Ako bi upitali nekog Beogradjanina da li zna za porodicu Kojadinović, ne malo njih bi odgovorilo da su čuli za njih i odmah bi ih povezali sa jedrenjakom KLI-KLI ( ima dva jarbola i dužinu jedva preko 12 m). Malo je njih koji nisu upoznati sa plovidbom jedrenjaka KLI-KLI preko sedam mora… sa kraćim i dužim prekidima trajalo je više decenija a boravak na vulkanskom ostrvu Reunion punih 20 godina. Sada, posle uspešno obavljenog remonta sprema se za nova putovanja… “isti jarboli tri pokolenja”. Iskustvo i spoznaje sa višedecenijskog krstarenja i boravka u nekim drugim civilizacijama oslikava se i na slikama moreplovca, kapetana KLI-KLI jedrenjaka, ali pre svega slikara Srboljuba Kojadinovića – Serža (Serge Koyadinovitch u Francuskoj) člana Association des Artstes-Peintres de Saint Tropez-Grimaud odnedavno i člana ULUS-a. Srba je dobro poznat u Francuskoj, izlagao je u Nici (Nice), Mentonu (Menton), Kanu (Cannes), Evijanu (Evian), San Tropeu (Saint Tropez) … U Srbiji je imao vise samostalnih izložbi: SKC (Studenski kulturni centar), CDV ( Centralni dom vojske Srbije), Galerija 73 … “Srbine slike su priča o dalekim civilizacijama… realnim problemima mondijalizma, ozonskim rupama i neminovnim klimatskim promenama… crkve i manastiri se uvijaju kao grane pod udarima vetra… a snažna obojenost dominira u gotovo svim slikama… Na njegovim slikama je čisto likovni izraz dominantan sa daljine dok detalji, vidljivi iz neposredne blizine, uvlače posmatrača u refleksionizam… razmišljanje… enigmatizam… proces razumevanja… tumačenja poruke…”
Imao sam tu “privilegiju” da više puta pogledam sve Srbine slike i kod kuće i na svim izložbama u Beogradu i svaki put sam pronalazio nove interesantne detalje na velikim platnima, 100x200cm, a i slušao po neku zanimljivu priču vezanu za samo delić velikog platna. Ne mogu da se oslobodim utiska da su njegove slike u osnovi jedan veoma precizno definisan mozaik. Kako god da se “otkine” neki deo tog mozaika, veći ili manji, on opet predstavlja neku prepoznatljivu celinu iza koje ne stoji samo velik i strpljiv rad već i osmišljenost svih detalja. Kako slike uglavnom nastaju u “snovima” , kako sam autor kaže, koliko je onda noći “potrošeno” za jednu takvu kolekciju kojom danas raspolaže? Ono što posmatrača ne može da ostavi ravnodušnim su svakako ukomponovane boje. Mislim da ga “igre” bojama u mnoštvu delova koji su tako savršeno uklopljeni i daju jednu skladnu celinu, čine tako posebnim darovitim stvaraocem.
Pokušao sam da iz nekoliko, meni interesantnih slika “skinem” po nekoliko detalja rizikujući da pri tome možda i narušim kompoziciju celine ili dela celine ali je to bio jedini način da se dočara stvaralačko umeće širem auditorijumu koji nema mogućnosti da njegove slike vidi na nekoj od izložbi. Možda i više od toga, gotovo da je nemoguće da u nekom kraćem intervalu posmatrač uspe da “pokupi” sve detalje sa više slika a posebno ne sa dvadesetak i više, koliko ih je uobičajeno izloženo na jednoj izložbi. Iz Srbine, sada već mogu da kažem “bogate” kolekcije, izdvojio sam one na kojima su boje najintenzivnije i nekoliko najnovijih, koje još nisu bile do sada izlagane. Na mene je poseban utisak svakako ostavila slika sa Reuniona, koja je prepuna kolorita i sitnih detalja:
Ostrvo Reunion
Ile de la Reunion, terra nostra
Stena od 2600 km2 u Indijskom okeanu, bez prirodne luke. Živi vulkan, snežni vrh, divlje more, čipkaste kreolske kuće. Koje je vrh potopljenog vulkanskog okeanskog lanca u Indijskom okeanu. Gde se oko tri ogromna kratera i jednog još uvek živog vulkana smestilo milion i osamstotina Kreolaca raznih boja ispod vodopada, snežnog vrha, uz divlje more, uzduž neprostupačnih litica. Čipkaste drvene kuće građene po uzoru na jedrenjake. U jednoj od njih se 20 godina smestila i Kli-Kli posada.
Veliki prasak
Te pahu nui whakaharahara
Suzbijajući kulture malih naroda, imperija najavljuje sopstveno, buduće, neminovno uništenje ili samouništenje… Gomila magmu za povratni, veliki prasak, za “te pahu nui whakaharahara”
Pariz 2053
Paris anno domini 2053
A može i Brisel, London, Lion, Marsej… Civilizacije umiru kao i ljudi. Samo na tlu Male Azije se urušilo pola tuceta moćnih imperija. Tamo su hramovi pretvoreni u crkve a crkve u džamije. Na iberijskom poluostrvu u Grenadi, Sevilji i Kordobi su nekada najlepše džamije sada najlepše katedrale. Oko 2050 g. SAD i Evropa će zajedno činiti nešto oko 7% svetskog stanovništva… U istoriji čovečanstva, bilo gde, bilo kada, tri stvari su uvek nepogrešivo određivale budućnost: Prva je brojnost; Druga je brojnost; I treća je brojnost.
Orvel 1999
Orwel (triptichon)
Rat je mir!
Ehografija umiruće Srbije sa rakom na dojci i mileševskom Bogorodicom skidanje s krsta Hrista na bolesničkoj kapi. Zmajevi nad Gračanicom. Ropstvo je sloboda! Sv. Sofija obrasla korovom.
Četiri konja sa Hadrijanovog foruma u Konstantinopolju opljačkana 1203. Sada na crkvi Sv.Marka u Veneciji. Neznanje je moć! Kljukanje JEDINOM ISTINOM ispod akvadukta potpunog i sveobuhvatnog neznanja.
Gledaj u nebo
Kite Rangi
Maorske žene i devojke „ Wahine „ su sve kao da su knjeginje, tetovirane ispod usana, crtežom boje zrele kupine. Svako pleme „Iwi „ ima drugaciji simbol. Takvim za nas čudnim slikarstvom na licu se traži zaštita bogova koji su nas izvukli sa dna okeana zajedno sa ostrvima i ostrvcima i za nas stvorili svet u kome su svi jednako vredni. I ljudi i ptice i ribe i biljke i stabla i planine i jezera i doline. Kad bogovi isplaze jezik oni se nikom ne rugaju, samo pokazuju da ce nas štititi od naše dvojnosti. Jer, dok levim širokootvorenim okom težimo uzvišenosti, težimo nebu, desnim, skoro zatvorenim , izražavamo sumnju u njegovu moc podležuci zemaljskim strastima i porocima.
za P.U.L.S.E: Momi Tasić
Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E
Kli-Kli na remontu napisao/la Momi Tasić dana
Pregled tekstova autora – Momi Tasić →
Sećam se tog dogadjaja. Sve mi je to tada delovalo strano, čudno, suludo. Sada, sa ovim životnim iskustvom i novim vrednostima i kriterijumima, to bi mi bio životni san.
Koji hrabar čovek. Ne bih ustvari to nazvala ni hrabrost, ni avanturistički duh, već ljubav prema slobodi, životu i verovanje u sebe. I ne samo to, već i jedan otvoren, optimistički pogled na svet i ljude.
Fascinantan čovek kao i njegova umetnost.
Da je kojim slučajem u Americi, odvano bi već snimili film o njemu, knjige bi mu bile na bestsellers TNYT listi, cela porodica bi učestvovala u nekom reality showu…
Platna, ova prva serija, me podseća na istočnjacku umetnost. Filigranski detalji, naracija, koloritna eksplozija, dinamika i energija, a sve sa puno ličnih emocija.
Surealistički paralelni svetovi koji se prepliću sa realnošću su lepo ukomponovani u drugoj seriji.
Maurske žene, koji divan omaž hrabrim, lepim ženama. Žuta boja nezrelog limuna!
Meni, laiku, iz svakog platna izbija umetnikov slobodan duh i optimizam. Na prvi pogled se izgubim u šumi detalja, a onda me svaki od njih uvuče u priču koja se iz bajke pretvara u realnost.
Dobrodosao Momi na P.U.L.S.E!
Lep esej o umetniku koji je zaslužio da se o njemu piše.
Nazvala bih ga, pravi ‘renaissance man’ 21 veka .
Htedoh i ja, ali Snezana vec rekla manje-vise. Potpuno fascinantna prica, to sa brodom i zivotom na moru. Takvih poduhvata je danas malo i u daleko vecim kulturama. Kod nas je (ispravite me ako nije tacno), ovo verovatno jedinstven slucaj, da jedan umetnik zivi doslovno on the road, a da ‘road’ budu svetski okeani. Umetnost kao putopis, danas u doba armchair-putovanja i Internet-informisanja, retka poput kaligrafije ili tako necega. Tu ne da ima materijala za neki docu, nego za seriju. Nadam se da Srba Kojadinovic razmislja i o belezenju utisaka na taj nacin, slike jesu najvazniji cilj slikara, naravno, ali komuniciraju ipak samo sa upucenom publikom.
Isto, mene slike podsecaju na istocnjacke kompozicije, bas sa tom dvodimenzionalnom perspektivom. Ima ovde upucenijih od mene u istoriju umetnosti pa da ne pricam kojesta, ali mene je podsetila na one klasicne staropersijske, grcke i rimske kompozicije (kasnije je Vizantija bastinila tu perspektivu, pa preko Renesanse, eto, stigla i do nas).
‘Srpska’ serija zasluzuje posebnu temu
Fascinira život posvećen prirodi – putovanja, dve decenije na Reunionu, pod vulkaom… Slike, ovako u seriji, izvrsno deluju – originalne, sa nekom lelujavom perspektivom, kao da su slikane na talasima. Zadnja serija Gledanje u nebo nema tu lelujavost.
Tematski i po snazi kolorita slike sa Reuniona podsećaju na Gogena, samo što je njegov crtež bio samo naznačen i krut. Odlično uhvaćeni i doradjeni elementi lokalne umetnosti, U drugom delu kolorit je prigušeniji i više nijansiran.
Godina 2053? Umetnik nešto sluti, a lelujavost perspetive to potvtdjuje. Samo će nebo ostati isto ili slično…