život kroz svoje (stečene) filtere. Kao da je „Povratak“ zato snimljen u jednom neutralnom, plavo-sivom filteru, bez mogućnosti da pomerim skalu „tint“, „color temperature“ ili „saturation“. Jer istinitost  se ne podešava u Picture manager-u.

Sebe sam, u trenutku dok gledam film, zatekla u Međunarodnom danu žena, a na trinaestogodišnjicu smrti oca  i u momentu kada sam sklona oportunizmu iz želje da zaštitim ono što smatram vrednim u životu, a sam život samo gomila grubosti. Hoću da napravim razliku između prihvatanja da nešto postoji i pristajanja na to. Nisam pristala u ovom filmu da je surovost postupaka, teza kako se Otac žrtvovao za sinove, i kalenje kroz namerno izazvane teškoće jedini način da se odraste. Jedno je izazov i odgovor na njega, a drugo je poligon za diktaturu.

Htedoh zato da se potrudim da budem dovoljno objektivna da te okolnosti ne oboje moj sud, ali i dovoljno subjektivna da mi posluže kao putokaz.

O čemu, dakle, razmišljah u toku filma?

Prvi kadrovi. I pomisao na moju želju da pišem o svim našim potopljenim svetovima, o sahranjenim prošlostima, a motivisano jednom fotografijom koju sam nedavno našla na netu. Podvodno carstvo, potonula Kleopatrina palata u Aleksandriji…

Kamera u filmu – besprekorna. Čista poezija. Naše vreme boluje od hipermobilnosti, a zaboravlja se koliko statičnost doprinosi dinamici.

Muzika na početku, kao Citat (namerno pišem velikim slovom) Gabrijelovog Poslednjeg Hristovog iskušenja… Ženski likovi u holbajnovski statičnim pozama, vanajkovskog karaktera, skoro pa tipičnog za ruski film (osim kad se radi o nastasjafilipovna modelu) i klinci kao sišli s Muriljovog platna. Taj spoj musavosti i čednosti.

I usamljenost. Negde. Nečija.

Pa onda gomila pitanja: šta određuje naš identitet: poreklo, kultura, sećanje, volja, sukob sumnje i potrebe za pripadanjem, naša lična bašta gena…Podsećanje na hrabrost da izađemo (iz automobila) i hrabrost da čekamo. Potreba za uzorom i prihvatanjem i kraj koji nas okrzne kao plavi saten galebovog krila. Da li ljubav biva ili se zaslužuje? Šta se zaista dešava, a čega se sećamo? “Mogao sam da te volim”…”Da li ikad zaboravljaš?”

I u svemu tome osećam kako me uznemirava nešto što nazvah „surovost oca“ . Nisam želela da pokušam da nađem nijedno opravdanje za nju. Šta me je to zabolelo?

Ovaj film i njegovo značenje možda su, razmišljam, bliži muškom haklberifinskom pogledu na svet, zbog načina odrastanja dečaka, potrebe za aktivnošću, avanturom, lovom, savladavanjem praktičnih veština, snalaženjem, dokazivanjem pred drugima, upotrebom sile trebalo/ne trebalo, kad je biti osramoćen teže nego biti povređen, a pitanje časti je pitanje opstanka, i tako dalje… U tom smislu, to je za mene veći arhetip nego scena koja podseća ili ne podseća na Poslednju večeru. Zar? Meni je prva asocijacija bila – Srednji vek, pehari vina i lomljenje mesa rukama. Uostalom, Otac samo kida meso i deli/daje samo jedno parče, dok preostali, veći deo završava u tanjiru ispred njega samog.

Scena na krevetu. Otac spava. Odjednom sam nervozna. Iskače mi ova slika iz do tad prikazane poetike. Malo mi je kičasta. Prenaglašena. Suviše namerna. Zašto tako pocrtava, pitam se. Neki se vraćaju na nju, pričaju o simbolici Hrista, naznaci Žrtve. Meni proleće kroz glavu: Bog spava ili Bog je mrtav? I kroz prejak odsjaj plavog satena, mene ne proganja biblijska simbolika, već – pero. Maleno belo perce koje, nasuprot pocrtanoj statičnosti ljudske figure, treperi na jastuku uz Očevo lice, unosi istinski život i normalnost. Jer simbolika pera kao žrtve i kao simbola da je obred zaista obavljen, završen,  starija je od Biblije.

Zato se pitam: da li se Otac žrtvuje ili je on već nešto žrtvovao?

Slika žena, koje prihvataju bez pitanja, bez pogovora, sa zamrznutim pogledom i rukama na stolu, sa očima koje zure u mrak. Uloge muškosti kao sirove snage? Svet možda i nažalost jeste takav. Surov. I odgovor na njega je prečesto isti takav. I daleko smo od emancipacije duha.

Kao devojčica, posmatrala sam svet prilično crno-belo. Onda je prirodno došla empatija. To što sam bila glumica samo je pojačalo motiv. Razumeti druge, naći zašto da poveruješ njihovom karakteru, da bi mogao da ih braniš na sceni. Otud i moja potreba da pišem knjigu „Isidorin šal”, mislim dalje. Ali Klitemnestru i Ledi Magbet razumevanjem njihove povređenosti, usamljenosti i ambicije ne bih time amnestirala, sudiji bi to bio znak da možda uzme u obzir olakšavajuće okolnosti i eventualno smanji kaznu. A nama običnima znak da koliko god su nam naše nesavršenosti simpatične, na onim velikim moramo i te kako da radimo. One male nek ostanu da nas razlikuju jedne od drugih i da nas čine živim.

I  kao klinka, posmatrajući komšinicu nešto stariju od mene, govorila sam da će možda još par godina moći da svoje greške i prestupe opravdava time to što su joj roditelji stalno pred razvodom i najviše vremena provodi kod babe, ali da će onda morati da preuzme odgovornost za svoju budućnost, bez izgovora.

Nisam se puno bavila pitanjem ko je Otac u stvari, čime se bavio, šta na ostrvu skriva…Uostalom, ne verujem ni da je Zvjagincev to tek tako, slučajno, postavio. Odvlačio je pažnju.

Tako se i meni, odvučenoj, neminovno nižu pretpostavke o njegovoj potencijalnoj usamljenosti i kajanju, želji da možda nešto popravi, da bude voljen, da ispuni cilj/svrhu/ ulogu da bude potreban naslednicima i da im nešto ostavi u amanet.

Niko od nas nije jednostavan. U većini nas jednom će zaiskriti briga i ljubav u očima. Pitanje je hoće li biti kasno, kao u „Povratku”. Da li je mogao i da li je Otac nešto i naučio od sinova? Da li je u tom trenutku pada, kao pre toga davanjem para malom kradljivcu, pomislio da grubost nije uvek odgovor na grubost? Otud i citirana Vanjina rečenica – “Mogao sam da te volim”. Mogućnost je nestala. Čežnja za tim ostala da postoji.

Ljubav nam niko ne objašnjava. Učimo kotiledone i Faradejev kavez. Ljubav se podrazumeva. Kao da ćemo se snaći. I otud pitanje da li se ona zaslužuje ili jednostavno biva, uprkos svemu. I da li pomaže. Negde slutim da može biti motiv, i podrška, i svetlo u tunelu, ali spas ne dolazi od nje, kao ni od hrišćanskog milosrđa i patrijarhalnog ćutanja. Ljubav je potrebna, ali nije dovoljna. Kao ni žrtva, ako je ima. Spas nije moguć bez lične odluke.  A za to treba hrabrost. Vanja je hrabar. Otac nije bio dovoljno i na vreme. Pitam se – šta bi se promenilo da su bile dve devojčice u pitanju, a ne dva brata? Pitam se – zašto to što je bio odsutan 12 godina, i 12 godina nije činio ništa, više nije važno za meru njegove prisutnosti i, hajde, dobro, ako hoćete – žrtve?  Samo uslovnost? Jako bih, kao glumica, diskutovala o tome sa rediteljem.

„Čekaj, čekaj, molim te, objasni, kako se to pravda? Je l govorimo o realnom svetu? Ne? Šta je realno? Suviše si pametan da postaviš to tek tako. Znaš kako su nas učili, da ona puška na zidu što se vidi u prvom činu, mora da pukne u trećem…Šta se smeješ?”

Reditelj će možda citirati Vaclavika, Bodrijarovog predhodnika:  „Najveća od svih zabluda je da postoji samo jedna stvarnost. Ono što, u stvari, postoji je veoma veliki broj različitih stvarnosti, neke od njih su kontradikorne, ali sve nastaju komuniciranjem i nijedna nije odraz objektivne istine.“

“Art is not some sort of guideline for understanding. It’s a thing unto itself. The most important thing for me is the image, not the thought” izjavio je jednom sam Zvjagincev.

“Znam”, rekla bih,”ali ja ne moram da razmišljam kad gledam Tarkovskog. Samo uđem unutra. To je čistota. Ti  mi uz glavnu ideju stalno nudiš nešto što me zamajava-simbole, znakove… A ako baš hoćeš, znaš li da je Bodrijar rekao da je sestra samilosti osornost. On kaže: “To je besprekoran alibi, to je čista mentalna higijena žrtve, čime se rešava svaka krivica”.”

Pitaju me – kako ne vidiš arhetipove, njegovu žrtvu, njegovu trapavu ljubav, to da je sinove učinio ljudima, što majka utehom i zaštitom nije mogla? Ne vidim, to je za mene problematična postavka, odgovaram, nas svaka smrt i svaka ljubav čine drugačijim, i dodajem da mi se ti arhetipovi ne sviđaju, i da me  to zbunjuje, verujem svom osećaju, ali ne umem da objasnim. Zato se vraćam i ja, i početak filma gledam drugi put.

 I vidim kako deca, formirajući svoj identitet, stasavaju u svetu dokazivanja. Identitet označava refleksivnu predstavu koju imamo o sebi samima, a koja se oblikuje tokom procesa socijalizacije. Personalni i kolektivni identiteti su dve strane istog procesa. Personalni identitet ima stvarni aspekt (ono što zaista jesmo) i poželjni (kakvim želimo da se vidimo, za nas i druge), a uloga, kao situacioni domen, odnosi se na skup ponašanja i vrednosti koje određeno društvo/kultura smatraju prihvatljivim.

Na primeru Andreja i Vanje, prihvatljivo je da odgovoriš zahtevima grupe, da skočiš zato što se to od tebe očekuje, zato što hoće drugi, iako se tvoje biće buni jer nije spremno, moraš da skočiš da bi ostavio utisak, da ne bio bio svinja ili kukavica. Vanja se, iako kasnije saznajemo da se bojao visine, ipak popeo na toranj, no, završni skok nije uspeo da izvede.  Da li je Vanja zbog toga kukavica? Mislim da je, budući da je još uvek više dete, nego pubertetlija, samo ostao veran svom osećaju, završivši pola zadatka. I mi, zreli odrasli, dolazimo u situacije kad znamo da je promena neophodna, i, ako nismo u graničnoj situaciji, od koje zavisi naša egzistencija, instiktivno puštamo da taj trenutak promene sazri. Vanja je u grupi najmlađi, ali grupi to nije važno, individualne karakteristike i motivi moraju biti podređeni grupnim. Ne sumnjam da je i Otac odrastao u istim uslovima.

Ali, Vanja, posle neuspeha, dolazi da se suoči sa grupom. To je njegov izbor.On insistira da ga pozdrave. Umesto toga, biva izvrgnut ruglu. Verovatno više instinktivno, nego iz jasne namere, ne beži da se zbog toga i fizički obračuna s bratom. Jer dobro oseća da je izdaja koju čini najbliža osoba, ostavljajući te bez podrške i zaštite, a da bi se svideo drugima i uklopio u Veliki svet, ljudski i moralno teži čin od verbalne uvrede i odbacivanja koju čini drugar. Ja u tome ne vidim strah, već prihvatanje sebe u svojim trenutnim ograničenjima. Vanja je još mali da bi, zbog prilagođavanja svetu, gubio svoju suštinu. On je i dovoljno velik da se ne oseća bespomoćnim i nervoznim što ostaje potpuno sam da mostu dok pljušti kiša. On se ne inati, on ne provocira, on ne beži dalje, ne ponaša se detinjasto, on relativno mirno prihvata posledice svog predhodnog ponašanja, sa nekom unutrašnjom verom da je postupio ispravno, ali takođe i da će se neko vratiti po njega. Strpljenje je osobina ili veština na kojoj i odrasli zavide odraslima. Vanja, dete koje još nije izgubilo sebe, i strpljenje, kao i hrabrost, i veru – ima.

Kada se Otac vraća u Dom, dečaci odlaze na tavan da bi pronašli fotografiju porodice iz prošlosti na kojoj je i Otac sa njima, nasmejan. Tragove naše prošlosti često čuvamo u stvarnim i simboličkim podrumima i tavanima, naizgled skrivenim i sklonjenim, ali ipak, podsvesno znamo da možemo da ih nađemo i prekopavamo po njima kad zatreba.

I gde se ta fotografija nalazi?  U knjizi koja sadrži crteže biblijskih scena. I tu, tog trenutka, čini mi se da nalazim odgovor na sve svoje dotadašnje dileme. Ta slika nekada srećne porodice nije sačuvana u Bibliji samoj, kao tekstu koji prenosi izvornu misao, već u knjizi koja sadrži interpretacije, lična umetnička viđenja nečeg u šta veliki deo čovečanstva veruje kao u istinu. Zato od tog trenutka ni figuru zaspalog Oca na krevetu, ni večeru s vinom, ni postavku da je Otac umro u petak, ne shvatam kao simbole, već kao citate (sećate se velikog slova na početku), i zato su mi delovali „podvučeno“, nakalemljeno  i tuđe. I ceo film pokušavam da doživim kao plivanje kroz more kulturoloških i društvenih citata da bi se došlo do suštine.

Mi danas živimo u kulturi, koja osim svojih autentičnosti, sadrži, kako bi rekao Bodrijar „simulacije i simulakrume“, u kulturi krcatoj arhetipovima i citatima koje tu autentičnost nagrizaju. Svi sadržaji smisla, prema njegovom mišljenju, mogu se definisati time da se nalazimo u paradoksalnoj situaciji baš kao deca pred zahtevima odraslih, od kojih se u isto vreme traži da budu odgovorne, svesne i slobodne idividue, ali i da budu pokorni i prilagođeni objekti. Tako se i mi zahtevima da budemo objekti suprotstavljamo pobunom i emancipacijom, a zahtevima da budemo subjekti – pasivnošću i zavisnošću. Svaka od izabranih strategija odgovara samo jednoj strani sistema.

U tom pogledu, sklona sam da poverujem da nas je i Zvjagincev zapravo „zavodio“ citatima i arhetipovima, velikim simbolima koji skrivaju male znakove, kao i mrvama Očeve prošlosti koje su neki od nas želeli da pozobaju kako bi došli do odgovora. Mislim da je Otac svoju žrtvu položio davno, kad je žrtvovao porodičnu sreću naspram ko zna kakve zavodljive satisfakcije koja mu je jedno vreme pružala osećaj pripadnosti, snage ili čega god već. Da li je slučajno što se fotografija porodice nalazi na stranici na kojoj je i prikaz, koliko prepoznajem – Avramove žrtve?  U trenutku kad Anđeo dolazi i sprečava Avrama da žrtvuje sina i kaže mu: “Ne diži ruku svoju na dete, i ne čini mu ništa; jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nisi požalio sina svog, jedinca svog, mene radi.” Da li se Ocu sada učinilo da to žrtvovanje bliskosti i ljubavi ne mora biti potpuno i da se u poslednjem trenutku može ispraviti i da ne vredi? I da nikakav Viši cilj nije vredan onog duboko ljudskog.

Čini mi se da je, svesno ili nesvesno, vođen unutarnjim glasom, želeo da se, posle lutanja, vrati Domu, u potrazi za onim što mu nedostaje. I za korak dalje u toj potrazi  bira „prečišćeno“ okruženje – prirodu i izolovanost.  I usput, tu prošlost, kakvu god da je ona bila, završava, oprašta se od nje. Otud samo kratki kadrovi tajnih poslova. Otud samo dug pogled za zgodnom mladom ženom u retrovizoru, ali bez konkretne mužjačke akcije. Samo nekoliko dana pre bi možda bilo drugačije.

Za krizu kažu da je ona u stvari sprečavanje rasta. Suočavanje sa sinovima, preispitivanja koja je to suočavanje prouzrokovalo, postepeno su kresala grane njegovih stavova, otpore i uverenja o ulogama, pružajući tako vazduha i svetla nekom novom emotivnom bilju da izraste.

Ako govorimo o sazrevanju, onda sam sklona da poverujem da se zapravo Ocu, tokom ovog čudnog puta, za njega najdužeg, „upalilo“ najviše lampica šta je to što nam je u životu potrebno. Otac Andreju daje svoj sat. Time mu ne daje pomagalo, time mu prenosi, kao što vidimo na kraju, ne deo sebe, već svoju Ulogu. To je taj, socijalizovani, formalni deo u kojem Andrej sazreva. U onom segmentu u kojem se prelazi iz pukog oponašanja i povlađivanja u formalno, praktično savladavanje veština koje se od njega očekuju, kao na primer da na transport očevog beživotnog tela primeni rešenje kao za izvlačenje točkova iz blata. Ali Vanja… nekako mi se čini da je taj put bio najkraći. Njegovo otuđenje od ljubavi i sopstva bilo je najmanje i lako se moglo do njega doći, zagrebavši ispod dečjeg inata i otpora. I zato mislim da se kod Vanje radi o suptilnom prelasku između izvornih emocija u emocionalnu zrelost. Njegovo malo biće opravdano se opiralo zahtevu da se popne na toranj  jer su skok i njegov smisao diktirali drugi, ali ga je ipak bilo sramota što nije ispunio zadatak.  Ali želeći da zaštiti sebe i zabravivši pristup onome što je otac personifikovao našao je svoj smisao da se na sličan toranj (možda ne sasvim slučajno-svetionik) popne još jednom, i branio je tu odluku. Vanja se, dakle, na toranj peo više puta. Otac je to možda uradio po prvi put. Ali onih 12 godina odsustva u tom trenutku nisu više uslovnost, već postaju uzrok neprepoznavanja valera i konačnog obrta u ponašanju drugog. I tragičnog završetka. Cena osvajanja ravnoteže između Sveta i Sebe.

„Ono što može poraziti ovaj sistem nisu različiti oblici pozitivne alternative, nego posebnosti. Naime, posebnosti nisu ni pozitivne, ni negativne. One nisu alternative, one pripadaju drugom redu stvari“( Bodrijar).

Ne postoji nijedan drugi povratak, do Povratak Sebi.

za P.U.L.S.E: Tatjana Venčelovski

Tekstovi o filmovima Andreja Zvjaginceva na P.U.L.S.U

  Film, Povratak, Tatjana Venčelovski, Zvjagincev