Ulogujte se / Kreirajte profil

Кецеља-пројекат и дјеца палих родитеља

Родитеље браћо моја, родитеље а не мантиле и кецеље!

Примјера који показују да управљање визуелним идентитетом представља важан дио политичко-идеолошке контроле идентитета не мањка. Од Петра Великог (1698) који је издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браде и носе европску одјећу како би Руси што више личили на европљане па до комунистичког европеизирања визуелног идентитета православних (увођење обавезних радних одјела (мантила) и ђачких кецеља те забрана ношења брада) представљају најпознатије примјере секуларног управљања визуелним идентитетом у функцији произвођења радикалног дисконтинуитета са традицијом.

Овај други примјер нам је значајнији с обзиром да захтјеви за његовом ревитализацијом још увијек не јењавају иако се сада ради о потпуно другачијем политичко-идеолошком контексту: наиме о неолибералном капитализму. Отуда постаје занимљиво запитати како се и зашто данас у условима перменентног либерализма поставља питање естетске егалитаризације – дакле естетичке праксе која је бар номинално супротна самим принципима политичко-идеолошког поретка унутар кога се испоставља (права, слобода итд).

Наиме идентитет је одувјек представљао најважнији социјални ресурс па је отуда кључни циљ сваког политичко-идеолошког пројекта представљало овладавање механизмима производње идентитета (социјализацијом и интернализацијом) како би се на тај начин онемогућило конституисање потенцијално субверзивних идентитета.

На тај начин је у неолиберализму сам идентитет као такав редукован на визуелни идентитет (робу) и тиме инкорпориран у логику капитала (тржиште). Отуда је и идентитет постао флуидан тј. одсуство суштинског идентитета је постало основни услов идентификације.

Није непознато а још мање спорно да постмодерни родитељаи подржавају кецеља-пројекат. Њихово квази-логичко аргументовање се креће на нивоу порицања властите одговорности. Наиме основни аргументи за обнављање пројекта естетичке егалитаризације (увођења мантила и кецеља) представљају статусни симболи (скупи мобилни телефони, скупа и маркирана одјећа итд) који су наводно узрок вршњачког насија и осталих негативних психо-социјалних појава. Међутим, ко је тој дјеци уопште и купио поменуте статусне симболе? Отуда постаје видљиво да је основни мотив кецеља-пројекта заправо родитељска неодговорност повезана са неспособношћу вјероватно неваспитаних родитеља да васпитавају властиту дјецу због чега одсуство адекватне родитељске бриге бива компензовано присуством (за ђачки узраст неприличних) материјално-техничких средстава. Стога управо неспособност родитеља да на битан начин учествују у изградњи идентитета властитог дјетета представља кључ кецеља-пројекта. Због самоеротизма тј. превелике љубави према себи, постмодерни родитељски киклопи нашег времена постају метафора властитог одсуства. Наиме у васпитању властите дјеце родитељи присуствују властитим одсуством које опет лицемјерно оправдају потребом да зараде новац како би дјетету обезбједили биолошку егзистенцију. Отуда се стиче утисак да је у интересу дјетета да његови  родитељи одсуствују из његовог васпитања јер је њихово присуство, у склопу претходне аргументације, штетно за биолошку егзистенцију самог дјетета.

На тај начин своје одсуство (одсуство адекватне родитељске бриге) савремени родитељи претварају у присуство управо оних материјално-техничких средстава (мобилни телефони, маркирана одјећа) против којих се сами буне настојећи да их замјене другим материјално-техничким средствима (мантилима и кецељама).

Стога најмање двије ствари постају јасне. Прво савремени родитељи се заправо буне против самих себе. Друго кецеље и мантили не могу ријешити проблем јер није замјена материјално-техничких средстава (мобилних телефона и маркиране одјеће кецељама и мантилима) оно што дјеци треба.

Постмодерни аватар-родитељи подржавајући кецеља-пројекат заправо признају да су оманули као родитељи те да неко други треба да исправља њихове грешке и то некакав магијски начин. Да ли ће одјевањем дјеце у кецеље бити рјешени сви проблеми палих родитеља?

За ПУЛСЕ Немања Ђукић

TwitterGoogle+

2 komentara na tekst Кецеља-пројекат и дјеца палих родитеља

  1. Душко Јевтовић

    13/04/2017 at 11:53

    Увођењем ђачких униформи неће бити решени сви проблеми ученика, школа и родитеља, али чинимо први корак да повратимо углед школству, који је пољуљан систематским нарушавањем дисциплине и “ослобађањем” деце чак и обавезе да изгледају пристојно.
    Осећање припадности школи као заједници је важно за уобличавање идентитета ученика, њиховог самопоштовања и поштовања наставника и није било озбиљног разлога да се ношење ђачких блуза и кецеља укине осим намере да се школски систем уруши.
    Обнова и препород почињу малим корацима. Овај је један од првих.

  2. Branka Pačariz

    19/04/2017 at 21:38

    Slazem se da smo kao roditelji pali,ali ne samo kao roditelji nego kao zajednica ili narod kako god ,uz sve ostalo sto nam se desilo kao roditelji smo poklekli pred duhom vremena,pa uz pad moralnih i svih drugih vrijednosti poceli smo pratiti trendove potrosackog drustva ,koje diktira sta ce se kupovati i nositi, od novih telefona ,markirane odjece ,neprimjernog oblacenja itd.
    Ja sam roditelj i poslednja generacija koja je nosila kecelje u skoli ,generacije koja je ustajala kad profesor udje u ucionicu ,oblacila se pristojno bar u skoli ,ukazivala postovanje ,bar velika vecina,prema skoli kao ustanovi i profesorima kao autoritetima i starijima.,
    tako da ne bih uvodjenje skolskih kecelja dizala na neku metafizicku razinu ,nego se slazem sa komentarom gospodina Jevtovica.
    Mali korak ali je napravljen u dobrom smijeru i vjerujem da ce donijeti dobre plodove.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *