Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kazuo Ohno

Kazuo_Ohno3

‘Nešto najbolje što bi neko hteo da kaže o meni je : plačem dok gledam vaše predstave. Nije ni važno da li razume šta ja radim, možda je čak to i bolje, važno je samo da odreaguje na moju igru’.

Ples Kazuo Ohna na sceni najjednostavnije je opisati kao ‘nebrojano.’ Bezbrojni duhovi iz njegovog prošlog i sadašnjeg života okružuju ga i prate i bacaju čini na njegovu igru koja na jedan čaroban, emocionalno snažan način izlazi iz njegovog kompleksnog i punog iskustva tela. U 104 godini života, Kazuo Ohno je najverovatnije najstariji živi solista-igrač na svetu. Počeo je sa igrom i koreografijom kada je imao 43 godine. Trajalo je kao u ‘Traganju za izgubljenim vremenom’ sve dok nije dobio inspiraciju i životno iskustvo i popunio svojih hiljadu zašto i kako.

Kazuo Ohno je sada nepokretan, na ivici smrti i ponekad ‘zaigra’ sporim, jedva primetnim, pokretima prstiju.

KAZUO 1

1960-tih, u Japanu, speciifčna koreografija pod nazivom Butoh, je rodjena. Osnivači su Kazuo Ohno i Tatsumi Hijikata. Ovaj avangardni način ekstremno estetskih pokreta uz stihove, muziku, svetlo i živopisne kostime nastao je posle Drugog svetskog rata, kao posleratni, pun besa  protest na očaj, žalost i tugu i kao revolt na savremene zapadne forme. Ohno u 1940-tim počinje sa studiranjem kod Mary Wigman – nemačka koreografkinja sa izražajnom ekspresionističkom tehnikom u modernom plesu- sa vidnim uticajem Hemingwaya, Geneta i Beardsleya, da bi 1960-tih, sa Tatsumi Hijikatom, jasno definisao koreografiju Butoha.

kazuo_ohno

Rani ‘Ohno Butoh’ je bio inspirisan od Beatlesa do francuskih radikalno-intelektualnih tekstova i više podseća na tzv ‘happening’ nego na tradicionalno japansko pozorište..

Kazuo

Butoh je erotična, šokantna, provokativna, groteskna, kosmička, nihilistička, misteriozno nedokučiva, žestoka, ekstremno apsurdno avangardna imaginacija koja često ostavlja publiku posle predstave potpuno promenjenu i emocionalno praznu.

Kasuo Ohno

Butoh je sve ovo napisano i sve to nije. Butoh je spiritualno iskustvo sa univerzumom. Butoh je Kazuo Ohno. ‘Ne gledajte očima’, kaze Ohno…‘Slušajte muziku dušom i srcem’…’Ja nisam bio ni muškarac a ni žena pre nego sam rodjen’…’…možda je pozornica ustvari ženska utroba’

U predstavi iz 1981, ‘ In My Mother’, koja se sastoji iz pet činova: ‘A Dream of the Fetus’, ‘Mother’s Dream’, ‘Rhe wall’, ‘I Shall not Correct It’ i na kraju finale, Ohno je prikazao svoja sećanja i odnos sa svojom majkom još dok je bio u njenoj utrobi pa sve do njene smrti.On se transformisao u majku, u fetus, u dete, coveka koji pati…i to sve uz zvuke shamisena, instrument sličan gitari sa tri žice i zvukom koji podseća na bendzo.

1980. Ohno je imao senzacionalni debi na pozorišnom festivalu u Nancyju, Francuska. Otada, ‘Ohno Butoh’ postaje ‘darling’ svih avangardnih pozorišta širom sveta, sa uticajem i na književnost i muziku i vizuelnu umetnost.

1981 se prvi put prikazao američkoj publici sa ‘Admiring La Argentina’.Inspiraciju je dobio 1928. kada je gledao u Tokiju ‘La Argentinu’, špansku flamingo igračicu sa kastanjetama, inače trenirana kao klasična balerina. ‘Admiring La Argentina’, kao što i naslov kaže, je ustvari homage La Argentini, njenom plesu i uticaju na Ohna. Uz muziku J.S. Bacha i Puccinijevih arija i tanga, Kazuo Ohno je američkoj publici pokazao da je on istinsko ‘dete teatra.’

1993 dobio je Kanagawa Prize, 1998 Japanese Culture Design Prize, 1999 The Yokohama Culture Prize, 1999 u Italiji Michaelangelo Antonioni Arts Prize, 2001 Oribe Prize i 2002 specijalnu nagradu od Asahi Performing Arts.

Kazuo-Ohno

Malo ima pokreta u njegovim predstavama, uglavnom su to usporeni pokreti rukama. Magnetizam i lepota dolaze iz njegove koncentracije koja je tako intenzivna i od kostima koji oblikuju i potenciraju njegovo vitko, mršavo čak, telo. Svako njegovo pojavljivanje, poza, pokret je kao zamrznuta scena iz kabuki predstave. Lice mu je prekriveno sablasno belom bojom i puderom, ponekad sa divnom tradicionalnom perikom na glavi, u živopisnom tradicionalnom kimonu, ili je samo u dugačkom sakou i dugačkoj suknji, dok u ruci drži jarko crveni mali stočić za čaj.

KAZUO

I sve postaje odjednom nestvarno i zastrašujuće divno u isto vreme u toj makabre predstavi, a slike se samo smenjuju u sporim pokretima i počinje nestvarna igra izmedju života i smrti.

kazuo_ohno_08

Neki ga smatraju ‘drag queenom’, neki ocem ‘voguinga’. Medjutim, on nije ni jedno ni drugo. Njegove predstave i igra su jednosmerna konverzacija. Iskustvo. Promena. Duboki doživljaj.

kazuo_023-850x630

Ko bi od svih muzičara umetnika mogao bolje da napravi mali omaž Kazuu od Antony Hegertyja iz ‘Antony & the Johnson’?

‘The Crying Light’ je treći album ‘Antony & the Johnson’, tribute velikom umetniku Kazuo Ohnu. Omot je sličan prethodnom albumu, ‘I Am a Bird Now’/crno-beli sa Candy Darling koja leži na samrti na bolničkom krevetu/na omotu ‘The Crying Light’  na slici je Kazuo Ohno /fotografija Naoya Ikegamija iz 1977/ i ponovo prisutan osećaj smti koji prepoznajemo na istrošenom i avetinjskom licu Ohna. Cvet u kosi kod Ohna je isti iz buketa koji je pored Candy Darling kreveta. Ohno je Antonyjev heroj još iz njegovih tinejdzerskih dana kada je studirao u Francuskoj i video njegov poster. Ohno je, kako kaze Antony, njegov idol za ‘kako ostariti kao umetnik’.

kazuo album I_Am_a_Bird_Now

kazuo omot albuma

‘The Crying Light’ je posvećen velikom izvodjaču Kazuo Ohnu. ‘Gledao sam ga kako u svojim predstavama formira na bini krug svetlosti, kako ulazi u taj krug i otkriva svoje snove i sanjarenja iz svog srca. Izgledalo je kao da pleše u očima nečeg misterioznog i kreativnog, svaki njegov gest, pokret je otelotvorenje deteta i božanstvene, iskonske ženstvenosti. On je neka vrsta mog umetničkog roditelja’, kaže Antony. Očigledna je Antonyjeva fascinacija Ohnovim suptilnim prelazima iz zivota u smrt, njihovim podudaranjima , izlaska iz ‘ovog sveta’ u ‘onaj drugi’. To se vidi u pesmama : ‘Later’, ‘Aeon’, pogotovu u \’One Dove\’ oda o ptici ‘sa onog sveta’ koja mu donosi mir.

Antony ponavlja reči: utroba, grob, svetlo, vraćajući se na primarne metafore voda kao život, pepeo kao smrt, zemlja kao mesto gde se radja i umire, vrlo slične, ustvari iste ekspresije iz  Ohnovih predstava.

Naravno, sve je to pojačano Antonyjevim specifičnim glasom koji podrhtava kao struna, ponekad jeca, ponekad nas odvodi, bez pitanja, u nepoznate krajeve, ponekad se gubimo zajedno sa njim pa nas ponovo vraća, ponekad koketno traži, pa nam daje… Interesantna je meditativna pesma \’Dust and Water\’sa tonovima kao kod uspavanke a na vrlo cudnom engleskom. Što reče jedan muzički kritičar :’Ako je ‘The Crying Light’ put ka raju, mogu samo da zamislim kakav će biti sledeći album ako smo već sa ovim tamo’.

Hm..krenula sam sa Kazuom i nikako da se oslobodim Antonyja, znači, dobro je. Mislim da je red da se napravi mala retrospektiva i o Klaus Nomiju.

Jos jednom, čudesno-nestvarni, Kazuo Ohno

757px-Kazuo_Ohno

za P.U.L.S.E:  Snežana Moračić

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *