Ulogujte se / Kreirajte profil

Kina – ritual vlasti, vlast rituala

„Politika“ na kineskom znači „ispravljanje“: vladar treba da ispravlja postupke i misli ljudi, počinjući od sebe. Vlast je, prema kineskim predstavama, iskonski zadana ljudima; ona je neodvojiva od ljudske težnje ka savršenstvu, i tamo gde nema vladara ljudi će „ako se ne raštrkaju kud koji, napraviti metež“. Nemoguće je shvatiti upornu vernost Kineza tradicionalnoj državnosti, i istinski sveti trepet pred njom, a da se ne vidi činjenica da je vlast u staroj Kini imala i religiozni i moralni smisao.

Kineska imperija je sve do XX veka čuvala crte arhaičnih verovanja. Država se u Kini u suštini svodila na okvire carskog doma, dinastičkog drveta, kao neke vrste „jedinstvenog tela“, koje je obuhvatalo sve članove roda, žive i mrtve. Car je, pak, vršeći prinošenje žrtve počivšim precima, nastupao kao posrednik između zemaljskog i zagrobnog sveta. Ti carski rituali bili su čisto porodična stvar, koja se nije ticala podanika imperije, što, između ostalog, objašnjava čestu i bezbolnu smenu dinastija u kineskoj istoriji. Istovremeno, vladar se smatrao centrom kosmičkih snaga, fokusom vrtloga sveta; on je imao zadatak da izvršava misiju uređenja Vasione i, shodno tome, neminovno je uživao moralni ugled. Kao posrednik između nebeskog i zemaljskog sveta, vladar Kine je nosio titulu Sina Neba (tien ci). Verovalo se, čak, da postoji veza između pojedinih administrativnih oblasti i nebeskih sazvežđa.

Sve je to značilo da je državna vlast imperatora bila nedeljiva i da nije dozvoljavala suprotstavljanje, a sam imperator je morao upravljati u skladu sa prirodnim promenama – pre svega, sa smenom godišnjih doba. Stari Kinezi mislili su, čak, da vladar mora da živi u posebnoj kuli, takozvanoj Presvetloj Sali, gde mu je red nalagao da zauzima sobu, uzima hranu i nosi odeću u skladu sa godišnjim dobom. Slični propisi, koji su se ticali načina života vladara, često su bili tek fantazije dvorskih ceremonijal-majstora, ali, recimo, običaj da se objavljuje početak poljskih radova, ili da se pogubljenje zločinca odloži do jeseni – doba umiranja – sačuvalo se gotovo do naših dana.

Na taj način, vladar je, prema zvaničnoj ideologiji imperije, usmeravao kretanje čitavog sveta do poslednje njegove čestice i bio pravi „daritelj života“ svim bićima. Neposlušnost caru u Kini se smatrala ne samo krivičnim delom i kršenjem moralnih načela već istinskim svetogrđem, nasrtajem na same temelje vaseljenskog poretka. Ovim se, između ostalog, objašnjava nemilosrdnost kojom su gušena čak i najbojažljivija istupanja protiv državne vlasti. U širem smislu, upravljanje državom u Kini nalikovalo je vodenom toku: nema potrebe ulagati napor da bi se voda naterala da teče tamo kuda ona po svojoj prirodi stremi, ali teško onom ko pokuša da joj pregradi put. Druga upečatljiva slika pripada Konfuciju, koji je vladara uporedio sa vetrom, a narod s travom: „Trava se naginje u pravcu u kom duva vetar.“ Formula Konfucija mogla se iščitati i obrnutim redosledom: vladar je trebalo da pronikne u „osećanja naroda“, da zna potrebe i težnje svojih podanika, jer „Nebo vidi i čuje očima i ušima naroda“. U drevnim imperijama činovnici su imali obavezu da sakupljaju i dvoru predstavljaju narodne pesme, predskazanja i ostalo. Neke drevne knjige sadrže čak savet da se posebno sakupljaju „mišljenja robova i varvara četiri strane sveta“, to jest ljudi najudaljenijih od imepratorskog dvora. Ali svrgavanje dinastija, kao rezultat narodnog ustanka, smatralo se kaznom Neba zato što je gospodar zanemario potrebe naroda.

 

Moralni ideal, kosmološka simbolika i administrativna svakodnevica u kineskoj imperiji stapali su se u jednu ideju vlasti kao rituala. Shodno tradicionalnoj doktrini, vladar je trebalo samo da simbolizuje vlast oličenu u njemu, tj. da „upravlja putem nedelanja“, da „samo sedi na tronu u dubokom muku“. U suštini, vladar je bio ovaploćenje spokoja, kao simbola svakog delanja. Simbolična dimenzija vlasti, ideja vlasti kao tajne, dobila je u Kini značaj dovoljan sam po sebi. Vlast u Podnebesnoj imperiji nije bila predmet dogovora društvenih snaga, nego prećutnog sporazuma između vladara i podanika. Otuda neutaživo interesovanje kineskih vladara za strateško mišljenje, puteve i načine potajnog postizanja svojih ciljeva, što, međutim, nije podrazumevalo ni svesno licemerje, ni obmanjivanje podanika, ni utoliko pre samovolju, jer su politiku kao javnu delatnost mogle obezbediti samo opšteprihvaćene vrline. Čak i ako je vernost vladara tim vrlinama bila varljiva, radilo se o neizbežnoj iluziji, korisnoj, i u tom smislu potpuno realnoj (vidi u poglavlju „Filozofska tradicija“, u četvrtoj glavi).

Ideja vlasti, kao rituala, dominirala je u epohi dinastije Džou, gde je opravdavala inertnost legitimnih careva pred vojnim diktatorima. Ona je posebno bila popularna u doba ranih imperija, kada se čak i smena dinastija izvodila u vidu bogougodne ceremonije: svrgavani vladar trebalo je, naizgled dobrovoljno, da ustupi tron dostojnijem nasledniku, a od ovog se očekivalo da se nećka da zauzme njegovo mesto, da bi na kraju popustio pred upornim molbama „naroda“. Kasnije su svi vladare počeli, naprosto, ubijati, ali poznata ceremonijalnost, makar i demonstrativna, nipošto nije nestala iz političkog ponašanja rukovodeće vrhuške, o čemu svedoči opšteprihvaćena fraza „kineske ceremonije“. U Kini taj izraz nije imao onu ironičnu nijansu, koju je dobio u Evropi, jer se radilo o jedinom postojećem načinu da vlast stekne poverenje. Ne treba, takođe, zaboravljati da je ideja „upravljanja posredstvom nedelanja“ u staroj Kini imala svoje objektivne pretpostavke: u uslovima kada je preovladavala naturalna privreda i kada su javne funkcije bile slabo razgraničene ritual je bio najvažnije sredstvo objedinjavanja društva.

Ideja rituala, kao suštine vlasti, pretpostavljala je organsku koncepciju društva u kome dobrobit svakog čoveka zavisi od saradnje svih ljudi. Na državu i čitav svet gledalo se kao na živo telo, a jednom od glavnih karakteristika mudrog vladara smatralo se probijanje, „prohodnost“ (tung) svih kanala za cirkulisanje „životne energije“ u svetu – kako u prirodi, tako i u društvu.

 

Dobar narod podnebesnog sveta

Položaj pojedinca u društvu izjednačavao se sa sudbinom koja mu je data rođenjem. Kako su tvrdili ideolozi imperije, u ispunjavanju svoje sudbine svi ljudi su jednaki, bez obzira na nejednak položaj. Idealno društvo moralo bi da funkcioniše sasvim prirodno; život u njemu trebalo bi da se organizuje po uzoru na mravinjak ili košnicu. Mudrost vladara se i sastojala u tome da se „potpuno iskoriste“ prirodni talenti svakog. A kako svako delanje ima simbolični smisao – a oni koji ga razumeju posedovaće vlast – u svetu će zauvek postojati podela na one koji upravljaju i one kojima se upravlja.

Kao jedna od najarhaičnijih državnih formacija kineska imperija je istovremeno bila i jedna od najnaprednijih država starog i srednjovekovnog sveta. Rečje o tome da su Kinezi od drevnih vremena brižljivo razradili principe najsavršenije metode upravljanja državom – upravljanja uz pomoćbirokratije – i veoma umešno je sproveli u život. Birokratski karakter izvršne vlasti bio je druga strana te odvojenosti države od društva, koja je omogućila da se u kineskoj državnosti očuva arhaična rodovska religija.

Kineska teorija birokratije proglašavala je za glavni državni prioritet efikasnost administracije. Shodno tome, njeni tvorci su u podanicima imperije videli pasivno „stanovništvo“, koje je potpuno pod kontrolom vlasti. Većsam oblik kineske imperije – sa njenim urednim kvadratićima seljačkih polja, jasnim pravougaonicima naselja i gradova, mrežom puteva sa poštanskim stanicama koje stoje na jednakoj udaljenosti jedna od druge – potvrđivao je „nebesku planometriju“ imperijalne politike. U ne tako davno pronađenim uputstvima činovnicima, izdatim u vreme prvog kineskog cara Ćin Šihuangdia, čitamo: „U stara vremena u narodu su postojali razni običaji, a mnogo toga je u njima povećavalo nedaće naroda i smetalo državi. Stoga su mudri carevi ustanovili zakone da bi ispravljali naume svojih podanika. Kasnije su se pojavili službeni propisi, koji narodu ukazuju pravedan put…“ Dalje se lokalnim činovnicima stavlja u obavezu da „iskorene lokalne običaje“, kao i da „brižljivo poštuju sva naređenja i strogo kažnjavaju one koji se ogluše o njih“.

U kineskoj imperiji nije postojao pojam građanskog staleža, a tim pre ni građanskih prava. Njeni podanici nazivani su maglovitim terminom „dobar narod“, a pripadnost toj najširoj kategoriji stanovništva određivala se negativno: u „dobar puk“ ubrajali su se oni koji nisu bili kriminalci, ili robovi, i nisu imali takve među rođacima. Usput, ropstvo nije bilo rašireno, a kineski zakonodavci uvek su smatrali da rob ima isto takvo pravo na život, kao i slobodan čovek.

Još u stara vremena, trudeći se da kod svojih podanika probude revnost prema službi, carske vlasti su za njih uvele tabelu sa rangovima, koja je brojala 20 stepenova. Svoju hijerarhiju imali su i činovnici, koji su se delili na devet razreda (devetostepeni sistem rangova od „najvišeg od najviših“ do „najnižeg od najnižih“ odavno su se primenjivali u Kini za ocenu imovnog stanja poreskih obveznika); kasnije je broj činovničkih rangova porastao na 18. Svake godine vršeno je testiranje za sve službenike, koje je određivalo njihovu dalju karijeru. Dakle, svi stanovnici Podnebesnog sveta bili su podjednako obespravljeni pred vladarom, što im, usput, nije pretilo neizostavnim kaznama ili smrću, jer prevashodna obaveza vladara je bila upravo briga za prosperitet svega što živi. Konkretnije, birokratska koncepcija vlasti u Kini obuhvatala je sledeća pravila:

1. Uvođenje zakona i propisa, opštih za celu državu, i njihovo strogo sprovođenje.

2. Detaljna podela obaveza i kompetencija svih podanika imperije, a pre svega državnih službenika.

3. Primena nagrada i kazni kao sredstva za kontrolu nad podanicima imperije i upošljavanje u državnu službu najdostojnijih.

4. Uspostavljanje efikasnog nadzora nad poštovanjem državnih propisa.

Istrajna primena ovih principa od strane kineskih vladara omogućila je da se vremenom u zemlji izgradi gigantski birokratski aparat, koji je uspeo da osigura jedinstvo i stabilnost tako džinovske imperije.

Sasvim je prirodno da su vlasti u ogromnoj zemljoradničkoj imperi smatrale za svoju prvu obavezu brigu o seljaštvu – glavnom osloncu svake države u staroj Kini. „Zemljoradnja je – stub, trgovina i zanati – grane“, glasila je tradicionalna deviza imperijalne politike. U znak poštovanja prema zemljoradničkom trudu car je, kao „prvi orač“ svoje države, obeležavajući početak poljskih radova, svake godine izvodio obred uzoravanja prve brazde na specijalnom ritualnom polju (oranje su završavali njegovi dostojanstvenici). Carici je bila namenjena uloga pokrovitelja tkanja svile.

Briga vlasti o zemljoradnicima je, naravno, proisticala iz potrebe da se državni aparat obezbedi namirnicama. U istoriji Kine jačanje centralne vlasti neprestano su pratila nastojanja da se „izjednači odnos ljudi i zemlje“, tj. da se obezbedi optimalno korišćenje zemlje u imperiji. Od drevnih vremena bili su čak prihvaćeni idealni obrasci korišćenja zemlje, prema kojima je prosečna seljačka porodica trebalo da poseduje po 100 mua oranice, okućnice i zasada stabala duda. Vlada je uzimala porez u zrnu (on je tradicionalno predstavljao deseti deo prinosa) i u pređi svile, a osim toga, poreski obveznici carevine odrađivali su radnu obavezu, vezanu za izgradnju i remont irigacionih kanala, brana, tvrđava, puteva i sl. Nedelje za oranje su se redovno menjale, a okućnice su pripadale svakom domaćinstvu zauvek.

Istina, politika stimulisanja zemljoradnje u kineskoj imperiji nije imala za cilj ekonomski rast u pravom smislu te reči. Zadatak vlade, prema poznatoj zapovesti Konfucija, bio je samo obezbeđenje nasušnih životnih potreba ljudi, dok se bogatstvo, a utoliko pre svako rasipništvo odlučno osuđivalo. Čuvarnost i čak demonstrativno siromaštvo bili su uzdignuti do nivoa državne vrline, pa istorija Kine poznaje imperatore koji su izlazili u audijenciju u okrpljenoj odeći (u čemu su ih, naravno, podražavali njihovi savetnici). Kult siromaštva, koji se negovao u Narodnoj Republici Kini u godinama „kulturne revolucije“, sasvim je tradicionalna pojava za kinesko društvo. U širem smislu, politika vlade bila je usmerena na bogaćenje države i imala za cilj da ne dozvoli preterano bogaćenje privatnih lica. U suštini, nju je diktirala težnja vlasti da ima poslušne podanike koji će joj, pri tom, verovati, kako se to može zaključiti iz starog traktata „Guan-ci“, gde se kaže da narod ne treba da bude previše bogat ili previše siromašan, jer „previše bogate ne možeš naterati da služe, previše siromašni nemaju stida“.

Središna država i varvarska periferija

 

Stav vlasti se objašnjavao, između ostalog, tradicionalnim mišljenjem za Kinu, da prirodnih resursa i proizvedene robe nema dovoljno za sve i da zato država mora sama da „pravedno“ deli materijalna dobra. Shodno tome, car se smatrao vrhovnim vlasnikom sve zemlje i svih rudnih bogatstava – soli, ruda, plemenitih metala, kamena, i proizvodnje čaja, vina, svile, naplate carina itd.

U toj oblasti fiskalni interesi državne blagajne protivrečili su politici podrške zemljoradnika, jer je trgovina u staroj Kini imala parazitski karakter i doprinosila siromašenju seljaka i slabljenju zemljoradnje. Ipak je tokom kineske istorije uloga trgovinskog kapitala i novca nezadrživo rasla. U poslednjih sto godina te istorije priliv novca od trgovine već je činio više od pola naplaćenih poreza.

Ekonomska politika, u celini, imala je za cilj uspostavljanje optimalnog odnosa između različitih sfera društvene proizvodnje i potrošnje, što su ideolozi imperijalne tradicije nazivali „velikom jednačinom“ (tai ping) ili ostvarenjem „ravnoteže stuba i grana“. Ta, u suštini kompromisna formula, odražavala je značaj regulativne funkcije vlasti u carskoj Kini. Pokušaj dvora da održava privrednu „ravnotežu“ u društvu stalno se završavao neuspehom: kako je vreme prolazilo, dvor je postajao previše zavisan od monetarne ekonomije, socijalna baza vlasti se sužavala, zaoštravale su se protivrečnosti unutar vladajuće vrhuške, što je dovodilo do socijalne eksplozije i smene carske dinastije. Međutim, svaka nova dinastija ponavljala je put prethodne.

Kinezi su, kako je već bilo reči, svoju zemlju zvali Središnjom državom, a vladari Kine verovali su da vladaju centrom sveta. Prirodno, vlastodršci Središnjeg carstva bili su uvereni da imaju zadatak da šire svoju vlast po čitavoj Zemlji. Ipak su morali da dele svet na dva dela: samu Središnju državu, u kojoj se „rađaju mudri ljudi“, i „varvarske“ zemlje periferije, gde ljudi ne poznaju razumnu sredinu i imaju „srce divlje zveri“. Kao rezultat, odnos vladara kineske imperije prema „varvarima“ karakterisala je određena podvojenost: s jedne strane, prema tim polu-ljudima odnosili su se s neskrivenim omalovažavanjem. Otuda razne ponižavajuće formalnosti, koje je kineski dvor uveo za strane ambasadore, i težnja kineskih vlasti da svako poslanstvo vide kao priznanje inostranih vlada da se nalaze u vazalskoj zavisnosti od Kine, a darove ambasadora da smatraju dankom. S druge strane, vlastodržac Podnebesnog sveta trebalo je da pokaže milost prema svim bićima na zemlji, tim pre što, kako je glasila kineska poslovica, „u granicama Četiri mora svi su ljudi braća“ (u originalu je rečeno „starija i mlađa braća“, pošto se drukčije na kineskom ne može reći).

Stoga su na kineskom dvoru strane ambasadore dočekivali nadmeno, ali milostivo. Gosti su morali da pred carem izvrše ritual „trostrukog poklonjenja na kolenima i devetostrukog padanja ničice“, a vlastodržac Podnebesnog sveta im je zadavao par formalno-učtivih pitanja, tipa: „Da li je vaš naredbodavac bio zdrav kada ste se ovamo zaputili?“ ili: „Jeste li se zamorili u putu?“ Time se audijencija završavala, a ambasadori su, pošto dobiju izdašne darove, odlazili u svoje odaje.

Dešavalo se da su stanovnici dalekih zemalja imali iste vrline, kojima su bili udostojeni i stanovnici Središnjeg carstva. Tako su stari Kinezi, recimo, zamišljali stanovnike Rimske imperije, koju su u Kini nazvali državom „Velika Ćin“. Kineske hronike prvih vekova nove ere pripovedaju da se po svojim običajima, i čak po svojoj spoljašnjosti, stanovnici Velike Ćin ne razlikuju od Kineza, da su posade, zastave i poštanske stanice u toj zemlji slični kineskim, a njeni stanovnici isto toliko marljivi i čestiti kao i podanici Sina Neba.

U srednjem veku iz zemalja Zapadnih mora u Kinu su dolazili uglavnom persijski i arapski trgovci, koji su osnovali svoje kolonije u najvećim lukama Središnjeg carstva. Raskošne, putene žene iz srednje Azije i Persije ostavljale su jak utisak na kineske pesnike toga doba. Kinezi su u to vreme verovali da su ljudi sa Zapada koristoljubivi i lukavi, ali takođe da su vedri i dobrodušni – što je nova verzija tradicionalnog portreta pomalo divljeg stranca.

Od epohe Sung ratoborni nomadi su Kinezima davali malo razloga za romantično viđenje dece prirode. Kasnije, u XVI veku, na kapije Središnjeg carstva zakucali su Evropljani (uglavnom Portugalci), koji takođe nisu ulivali Kinezima poverenje, zbog svog zastrašujućeg izgleda i nezasite pohlepe. Prema Evropljanima su se učeni ljudi Kine isprva odnosili isto kao i prema svim ostalim „varvarskim“ narodima: ili su ih smatrali divljacima, ili ih poštovali kao kineske ljude od knjige (ako bi ustanovili da su obrazovani i da poznaju kinesku mudrost), pa sve do toga da su misionare-jezuite, upućene u kanonsku mudrost Kineza, počeli da zovu „zapadnim konfucijancima“.

Katkad bi narodi na severu toliko ojačali da su kineski carevi morali da priznaju njihovu ravnopravnost, pa i nadmoć. Izlaz je pronađen u praksi sklapanja „ugovora o srodstvu“, po kome je vladar Kine mogao da proglasi za „mlađeg brata“ ili „rođaka“ vođu nomada. Dešavalo se da su na teritoriji Kine koegzistirale dve ili tri velike države i tada su njihovi vladaoci mogli faktički održavati među sobom ravnopravne odnose.

U kasnom srednjem veku pojavila se još jedna, praktičnija koncepcija spoljne politike, po kojoj varvari takođe mogu imati svoje države, pa zato sa njima treba živeti u miru, kada su miroljubivi, i pružati otpor, kada počinju rat. U XVII veku učeni Vang Fudži već je poredio ljudske zajednice sa mravinjacima, od kojih svaki ima vlastito uređenje života. Kasnije su slične ideje, koje su dugo bile zaodenute tradicionalnim imperijalnim kulturnim centrizmom, dale podsticaj za razvoj nacionalističke ideologije.

Tek posle pada monarhije u Kini su ustanovljeni savremeni principi međunarodnog prava i spoljne politike, premda recidivi tradicionalnog oprezno-ceremonijalnog odnosa prema strancima u kineskom društvu opstaju do danas.

Čovek – dubina svih stvari

U kineskoj tradiciji čovek nije mera, nego dubina svih stvari. Ta čisto simbolična dubina se ne izražava i ne označava. Ona se otkriva, tačnije, skriva u spontanom nerazlikovanju tela i senke, otkrivanju lica i lepote odraza, čisto unutrašnjeg osećaja „krvi i mesa“ i čisto spoljašnjeg dekora ceremonijala. Čovek se ovde ne pojavljuje u svom spoljašnjem,“čovekolikom“ obličju, većkao celina duhovnog iskustva – koju je čovek zadao, i koju taj čovek prepoznaje. Ljudsko u kineskoj kulturi nije antropomorfna, nego antropogena realnost; nije realnost nalik čoveku, nego realnost koju on stvara; ne „previše čovečanska“, već- duboko čovečna.

Osamljujući se, čovek tradicije se otkrivao svetu. Konfucijanski čovek je uzeo na sebe misiju da „očisti prljavštinu čitavog sveta“. Budisti i daoisti nisu s čoveka skidali odgovornost za greh izvršen u snu. Logika kineskog ritualizma nalagala je da se prizna da „usamljena transformacija“ mudrog izrasta u zajedništvu ljudi, slično tome kako se stvari u aktu ograničavajuće stilizacije otkrivaju nebeskom prostoru. Ljudi su jedinstveni u ograničenosti postojanja, a ta granica je – tipizirana forma, normativni gest koji pripada svima i nikom ponaosob.

Ritual je u kineskoj tradiciji ne samo i ne toliko sređivao odnose među ljudima, koliko je nagoveštavao ono nedokučivo Drugo u našem iskustvu. Klasična sentenca je govorila da gospodar sveta može postati samo onaj ko svakog časa oseća „kao da stoji nad ambisom i korača po tankom ledu“. Očigledno da je kineski ritualizam isključivao na Zapadu tako uobičajen pojam integralne ličnosti i čak individuuma (bukvalno – „nedeljive“ suštine). Tradicionalni čovek je – majka/dete, učitelj/učenik. U kineskoj misli svest se ne odvaja od osećanja, a ličnost se smatra nečim što je analogno telu, što otelotvoruje princip mnoštva životnih svetova. Naime, upravo je telo razlog beskrajne raznovrsnosti našeg iskustva. Telesnost je, prema predstavama Kineza, nepojmljivo složena mreža kanala cirkulisanja životne energije, predstavljena tačkama – istinskim prototipom dubine Haosa, koja se sastoji od diskontinuiteta i nedoslednosti. „Telo ličnosti“ je opisivalo oblast posredovanja između neodređenog mnoštva Haosa i estetizovanog mnoštva etikecijskih odnosa. Otuda i stilistika kineskog portreta večno varira između stereotipski-ravnodušnih i ekspresivnih, često otvoreno grotesknih likova. Ovo prvo je izraz nedostižnog „mediokriteta“ produhovljene Volje; ovo drugo – znak životne metamorfoze koji istovremeno podseća na simboličku prirodu spoljašnjeg oblika. Jedno ne može da postoji bez drugog. Težnja da se ravnopravo priznaju dve strane ličnosti – biološka i socijalna – odrazila se u mnogim kineskim običajima, dovodeći katkad do prividne protivrečnosti. Tako su Kinezi računali starost čoveka od trenutka njegovog začeća i svake Nove godine dodavali čoveku još jednu godinu života, tj. starenje se nije odvajalo od ciklusa prirode. Istovemeno, dete do tri godine se još nije smatralo „ličnošću“ i u slučaju njegove smrti nisu mu priređivali ceremoniju sahrane. Odrastanje čoveka je automatski podizalo njegov društveni status. Od starih vremena u Kini je običaj da se čovekov život meri jednakim vremenskim intervalima. Smatralo se, na primer, da život muškarca reguliše broj osam: sa osam meseci on dobija mlečne zube, sa osam godina ih gubi, u šesnaestoj (dvaput osam) dostiže zrelost, a sa šezdeset četiri (osam puta osam) napušta ga muška snaga. A u životu žene sve određuje broj sedam: u sedam meseci devojčici izrastaju mlečni zubi, u sedam godina ispadaju, u četrnaest (dvaput sedam) devojčica sazreva, a sa četrdeset devet (sedam puta sedam) prestaje da rađa.

U kineskoj tradiciji klasičnu karakteristiku duhovnog odrastanja dao je Konfucije, koji je o sebi rekao:

Sa petnaest godina svoje misli okrenuo sam učenju.

U trideset sam imao čvrst oslonac.

Sa četrdeset nisam više sumnjao.

Sa pedeset znao sam naloge Neba.

Sa šezdeset sam izoštrio svoj sluh.

A sada, sa sedamdeset godina, slušam svoje srce ne kršeći pravila…

Kod Konfucija duhovno jačanje kao da se stapa s tokom samog života. Po Konfuciju, čovek postaje pametniji kao kad klija seme – nezadrživo, sasvim prirodno, beskrajno. Takvo, takoreći organsko izrastanje duha ne poznaje ni dramske zaokrete sudbine, ni sumnje, niti bilo kakve „prelomne trenutke“. Svođenje duhovnog smisla života na njene prirodne datosti i društveni status zauvek su ostali karakteristična osobina konfucijanske književnosti, koja dugo nije znala za ispovedni žanr ili duhovnu biografiju. Takva dela su se pojavila pod uticajem budizma tek poslednjih vekova.

Da napravimo neke preliminarne zaključke. Ličnost u kineskoj kulturi – nije individuum, nego hijerarhijska struktura sređena po uzoru na živ organizam, u kojoj je najviša vrednost „pokretna sila života“ (šeng ći), sposobnost čoveka da „prevaziđe sebe“ (ke ći), razvijajući se, ipak, ne nasumice, nego prema potencijalu rasta skrivenom u organizmu. Odatle proističu najbitnije osobine kineskog pogleda na svet i psihologije: poverenje u stvaralačku snagu života i prihvatanje sudbine; priznanje neizbežnosti i sveprisutnosti hijerarhije i neverovanje u sposobnost društva da bez čvrste ruke, koja bi ga usmeravala, gradi svoj život; težnja ka slozi i harmoniji kako u vlastitoj duši, tako i u odnosima s okolinom; izbegavanje sukoba. Ako je najbolji prototip kineske ličnosti – drvo koje raste i razgranava se – kineski socium se može predstaviti kao gusto rastinje u kome su se grane drveća tesno ispreplele. Na taj način, za Kineze je ličnost – pre svega, „lice“ koje izražava društveni značaj čoveka. Kineska etika „lica“ stavlja akcenat na međusobnu zavisnost individuuma: čovek ima „lice“ dotle dok ga priznaju drugi i treba da radi ono što društvo od njega očekuje.

Unutrašnja svetlost saznanja

 

Očigledna ilustracija kineske ideje ličnosti-lica je tradicionalni žanr portreta. On je odavno postao deo kulta predaka i razvijao se po zakonima simboličkog pogleda na svet, karakterističnog za kineski ritualizam. Slikanje portreta u Kini zvalo se umetnost „da se prenosi duh, opisuje izgled“, pri čemu reč „izgled“ (džao) zapravo znači „odsjaj“, „odraz“. Kineski umetnici su voleli da postavljaju pitanje: da li su čovek na portretu i njegov prototip u realnom životu – jedno ili dva lica? To pitanje je u kineskoj tradiciji neizbežno u istoj meri u kojoj se na njega ne može odgovoriti.

Jer kineski portret je pretpostavljao istovremeno prekid i kontinuitet između maske i lika; on je bio manifestacija skrivenih stanja duha u materijalnosti njegovog tela ili, tačnije, njegove poze i odeće, tj. dekora tela. Portret je u Kini uvek stilska, tipska formula, koja se sastoji od normativnih i tradicijom potvrđenih osobina. On je imao magičnog dvojnika – spomen tablu s imenom pokojnika, koja se čuvala na domaćem oltaru – a on sam imao je dvostruki status bezličnog lika, odsjaja unutrašnje svetlosti saznanja. U stara vremena on se zaista svodio na konture na tamnoj pozadini, na grafičku skicu na kojoj odsustvo prirodnog osvetljenja kao da ukazuje na tajanstveni svet saznanja, koji se može dokučiti unutrašnjim pogledom. Kasnije je običaj strogo zabranjivao da se na portet nanosi senka i propisivao da se slika nijansama jednog tona.

Slično ritualnom gestu,“senke“ predaka su pokazivale socijalni značaj ličnosti. Svečana poza, obavezna za zvanični portret, paradna odeća; spokojan izraz lica, sastavljen od tipskih elemenata po zakonima fiziognomike, tako da izražava dobar znak – sve je to sugerisalo ideju potrebnog, umirujućeg, neprolaznog, harmonskog, sveopšteg. Pred nama je svojevrsni ekvivalent svih duševnih impulsa, slika svetskog vrtloga, neodvojiva od stilskih, ornamentalnih kvaliteta bića, koja svojom stilizovanošću izražava koncentraciju stvaralačke volje. Slika u jednoj ravni isključivala je iluziju spoljašnje sličnosti originalu. Pred nama je lik koji ne zahteva toliko percepciju, koliko čulni doživljaj, neposredni dodir s drukčijim bićem. Otuda ta karakteristična intimnost, pa je, i pored ceremonijalnosti, on sa tom svojom maksimalnom dubinom ipak izgledao kao portret bliskog čoveka.

Prve instrukcije iz umetnosti portreta u istoriji Kine, koje je u XIV veku sačinio Vang Ji, zahtevale su od portretiste sposobnost da „ovekoveči u srcu“, „vidi zatvorenih očiju“ čoveka koga prikazuje. Akcenat na unutrašnjoj percepciji kineskim majstorima portreta nije nimalo smetao da krajnje detaljno i u skladu s određenim pravilima slikaju odoru modela, kao da ona samostalno postoji. Odeća je, slično normativnom gestu, dekor lika i kao takva u okviru kineskog pogleda na svet ima isti značaj kao i samo lice. Nezvanični portret je obavezno imao svoju pozadinu ili, tačnije, okruženje – važno koliko i sam portret. To okruženje je obično bilo kakvo moćno drvo, enterijer sobe ili kutak vrta, gde su svi predmeti znaci uzvišenog stanja portretisanog čoveka. Čovek i svet su u kineskom portretu nezamislivi jedan bez drugog; oni imaju zadatak da sarađuju u delovanju stvaralačke snage bića.

U tradicionalnom odnosu Kineza prema ženi ima nečeg duboko nespretnog, nezgrapnog i čak grubog, jer taj odnos s retkom upornošću i doslednošću negira ženski princip u ženi – preživljavanja, interese i snove, karakteristične samo za ženu. „Žena je jača od muškarca“, glasi poslovica kineskih seljaka, u kojoj se bez ikakve ironije odrazio pogled na ženu, pre svega kao radnika. Uostalom, važna uloga žene u privređivanju u patrijarhalnoj kineskoj porodici nije joj nimalo podizala ugled. Još se u „Knjizi pesama“, najstarijoj zbirci narodnih pesama Kine, kaže da „kad se rađa sin spušaju ga na krevet i daju da se igra s jaspisom; kad se rađa devojčica, spuštaju je na pod i daju da se igra s komadićima glinene posude“. Devojčica nije mogla da nastavi muški rod; njoj je predstojalo da se uda – za rodnu kuću bila je „otpisana“. Zato devojčice često nisu bile čak ni posvećene u tajne porodičnog zanata da ih, kada se udaju, ne mogu odati tuđim ljudima.

Žena se priznavala i cenila u Kini samo onoliko koliko je bila potrebna za funkcionisanje porodice i vođenje domaćinstva. Sve ostale ženske kvalitete zvanični moral kineskog društva trudio se da ignoriše ili barem prenese u oblast apstraktnih maštanja. Konfucije je dao dosta oštro zapažanje o ženama: „U kući je najteže imati posla sa ženama i slugama. Ako se sa njima previše zbližiš, postaju drski, a ako ih držiš na odstojanju – ljute se.“ Od tada su konfucijanski moralisti iz veka u vek pripisivali ženama čitav spisak poroka: ogovaranje, pokvarenost, taština, lakomislenost i neobična glupost (konfucijanska čednost nije dozvoljavala da se ženama otvoreno pripisuje pohotnost). Pri tom, zabrinutost učenih ljudi za moralni lik supruga i ćerki umnogome se objašnjava time što je u Kini porodični život imao politički značaj i u suštini se nije odvajao od državnog uređenja. U XVII veku činovnik Lan Dingjuan je pisao: „Osnova državnog upravljanja su običaji naroda. Običaji naroda se određuju životom u porodici. Porodični život, pak, zavisi od ponašanja žena.“

Nepriznavanje ženskog

Konfucijanstvo je pokušalo da problem odnosa među polovima reši na radikalan način – potpunom zabranom opštenja muškaraca i žena sa strane, čak i rođaka. Konfucije je, prema predanju, zabranio muškarcima i ženama da šetaju istom stranom ulice i da čak sede za istim stolom. Moralisti starih vremena ozbiljno su razmatrali pitanje da li je ispravno postupio čovek koji je pružio ruku spasa bratovljevoj supruzi kada se davila.

Žene su, inače, morale da borave u „unutrašnjim prostorijama“ kuće, i u najboljem slučaju mogle krišom posmatrati muško društvo. Devojčicama je još od detinjstva bilo zabranjeno da se igraju s dečacima. Devojčicama je takođe bilo uskraćeno, a na selu je to slučaj i danas, pravo da same biraju sebi mladoženju. Brak su organizovali roditelji, a nije bio redak slučaj da nevesta prvi put vidi svog suđenog tek pošto bi se preselila u njegovu kuću. Jedna od najinteresantnijih karakteristika tradicionalnog porodičnog života Kineza je potpuno odsustvo bilo kakvih javnih iskazivanja ljubavnih odnosa između muža i žene. To se smatralo nepristojnim i zato što je davalo povod da se posumnja u predanost muža njegovim roditeljima. Naravno, u novoj porodici mlada žena je morala bespogovorno da sluša muža i svekrvu. Tek posle mnogo godina, ako bi uspela da rodi i odgoji naslednika, mogla je postati gazdarica, pošto dotle izgubi poslednje tragove svoje ženstvenosti. Ako bi muž umro, od žene se očekivalo – vremenom sve strože i strože – čuva svoju čednost i da se ne udaje po drugi put. Takvo smerno ponašanje je udovici donosilo poštovanje, a njenoj porodici – slavu, ali teško da ju je to činilo srećnom. Samo je muž imao pravo na razvod, i to iz sedam tradicionalnih razloga: neplodnost žene, njena razbludnost, ljubomora, neposlušnost, brbljivost i slično. Muž je takođe imao pravo da uzme ljubavnicu, koja se nije smatrala zakonitom ženom i mogla je u svakom trenutku da bude izbačena iz kuće.

Sada više ne izgleda čudno činjenica da se u klasičnoj kineskoj književnosti ne spominje ni ljubavno osećanje, ni ljubavne muke, pa čak ni lako flertovanje. Utoliko pre nema mesta za ljubavnu strast. U narodnim pesmama ljubav devojke je uvek prožeta beznadežnom tugom i patnjom. U starokineskim novelama i komadima ljubavni zaplet je obično imao tragičan rasplet. Dešavalo se, inače, da priča o ljubavi ima srećan kraj, ali tako bi bilo samo zahvaljujući srećnom sticaju okolnosti ili čudu.

Nepriznavanje ženskog u ženi zadiralo je i u klasičnu predstavu o ženskoj lepoti. Kako je već bilo reči, u stara vremena ženska odeća i obuća se po izgledu praktično nisu razlikovale od muške, a i kasnije su žene u Kini nosile, slično muškarcima, pantalone široke u pojasu ili duge ogrtače koji skrivaju figuru. Telo žene, i posebno njegove ženske atribute, trebalo je na svaki način sakriti od pogleda, do te mere da su devojke često povijale grudi. Dok je evropski pesnik u morskoj peni mogao videti priviđenje prekrasne boginje, kineski pesnik bi, obrnuto, pre mogao videti morske talase u naborima odeće boginje Guanjin. On je rado poredio kožu lepotice s plemenitim jaspisom, obrve – sa „obrisima dalekih planina“, sjaj njenih očiju – sa bljeskom sunca i meseca, složenu frizuru – sa rezigranim zmajem, ali mu na pamet nije padalo da se oduševljava njenim obnaženim telom, a još manje da opisuje ljubavnu želju. Kao što je poznato, akt je sasvim nepoznat u kineskom slikarstvu. Nijedan Kinez nije mogao da zamisli lepoticu bez čitavog niza stvari karakterističnih za ceremonijalne odnose: karmin na usnma, puder i rumenilo na licu, nakit, mirisi. Izgleda da Kineze ne interesuje telo samo po sebi, nego dekoracija tela, nekakav vantelesni lik, trenutak metamorfoze fizičkog tela. Erotizam je u Kini zastupljen u nekom rafiniranom obliku, lišenom strasti, a klasični motiv kineskog erosa je susret pesnika s predivnom stanovnicom neba, „jaspisnom devom“, kojoj je strano sve što je telesno.

Svakako, ideal ženske lepote se menjao kroz vekove. Recimo, u ranom srednjem veku kineski običaji su pretrpeli uticaj nomadskih naroda, u kojima je žena tradicionalno imala daleko veća prava nego u Kini. Na slikama epohe Tang vidimo krupne, čak pune žene, koje se ne klone trka, lova, piknika i ostalih veselih zabava. Te Amazonke su često odevene u mušku odeću. Nasuprot tome, od vladavine dinastije Sung ušle su u modu suptilne žene, koje znaju šta su dobri maniri. Među čarima žene najviše se cenio vrhunac dekorativne izveštačenosti, kao što je minijaturno stopalo – „cvet lotosa“ – dužine tri cuna (oko 10 cm). Dobar ukras su uz to bile raskošne cipelice sa visokom štiklom i čarape – najčešće iste boje kao i cipele, ili bele. Lepotica je u staroj Kini morala da ima krhku građu, tanke duge prste i meke dlanove, nežnu kožu i bledo lice visokog čela, male uši, tanke obrve iznad uskih očiju i malih okruglih usta. Dame iz dobrih porodica brijale su deo kose na čelu da bi produžile oval lica i trudile se da postignu idealni oblik usana, mažući ih karminom u vidu kruga. Kosu su šnalama i pribadačama savijale u komplikovanu talasastu frizuru; dosta su se koristile i perike. Ženske frizure poredile su se sa plemenitim cvećem ili čak sa „zmajem, koji se vije u oblacima“. Vrhunac frizerskog umeća bio je kada se u frizuri spoje elementi „oblaka“ i „zmaja“, tako da se prisustvo „zmaja“, koje kriju „oblaci“, samo naslućuje. Smatralo se da je otmeno kada žene koriste puder i rumenilo, a na usnama karmin boje „zrele višnje“. Kineske lepotice su nosile cveće u kosi, minđuše i dekorativne šnale i češljiće, prstenje i narukvice, a oko vrata zlatni obruč s katancem, što je bio talisman „dugog života“. Koristile su vodu sa cvećem i mirišljavi sapun i dugo, sedeći pored kadionice, puštale da im odeća upija miris skupih miomirisa. Etikecija je propisivala da lice žene uvek bude smireno, a pokreti – uzdržani i lagani. Smejati se pred ljudima, tako da pokazuješ zube, važilo je za znak izuzetno lošeg vaspitanja (devojke u Kini i danas prikrivaju usta dlanom kad se smeju). Kada bi napuštala unutrašnju polovinu kuće, žena je morala lice skrivati rukavom ili velom.

Sledeći nastavak

Autor: Vladimir Maljavin

Danas online

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *