Ulogujte se / Kreirajte profil

Kapitalizam i Metafizika

Ili kako se objektivne vrednosti kapitalizma odnose prema životu i moralu.

Istorija metafizike započinje u antičkoj Grčkoj Platonom i Aristotelom, a pre toga, u svojim korenima i prvim zametcima, sa Talesom. Tales je, naime, obelodanio njegovo shvatanje da „Sve je voda“. Danas se metafizičke vrednosti „Sve je…“ odnose prema životu na mnogo drugi, manje nadahnut način tumačenja sveta, tj. odnose se opresivno. Metodom postavke i problema, pokušaću, u ovom eseju, predstaviti koncept kapitalizma kao metafizike i njegove ne-etičke implikacije na život, kao silu stranu životu. Da bih do toga došao, koristiću se Ničeovim pojmovima života (bića), Moći (dominantnog izražaja vrednosti), kao i pojma slobode u etičkim koncepcijama, ne bih li pokazao mogućnost prevrednovanja kapitalizma kao, na život opresivne sile.

Slika 11.

U 19. i 20. Veku, čovek je, Frojdom, egzistencijalizmom i, generalno, psihoanalizom, prevrednovao svoje pretpostavljanje. Čovek je sam postao, kao individualno biće i centar saznanja i tumačenja, problematično biće. Mnoge filozofije, pa i cela psihologija, od tada, fokusiraju svoja tumačenja na samog čoveka, koji je, u periodima pre toga, bio, opet, pretpostavljen, tj. bio „Društveno biće“, „Biće između životinja i Boga“, „Životinja koja poseduje Um i Jezik“… Svako ovo shvatanje čoveka je nestalo kada se, u suštini, produbilo shvatanje čovekove slobodne volje, njegovih vrednosti, istorijskog, hegelijanskog konteksta, podsvesti, njegove slobode i nužnosti. Čovek je, tako, okarakterisan kao spoj Erosa i Tanatosa, Svesnog i Nesvesnog, Konačnog i Beskonačnog, kao Volja za Moć, kao Tu-bitak. Čovek je, ukratko, počeo da shvata sebe i svoju problematičnost. Okrenuvši se sebi i poimajući sebe, uradio je to u individualnom smislu. Čovek je sve manje i manje, tokom vremena, shvatan kao biće opštosti, već više kao biće individualnosti. Rađanjem i rastom protestantizma, po rečima Vebera, rađa se, takoreći, individualizacija čoveka, kada se čovek, kao biće pod Bogom, osamostaljuje, i proglašava se sam svojim sveštenikom. Ovo je, na kraju, vodilo do rasta kapitalizma, ekonomskog sistema koji, isto tako, upojednačava čoveka i individualizuje ga, stavljajući ga na put prema svojoj sopstenoj sudbini i uspehu, upravo kroz taj ekonomski sistem..

2.

Shvaćen, na taj način, u svojoj individualnosti, vrednosti koje čovek, kao život, stvara, došle su do izražaja u individualnom smislu. Sistemi mišljenja, kao liberalizam, nacizam, protestantizam, katolicizam, kao i svaki drugi –izam, tumače se, ne kao objektivne vrednosti, već kao izražaji moći. Čovek, u svojoj individualnosti, onda bira svoje poklanjanje tim, već načetim vrednostima, odvajajući se od sfere individualnog života, nazad u sferu opštosti. Naime, -izmi postoje kao smernice čoveka i njegove životom-upravljajuće vrednosti, dok se njegova prava moralna vrednost ispoljava, ne na nivou društva, kulture ili metafizike, već i domenu njegove slobodne volje i njegovog situacionalnog delanja, stvaranja samoga sebe. Na taj način, svaki –izam, pokušava da determiniše upravljajuće vrednosti, bez onoga čime on upravlja, već se u dijalektičkom spletu pronalazi, između tih vrednosti, objektivna i ispravna vrednost. Svaka kultura ima svoje objektivne i prihvaćene vrednosti, zapadna, kako i blisko-istočna, tako i istočna. Svaka kultura, ima ipak, koliko god otvorena i svoje tabue. Za zapadnu, našu kulturu, to bi bilo ismevanje silovanja, ismevanje ili podsticanje negodovanja Holokausta, kako bi to naglasio Slavoj Žižek. Ovaj prekor i ovi tabui, dolaze od strane nekih objektivnih vrednosti nekog –izma, od strane individualnog, običajnosnog čoveka, gde je običaj postao prihvatanje običnih društvenih i socijalnih normi. Svaki –izam, stoga, predstavlja neki od izražaja običajnosti, više nego moralnog zakona koji stoji iznad života, a svaki –izam, je time sistem moći koji se individui, u svojoj vrednosti nameće kroz običajnosne zakone „ Ne ubij“, „Ne kradi“ itd..

3.

Odvojeni od života, jer je život u sferi delanja i individue, a ne u sferi objektiviteta, -izam sebe, tako, forsira na individuu, tj. predstavlja se kao opšteprihvaćen običaj, bez dozvole kršenja, tj. kazne usled kršenja, najviše podsećajući na Atinu u doba Sokrata. Svaki –izam, je, tako, kao takav, sistem moći. Još jedan sistem moći koji postoji tako, objektivno, je kapitalizam. Naime, shodno metafizici i opštoj ontologiji, kapitalizam isto odgovara na pitanje „Sve je…“, a odgovor je „Sve je Kapital“. Metafizika sebe postavlja kao prvu zaduženu za pronalaženje tih objektivnih i apsolutnih moći koji vladaju ljudskim svetom, a upravo jedan metafizički svet postoji, u najbližoj nama formi, u životu, ujedno i van života. Kapital postavlja sebe kao merodavan i objektivno vrednosan. Sve je kapital, od rada do proizvoda, od prirode do resursa, sve, pod belim nebom, jeste, na jedan ili drugi način, kapital.

Slika 2

.

4.

Život može stvarati ili se pokloniti. Stvarati vrednosti znači stvarati ih u punom smislu te reči. Ne „pretvarati“, već stvarati znači, iz sebe, božanski, stvoriti vrednosti. Objektivne vrednosti stoje naspram života, daju vrednost životu, kao što je to kapitalizam, kao Hrišćanstvo, kao Metafizika. Te vrednosti su vrednosti koje stvara život da bi im se život poklonio. Svaki –izam ostaje sistem moći koji, kada je jednom u duhu svesti, biva samo menjan, pretvaran, ne stvaran, već opstaje kao ambivalentna pozicija moći, dok prava vrednost dolazi u svrhu individualnog, delatnog i stvaralačkog života. To nikako ne znači da je samo nešto novo ono što je, sa punim pravom dobro i stvoreno, već je sa punim pravom novo i stvoreno ono što životu znači delatno, stvaralački, umetnički. Moć nad sobom je moć vrednosti života, Moć nad životom je moć vrednosti Metafizike i –izma. Kapitalizam, tako, uzima poziciju objektivne moći nad životom..

5.

Koja je, pitamo se, svrha kapitala, ako je on vrednost svega? Ni jedna druga nego sam kapital. Svaka metafizička koncepcija je svrha samom sebi i uzrok samom sebi, od Aristotelovog Nepokretnog Pokretača i Avgustinovog Boga, sa kojim kapitalizam ima odličnu paralelu. Naime, kapitalizam je svrha samom sebi, a njegovi je izražaj, pored nekretnina, rada i svega ostalog, u najglavnijoj crti – novac. Novac predstavlja materijalnu formu izraza kapitalizma. Koja je svrha posedovanja novca i time, kapitala, do samog posedovanja, tj. trošenja novca. On se, u ovom trenutku postavlja kao merodavan slobodi, tj. mogućnosti. Kroz novac se, naime, uspostavlja mogućnost, za posedovanje, za olakšanje, za komfor, za bivanje. Sve što biva, biva određivano tom jednom vrednošću. Upravo ovde se kapitalizam odvaja od etike. Postoje neke etičke koncepcije vredne podsmeha, koncepcija nagrađivanja bogatih koji dele svoj kapital i time „pomažu druge“, recimo. Etička koncepcija tu ne postoji. Etika je u osnovi, izraz morala, a moral izraz individualnog, slobodnog, ljudskog delanja. O slobodnom ljudskom delanju se ne može govoriti sa posrednikom. Novac je, u tom slučaju nagrade, posrednik, on mora biti pretpostavljen, njegovo posedovanje, a ne slobodna volja ili dužnosna potreba. Tek afirmisanjem kapitalizma, se tako, u suštini, ostvaruje ova etička koncepcija, pretpostavlja kapital da bi pretpostavila slobodu za moral. Etika i moral imaju pretpostavljenu slobodnu volju i čoveka kao biće koje iz sebe stvara svoje vrednosti i svoju moralnost, čineći ovu pro-kapitalističku koncepciju, ne-etičkom. Takav se ispostavlja ceo kapitalizam..

6.

O kapitalizmu se može govoriti najsrodnije, iz načina na koji se on predstavlja, kao što Avgustin govori o Bogu. On jeste svrha samom sebi, on jeste vrednost svega kao vrhunsko Dobro, on jeste merodavan pravednosti i moralu i objektivan, ali je isto tako sklon kazni i osudi onih koji ga ne prate, a darovatelj blaženstva onima koji ga prate. Ne bi li bilo lepo da na vratima nekim stoji „Ovde leži kuća Boga, kapitalizma“, a ispod nje, kao ispod Avgustinske crkve, što bi trebalo biti:

U dom moj uđi,

Istinu ti vidi,

Ako osetiš se tuđim,

Okreni se pa idi.

Vrati se kad želiš,

Ako uhvati te strah,

Od vremena kad strepiš,

Jer znaš da bićeš prah,

Onda ćeš me čuti,

Znaću tvoje muke,

„Pusti me u grudi,

Otvori za me ruke.

Nije li kapital i zadovoljstvo koje on donosi pravi otklon bola života?.

7.

Pitamo li se sada, da li se kapitalizam može prevrednovati kao pozicija moći, moći koja ugrožava život? Može, jer moć nikada nije apsolutna, jer bi, time bila nužna. Sve što ima istoriju i istorijski način razvitka, nema suštinu, a time, ni apsolut, kako kapitalizam, tako ni istina, kako bi to rekao Niče, naš voljeni filozof. Čim je kapitalizam zamisliv, zamisliva je i njegova suprotnost, tako da nikako ne bi stojala Fukujamina teza o tome da je nemoguće zamisliti kraj kapitalizma.

Slika 3.

8.

Ono što je apsolutno nije zamislivo. Sam pojam apsoluta nije zamisliv, budući da, sve što znamo, realno, zasniva se na razlici. Stavovi koji upućuju na apsolut u bilo kakvom smislu, mogu biti samo hipotetički, ako se, pod hipotetičkim (tj. modalitetom realnosti) odbace razlike. Čim nešto postoji, znači da postoji i njegova suprotnost ili razlika. Ostaje samo to da, apsolut, iako možda nužan, nije moguć zaspoznati, jer nije vremenski, nema svoju suprotnost, ne postaje, dok je cela ontologija zasnovana upravo vremenito, po razlici. Da li se za nešto, što je sve, može reći da nije nešto?…Jer ako je ono nešto, ujedno je i svoja suprotnost, svoja razlika, ako je zid beo, ujedno nije crn, ako je Bog dobar, ujedno nije zao, a ako je nešto sve, ujedno je i – ništa… Ovu vrstu dokaza je poznavao Lao Ce, toliko dobro da je celo njegovo tumačenje prirode i života, centrirano u ovoj premisi. Pojam Tao (Dao) je pojam apsoluta o kome se ništa ne zna, niti se o njemu govori, već samo unutar njega. Kapitalizam, kao zamisliv, jeste, kao i sve ostalo zamislivo i ne-apsolutno, moguć za prevrednovanje. On je, naime, samo odveć jako jako moćan, ali ne i svemoćan. Nije li to i zaslužio, da bude prevrednovan, taj protivnik života i slobode, taj protivnik morala i prijatelj besčašća? Nije li zaslužio da ga pobedi njegova protivna moć, moć ljudske dobre volje, nežnosti, emocije i strasti?

Za P.U.L.S.E Dimitrije Ostojić

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *