Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Kina – obred klanjanja Nebu i Zemlji

Ispred mladoženjine kuće palankin su dočekivali sa vatrometom, neizbežnim u takvim slučajevima. Kada bi palankin unosili u dvorište, mladoženja bi ka njemu odapinjao tri strele, kao da gađa moguće zle duhove. Zatim bi se palankin pronosio nad vatrom; oko njega su bacali pasulj i orahe, koje su hvatali najmlađi: smatralo se da to doprinosi rađanju muškog potomstva u novoj porodici. Na jugu bi mladoženja triput udarao lepezom o palankin neveste, objavljujući time i svoju vlast nad budućom ženom.

U mnogim krajevima zemlja se oko palankina škropila krvlju petla, da bi se odvratile štetne sile. Tu u dvorištu bi se postavljao stočić na koji su se iznosila žrtvena jela za bogove.

Palankin se na zemlju postavljao tako da mu vratašca budu okrenuta na „srećnu“ stranu; nevesta bi silazila iz palankina i prinosili bi joj dva kuvana jaja crvene i plave boje, komadić šećera, slatke lepinjice, češalj, ogledalo i krčag u kome se nalazio nakit – poklon mladoženje za mladu. Nevesta je išla ka kući po asurama ili crvenom tepihu, a u Guangdungu bi je obično, poput deteta, na leđima nosila žena koja je bila pratilja. Ispred vrata kuće mlada je prelazila preko sedla (reč „sedlo“ u kineskom jeziku zvuči isto kao reči „mir“, „spokoj“).

Mladu je na vratima dočekivao mladoženja, koji je u rukama držao dva parčeta crvenog materijala na kome se nalazio kalendar u vidu svitka. Mladi su potom odlazili u porodični oltar i redom klanjali do zemlje četiri puta: duhovima Neba i Zemlje, Suncu i Mesecu, „gospodaru i stihijama vode i zemlje“ i, najzad, mladoženjinim precima, pri čemu su njegovi rođaci gurkali nevestu otpozadi svaki put kad se ona spuštala na kolena, kao da je teraju na pokornost. Taj najvažniji svadbeni obred, koji simbolizuje prijem mlade žene u muževljevu porodicu, održao se u kineskim selima do danas. Za kraj, mladoženja i mlada su se klanjali jedan drugom.

Obred klanjanja Nebu i Zemlji i mladoženjinim precima smatrao se zvaničnim obaveštenjem o sklapanju braka. Sada su mladi postajali muž i žena. Po završetku obreda mladoženja je vodio nevestu u sobu, namenjenu za novu porodicu. Pošto bi prešao prag, on bi odapinjao strele u sve ćoškove, nakon čega su mladenci sedali na porodičnu postelju i neko vreme ćutke sedeli, ne obraćajući pažnju na šale prisutnih. Često su se trudili da sednu tako da kraj odeće jednog padne preko odeće drugog, što se shvatalo kao najava toga ko će biti glavni u porodici. A na severu bi obično mladoženja sedao prvi.

Dok je mlada sedela s mladim mužem s nje su skidali veo kojim je pokrivala lice. Mladima su zatim prinosili dve čaše s čajem ili vinom, povezane crvenom trakom. Vino iz čaša se mešalo u posebnoj posudi i ponovo nalivalo, a onda bi ga mladi ispijali. Na severu bi pred mladence iznosili zdelicu okrenutu naopačke, na koju se stavljala posuda s testeninom – tzv. testenine dece i unuka. Obavljali su se i drugi obredi. Recimo, mladi su razmenjivali cipele, što je izražavalo želju da „ostare zajedno“.

Sada je počinjala praznična gozba i veselje, koji su trajali još dva dana. „Tokom tri dana svadbe nema ni velikih, ni malih“, glasila je narodna izreka. Drugim rečima, u prazničnom veselju svi učesnici su bili ravnopravni. Za svadbenu gozbu svaki gost je donosio poklon – obično koverat s novcem (suma je trebalo da bude deljiva sa četrdeset). Poklon su očekivali čak i oni koji nisu bili zvanični učesnici u gozbi. Stari običaj je nalagao da se posle svadbene gozbe organizuje šaljiva inspekcija mlade žene i njenog muža, što se zvalo „upad u bračne odaje“. U nekom trenutku svaki učesnik svadbe imao je pravo da slobodno ulazi u sobu mladenaca, da drsko diskutuje o izgledu neveste i da čak govori nepristojnosti, a njoj je bilo zabranjeno da na bilo koji način protestuje. U mnogim krajevima gosti su redom pevali strofe nepristojnog sadržaja. U provinciji Hunan je taj šaljivi obred imao svog „animatora“ koji se zvao „domaći činovnik“. Taj čovek je nosio odeću ukrašenu lišćem i kapu sa travkama, a lice je mazao crnim tušem. Uopšte uzev, gosti su slobodno mogli ostati u sobi mladenaca koliko im volja, tako da je mladi muž morao na kraju da se „otkupi“. Prvih dana braka mladencima njihovi prijatelji često nisu davali da spavaju i budili su ih noću. Smatralo se da ako „upad u bračne odaje“ ne izvedu rođaci i bližnji mladenaca, onda će im ga prirediti pravi demoni. Pred odlazak mladih na počinak nudili su im četiri zdele neobično dugih rezanaca, koje su zvali „rezancima dugog života“. Postelja mladenaca se zastirala maramom ili ubrusom, da bi mlada žena mogla svekrvi predočiti dokaz svoje nevinosti.

U većini oblasti Kine, trećeg dana posle svadbe (ponekad kasnije), mladenci su odlazili – obavezno u odvojenim palankinima – ženinoj porodici u goste. Ženini rođaci su mužu priređivali razne probe. Na primer, u Henanu su ga terali da pojede testeninu začinjenu najljućom paprikom, što je, prema lokalnom verovanju, pomagalo njegovoj karijeri i rođenju dece u novoj porodici. U Hunanu su ženini rođaci mazali obraze svatova i mladog muža crnom bojom, što se zvalo „ostaviti žig na svatovima“ i „napakostiti mladoženji“. Trebalo je da se mladenci vrate kući do zalaska sunca, pošto je mladi običaj zabranjivao da noći van kuće mesec dana posle svadbe. Pošto prođe taj mesec porodica neveste je ponovo slala novopečenom bračnom paru poklone, a mlada žena je posećivala roditeljsku kuću i često ostajala tamo nekoliko dana.

Opisani svadbeni običaji održali su se na kineskom selu sve do sredine XX veka. U gradovima je, međutim, već prihvaćena moda evropskog odevanja za venčanje, premda dugo samo za zvaničnu ceremoniju registrovanja braka. Dvadesetih godina u Kini je počela kampanja protiv tradicionalnih skupih venčanja, koja su ponovo ušla u modu u NRK.

Prihvaćen je i običaj razmene burmi, kao i ukrašavanje svadbene povorke automobila ružičastim trakama i lutkama, po uzoru na Zapad.

Božanske zaštitnice rađanja

U staroj Kini glavni zadatak žene bio je da rodi potomstvo, i to baš muško. Neplodna žena rizikovala je da svoje dane završi sama i odbačena od svih. Potreba da se ispuni ta porodična dužnost izrodila je mnoštvo obreda sujeverja. Žene su se obično molile da im decu podare božanske zaštitnice rađanja, boginje zvane nijangnijang – „majčica“ – i bodisatva Guanjin. U južnim provincijama žene su često molile šamanke da se uznesu na nebo, bace pogled na drvo njihovog života koje tamo raste, i utvrde da li na njemu ima cveća i koje je boje: crveno cveće najavljivalo je rođenje devojčice, a belo – dečaka.

Mnoge žene su držale u kući cveće u vazi, smatrajući ga zemaljskim duplikatom nebeskog cveća. U severnoj Kini molile su da im pošalje decu „gospodarica planine Taišan“ ili „svete lisice“. Ako bi ženine molbe bile uslišene, ona je vezivala crveni čvor na vratu glinene statutete deteta, koja stoji u hramu nijangnijang. Postojao je običaj da se krišom uzima jedna od dečjih cipelica koje stoje pred oltarom „majčice“. Ako bi onoj koja je molila uspevalo da rodi, vraćala bi boginji dve ili tri takve cipelice. Običaj da se kradu cipelice u hramu boginje rađanja objašnjavao se time što je reč cipelica zvučala kao reč krv – simbol života i rađanja. Smatralo se, takođe, da rođenju dece pomaže sveža zelen, ubrana na Praznik fenjera ili na isti način ubrana lubenica na praznik Sredine jeseni.

Žena je tokom trudnoće relativno rano prekidala intimne odnose. Naravno, morala je da poštuje mnoštvo zabrana: da ne posećuje mesta zabave i čak da ne ide u goste, da se ne penje na stepenice, da ne ide bez suncobrana, da ne jede piletinu itd. Posebne mere predostrožnosti je trebalo preduzeti da se ne nanese šteta duši još nerođenog deteta. Buduća majka nije smela da šije, da sprema ili popravlja po kući, a da nije rešila pitanje gde se nalazi „duša u stomaku“. Najpopularniji talismani, koji su obezbeđivali lak porođaj, bili su oštar nož ili magični mač, napravljeni od starinskih novčića. U Fuđienu su žene, neposredno pred porođaj, nastojale da umilostive demone, prinoseći im na žrtvu osam do devet jela, snopove trave i papirne figurice kraba. Istvoremeno, žene su u kući pravile oltare boginja koje pomažu pri porođaju. Pošto se smatralo da je porodilja naročito podložna rovarenjima nečiste sile, pri porođaju su se preduzimale vanredne mere zaštite od zlih duhova: dve sobe, gde se nalazila porodilja, držale su se zatvorene; u prostoriji se palila sveća i kačile papirne figurice ukrotitelja nečiste sile. Kraj postelje porodilje spuštao se suncobran, ogledalo i druge stvari koje su štitile od uroka.

U severnim provincijama žena se obično porađala na slami, u južnoj Kini – na posebnom krevetu. Svi članovi porodice porodilje izlazili su u dvorište, a muž nije smeo da priča dok traje porođaj. Posteljica se stavljala u posudu koja se umotavala crvenom krpicom i zakopavala dublje u zemlju ili bacala u reku. Da bi se oterala nečista sila, udaralo se u gongove, u posuđe i čak spuštale pored porodilje budističke sutre i konfucijanski kanoni. Bio je raširen i običaj da se pali baklja, a porodilja prenosi preko nje u okviru obreda očišćenja.

U trenutku rađanja deteta gatali su da vide kakva će mu biti sudbina. Ako bi u tom času padala kiša smatralo se da će novorođenčetu biti teško u životu, ako bi padao sneg – biće bogat; krik gavrana nije bio dobar znak itd. O rođenju deteta odmah bi se izveštavali rodite lji porodilje. Na severu su im tim povodom slali mante i rezance; na jugu se povodom rođenja sina slao petao, a ako bi se rodila devojčica – kokoška. U Henanu je znak za rođenje ćerke bio cvet. U primorskim provincijama bio je običaj da se šalje čorba od pet „srećnih“ sastojaka, u koje su ulazili rezanci, kokošje jaje, breskve, šećer i sušena riba. U severnoj Kini bi za rođenje sina na kapiji kuće kačili crveni ubrus i luk sa tri strele od breskvinog drveta.

Mesec dana posle rođenja, soba u kojoj se nalazila porodilja s novorođenčetom smatrala se nečistom, njena vrata su uvek bila zatvorena, a prozore su lepili papirom. Ostalim članovima porodice bilo je zabranjeno da dotiču postelju porodilje. Ljudima sa strane obično nije bilo dozvoljeno da gledaju bebu, iz straha da je ne ureknu.

Kako se rođenje čoveka u Kini tradicionalno shvatalo kao reinkarnacija duše, obredi iz prvih godina života deteta u izvesnoj meri predstavljaju paralelu s pogrebnim. U primorskim provincijama novorođenče su prvo stavljali na pseću prostirku, sa željom da bude „zdrav kao pas“. Često su ga umotavali u pelene, sašivene od starih očevih pantalona, pošto je u kineskom jeziku reč „pantalone“ homonim reči „jadi“ i taj obred je, prema verovanju, detetu ulivao strpljenje i istrajnost. S istim ciljem, da se vaspita sposobnost trpljenja „životnih nedaća“, detetu su pred prvo dojenje sipali u usta odvar gorčaca, uz reči: „Danas jedeš gorki odvar, a onda ćeš svaki dan jesti šećer.“ Usta bebe vlažili su buljonom od mesa, slatkom vodom, odvarom od pirinča i ribljom čorbom, želeći mu zdravlje, bogatstvo, dugovečnost i druga blaga.

Treći dan posle porođaja izvodio se obred kupanja deteta. Ujutro bi otac tim povodom prinosio žrtve bogovima i precima. Kada bi proključala voda namenjena za bebu, u nju su dodavali luk i đumbir. Široka upotreba luka u obredima vezanim za porođaj objašnjava se time što je „luk“ u kineskom jeziku homonim reči „um“. Đumbir je simbolizovao zdravlje. Posle kupanja je babica, koja je pomagala pri porođaju, triput prislanjala luk uz bebinu glavu uz reči: „Prvi put – budi oštrouman, drugi put – budi mudar, treći put – budi lukav.“ Potom bi usnama, rukama i nogama bebe prinosila katanac ili zasun da bi novorođenče „bilo tiho“. Najzad, stavljala bi na grudi bebe vagu, želeći da ona ima „veliku težinu“ u tom životu. Uz obraze novorođenčeta bi se „za sreću“ prislanjala kuvana jaja. U južnim provincijama tog dana oko zglavka bebe vezivali su crven konac, za koji su često kačili starinski novac ili srebrne stvarčice. Pored koleveke su kačili očeve pantalone, koje su, kako se smatralo, upijale štetna strujanja. Na severu se na dan kupanja novorođenčeta u kući često palilo sedam fenjera, koji su goreli sedam dana. Dete su obično kupali u prisustvu gostiju koji su donosili poklone.

Obred punog meseca

Obred kupanja deteta je svojevrsna paralela obredu oproštaja s pokojnikom, koji se obično priređivao trećeg dana posle smrti. Nije slučajno katanac, koji se u tom obredu koristio, zaključavan da bi se novorođeni „zatvorio“ u ovom svetu.

Posle nedelju-dve od porođaja, porodilja i njeni roditelji su opet razmenjivali poklone. Obično su se mladoj majci slale testenine i rezanci, u južnoj Kini – kokošja jaja, svinjetina, pirinčani kolači i vino s dodatkom đumbira. Pošto prođe mesec dana od porođaja obavljao se obred „punog meseca“. Od jutra su detetu brijali glavu, praveći mu posebnu dečju frizuru – pramenove kose na slepoočnicama i potiljku. Kosa deteta se čuvala kao talisman. Tada se bebi davalo ime, koje je, po pravilu, birao najstariji član porodice. Da bi se dete zaštitilo od nečiste sile, iznad njega su držali suncobran, oko vrata kačili kost psa, a naokolo pravili buku. Rođaci i prijatelji poklanjali su roditeljima deteta novac u crvenoj koverti, dečju odeću, namirnice. Na severu su vrlo često donosili mante ukrašene udvojenim hijerogrlifom „radost“, na jugu – svinjetinu, ribu, voće, obojena jaja. Novorođenče je uživalo poštovanje sto dana po dolasku na svet.

Ponovo su se rođaci i prijatelji porodice okupljali da bi obeležili prvi rođendan deteta. Po starinskom običaju, tog dana su gatali o tome šta će ono postati kada poraste. Dete bi postavili pred oltar predaka u velikoj bambusovoj korpi i pred njim slagali razne predmete: opremu za pisanje, knjige, računaljku, parče zemlje, zlatne i srebrne stvari, ogledalce, voće i sl. Pred devojčicu su stavljali rukotvorine i predmete za domaćinstvo. Sudeći po tome šta bi dete uzelo u ruke, prisutni su pokušavali da pogode šta će ono biti.

Kada bi dete prohodalo otac bi prošao nožem po vazduhu između njegovih nogu, kao da preseca nevidljivi konopac. Prema verovanju, on je presecao konopac koji se vezao posle smrti onog ko je bio dete pre poslednjeg rođenja. Smatralo se da to čuva dete od mnogih padova.

U staroj Kini nije bio običaj da se slave rođendani dece, niti čak da se daju pokloni deci na dan rođenja.

U pogrebnim obredima Kineza razlikujemo dva, čak sasvim suprotna odnosa prema smrti. S jedne strane, u njima se izražava strah od mrtvih i nastojanje da se oni isključe iz sveta ljudi. S druge – želja da se sačuva veza sa pokojnikom, da se obezbedi njegovo pokroviteljstvo i zaštita od tih istih sila smrti, koje on predstavlja. Obe te tendencije razrešavale su se u motivu „upokojenja“ preminulih, koji pretpostavlja da se mrtvi nalaze van ovog života, a da su ipak sa njim u dodiru. U konfucijanstvu je ta dvosmislenost pogrebnih obreda racionalizovana u pojmu „sinovljevog poštovanja“, koje je nalagalo odnos strahopoštovanja prema umrlima, ali tako da se ne dozvoli mešanje sveta mrtvih sa svetom živih. U budizmu i daoizmu ista ideja uzajamne veze živih i mrtvih dobila je drukčije tumačenje: obe religije su preuzele na sebe brigu da se mrtvi oslobode od grehova koje su počinili za života, a živi – od pogubnih uticaja smrti. U narodnim verovanjima se sačuvalo mnoštvo arhaičnih predstava o smrti i mrtvacima.

Ako bi u kući umirao čovek, prvo bi ga prenosili u glavnu sobu i smeštali u specijalni krevet, koji se zvao „vodena postelja“, pošto su na njemu kupali pokojnika. Porodični oltar se iznosio u drugi sobu ili se pokrivao belim papirom (boja žalosti). Muškarce su obično smeštali kraj levog zida, žene – kraj desnog. Ako je bilo vremena, umirućeg su umivali i brijali. U mnogim krajevima „vodeni krevet“ su činile tri daske. Čim bi umirući ispustio dušu, njegovi ukućani bi izražavali tugu glasnim plačem i naricanjem, u kojima su se do danas sačuvali tragovi drevnog običaja „prizivanja duše“ (u davna vremena bližnji su prizivali dušu pokojnika da se vrati među žive). Svako od prisutnih bi stavljao u ruku umrlog svoju vlas kose u znak da će u novom rođenju biti zajedno. Istovremeno, noge pokojnika su se vezivale crvenom trakom da bi se sprečilo da telo ustane i hoda kao živ čovek, a oči su mu zatvarali. Na jugu su s prozorskih okana skidali mrežu protiv komaraca, jer se smatralo da će u protivnom duša umrlog večno udarati „u mreže nebesa i omče zemlje“.

Na vratima kuće bi se isticala umrlica, napisana na belom papiru, a gatar je određivao pogodan dan za sahranu. Verovalo se da smrt jednog člana porodice može povući za sobom smrt nekog od najbližih rođaka. Da bi se sprečila druga smrt, iznad pokojnika bi se okačio mrtav petao ili bi se, naprosto, palila papirna figurica koja prikazuje mrtvaca. Ako bi čovek umro na ulici, nisu ga unosii u kuću, nego su budistički monasi ili daoisti čitali molitvu za pokoj duše, nakon čega se duša umrlog „selila“ na domaći oltar.

Odmah pošto bi umro, pokojnika su kupali. Vodu za to trebalo je da donese najstariji sin, koji je „potkupljivao“ duha vode time što bi u reku ili u bunar bacio tri bakrenjaka. Telo se obično brisalo krpicom, pri čemu bi se trudii da ga ne dotiču rukama. To su radili profesionalni kupači ili lokalni siromasi. Okupano telo su ostavljali da leži na „vodenom krevetu“, glave okrenute ka vratima tri dana. Iz sobe se iznosio nameštaj, sa zidova su se skidali ukrasi, prozori su se lepili belim papirom. Po tradiciji, pokojniku su oblačili što je moguće više kompleta odeće i obavezno neparan broj. Pristojna deca su ocu često, još za života, poklanjala pogrebni ogrtač. Pokojniku su na glavu stavljali kapu ili povez, a obuvali mu – čizme. Trebalo je da mu se obuče sve novo, pa se zato pogrebna odeća šila na brzinu i od tkanine lošeg kvaliteta. Pre nego što bi se pokojnik preobukao, sin bi, stavljajući na glavu kapu i penjući se na stolicu, tj. odvajajući se od neba i zemlje, sam probao pogrebnu odeću. Prema verovanju Kineza, obezbediti pokojniku prijatan boravak u grobu značilo je osigurati blagostanje živih potomaka. Zato se na pogrebnoj odeći nalazio izvezen znak „dugovečnosti“ i drugi srećni simboli. Na pokojnikovoj odeći nije bilo dugmadi – smatralo se da bi mu ona smetala u grobu.

Šolja se razbija, čovek neće

Pošto pokojnika obuku u pogrebnu odoru, pokrili bi ga belim čaršavom, preko koga se širio komad crvene tkanine. Pored bi se palilo kandilo da bi osvetlilo pokojniku put u zagrobni svet i da bi se istovremeno odvojio svet živih od sveta mrtvih. Odmah bi se postavljao sto sa žrtvenim jelima, jer je telesnoj duši pokojnika bila potrebna hrana.

Naravno, sve stvari koje su imale veze s pokojnikom i smrću smatrale su se nečistim i uništavale se. Ritualna nečistoća odnosila se čak i na samu vest o smrti. U mnogim krajevima, porodica umrlog, pošto bi dobila vest o smrti, razbijala je šoljicu s rečima: „Šolja se razbija, čovek neće!“, a krhotine su se bacale što dalje. Bilo je mnogo zabrana povezanih s verom u magijsku snagu smrti. Recimo, nije se smelo dozvoliti da na krevet pokojnika skoči mačka ili pas, za vreme oluje na njega su stavljali ogledalo da ne bi otekao itd. U međuvremenu, sin pokojnika je obaveštavao o očevoj smrti bogove u lokalnom hramu, a po povratku kući postavljao na žrtveni stočićtri zdelice testenine i toaletni pribor, nakon čega je spaljivao papirna kola i palankin, kojima je umrli odlazio na nebo. Obično se smatralo da duša umrlog odlazi na zapad, gde se, kako su verovali Kinezi, nalazio raj. Prijatelji pokojnika su obavezno dolazili da izraze saučešće. Triput su se klanjali umrlom, onda njegovom najstarijem sinu i poklanjali novac u belim kovertama.

Tri-četiri dana posle smrti telo umrlog su stavljali u sanduk. Sanduke su pravili od debele daske – borove ili od kiparisa. Strane i poklopac imali su zaobljen oblik. Po narodnom verovanju, sanduci su imali sposobnost da čuvaju od nečiste sile, ali se u isto vreme smatralo da šire smrtonosna strujanja, usled čega su se mnogi plašili čak i da naglas izgovore reč„sanduk“. Sanduk je donosila u kuću čitava procesija, koja je išla kružnim putem i usput vršila obrede čišćenja. Uneti u kuću prazan sanduk smatralo se lošim znakom. U Fuđienu bi, na primer, na poklopac sanduka stavljali parče treseta, nešto novca i sirov pirinač, što je trebalo da obezbedi buduće blagostanje ukućana. Pred unošenje sanduka rođaci umrlog su iznosili šest posnih i šest mesnih jela, što se zvalo „rastankom od života“. Kada bi pokojnika stavljali u sanduk, daoistički sveštenik ili neki drugi ceremonijal majstor vezivao mu je za ruku konopčić, koji su doticali svi rođaci umrlog pošto ga prethodno umotaju u žrtveni novac, nakon čega je sveštenik sekao kanap pred svakim učesnikom obreda i sve parčiće isečenog kanapa spaljivao. Od tog trenutka pokojnik je definitivno napuštao svet živih.

Zajedno s telom, u sanduk su stavljali mnoštvo talismana. Dno sanduka se posipalo pepelom, simbolom vatre, koja je pokojniku osvetljavala put u zagrobni svet. U južnoj Kini taj pepeo su obično uzimali od suseda. Pored toga, stavljali su se ekserčići, jer je na kineskom reč„ekser“ homonim reči „poreznik“. Često su se ti ekserčići tako i zvali: „ekseri dece i unuka“. Na jugu se sačuvao stari običaj da se na dno sanduka stavlja daska sa sedam otvora koji su simbolizovali sazvežđe Severnjače, kao nebeskog zaštitnika sveta mrtvih. Na severu su umesto daske stavljali sedam bakrenjaka. Iz najstarijih vremena potiče i običaj da se u sanduk stavljaju razna dela, čemu ima da zahvalimo što su za nauku sačuvani jedinstveni stari rukopisi. Telo bi se umotavalo u džakčiće s krečom i pirinčanim papirom, što je trebao da spreči štetne posledice truljenja. U ruke pokojnika često se stavljalo nekoliko lepinjica, kojima je na putu za onaj svet mogao da se iskupi kod demona u vidu „ljutih pasa“. Kraj uzglavlja sanduka stavljali su dva jastučeta s petlovim perjem i psećom dlakom. Pošto je kukurikanje petla najavljivalo zoru, a lajanje psa dolazak noći, trebalo je da oni pomognu umrlom da se vremenski orijentiše u carstvu senki. Odmah do njih su se stavljali, radi zaštite, ogledalo, vaga, starinski novičić, listovi čaja. U usta pokojnika se ubacivao pirinačza put, a u bogatim porodicama – biser, koji je sprečavao da prljavština prodre u telo.

Pre nego što će telo biti preneto u sanduk, vršio se obred koji simbolizuje predaju imovine naslednicima. U rukave odeće pokojnika stavljali su bakrenjake, a onda ih istresali u mericu za žito koju je držao najstariji sin umrlog. Pred oltarom se stavljao bareni pirinač, kao i glava, čaponjci i krilca od pileta. Sin pokojnika je dozivao psa, davao mu pileću glavu, a onda ga terao štapom. Po narodnom verovanju pas je predstavljao pokojnika koji je odnosio deo (najmanje koristan) imovine domaćinstva. Kada bi telo polagali u sanduk trebalo je da deca umrlog drže njegovu glavu i noge, a žene su stajale na stolicama da bi se zaštitile od štetnih strujanja koja su u tom trenutku iz pokojnika odlazila u zemlju. Telo je trebalo staviti strogo po sredini sanduka. Zatim bi, sa dva-tri eksera, poklopac zakivao najugledniji rođak. Sanduk se izlagao u glavnoj sobi – tamo gde je stajao „vodeni krevet“.

U narodu je sahrana obično bila sutradan, posle polaganja u sanduk. U staroj Kini nije bilo javnih grobalja. Svaka porodica se trudila da za svoje grobove nađe najpogodnije mesto, rukovodeći se mahom savetima poznavalaca geomantije. Obično se zabranjivalo da se ljudi sahranjuju unutar gradskih zidina i čak da se mrtvac unosi kroz gradsku kapiju. Po pravilu, grobovi su bili na padinama brda u pravcu meridijana. Mnoge porodice su radije mesecima čekale najpovoljniji dan za sahranu, a u međuvremenu se sanduk nalazio na privremenom groblju – po pravilu, blizu budističkog hrama. Običaj je zabranjivao da se sanduk s telom drži u kući.

Neposredno pre iznošenja tela porodica je provodila noćkraj sanduka, a ujutro, pošto se pokojniku podnese žrtva i vino, iznosili ga, obavezno s glavom unapred – u dvorište. Tamo se takođe postavljao sto, na koji se stavljala ritualna tablica i niz žrtvenih jela. Svirala je drevna pogrebna muzika: prodorni zvuci frula uz prigušene udare bubnjeva. Iz specijalnog pehara na zemlju se prolivalo vino, a jedan od prisutnih je čitao poruku duši umrlog, ispisanu na žutom papiru, koji su odmah spaljivali. Nosači su se klanjali duhu odra.

Sahrana – pitanje časti

Pogrebna povorka bi, zatim, kretala na put. U staroj Kini sahrana je bila pitanje časti svake porodice i istovremeno javni događaj. Dešavalo se da su bogataši za sahranu angažovali pozorišnu trupu ili glumce na štulama. Povorka je ovako izgledala: napred je išao čovek u odori bele boje žalosti, koji je „raščišćavao“ put, za njim – trubači i sluge, koji su bacali žrtveni novac i u rukama držali svetiljke od belog papira, sledio je pogrebni orkestar, palankin sa statuom „božanstva koje je otvaralo put“, palankin sa spomen tablicom (danas sa portretom) umrlog, muški rođaci pokojnika sa „žezlima plača“ i barjacima na kojima je bilo ispisano ime preminulog.

Njegov najstariji sin je trebalo da obuče odeću od najgrubljeg platna i obuje slamene sandale. Najmlađi sin je nosio papirni oltar, koji su spaljivali za vreme sahrane. Za njima su nosili sanduk, pri čemu je broj nosača trebalo da bude deljiv sa osam. Žene su išle iza sanduka. U većini slučajeva prijatelji i rođaci pokojnika su se vraćali kući i pre nego što bi stigli na mesto gde će on biti sahranjen. Trebalo je da se kući vraćaju drugim putem, ne okrećući se.

U trenutku koji bi odredio gatar sanduk su spuštali u grob, a najstariji sin je molio dušu pokojnika da pređe u spomen tablicu s njegovim imenom. On je trebalo da baci prvi grumen zemlje u grob, koji su zasipali zemljom, ostavljajući prostor za prinošenje žrtava. Preseljenje duše u spomen tablicu je simbolizovao obred „obeležavanja domaćina“. Najugledniji rođak pokojnika, ili gatar, označavao je crvenim tušem, pomešanim s petlovom krvlju, tačke na gornjem i na donjem kraju tablice, obeležavajući time Nebo i Zemlju, a onda, takođe crvenim tušem, povlačio poslendju crtu na hijeroglifu džu (domaćin), izgovarajući: „Obeležavam domaćina, neka duh domaćina bude živ!“

U savremenoj Kini, izuzev u zabačenim seoskim krajevima, svi pokojnici obavezno se kremiraju. Običaj kremiranja umrlih je u Kinu doneo budizam. Prah kremiranog se obično odlagao u specijalnim budističkim hramovima.

U prvo vreme, posle smrti čoveka služili su mu različite molitve za pokoj duše, koje su imale zadatak da olakšaju sudbinu njegove duše u zagrobnom svetu. Najznačajniji je bio ciklus obreda „sedam sedmica“, koji se izvodio sedam puta, svakih sedam dana posle smrti. Tih dana ispred spomen tablice (privremene ili, ako je sahrana već prošla, stalne) izvodio se obred žrtvovanja, a pozvani monasi su služili molitve za pokoj duše. Inače, dani parnih sedmica su bili drugostepeni, kada su obrede često izvodile žene. Šezdeseti dan posle smrti, za dušu pokojnika spaljivali su papirni mostić ili čamčić da bi mu pomogli da pređe preko dve reke na putu ka ponovnom rođenju. Sledećih godinu dana, ili tri godine, duši pokojnika su se klanjali na mlad i pun mesec, svakog meseca. Pomen za umrlog trebalo je održati pošto prođe godina i tri godine od smrti. Prema starom verovanju, duša pokojnika je određenih dana mogla da se vrati kući. Tih dana, koje bi odredio gatar, na krevet umrlog se postavljala posna trpeza za njegovu dušu, a pored bi se palila sveća. U nekim porodicama bi se po podu posipao pepeo, a ujutro bi se trudili da na njemu nađu tragove duše koji bi podsećali na ptičje.

Po tradiciji, dužina perioda žaljenja je zavisila od stepena srodstva s pokojnikom. Maksimalno je to bilo 25 meseci. Za tu priliku se nosila „potpuna odeća žalosti“, tj. odeća potpuno sašivena od belog platna. Za vreme žalosti za ocem ili majkom sin je trebalo da spava na asuri; običaj mu je zabranjivao da se kupa, šiša i kontaktira sa ženom.

Razumeti kinesku civilizaciju znači, pre svega, razumeti razloge njene neobične stabilnosti, uz tako fascinantnu raznolikost lokalnih formi. Pod senkom Podnebesne carevine – nepromenljive i daleke od svega zemaljskog, kao samo nebo – uvek je vrio promenljiv Podnebesni svet, koji se prelivao u svim bojama života i bio toliko različit u raznim delovima imperije da evropski putnici, primera radi, Marko Polo, Kinu čak i nisu shvatali kao jednu zemlju. Ali raznolikost regionalnih oblika života nipošto nije smetala stanovnicima Središnjeg carstva da sebe smatraju sunarodnicima. Bogata književna tradicija, tesno isprepletana s tradicijom carske državnosti, obezbeđivala je jedinstvo obrazovane elite imperije i jedinstvo osnovnih životnih vrednosti svih njenih podanika. Vremenom se to jedinstvo pretočilo u legende i priče, raširene po čitavoj Kini, u repertoar komada narodnog pozorišta, zajednički za celu Kinu, jedinstven ciklus kalendarskih praznika i mnoge druge znake opštekineske kulture.

Tako kinesku civilizaciju karakteriše ne samo paralelno postojanje mnoštva lokalnih formi, nego i određeni hijerarhijski red, koji je omogućavao da se pomire i usaglase različiti kulturni tipovi. Šta je bilo u osnovi takvog reda? Odgovor na to pitanje nalazimo u ključnom pojmu kineske civilizacije – pojmu „rituala“ (li). Ritual za Kineze nije tek obred niti, tim pre, čisto formalna „kineska ceremonija“. Ritual je, iz kineske vizure, ispravno i valjano ponašanje u kome se neposredno izražavaju principi kosmosa i sama istina života. Nisu svi mogli u potpunosti poštovati norme ponašanja i pravila dobrog vaspitanja, koje propisuje ritual. Ali svaki Kinez je imao mogućnost da sam princip života uskladi s ritualom koji se, po Konfuciju, sastojao u tome da čovek stalno „prevazilazi sebe“, tj. da pobeđuje u sebi egoističke želje, gradeći tako neki prostor „međuljudske egzistencije“, jedinstven za sve – podržavajući večne i opšte temelje društvenog života. U toj tački javno mnjenje nije znalo za milost. U svakom kineskom selu seljak, koji je prenebregavao zahteve rituala, gubio je ne samo dobro ime, već i – prema postulatima klasične kineske misli – samo pravo da se zove čovekom. Isto vidimo i na najvišem nivou imperijalne organizacije: samo „ispunjavanje rituala“, a ne nasledna prava ili čak lične osobine, davalo je caru pravo i mogućnost da upravlja imperijom. Iz istog razloga car, sam po sebi, nije mnogo značio. Bio je zapravo poglavar koga glumi njegova svita.

Prethodni nastavak

Sledeći nastavak

Danas online

Autor: Vladimir MALJAVIN

Jedan komentar na tekst Kina – obred klanjanja Nebu i Zemlji

  1. Nemanja

    26/03/2011 at 04:12

    Odlican je sajt!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *