Ulogujte se / Kreirajte profil

Камерна музика – Вилхелм Хамерсхои и Џејмс Џојс

1-nasovna

Vilhelm Hammershoi

The twilight turns from amethyst
To deep and deeper blue,
The lamp fills with a pale green glow
The trees of the avenue.

The old piano plays an air,
Sedate and slow and gay;
She bends upon the yellow keys,
Her head inclines this way.

Shy thoughts and grave wide eyes and hands
That wander as they list–
The twilight turns to darker blue
With lights of amethyst.

Две су апстракције те које ме обузимају потребом да стварам: светлост и музика. Њих сам препознала као доминантне мотиве, као полазишта у стваралаштву, прво Вилхелма Хамерсхоиа, а потом и Џејмса Џојса. Њиховој уметности блиска је поетка авангардних композитора класичне и амбијенталне музике.

Сећања, архетипске слике, могуће речи јединственим деловањем светлости и музике навиру у собе ума које могу бити налик онима које је сликао, чију је хладну, мистериозну и поетичну атмосферу обликовао дански сликар Вилхелм Хамерсхои (Vilhelm Hammershøi). Пуцкетање прашине, док у њима седи биће џојсовске тананости, звучи као музика.

Тихе и хладне собе извесних тонова, зракбистрог јутра, светлост пуна музике, музика пуна светлости. Заједничка еманација истих створила је Уметност. Али, у Сунце, у прапорекло светлости, није могуће гледати директно. У тренутку (за)слепљења, чују се звуци у обличјима галаксичких апстракција, налик онима пред сан.

Уметници о којима данас пишем, апстракцију заједничког деловања музике и светлости, светлости и музике, обуздали су превевши је на очекивану појавност. Она нас не заслепљује, али нам преноси, налик огледалу, могућност да препознамо уметника у тренутку ослепљења, у тренутку стварања кохерентне форме неуобличеној апстракцији.

Нема ничег ирационалног у појавности простора какве нам Хамерсхои приказује, нема ничег апстрактног у сликама које Џојсова поезија садржи, њихова музика није се одрекла прастарог канона, свог математичког (питагорејског) принципа хармоније.

Ипак, доза сумња остаје, тајна срасла у прашину, а пред нама су тек њени наговештаји. Шта се десило у тим просторима, кога воли Џојсов лирски субјект, куда он то шета, шта очекује? Је ли меланхолија увек адекватно плавом бојом предочива, празном собом и тишином? Могу ли музика и светлост исту да подстакну, исту да пониште?

Дела о којима пишем нису нарочито речита када је неопходан аналитички и дискурзиван приступ. Компаративни приступ истима могућ је, често и неопходан како би се, једно наспрам другог постављена, она потпуније доживела и дефинисала. Традиција холандског сликарства, које од својих почетака специфично третира ентеријер, присутна је и у Хамерсхоиевом делу. Линеарност, јасне дефиниције облика, математичка прецизност, посвећене су наглашавању апстракције којој додатно доприносе боје присутне на сликаревој палети. Читав његов опус чини се као варијација исте теме. Но, динамика понављања, ипак јединамика. Иако је, наизглед, она на сваки начин одсутна из Хамерсхоиевог дела, у том понављању она призива пажњу посматрача, жели да буде примећена.

Битно је уочити распоред предмета на Хамерсхоиевим сликама, с времена на време он је измењен. Предмети, као изузетно значајан и присутан мотив у стваралаштву данског уметника, имају сугестивну моћ. Ако и не поручују memento mori, поручујуmemento. У тим вазама, на тим клавирима и другим одложеним инструментима, положено је сећање, евоциран је прошли тренутак. Шта се збило пре одлагања истих? Где су они који су у тим собама свирали?

Упорност сећања камерну музику у предметима је сачувала, у светлости, у празнини. Али одсутност није ништа пише Хајдегер.  Управо тај цитат најадекватније може да објасни парадокс Хамерсхоиеве уметности. Одсутност пуна присутности.

Хамерсхоиево сликарсто потстакло ме је да прочитам прво дело Џејмса Џојса, збирку поезије Камерна музика, објављену 1907. године, и још увек непреведену на српски језик.  Музикалност у њој остварена је како на формалном плану, тако и по употреби мотива. Композиције Томаса Њумана рађене за филм White Oleander од првог тренутка асоцирале су ме својим звуком на светлост Хамерсхоиевих простора. Од тада, фрагментарне импресије сложене су у јединствену слику.

Vilhelm Hammershoi – Interior with Young Woman from Behind, 1904.

Vilhelm Hammershoi – Interior with Young Woman from Behind, 1904.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

 

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

 

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

At that hour when all things have repose,
O lonely watcher of the skies,
Do you hear the night wind and the sighs
Of harps playing unto Love to unclose
The pale gates of sunrise?

When all things repose do you alone
Awake to hear the sweet harps play
To Love before him on his way,
And the night wind answering in antiphon
Till night is overgone?

Play on, invisible harps, unto Love,
Whose way in heaven is aglow
At that hour when soft lights come and go,
Soft sweet music in the air above
And in the earth below.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

 

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

 

Because your voice was at my side
I gave him pain,
Because within my hand I held
Your hand again.

There is no word nor any sign
Can make amend–
He is a stranger to me now
Who was my friend.

***

Silently she’s combing,
Combing her long hair,
Silently and graciously
With many a pretty air.

The sun is in the willow leaves
And on the dappled grass,
And still she’s combing her long hair
Before the looking-glass.

I pray you, cease to comb out,
Comb out your long hair,
For I have heard of witchery
Under a pretty air,

That makes as one thing to the lover
Staying and going hence,
All fair, with many a pretty air
And many a negligence.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Lightly come or lightly go:
Though thy heart presage thee woe,
Vales and many a wasted sun,
Oread let thy laughter run
Till the irreverent mountain air
Ripple all thy flying hair.

Lightly, lightly– ever so:
Clouds that wrap the vales below
At the hour of evenstar
Lowliest attendants are;
Love and laughter song-confessed
When the heart is heaviest.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

Dear heart, why will you use me so?
Dear eyes that gently me upbraid,
Still are you beautiful– but O,
How is your beauty raimented!

Through the clear mirror of your eyes,
Through the soft sigh of kiss to kiss,
Desolate winds assail with cries
The shadowy garden where love is.

And soon shall love dissolved be
When over us the wild winds blow–
But you, dear love, too dear to me,
Alas! why will you use me so?

***

Love came to us in time gone by
When one at twilight shyly played
And one in fear was standing nigh–
For Love at first is all afraid.

We were grave lovers. Love is past
That had his sweet hours– many a one.
Welcome to us now at the last
The ways that we shall go upon.

***

Rain has fallen all the day.
O come among the laden trees:
The leaves lie thick upon the way
Of memories.

Staying a little by the way
Of memories shall we depart.
Come, my beloved, where I may
Speak to your heart.

***

All day I hear the noise of waters
Making moan,
Sad as the sea-bird is, when going
Forth alone,
He hears the winds cry to the waters’
Monotone.

The grey winds, the cold winds are blowing
Where I go.
I hear the noise of many waters
Far below.
All day, all night, I hear them flowing
To and fro.

***

Gentle lady, do not sing
Sad songs about the end of love;
Lay aside sadness and sing
How love that passes is enough.

Sing about the long deep sleep
Of lovers that are dead, and how
In the grave all love shall sleep:
Love is aweary now.

Vilhelm Hammershoi

Vilhelm Hammershoi

What  makes me choose a motif are…the lines, what I like to call the architectural content of the image.  And then there’s the light, of course.  Obviously, that’s very important, but I think it’s the lines that have the greatest significance for me.  Color is naturally not without importance.   I’m really not indifferent to how the motif’s colors look.  I work hard to make it look harmonious.  But when I choose a motif, I’m thinking first and foremost of the lines. (1907)

Vilhelm Hammershoi, Self-Portrait, 1890.

Vilhelm Hammershoi, Self-Portrait, 1890.

He succeeded in granting the most concrete and most commonplace things – a half empty parlor, a chair, a chest of drawers, a sofa, a beautiful book, a wall with a small forlorn picture, a while door, a short hallway, dust dancing in sunbeams – a quality not of this world, a reflection of sublime existence. His highly intense nervous life, his acutely sensitive emotional being, flourished only in this world of extreme simplicity and silence, tones were what he loved and sought – the tones of stillness. He heard…stillness, and that was where he really existed. – Julius Elias, 1916

Ida And Vilhelm Hammershoi, 1906.

Ida And Vilhelm Hammershoi, 1906.

Hammershoi has spoken in subdued tones, hesitatingly, searching for words. A quiet, nervous man, early greying, with a pair of handsome, soulful, brown, sad eyes. After having seen and spoken with this man for only two minutes one has the profaund realisation that his singular and remarkable art, this silent, shimmering, melancholy art, is not based upon theories or speculation, but has grown forth from a temperament’s deep and peculiar soil.

A journalist on Hammershoi, 1907.

photographofdiningroombredgade251913denkoneligbibliotek-copenhagen

James Joyce by Alex Ehrenzweig, 1915.

James Joyce by Alex Ehrenzweig, 1915.

I don’t like the book but wish it were published and be damned to it. However, it is a young man’s book. I felt like that. It is not a book of love-verses at all, I perceive. But some of them are pretty enough to be put to music. I hope someone will do so, someone that knows old English music such as I like. Besides they are not pretentious and have a certain grace. I will keep a copy myself and (so far as I can remember) at the top of each page I will put an address, or a street so that when I open the book I can revisit the places where I wrote the different songs.   (Feb. 1907, Joyce to Stanislaus)

***

I like to think of you reading my verses (though it took you five years to find them out). When I wrote them I was a strange lonely boy, walking about by myself at night and thinking that some day a girl would love me. But I never could speak to the girls I used to meet at houses. Their false manners checked me at once. Then you came to me. You were not in a sense the girl for whom I had dreamed and written the verses you find now so enchanting. She was perhaps (as I saw her in my imagination) a girl fashioned into a curious grave beauty by the culture of generations before her, the woman for whom I wrote poems like ‘Gentle lady’ or ‘Thou leanest to the shell of night’. But then I saw that the beauty of your soul outshone that of my verses. There was something in you higher than anything I had put into them. And for this reason the book of verses is for you. It holds the desire of my youth and you, darling, were the fulfilment of that desire.   (Joyce to Nora, 21. Aug 1909.)

James Joyce with Sylvia Beach at Shakespeare & Co, Paris 1920.

James Joyce with Sylvia Beach at Shakespeare & Co, Paris 1920.

Music For The Silent Room from A . A . A on 8tracks Radio.

 

za P.U.L.S.E:  Ана Арп

Ана Арп

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *