Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako sam dobio nadimak Džo

dzo-moler-150x150

Konačno se setih kako sam dobio taj nadimak Džo, a mislio sam da je kroz igru, ali nije.

U ono vreme kad smo išli u prvi razred, tamo u onoj maloj osnovnoj školi pored fabrike, mnoge sam stvari stekao i naučio. Ponekad mislim da sam tada naučio najvažnije stvari koje će mi mnogo značiti kasnije u životu, a stekao sam puno drugova, drugarica, učitelja drenovaka, mnogo uspomena i to ime koje eto kao nadimak nosim svuda sa sobom od tih vremena. A ovako se to desilo:

Svake subote imali smo časove pevanja. Ceo dan samo pevanje. Ej ceo dan, to jest od osam ujutru do dva sata pevali smo pesme. U početku bila nam je učiteljica kojoj sam eto zaboravio ime, mislim da se zvala Ružica i ona nas je za taj dan, kad smo imali pevanje, stalno terala da pevamo neku pesmicu čiji naslov ne znam, ali išla je otprilike ovako:

danas jeste subota,

a sutra je nedelja,

ženićemo medveda

uzećemo lisicu

kurjakovu sestricu’

Učiteljica Ružica, koja je bila prilično u godinama, slušala je pesmu i nešto štrikala. Kad bismo završ¡ili, ona bi nam rekla:’ ajd sad ponovooooooo!’

I mi bismo opet o onom mladoženji medvedu i mladoj liji, pa dok nam se ne smuči. A njoj, toj našoj učiteljici nikada nije bilo dosta, da li je volela lisicu, medveda ili svadbu ili možda ono, a sutra je nedelja, možda je htela da je cele subote radujemo tom rečenicom da je sutra nedelja, pa je uživala slušajući.

Ali, onda dođe drenovak, odakle ne znamo. Bio je onako krut, strog i ozbiljan da smo mislili da je sigurno došao iz vojske ili policije, ili ko zna odakle, ali sigurno ne iz pozorišta ili obdaništa. On nije voleo pesmu o medvedu i lisici, već isključivo partizanske pesme, tako da je subota sva treštala od tih tada tako popularnih borbenih pesama.

plakat.4653

Jedne subote, eto desilo se i to. Trebalo je pevati za ocenu i tako i bi. Učitelj je po svom običaju sedeo za stolom, perorezom je šarao vrbov prutić dok bi pogledom prozivao onog ko treba da otpeva. Naravno u prvim klupama sedeli su bolji đaci a mi problematični i loši u poslednjim. Učitelj prvo pogleda u najboljeg đaka u odeljenju, Anđelku Marčetić, koja je sedela u prvoj klupi, imala uvek dve lepe velike bele ili crvene mašne, belu bluzu i plisiranu teget suknju, besprekorno čiste sandale i bele dokolenice. Anđelka ustade i poče:

Druže Tito ljubičice bela, tebe voli omladina cela.’ Udelje onaj prut i zadovoljno se smeška, a zatim pogleda u Anđelku, što je značilo dosta i glasno reče, ‘čista petica.’

Tito_mij_0

Onda bi on pogledao sledećeg, pa sledećeg i svi su ređali petice, a pala bi i po koja četvorka. Dođe red i do nas iz zadnjih klupa. Mita čvarak je ustao na učiteljev pogled i počeo:’ Na kozari grob do groba, traži majka sina svoga.’ uplašio se <mita pa cvili i zuri, kao da se radi o nečemu veselom. Učitelj ga pogleda strogo i procedi, dvojka. Bane glavca, koji je bio bariton, sav zbunjen i uplašen poče da škripi u mešavini tenora i baritona i nekog cvilenja, koje nije ličilo ni na šta, ‘Kraj Sutjeske ladne vode, barjak časti i slobode’. ‘dvojka’ reče strogo učitelj i pogleda u mene. Nisam znao šta da pevam. Sve pesme koje sam znao neko je već pevao a ponavljanja nije smelo biti. Razmišljao sam ali ništa mi nije padalo na pamet. Učitelj me pogleda još jednom, videlo se da gubi strpljenje i da mu nije do čekanja . Još koji minut do kraja časa. U stvari kraj poslednjeg časa a meni nijedna pesma da padne napamet. Učitelj polako ustade i lupi onim štapom po stolu:  ‘počinji!’  Ličio mi je na nekog artiljerijskog poručnika koji je negde tamo na bojnom polju naređivao pali, pa se još više zbunih. On još jednom, sada žešće lupi onim štapićem i to u moju klupu i dreknu ‘Počinji sada!’

osnovna_skola_u_trilju_dnevnike_ukrao_ucenik_8_razreda_prepravljanje_ocijena_tabfull

Gotovo je, pomislih, ne samo da će biti kec, nego izgleda da će ovaj štap da mi oboji uši u crveno. Zato je bilo bolje da počnem, pa bilo šta. Bila je tada popularna na radiju neka pesma, i kako mi ona odnekud pade na pamet ja bez razmišljanja počeh više da vičem nego da pevam:

‘Znaš  li Džo šta je to džambolaja??’

“džambolaja, sohis paja, mokasina”

pa zatim gledajući učiteljev zaprepaš¡ćen i iznenađen izraz na licu, malo smanjih ton ali nastavih:

znaš  li Džo šta je to džambolajaaaaaaaaaaaaaaaaa!’

Učitelj me je posmatrao a zatim se malo odmače kao da je hteo da me bolje vidi iz daleka, pa reče:’baš si ti neki Džo, znaš, baš si ti neki Džo!’

Ja sam se pitao u koje će uvo onaj šareni štapić da me opauči, ali učitelj me je gledao nekako zamišljeno, kao da je samo bog znao o čemu je razmišljao.

‘Da, da, ti si baš jedan Džo, pravi Džo. Znaš li ti Džo šta si ti meni?

‘Ne znam‘ rekoh srećan što me još nije opaučio onim štapom u koji sam sve vreme gledao. Ne znam na šta sam mu ja ličio, ali još manje sam znao zašto sam ja sad odjednom neki Džo i šta sam ja to njemu…

‘Ti si Džo moja muka, jel znaš sada, a?’

‘Znam učitelju. ja sam Džo, vaša muka.’

Onda mi on priđe i uradi ono što sam najmanje očekivao, zagrlio me je onako kruto, kao što to čine strogi ljudi i oni manje vični nekom izlivu nežnosti, a onom drugom rukom pomilova me po kosi. Prvi put sam osetio da učitelj miriše na nešto što je bilo mešavina duvana i nekog lepog i prijatnog mirisa. Baš mi je nekako godio i prijao taj njegov zagrljaj, iako sam to najmanje očekivao, ali osetih se za trenutak sigurnim, skrivenim i zaštićenim tu pored mog strogog učitelja drenovaka.

‘Ti si Džo, moja muka’, ponovi on još jednom, a jedva primetni osmeh mu zaigra na licu.

Baš se ovo dobro završilo, pomislih, sad samo još zvono da zazvoni i spašen sam.  Šta ću da dobijem iz pevanja nije mi bilo važno, znao sam da mi neće pokvariti prosek, u to sam bio siguran.

U tom zazvoni zvono i svi jurnuše napolje.

‘Hej Džo! kaman’, viknu me moj drug Mita čvarak i ja jurnuh napolje.

Tako ja postadoh Džo.

za P.U.L.S.E/ Džo Moler

4 komentara na tekst Kako sam dobio nadimak Džo

  1. Bojan

    16/05/2010 at 22:21

    Jel’ ta pesma bila nasa obrada Henksterove Jambalaya? Posto i ovaj uvod na srpskom zvuci podesen na tu Henkovu metriku s tom melodijom (“Goodbye Joe, me gotta go,me oh-myoo”). Ko je to izvodio, zna li neko od malo starijih?

    I da, da li je ucitelj onda bio postovalac Dzoa :wink:, pa ga obradovala ovako nenamerna subverzija? Jer cuveni nadimak mu je dao Ruzvelt,tokom rata i saveznistva. Odlican momenat, k’o iz Kusturice i Oca na sluzbenom putu.

  2. Amika

    17/05/2010 at 01:05

    Bravo,Džo. Kao Kapor, ili Sarojan… Bojanova napomena podiže priču za stepen više. Trebalo bi to – Džo – Džugašvili – provući na kraju, ovako većina ćitalaca to neće povezati.

  3. Dzo Moler

    19/05/2010 at 04:15

    DOBRO VAM JE OVO. AKO BUDEM IMAO VREMENA NAPRAVI CU DIZAJN PLAKATA ZA PRICU PISMO GARIJU KUPERU KOJA SE MNOGIMA SVIDELA SA SLIKOM GARI KUPERA I TOG MENE IZ DAVNIH BOSONOGIH GODINA. NADAM SE DA NECU ZABORAVITI PA UKOLIKO VI OBJAVITE TU PRICU, SLIKA CE DOBRO DOCI.
    POZDRAV, I DOBAR VAM JE OVAJ DIZNILEND ZA ODRASLE

  4. Ponekad

    19/04/2011 at 18:26

    Divno….decacki nestasno!!!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *